Ono što je za fizičare nekada bila „božanska čestica“, materija u čije su postojanje decenijama verovali ne uspevajući da ga dokažu, za današnje politikologe je „duboka država“.

Ovaj pojam se vezivao za različite političke događaje: od ubistva američkog predsednika Džona Kenedija, preko afere Susurluk u Turskoj kojom je 1996. godine otkrivena sprega između politike i kriminala, do mandata američkog predsednika Donalda Trampa, koji ga je značajno popularizovao, optužujući različite državne organe za opstrukciju.

Oko definicije „duboke države“ nema konsenzusa stručnjaka, pa postoje „različita značenja u različitim vremenima i državama“, kaže Vinston Berg, doktorand političkih nauka Univerziteta u Čikagu, za BBC na srpskom.

Berg strah od postojanja „duboke države“ definiše kao „bojazan da su neformalne veze vladinih službenika i spoljnih grupa, koje imaju kriminalni ili ideološki karakter, politički važnije od zvanične vlade izabrane na izborima“.

„Najekstremniji stavovi su da postoji tajna, drugostepena vlada, koja sve kontroliše iza kulisa, a zvanična vlada joj služi kao paravan i tu možemo da prepoznamo stereotipne teorije zavere.

„Drugi, izbalansiraniji pogledi, odbacuju takve malo verovatne teorije, ali iznose zabrinutosti o korumpiranosti vlade i potčinjavanju regulatornih tela različitim spoljnim interesima“, objašnjava američki stručnjak koji istražuje teorije zavere i političke ideologije, u pisanom odgovoru.

Neformalnost i tajnovitost u obavljanju određenih državnih poslova postoje i u demokratskim sistemima i ne moraju nužno da ukazuju na postojanje „duboke države“, ukazuje Sonja Stojanović Gajić, članica Upravnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

„Neka delovanja bezbednosnih struktura i ne treba da budu poznata građanima, ali tu postoji korektivni mehanizam unutar demokratskog sistema – kada nema kontrole, kažnjivosti i kada su postupci protiv javnog interesa, onda možemo da govorimo od ‘dubokoj državi'“, kaže za BBC na srpskom.

Koncept se proširio u svetu „prvenstveno kao teorija zavere“, koju koriste populistički politički lideri, smatra ona.

„Za njih je to sredstvo da se izbegne kritika i zaustavljanje njihovih nedemokratskih praksi od strane javnih službenika, obaveštajnih službi, službi bezbednosti i drugih.

„Kada im se suprotstave profesionalni državni službenici, poput obaveštajnih i bezbednosnih službi, oni tvrde da se radi o dubokoj državi da bi suzbili tu vrstu otpora zarobljavanju institucija“, pojašnjava Stojanović Gajić.

Šta je ‘duboka država‘ i kako je nastala?

Stručnjaci na ovo pitanje nemaju jasan odgovor, jer je „potrebno više značajnih istraživanja kako bismo pronikli u srž ovog koncepta“, smatra Arsalan Bilal, stručnjak za bezbednosne politike sa Arktičkog univerziteta u Norveškoj.

„Termin se uglavnom koristi kako bi se opisali navodni sektori državnih ili vojnih organa, za koje se veruje da nekako funkcionišu izvan formalnog lanca upravljanja i autoriteta.

„Ova mreža navodno podriva politike izabrane vlade, delije sistematično i veoma zaverenički, iza kulisa i u skladu sa njihovim motivima i interesima“, kaže Bilal za BBC na srpskom.

Mnogi autori smatraju da se termin „duboka država“ u tom obliku prvi put pominje u turskoj politici, kao prevod turske fraze derin devlet.

„U ovom slučaju se odnosi na navodne zakulisne veze elemenata turske vlade, desničarskih paramilitarnih struktura i turske mafije“, kaže Vinston Berg.

Pojam je zaživeo posle izbijanja afere Susurluk 1996. godine.

U automobilu umešanom u saobraćajnu nesreću u istoimenom gradu, zajedno su se vozili viši zvaničnik policije, kriminalac sa poternice i član turskog parlamenta, a u vozilu su pronađeni dokumenti koji svedoče o njihovoj saradnji.

