San koji verovatno pojedini proleteri širom sveta sanjaju – da preuzmu i samostalno vode fabrike, bio je java za jugoslovenske radnike zahvaljujući samoupravljanju.
„Samoupravljanje nije izum jugoslovenske teorije i prakse, što nam jedni jednako nepravedno pripisuju u zaslugu, a drugi u greh.
„Ideja samoupravljanja je stara koliko i ideja humanizma i, posebno, koliko i međunarodni radnički pokret, istorija njegove klasne borbe i istorija socijalističke prakse“, pisao je otac jugoslovenskog samoupravnog socijalizma Edvard Kardelj.
Uvođenje novog sistema društvenih i ekonomskih odnosa krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina prošlog veka, bila je svojevrsna reakcija jugoslovenskih komunista na sovjetski državni socijalizam.
A ujedno je ponuđena i alternativa njihovoj planskoj privredi, kao i kapitalističkom sistemu Zapada.
- EI Niš: Šta je ostalo od nekadašnjeg giganta elektronske industrije
- Od industrijskog džina Srbije do „groblja fabrika“: Zaječar u raljama tranzicije
- Edvard Kardelj – arhitekta ideje o socijalističkom samoupravljanju i nesvrstanosti Jugoslavije
Ovim „jugoslovenskim eksperimentom“, kako su ga neki nazivali, radnik je dobio novu ulogu – da upravlja i raspolaže vlastitim radom i donosi odluke.
„Sredstva za proizvodnju su pripadala radnim ljudima, odnosno vlasnici preduzeća su bili njihovi zaposleni“, govori za Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, za BBC na srpskom.
Osim privrede, samoupravljanje se odnosilo i na političko i društveno uređenje u gradovima i opštinama, kao i u kulturi i prosveti.
„Samoupravljanje istorijski treba uzeti kao izuzetno progresivan sistem, koji je po svim ekonomskim parametrima, ne govorim o ideološkim, bio daleko uspešniji od današnjeg sistema privređivanja“, govori Marija Obradović, naučna saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije, za BBC na srpskom.
U pravni sistem tadašnje Federativne Narodne Republike Jugoslavija (FNRJ) samoupravljanje je uvedeno juna 1950. Zakonom o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva, a potom i potvrđeno usvajanjem Ustavnog zakona 13. januara 1953.
Samoupravljanje u Jugoslaviji
Ideje o radničkom samoupravljanju sreću se još u 19. veku kod različitih filozofa i teoretičara poput oca anarhizma Pjera Žozefa Prudona, ali i liberalnog mislioca Džona Stjuarta Mila.
Na posredan ili neposredan način ovaj koncept su zastupali i učesnici Oktobarske revolucije u Rusiji 1917, borci u Španskom građanskom ratu od 1936. do 1939. i različiti radnički pokreti širom sveta.
Međutim, Jugoslavija se za ovaj društveno-ekonomski model na najvišem nivou suštinski odlučila tek posle raskola između njenog doživotnog predsednika Josipa Broza Tita i Josifa Staljina, lidera Sovjetskog saveza, juna 1948.
U takvim okolnostima tražila se alternativa državnom socijalizmu sovjetskog tipa, gde je partija vodila glavnu reč, ali i liberalnom kapitalizmu sa Zapada gde su vlasnici preduzeća uglavnom bili privatnici.
„Jugoslavija je bila nešto između, prva zemlja koja je pokušala da spoji dve stvari – centralnu ulogu partije, odnosno države u upravljanju zemljom i da zainteresuje ljude da (samo)upravljaju, ne za potrebe gazde ili države, nego za sopstvene i potrebe njihovog preduzeća“, objašnjava ekonomista Ljubodrag Savić.
Tako se došlo do socijalističkog, odnosno radničkog samoupravljanja čiji je idejne smernice dao Tito, a teorijski i praktično razradio Edvard Kardelj, jugoslovenski komunistički revolucionar i ideolog.
