Politika, ljudska prava i zločini: Šta se desi kad lideri odu u izgnanstvo

Šri Lanka je izabrala novog predsednika, ali šta će se desiti sa prethodnim, Gotabajom Radžapaksom?

Radžapaksa je 13. jula pobegao iz rodne zemlje na Maldive, a kasnije je odleteo za Singapur, gde je saopštio da podnosi ostavku.

Ali ne zna se da li će on tamo i ostati.

Ministarstvo spoljnih poslova Singapura saopštilo je da je došao u zemlju u „kratkoročnu privatnu posetu“, a portparol kabineta rekao je da će se on vratiti u zemlju.

Ali grupa za zaštitu ljudskih prava podnela je krivičnu prijavu singapurskom državnom tužiocu zahtevajući njegovo hapšenje zbog uloge u brutalnom građanskom ratu u Šri Lanki.

Raniji izveštaji nagovestili su da bi posle ovoga on mogao da se obrati za pomoć Saudijskoj Arabiji ili Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

• Protesti u Šri Lanki: „Nisam u zatvoru zahvaljujući mom pametnom telefonu“
• Napadi u Šri Lanki: „Mislili smo da je nasilje za nama“
• Šri Lanka: Napadači su „imali pomoć iz inostranstva“

Svrgnuti lideri svakako se često nastanjuju u stranim zemljama – između 1946. i 2012, više od 180 šefova država bilo je prisiljeno da ode u izgnanstvo, prema profesorima političkih nauka Ejbelu Eskribi-Folšu i Danijelu Krčmariću sa Univerziteta Nortvestern u SAD.

Ali šta bi Radžapaksa – i Šri Lanka – mogli da očekuju ako se on pridruži dugom spisku nacionalnih lidera u izgnanstvu?

Pogledajmo neke od najslavnijih primera iz istorije kako bismo to saznali.

Dalaj Lama (u izgnanstvu od 1959. godine do danas)

Kad neka zemlja primi kontroverznu ličnost, može biti geopolitičkih posledica.

Odluka Indije da odobri azil Dalaj Lami 1959. posle kineskog nasilnog gušenja ustanka na Tibetu stvorila je trajni izvor sukoba između dve najmnogoljudnije zemlje na svetu.

Tadašnji indijski premijer Džavaharlal Nehru ignorisao je upozorenje kineskog kolege Džoua Enlaja da ne dozvoli budističkom lideru da uđe u zemlju.

„U korenu nepoverenja Pekinga prema Delhiju krije se miroljubivi monah koji je decenijama počasni gost Indije“, kaže indijski politički analitičar Madhav Nalapat.

„Nehruova odluka da se ogluši o zahtev njegovog kineskog kolege bila je dalekosežna i njegovo prihvatanje Dalaj Lame dovelo je do razdora između Indije i Kine koji traje do današnjeg dana.“

Ajatolah Homeini (1964 – 1979) i iranski šah (1979 – 1980)

Kad jedan lider ode u izgnanstvo, drugi može da se vrati.

Ruholah Homeini bio je vodeći verski učenjak iz Irana koji se suprotstavio pro-zapadnjačkom režimu šaha Mohameda Reze Pahlavija – a potom ga i zamenio – stvorivši u tom procesu današnju Islamsku Republiku.

Obojica će se naći u izgnanstvu zbog te borbe nad identitetom i pravcem njihove zemlje, a šahove poteškoće u pronalaženju sigurnog utočišta treba da posluže kao upozorenje drugim liderima koji razmišljaju o izlaznoj strategiji.

Homeini je 1964. izgnan zbog glasne opozicije režimu, otputovavši u Tursku, Irak i tadašnju Francusku, odakle je pozivao pristalice da svrgnu šaha sa vlasti.

Ali šah je postajao sve nepopularniji – širom zemlje su izbijali neredi, štrajkovi i demonstracije – i u januaru 1979, njegova vlada je pala, a on i njegova porodica su pobegli u izgnanstvo.

Homeini se 1. februara 1979. trijumfalno vratio u Iran.

Novinari koji su se nalazili u avionu s njim – tu je bio i Džon Simpson iz BBC-ja, rekli su da su se plašili da će avion biti oboren.

Održan je nacionalni referendum, a Homeini je odneo ubedljivu pobedu i bio postavljen za doživotnog iranskog političkog i verskog vođu.