Pet godina kasnije, 13 ljudi osuđeno je na zatvorske kazne.

U Turskoj mnogi i dalje veruju u postojanje „duboke države“, čiji je cilj očuvanje sekularizma, kaže Arsalan Bilal.

„Veruje se da duboku državu čine skriveni delovi vojske, obaveštajne službe, neki političari, mediji, ali i penzionisane birokrate i visoki vojni zvaničnici, ali je premalo ili nimalo dokaza kojima bi se takvi stavovi potkrepili“, objašnjava on.

Koncept duboke države, doduše pod drugačijim imenom, pominje se još u delu „Engleski Ustav“ iz 1867. godine britanskog autora Voltera Bedžeta, koji govori o dve vlade Velike Britanije.

„Dok god imamo dvostruke institucije – jedne dostojne i namenjene impresioniranju mnogih, a druge efikasne i namenjene vladavini mnogima – trebalo bi da vodimo računa da se lepo slažu i da skrivamo gde jedna prestaje, a druga počinje“, zapisao je Bedžet.

Kanadski akademik Piter Dejl Skot jedan je od autora koji su u Americi popularizovali pojam duboke države, posebno u delu „Duboka politika i smrt Džona F. Kenedija“ iz 1993.

Skot navodi da duboka politika seže dalje od formalnih, ustavom propisanih struktura vladavine.

„Na taj način je prepoznao zamagljene linije između vladinih i nevladinih institucija, koje omogućavaju korupciju i smanjuju transparentnost“, smatra Vinston Berg.

Pentagon — Donald Tramp i njegove pristalice neretko su optuživali bezbednosne i obaveštajne strukture u Americi da su deo duboke države

Skot je bio „zabrinut“ zbog američkih obaveštajnih agencija i njihovih veza sa kriminalom i biznisom, koje nisu bile otvoreno povezane sa zvaničnom vladom između 1950-ih i 1970-ih.

„On je uvideo da pseudo-vladine organizacije postoje kako bi zaobišle demokratsko odlučivanje, a sumnjao je da su te organizacije umešane u ubistvo Kenedija i aferu Votergejt.

„Preko Skota je termin duboka država stigao u Ameriku“, kaže Berg.

Amerika: Pre i posle Trampa

Majk Lofgren, bivši kongresmen iz redova Republikanaca, u eseju „Anatomija duboke države“, objavljenom 2014, pre dolaska Donalda Trampa u Belu kuću, pominje dve američke vlade koje funkcionišu paralelno.

„Imamo vidljivu vladu smeštenu oko Nacionalnog mola u Vašingtonu, a onda je tu i druga, skrivenija, nedefinisanija vlada, koja nije uređena zakonom i ne mogu da je vide turisti koji posete Belu kuću i Kapitol“, tvrdio je Lofgren.

Duboku državu opisao je kao „hibridni entitet javnih i privatnih institucija koji upravlja zemljom“.

Kada je Tramp pobedio na izborima 2016, „duboka država“ postaje sve češća tema rasprava u Americi.

Njegove pristalice je vide kao „administrativnu, birokratsku državu“, koju čine zaposleni u federalnim organima, odgovorni su za svakodnevno funkcionisanje vlade, ukazuje Vinston Berg.

Ovi državni službenici se ne menjaju promenama partija na vlasti.

„Tokom Trampovog mandata, ljudi koji ga podržavaju počeli su da veruju da birokrate imaju sopstvene interese različite od državnih i da neće sprovoditi politike vlade ili će u tome odugovlačiti, te da će se boriti da zadrže njihove pozicije“, objašnjava on.

Trampove optužbe na račun „duboke države“ uobičajena su pojava od 2016, kada je preuzeo upravljanje Ovalnom kancelarijom, sedištem američkih predsednika u Beloj kući.

Početkom pandemije korona virusa 2020. godine, Tramp je govorio da „duboka država“ preko Administracije za hranu i lekove (FDA) namerno odugovlači pravljenje vakcine protiv kovida i izdavanje dozvole za njeno korišćenje.

Dve godine ranije, optuživao je „operativce duboke države koji nisu izabrani na izborima“ za nameru da „prkose izbornoj volji birača kako bi ispunili njihovu tajnu agendu“, nazivajući ih „pretnjom po demokratiju“.