Kardelj je navodno bio pod uticajem skandinavskih socijaldemokrata koji tada jedini nisu okrenuli leđa Jugoslaviji, za razliku od Sovjeta, zbog sukoba, i Zapada, koji je još bio sumnjičav u krajnje namere balkanske zemlje.
S teorije se prešlo na praksu već krajem 1949. kada je formiran prvi radnički savet, „kao eksperimentalni organ radničkog samoupravljanja“ u fabrici cementa Prvoborac u Solinu kod Splita u Hrvatskoj.
„To je za svet bilo nečuveno, da se pravi radnički savet u kome će, naravno, biti fakultetski obrazovanih ljudi, ali će dominirati predstavnici radnika koji će zajedno sa rukovodstvom fabrike odlučivati o svim važnim pitanjima o funkcionisanju preduzeća“, ističe Savić.
Radnički saveti su kasnije postali glavni organ samoupravljanja.
Pravni okvir samoupravljanje je dobilo već naredne godine Zakonom o upravljanju preduzećima, dok je 13. januara 1953. skupština usvojila Ustavni zakon o osnovama društvenog i političkog uređenja FNRJ i saveznim organizma vlasti čime je dodatno oblikovan i potvrđen.
- Rezolucija koja je promenila sve – kako je došlo do raskola Tita i Staljina
- Pet stvari koje treba da znate o Titu
- Oktobarska revolucija – pucanj sa Aurore koji je promenio svet
Radnički saveti kao kičma samoupravljanja
„Društvena svojina na sredstvima za proizvodnju, samoupravljanje proizvođača u privredi i samoupravljanje radnog naroda u opštini, gradu i srezu jesu osnova društvenog i političkog uređenja zemlje“, pisalo je u članu 4. Ustavnog zakona.
Tako su odbačeni i ostali relikti sovjetske politike, pa je nauštrb državne usvojena društvena svojina, a umesto centralizma uvedena teritorijalna samouprava.
Kako će preduzeće poslovati, trošiti profit i raspodeliti dohodak svi zaposleni su demokratski odlučivali kroz radničke savete.
„Na zborovima su se donosile i odluke da li će se kupiti nova oprema, povećati plata ili će se radnici, što se takođe dešavalo, odreći 12, pa čak i 11. plate, zbog investicije kojom ne ulažu samo u svoju, već i u budućnost njihove dece“, ističe Savić.
Samoupravljanje je pratila, kaže, i „potpuna zaposlenost“, a takav sistem je iznedrio i više desetina svetskih fabrika sa ovog prostora čiji su proizvodi prodavani i na zapadnom tržištu.
Profesor Savić kao primer navodi Elektronsku industriju (EI) Niš, koja je 1980-ih izvozila katodne cevi za televizore za holandsku kompaniju Filips.
Dodaje da je, mimo ekonomije, prednost ovog modela bila i u tome što su „široke narodne mase“ učestvovale u „upravljanju društvom“.
Istoričarka Marija Obradović kaže da je ova „duboko revolucionarna i progresivna ideja“ dovela do „izuzetnog privrednog rasta“ u zemlji.
„To znači da Jugoslavija do 1989. nikad nije imala negativne stope rasta i da nijedna njena bivša republika posle raspada države nije dostigla BDP (bruto društveni proizvod) po glavi stanovnika u odnosu na tu godinu“, objašnjava doktorka istorijskih nauka.
Pored privrednog razvoja, samoupravljanje je, ističe, dovelo i do kulturnog, obrazovnog i razvoja zdravstva.
- Memorandum SANU: „Dinamit pod temeljima Jugoslavije“ ili pokušaj „očuvanja“ federacije
- Prvi jugoslovenski izbori posle Drugog svetskog rata: Kada su gumene kuglice zamenile olovne
- Sve bivše Jugoslavije
Mane jugoslovenskog samoupravljanja i njegov slom
Koliko god da su radnici bili samostalni i autonomni u odlučivanju, ipak je Komunistička partija Jugoslavije, kasnije Savez komunista, kontrolisala funkcionisanje tih firmi i fabrika.