Šah i njegova supruga, carica Fara, prvo su odleteli u Asvan u Egiptu – zvanični izveštaji glasili su da je šah otišao na „odmor“ i „medicinsko lečenje“.

Nakon toga će kratke periode provesti u Maroku, na Bahamima, u Meksiku, SAD-u i Panami, a potom umreti od raka u Kairu 27. jula 1980.

Samo prisustvo svrgnutog monarha u SAD zbog lečenja dovelo je do upada u američku ambasadu u Teheranu i talačku krizu, u kojoj je američko diplomatsko osoblje držano u zatočeništvu više od 400 dana.

Homeini je vladao Iranom kao Vrhovni vođa sve do smrti 4. juna 1989.

Idi Amin Dada (1979 – 1993)

Čak i brutalni diktatori ponekad nađu dom.

Idi Amin je bio vojni lider koji je prigrabio vlast u Ugandi 1971. i ostatak decenije izlagao zemlju brutalnoj diktaturi koju su karakterisali masakri i proterivanje čitavog azijskog stanovništva iz zemlje.

Ali čak je i on uspeo da pronađe put za bekstvo kad su ga 1979. svrgle s vlasti tanzanijske trupe i ugandanski izgnanici.

„Diktatori češće beže u zemlje sa kojima imaju duboke istorijske, političke, vojne ili ekonomske veze“, objašnjava profesor Eskriba-Folč.

I tako se Saudijska Arabija ponudila da pruži utočište kolegi muslimanskom lideru, uprkos optužbama da je tokom vladavine bio zaslužan za smrt i do 400.000 Uganđana.

Bivši afrički lider živeo je u luksuzu u ovoj arapskoj zemlji sve do smrti 2003.

‘Bejbi Dok’ Duvalije (1986 – 2011)

U inostranstvu vam možda neće cvetati ruže.

Saudijska Arabija ni u kom slučaju nije jedina zemlja koja je ugostila stranog lidera sa zastrašujućom reputacijom.

Razne evropske zemlje postale su odredišta svrgnutih šefova država, dok su se bivše kolonijalne sile trudile da zadrže uticaj ili spreče nestabilnosti u bivšim kolonijama.

Jedan takav primer je bivši predsednik Haitija Žan Klod Duvalije, poznat kao „Bejbi Dok“.

Imao je samo 19 godina kad je nasledio titulu doživotnog predsednika od oca Fransoaa „Papa Doka“, koji je Haitijem vladao od 1957.

Kao i njegov otac, i on se u upravljanju zemljom oslanjao na brutalnu paravojsku poznatu kao Tonton Makut i procenjuje se da su oni (ili snage bezbednosti) ubili između 20.000 i 30.000 Haićana tokom vladavine Duvalijeovih.

Nakon što je u narodnom ustanku svrgnut sa vlasti 1986. godine, proveo je 25 godina u izgnanstvu, ispočetka na jugu Francuske.

Ali oko šest miliona dolara koje je držao na švajcarskim bankovnim računima zamrznuto je 1986, a veći deo ostatka bogatstva izgubio je posle gorkog razvoda 1993.

U kasnijim godinama izgnanstva, Duvalije je zavisio od finansijske podrške pristalica, živeću u malom pariskom stanu.

Vratio se na Haiti 2011. i, iako je optužen za proneveru i nenamensko trošenje sredstava tokom vladavine, bivšem predsedniku dozvoljeno je da živi u opskurnosti predgrađa u Port-a-Prensu, slobodno se krećući prestonicom kad mu padne na pamet sve do smrti od srčanog udara 2014.

Benazir Buto (1984 – 1986, 1999 – 2007), Navaz Šarif (1999 – 2007)

Za lidere u bekstvu izgnanstvo nije nužno putovanje u jednom pravcu.

Politička klima u nekim zemljama može da dovede do toga da više lidera ode u izgnanstvo nego na drugim mestima, a Pakistan je takav primer.

Benazir Buto je imala pravu klackalicu od političke karijere.

Bila je prisiljena u izgnanstvo dvaput, ali posle oba perioda (prvog u Velikoj Britaniji, potom u Ujedinjenim Arapskim Emiratima), vratila se u Pakistan i postala premijerka zemlje.

Bila je prva žena u istoriji na čelu neke zemlje sa većinskim muslimanskim stanovništvom ostavši na tom položaju od 1988. do 1990. godine, i od 1993. do 1996.

Na vrhuncu popularnosti – ubrzo posle njenog prvog izbora – bila je jedna od najslavnijih liderki na svetu i privlačila je ogromne mase na mitinge.