Iste godine je kritikovao Ministarstvo pravde Amerike jer nisu pokrenuli proces protiv Hilari Klinton, bivše predsedničke kandidatkinje demokrata, zbog navodne saradnje sa Rusijom i uticaja na predsedničke izbore 2016. godine.

Ova institucija je „deo duboke države“, tvrdio je tada.

Njegov saradnik Bil Bar optuživao je i administraciju Trampovog prethodnika Baraka Obame za špijuniranje kampanje republikanskog kandidata na izborima 2016.

Posle izgubljenih izbora 2020. godine, na Trampovim tvrdnjama nastala je i teorija Kjuanon, koja počiva na nepotkrepljenim navodima da bivši predsednik vodi tajni rat protiv elitnih satanističkih pedofila u vladi, biznisu i medijima.

Vinston Berg ističe da nema dovoljno podataka o uticaju Donalda Trampa na upotrebu ovog termina u savremenoj američkoj politici.

Ali, on uviđa da se taj koncept koristi „taktički“.

„Republikanska politika je već dugo sumnjičava prema birokratskoj državi, jer žele da ograniče moć regulatornih tela.

„Korišćenjem izraza ‘duboka država’, američka desnica taktički sumira njenu dugoročnu propagandu u tom smeru, ističući zabrinutost o transparentnosti i korupciji“, opisuje Berg.

Trampov uticaj na javno mnjenje po ovoj temi bio je vidljiv već 2017, a istraživanje dnevnika Vašington posta i televizije ABC je pokazalo da 48 odsto ispitanika u Americi veruje da postoji duboka država.

Istraživanje agencije Ipsos, objavljeno u decembru 2020, pokazalo je da trećina Amerikanaca veruje da duboka država radi protiv Trampovih interesa.

Tramp je 3. novembra 2020. izgubio predsedničke izbore od demokrate Džozefa Bajdena, aktuelnog predsednika Amerike.

Dejvid Rod, američki novinar i dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade, u knjizi „U dubinu: FBI, CIA i istina o američkoj dubokoj državi“ bavio se i razlikom načina na koji politička ideologija u Americi utiče na shvatanje duboke države.

Desničari, brojni među republikancima, smatraju da nju čini rastuća birokratija, administrativna struktura koja štiti svoje interesa na račun interesa.

Levičari, kojih je mnogo više među demokratama, duboku državu vide kao vojno-industrijsku strukturu koja pokretanjem i održavanjem ratova podmiruje sopstvene interese, navodi Rod.

I u kampanji za nadolazeće predsedničke izbore u Americi, Donald Tramp je u više navrata obećao „obračun sa dubokom državom“.

Pogledajte i ovu priču:

Zoran Đinđić – od nade za reformom do atentata

Srbija i ‘duboka država’: Od Đinđića do Vučića

„Duboka država“ je već godinama predmet rasprava i u Srbiji.

Mnogi su ubistvu premijera Zorana Đinđića videli ulogu „duboke države“, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je nedavno da će se sastati sa „predstavnicima američke duboke države, koji odlučuju o sudbini“ zemlje.

Ovaj pojam uglavnom postaje predmet rasprava „putem nekog vidljivog akta, najčešće kada su protivzakonita delovanja već primenjena“, kaže Sonja Stojanović Gajić.

Ubistvo Đinđića bio je „primer postojanja duboke države“, ocenjuje ona.

„Tada je bilo sprege političkih stranaka, državnih i bezbednosnih institucija i kriminala, svrha atentata bila je politička, a delovali su tajno i protivustavno“, ocenjuje.

Stojanović Gajić danas u Srbiji „pre svega vidi zarobljenu državu, a ne duboku“ jer se potčinjavanje javnih institucija i dobara individualnim interesima dešava „pred našim očima, a ne tajno“.

„Ne bih mogla da procenim ko u Srbiji više vuče konce – deluje da je to više politička stranka, nego bezbednosne službe, ali delovi bezbednosnih službi jesu uključeni“, smatra.