Ekonomista Ljubodrag Savić kaže da se, na primer, „na mesto direktora nije moglo ako nisi član partije“, iako neretko mnogi od njih nisu bili kompetentni za tu poziciju.
„A kasnije su počeli da se pojavljuju i takozvani tehno-menadžeri koji su polako preduzeće stavljali pod svoje, kao neku grupnu svojinu“, dodaje.
Profesor smatra i da je sredinom 1960-ih zadat prvi udarac „samoupravnom sistemu“ koji je tada transformišući se pokušavao da uhvati korak sa „tržišnim privredama zapada“.
Neka preduzeća su stoga zapadala u velike probleme, pa se država svojski trudila da ih sačuva, posebno ona velika, dok su pojedina „tonula sve dublje“.
„Imao si i bankarski sistem koji je to kreditirao, pa su odobravani krediti iako preduzeće nije zadovoljavalo ekonomske kriterijume.
„A to je onda značilo da propada preduzeće i u problem uvlači i banku“, objašnjava Savić.
Javni dug Jugoslavije je 1966. godine iznosio 1,4 milijarde dolara, dok je 1980. narastao na oko 20 milijardi dolara.
Samoupravljanje je dalje razvijano i oblikovano, kako u praksi, tako i kroz pravne akte, poput Ustava iz 1963. i 1974. godine.
Međutim, za profesora Savića, početak kraja ovog modela u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ), počinje upravo ovim drugim ustavom, jer su „brigu o ekonomskom razvoju na vlastitoj teritoriji preuzele republike i razbijena je federacija“.
A „glogov kolac“ za samoupravljanje zakucan je Zakonom o udruženom radu iz 1976, kada su uvedene takozvane Osnovne organizacije udruženog rada, kojim je dodatno zakomplikovana ekonomija.
„Tada je jedinstven privredni sistem podeljen, kao i preduzeća koja su obavljala više delatnosti i proizvodila različitu robu, pa su umesto na 50 metara, dovozili sirovine iz susedne republike, čime su i troškovi povećavani“, objašnjava Savić.
Istoričarka Marija Obradović smatra da su poslednji dani samoupravljanja počeli sredinom 1980-ih usled bujanja nacionalizma u državi, posle čuvenog memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) iz septembra 1986. koji se, između ostalog, bavio i ekonomskom krizom u zemlji i dovodio je u vezu sa nacionalnom pripadnošću.
Ipak, sa raspadom države i krvavim ratom početkom 1990-ih, kao i Zakonima o privatizaciji koji su već tada uveliko izglasavani u republikama bivše zemlje, samoupravljanje, baš kao i SFRJ, otišlo je na smetlište istorije.
Ima li danas samoupravljanja u svetu?
Nema, barem ne samoupravljanje kao zvanična državna politika, tolikog opsega i u takvom kapacitetu kao što je bilo u Jugoslaviji.
Postoje pojedine fabrike i preduzeća u Južnoj Americi, posebno u Argentini, koji su funkcionisala po ovim principima.
Ipak, u Evropi i u Sjedinjenim Američkim Državama, danas se sreće sličan koncept koji se zove participativna, odnosno industrijska demokratija.
Obradović kaže da postoje takve kompanije i firme u Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji, Velikoj Britaniji, Holandiji i drugde.
„Tamo radnici učestvuju u donošenju zvaničnih odluka, na primer, kad se utvrđuje tehnološki višak, zatim kod davanja bonusa, primene novih tehnoloških mera, postavljanje menadžmenta do srednjeg nivoa i slično“, objašnjava istoričarka kako ovaj model izgleda u praksi.
„To se naziva participacija, znači ne pregovara samo sindikat o vašem položaju i interesu, nego vi, kao zaposleni, imate pravo učešća u diskusiji i pravo glasanja“, dodaje.
Od samoupravljanja se najviše razlikuje po tome radnik ne može da odlučuje o investicijama, postavljanju direktora i proizvodnoj šemi preduzeća.
Kaže da u Srbiji ovakav vid angažmana domaća privreda ne prepoznaje, kao ni bilo kakve ostatke radničkog samoupravljanja.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