Ali u oba navrata sa položaja ju je smenio predsednik zbog navodne korupcije.

Ubijena je u navodnom samoubilačkom bombaškom napadu 2013.

Njen otac i dvojica braće takođe su stradali nasilnom smrću.

Navaz Šarif nasledio je Buto posle oba njena mandata kao premijerke, ali ga je 1999. s vlasti svrgla vojska i, kao i Buto, bio je prisiljen u izgnanstvo (nakratko je boravio u zatvoru pre nego što je otišao u Saudijsku Arabiju).

Četrnaest godina kasnije, predvodio je opozicioni pokret koji mu je doneo treći mandat.

Ali pakistanski Vrhovni sud mu je 2017. doživotno zabranio da bude na javnom položaju kao posledica Panamskih papira sa podacima o ofšor-kompanijama i sredstvima koja se ne pojavljuju na imovinskoj karti njegove porodice.

Politička karijera čoveka koji je prigrabio vlast državnim udarom 1999. koji je prisilio i Buto i Šarifa da napuste zemlju, Pervez Mušaraf, takođe će se završiti izgnanstvom.

Zin El Abidin Ibn Ali

Vaš domino ne mora da bude poslednji koji će pasti.

Zin El Abidin Ibn Ali vodio je Tunis 23 godine, pre nego što je podneo ostavku u januaru 2011. usred do tada neviđenog talasa protesta – prvog u Arapskom proleću.

Ali je za demonstracije isprva okrivio „ekstremističku“ marginu, ali je ubrzo promenio priču, izrazivši duboko žaljenje zbog smrti demonstranata, zarekavši se da će uvesti medijske slobode i obećavši da se neće kandidovati 2014.

Ali njegova ponuda ustupaka nije uspela da umiri nerede i narednog dana, pošto je ogromna masa izašla na ulice Tunisa i još jednom se sukobila sa snagama bezbednosti, pobegao je iz zemlje u Saudijsku Arabiju, gde je umro 19. septembra 2019.

Kao predsednik, Ibn Ali smatrao se zaslužnim za postizanje stabilnosti i određene mere ekonomskog prosperiteta, ali je naširoko kritikovan zbog gušenja političkih sloboda.

Šest meseci pošto je svrgnut s vlasti, on i njegova žena proglašeni su na tuniskom sudu u odsustvu krivim za proneveru i nenamensko trošenje javnih sredstava, i osuđeni na 35 godina zatvora.

Drugi sud ga je 2012. osudio u odsustvu na doživotni zatvor zbog ubistva demonstranata.

Kao i u Tunisu, fenomen Arapskog proleća iz 2011. doveo je do pada vlada u Egiptu, Libiji i Jemenu – a prethodio je decenijskom građanskom ratu u Siriji.

Samo će Tunis iz svega izaći sa novom demokratskom vladom, ali sa sve većom stopom nezaposlenosti i stagnirajućom ekonomijom, mnogi Tunižani izgubili su poverenje u političke stranke u zemlji.

Zemlja je glasala o novom ustavu (25. jula), koji će proširiti ovlašćenja predsednika koji je raspustio parlament i godinu dana vladao uglavnom dekretima.

Ankete posle glasanja ukazuju na to da je ono prošlo sa oko 90 odsto podrške novom ustavu, što predsedniku daje skoro neograničene moći.

Opozicione grupe bojkotovale su glasanje – izlaznost je bila ispod 30 odsto – i upozorile da se zemlja suočava sa povratkom autokratiji.

Nema lakog izlaza

Ali šta je sa onima koji ne uspeju sebi da nađu dom?

Profesor Eksriba-Folč upozorava da svrgnuti lideri koji imaju problema da pronađu odredište koje im nudi relativnu zaštitu mogu da se odluče da „po svaku scenu probaju da zadrže vlast“.

Kao primer navodi libijskog predsednika Muamera El Gadafija: nakon pada Tripolija tokom Libijskog građanskog rata 2011, postojao je snažan pritisak iz delova međunarodne zajednice da Gadafi pređe u izgnanstvo kao način da se okončaju neprijateljstva.

Umesto toga, libijski diktator se krio mesecima i na kraju ga je ubila rulja u njegovom rodnom gradu Sirtu.

„Izabrao je da se bori do smrti umesto da ode u izgnanstvo i neki spekulišu da je ta odluka bila zasnovana, između ostalog, na nemogućnosti pronalaženja zemlje voljne da mu pruži dugoročnu zaštitu“, napisali su 2017. istraživači za Univerziteta Nortvestern.

Izabela Peron (1981 – do danas)

Mogla bi da vas izruči vaša rođena zemlja.

Argentinka Izabela Peron bila je prva predsednica neke zemlje na svetu, ali od 1981. živi usamljeničkim životom u Španiji.

Preuzela je dužnost predsednika Argentine kad je njen muž – trostruki predsednik Huan Domingo Peron – umro 1974. dok se nalazio na tom položaju.

Izabela Peron bila je njegova treća supruga, a venčali su se nekoliko godina posle smrti obožavane Prve dame Eve Peron.

Poznata u Argentini kao „Izabelita“, Peron je bivša kabaretska plesačica.

Tokom njenog predsedničkog mandata, izbijali su brojni radnički štrajkovi i izvršeno je na stotine političkih ubistava.

Izabela Peron je svrgnuta s vlasti u državnom udaru 1976. i držana u kućnom pritvoru nekoliko godina pre nego što se preselila u Španiju.

Argentina je 2007. izdala međunarodni nalog za njeno hapšenje, zbog navodnih veza za desničarskom paravojnom grupom i nestankom dvoje ljudi.

Španija je odbila taj zahtev za izručenje; tamošnji sud doneo je odluku da nema dovoljno dokaza protiv nje.

Ferdinand Markos

Prognani lideri su možda otišli, ali njihovo ime još ima težinu.

Američki predsednik Ronald Regan je 1986. savetovao Ferdinanda Markosa da se odrekne vlasti na Filipinima i prihvati izgnanstvo na Havajima, pošto su posle ogromnih protesta protiv njega Filipini došli do tačke ključanja.

Markos je tvrdio da je pobedio na predsedničkim izborima obeleženim optužbama za krađu.

„Filipini su bili bivša američka kolonija, a Markos je bio ključni antikomunistički saveznik koji je dobijao izdašnu ekonomsku i vojnu pomoć Vašingtona“, kaže profesor Eskriba-Folč.

„Bio je to i slučaj u kom je dostupnost bezbednog odredišta izgnanstva za odlazećeg diktatora omogućila glatkiju tranziciju režima nego što je inače mogla da bude.“

Vladavinu porodice Markos obeležili su politički atentati na njihove protivnike, kršenja ljudskih prava, korupcija i neumereno trošenje (kolekcija cipela supruge Imelde Markos bila je legendarna), dok su milioni ljudi živeli u ekstremnom siromaštvu, a dug zemlje se gomilao.

Ali porodica Markos nije završila sa Filipinima: u neverovatnom povratku za ovu političku dinastiju, Ferdinand Markos mlađi – sa nadimkom Bongbong – ostvario je u maju ubedljivu pobedu na izborima i položio zakletvu za predsednika Filipina.

Alfredo Stresner (1989 – 2006)

Možda nećete morati da idete daleko.

Kad se 1989. jedna od najdužih diktatura na svetu okončala u Paragvaju, general u bekstvu nije morao da ide daleko da bi pronašao utočište.

Brazil nije oklevao da ponudi sklonište generalu Alfredu Stresneru kako bi izbegao dodatna previranja kod suseda i osigurao glatko funkcionisanje Hidrocentrale Itaipu, ključnog energetskog izvora za obe zemlje.

To se desilo na veliko nezadovoljstvo mnogih i u Paragvaju i u Brazilu, jer su Stresnerovu tridesetpetogodišnju vladavinu obeležila stalna kršenja ljudskih prava.

Brazil je tek odnedavno izašao iz dvadesetjednogodišnje vojne vlasti.

Tokom Stresnerove vladavine, Paragvaj je učestvovao u Operaciji Kondor, kampanji državnog terora i bezbednosnih operacija uz podršku SAD.

Kampanju su sedamdesetih zajednički sprovodile desničarske vojne vlade šest latinoameričkih država (Čile, Argentina, Bolivija, Paragvaj, Urugvaj i Brazil).

Bivši vojni lider umro je u izgnanstvu u Brazilu, u 93. godini, 2006.

Dve godine kasnije, komisija za istinu saopštila je da je tokom Stresnerove vlasti pogubljeno ili nestalo više od 400 ljudi.

Pogledajte šta je izazvalo proteste širom Šri Lanke

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]