Svetski lideri o ‘dubokoj državi’

Boris Džonson, bivši premijer Velike Britanije, termin je upotrebljavao kako bi optužio Laburističku partiju da namerava da poništi Bregzit, izlazak zemlje iz Evropske unije.

„Duboka država“ će pokušati „da nas ponovo uvuče u savez sa EU, što će biti uvod u naš kasniji povratak“ u blok, kazao je Džonson u julu 2022. godine.

Janis Varufakis, bivši ministar finansija Grčke, govorio je za p BBC da „razmatranje duboke države ili države koja funkcioniše paralelno sa vidljivim državnim aparatom može da se uporedi sa geološkim istraživanjima.

„Ako želite da razumete kako nastaju zemljotresi ili morfologiju reljefa koji vas okružuje, onda morate da kopate duboko ispod površine, tamo da golim okom ne možemo da dopremo“, rekao jeekao je Varufakis.

I bivša britanska premijerka Liz Tras, koja je na čelu vlade provela nepuna dva meseca, optužila je „duboku državu“ za kratkoću mandata.

„Želela sam da smanjim poreze, umanjim administraciju i povratim kontrolu pošto su ljudi pričali o referendumu o Bregzitu. Suočila sam se sa velikim otporom sistema i mnogo toga je zapravo dolazilo od države.

„Moć u Britaniji se tokom prethodnih 30 godina prebacila iz ruku političara u ruke birokrata, poludržavnih tela i advokata, pa demokratski izabrane vlade nisu u mogućnosti da sprovode politike“, rekla je na skupu desničara u Americi tokom februara 2024.

Liz Tras, bivša britanska premijerka, optužila je duboku državu za kratko trajanje njenog mandata i nemogućnost sprovođenja određenih politika

Da li ‘duboka država’ mora da bude loša?

Dok se političari o dubokoj državi uglavnom negativno izjašnjavaju, stručnjaci još razmatraju da li bi mogla da ima i pozitivne efekte na društva.

Arsalan Bilal smatra da odgovor zavisi od načina na koji ćemo je definisati.

„Ako je definišemo kao negativnu pojavu, kao mrežu elemenata koji su deo zavere protiv izabrane vlade sa sopstvenom agendom, onda ćemo duboku državu videti kao nešto što podriva formalnu vlast, njen legitimitet i interese“, kaže Bilal.

Ali, ukoliko se duboka država opiše kao „politički i vojni establišment, koji traje i ostaje nakon promena na političkom vrhu i donosi kontinuitet državnih politika“, onda je „pozitivna stvar“, smatra politikolog.

„Politički lideri dolaze i odlaze, njihove politike se menjaju, ali, ako bismo potpuno prihvatili taj model, imali bismo apsolutni politički diskontinuitet, što bi bilo ekstremno štetno za državu.

„Duboka država je u tom smislu ključna za dugoročno trajanje države i nacionalne interese – predsednici odlaze i dolaze, ali Pentagon, CIA, NSA i druge institucije, koje sprovode dugoročne i složene nacionalne politike, ostaju“, objašnjava Bilal.

Sonja Stojanović Gajić ukazuje da tajno delovanje profesionalnih državnih službi, čak i nasuprot volji vlastodržaca, ne mora da budu pokazatelj postojanja duboke države i nisu nužno negativne pojave.

„Tu spadaju i zviždači, koji ukazuju na neki problem ili odbijaju da primene neku nelegalnu naredbu – oni se formalno suprotstavljaju ljudima na vrhu vlasti, ali to čine u javnom interesu“, smatra Stojanović Gajić.

Ove dileme treba razrešiti, jer je termin duboka država „još uvek fluidan i zasnovan na spekulacijama, ali istovremeno jako relevantan i utiče na vrlo stvarne probleme sa kojima se suočavamo“, kaže Arsalan Bilal.

„To pitanje postaće još važnije i zanimljivije širom sveta, jer će 2024. godina biti godina izbora u svetu – 64 zemlje će imati nacionalne izbore, kao i Evropska unija.

„Dakle, govorimo o polovini svetskog stanovništva koje će birati nove lidere, a očekuje se da će mnogi od njih biti populisti“, zaključuje Bilal.

Pogledajte i ovu priču: