Prvi put u dvadeset godina, Milan Milošević, ratar iz Rače, mesta u centralnoj Srbiji, morao je da poseje dvostruko manje pšenice u odnosu na uobičajenu količinu.

Prethodnih godina je od 60 hektara, koliko ima, dve trećine bilo pod pšenicom. Ove godine – jedva trećina.

„Posejao sam seme iz ambara, koje sam već imao, nisam mogao da uzmem novo, jer sam morao da isplatim prethodne dugove.

„Nemam dovoljno novca za agrotehniku, na proleće će biti problema i sa drugim kulturama, o novoj sezoni ne smem ni da razmišljam“, kaže zabrinuto za BBC na srpskom.

Na sličnim mukama je i njegov kolega sa severa zemlje Miroslav Kiš.

„Ovo vam je vrtlog, trudim se da opstanem, ali je sve teže, usled niskih otkupnih cena, male potražnje, prinuđeni smo da prodajemo proizvode kako ih ne bismo bacali, a opet smo na gubitku.

„Mi nemamo dugoročne investicije u poljoprivredu, sve je kratkoročno, a problemi se samo nagomilavaju i iz godine u godinu prenose“, dodaje on za BBC na srpskom.

• Šljivarstvo u Srbiji: „Godina za zaborav“, tek da se pokriju troškovi
• Izvoz jabuka iz Srbije: Šta zadaje glavobolju voćarima i ima li leka
• „Malinarstvo u Srbiji će uvek biti muka“: Šta brine proizvođače ‘crvenog zlata’
• Koje muke more srpske zemljoradnike i ima li rešenja

Klimatske promene, povećanje cena energenata i đubriva, puni silosi, smanjen izvoz, nedostatak radne snage samo su neki od problema koji su pogodili ratarstvo u Srbiji, što je rezultiralo manjim površinama pod pšenicom.

Zoran Rajić, direktor Instituta za agroekonomiju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, za BBC na srpskom kaže da su problemi dugogodišnji.

„Prošle godine smo morali da uvozimo pšenicu koju smo potom mešali sa našom.

„Sada su nam silosi puni, količina stoji, pada kvalitet robe, a nova žetva je za nekoliko meseci“, objašnjava.

Iz Privredne komore Srbije za BBC na srpskom navode da su „izgledi da se skladišta isprazne mali, jer je izvoz spor, cene na domaćem tržištu visoke, ponuda ratara mala, a transport duplo skuplji“.

‘O novoj sezoni ne smem ni da razmišljam’

Milan Milošević je nasledio porodični posao i dok za prošlu godinu kaže da je bila „odlična“, za ovu kaže da je „nikad lošija“.

Zemlju obrađuje sam jer nema novca da zaposli još nekog, pa mu ponekad pomaže i 73-godišnji otac.

Raspolaže jednim traktorom, starim tri decenije, jer mu retko kad, kako kaže, pretekne nešto novca za ulaganje.

Pored pšenice, ima nešto kukuruza i ječma, ali je sve to, kako kaže, „sitno“.

Čuva malo i stoke kojom dopunjuje kućni budžet.

„Kada prodam svinje, odem do pumpe da natočim gorivo, i onda na njivu. Da njih nema, ne znam kako bih završio ovu jesenju sezonu“, dodaje.

Miroslav Kiš je iz Verušića, mesta kod Subotice, na krajnjem severu države, i čitav život je na njivi.

Na pitanje kakva je bila protekla setva, ne odgovara odmah.

„Uh, pa teška, šta da vam kažem, a i prošla je bila slična, a tome su doprineli loše vreme, skupo gorivo, đubrivo, loša mehanizacija, jer nema svako da ulaže.

„Morate robu da prodate da biste izmirili dugove, pa makar i po niskoj ceni i naposletku ste – u minusu“, kaže on.

Na dodatnim mukama su, dodaje, oni ratari koji zakupljuju zemlju, jer su rente sve skuplje.

On ima nešto manje od 100 hektara zemlje, ali dve trećine zakupljuje.

„Iz jednog kredita sam izašao, a u drugi ušao i šta ću, da bi platio zakup, pristajem na nisku cenu.

„Pšenicu sam čuvao, očekivao sam da će vredeti više, pošto je u skladištu, ali nije bilo tako, a obaveze ne čekaju“, dodaje ovaj poljoprivrednik.

Pogledajte video: Ko živi bolje u Srbiji – poljoprivrednici ili programeri

‘Nerealna očekivanja’

Trenutna otkupna cena je oko 20 dinara po kilogramu.

„Za kilogram pšenice u sezoni 2022. dobijalo se 35 dinara, ali je cena nastavila da pada, a ako ne prodate – roba propada.

„Onda prihvatamo niske cene, što nam ne pokriva ni osnovne troškove. Ja nisam sada ni na nuli“, priča ogorčeno ratar Milošević.

Pšenicu prodaje lokalnim otkupljivačima.

Sunčica Savović iz Udruženja „Žita Srbije“, pak, kaže da proizvođači često imaju nerealna očekivanja.

„Mnogi su propustili priliku da pšenicu prodaju po ceni od 35 dinara jer su se nadali da će cene biti na nivou pre sukoba u Ukrajini, što se nije desilo.

„Treba da se pomirimo sa tim da cena nije ona koju hoćemo, već ona za koju možemo da prodamo robu tamo gde smo konkurentni“, kaže ona za BBC na srpskom.

A gde smo konkurenti?

Trenutno nigde, dodaje Savović kratko.

Na cenu utiče i kvalitet zrna, a više od polovine proizvođača u Srbiji, dodaje ona, koristi dorađeno seme, koje je lošijeg kvaliteta i, u godinama kada su nepredviđeni vremenski uslovi, daje slab prinos.

„Jednokratna pomoć od 17.000 dinara, koliko se davalo za repromaterijal (đubrivo, seme, sredstava protiv štetočina), je dobra mera, ali nije dovoljna.

„Moramo da poradimo na kvalitetu pšenice, da je unapređujemo, a ne unazađujemo, jer će time porasti potražnja za njom, a samim tim i njena cena“, dodaje.

‘Stanje je alarmantno’

Ključna ruta za izvoz svih žitarica u Srbiji je Dunav.

Savović tvrdi da mora da se poradi na infrastrukturi kako bi se olakšao transport poljoprivrednih proizvoda preko Dunava ili da se obezbede investicije za rekonstrukciju pruge Beograd – Bar i nabavku dodatnih vagona za prevoz.

Preko luke Bar srpski izvoz, dobio bi direktan izlaz na more i nova tržišta.

„Roba ovako kasni po nekoliko dana što kupci ne mogu da tolerišu, pa se okreću drugim zemljama.

„U regionu ima potražnje za našom pšenicom, ali je i tu transport ograničen jer nemamo dovoljno kamiona, a posledice opet trpe proizvođači“, kaže ona.

Prema podacima Privredne komore Srbije, tokom 2022. izvezeno je 789.000 tona zrna pšenice, što je za trećinu manje u odnosu na 2021. godinu, a roba se uglavnom plasirala u državama regiona, najviše u Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji.

Tome je doprinela dvomesečna zabrana izvoza, koju je Vlada Srbije uvela kako bi zaštitila domaće potrebe.

„Izgubili smo Rumuniju i Italiju, sveli smo se na zemlje u regionu, čija je potražnja mala“, ukazuje profesor Zoran Rajić.

On podseća da se Rusija, uprkos invaziji na Ukrajinu koja je počela 2022. u februaru, vratila među pet najvećih dobavljača žitarica u Evropskoj uniji.

Evropske države su u septembru 2023. godine povećale uvoz ruskog žita na 189 hiljada tona, što znači da je Konstanca, luka u Rumuniji, preko koje i mi izvozimo, u potpunosti zakupljena, a mi nismo dovoljno konkurenti, dodaje.

„Zato bi trebalo da tražimo i druga tržišta, da koristimo dobre odnose koje imamo sa arapskim zemljama, jer pšenica je strateški proizvod“, napominje.

• Krava i svinja u Srbiji sve manje, farmeri u minusu: Šta može biti rešenje
• Može li sneg u aprilu da poremeti proizvodnju hrane u Srbiji
• Povratak na njive: Poljoprivrednici prihvatili ponudu vlade, prestaje blokada puteva

Ali to nije lako.

„Postoje određeni standardi koje države uvoznice zahtevaju, iako naša pšenica nije loša. Mnoge zahteve još ne možemo da ispunimo, čime se tek treba pozabaviti“, dodaje on.

Krajem aprila, uz obrazloženje da je „snabdevenost domaćeg tržišta žitaricama stabilna“, vlada je odobrila izvozne kvote, ali je više od 705 hiljada tona pšenice ostalo u zalihama, podaci su kojima raspolaže Udruženje „Žita Srbije“.

„Stanje je alarmantno jer potražnja za pšenicom starog roda prestaje u maju, a kada stoji godinu dana, a možda i duže, veće su šanse da se pojave štetočine i roba se gubi“, upozorava Savović.

Tokom gotovo dvadesetogodišnjeg rada u Udruženju, ona ne pamti da je nekada svedočila „toliko zatrpanim silosima“.

Njene starije kolege se sećaju da je takvih scena bilo početkom 1990-ih, kada je „čitava Vojvodina mirisala na kokice, jer se nije izvozilo zbog sankcija“, dodaje.

Devedesetih godina 20. veka vodio se krvavi rat u bivšoj Jugoslaviji, a Srbija, tada deo Savezne Republike Jugoslavije, bila je pod međunarodnim sankcijama.

Bio je zabranjen izvoz i tranzit robe, transfer finansijskih sredstava, što je doprinelo hiperinflaciji.

Profesor Rajić ukazuje da je današnji problem i što se potencijal ove žitarice ne iskorišćava u potpunosti.

„Mi imamo izuzetno veliki pad u domaćoj potražnji, što je delimično uslovljeno i izmenjenim načinom ishrane – u poslednjih desetak godina, potrošnja se prepolovila.

„Mogli bi da je koristimo za stočnu hranu, kao zamenu za kukuruz, ali na tome treba raditi, praviti strategiju i ništa se ne rešava preko noći“, dodaje.

Pšenica u brojevima

• U Srbiji je 2022. zasejano 873.187 hektara ove žitarice.
• Prosečna godišnja proizvodnja je tri miliona tona.
• Tokom 2022. izvezeno je oko 789.000 tona ove žitarice u vrednosti od 694 miliona evra, što je za 27 odsto manje u odnosu na godinu pre.
• Polovina je izvezena u Bosnu i Hercegovinu, petina je završila u Severnoj Makedoniji.
• Pored izvoza, Srbija i uvozi pšenicu: u 2022. uvezeno je oko 1.182 tone pšenice, u vrednosti od 956 evra po toni.

Izvor: Privredna komora Srbije za BBC na srpskom

Milan Milošević nikada ovoliko kasno nije morao da ore, ali nije mogao ranije, jer nije imao novca.

„Ove sezone radim, a želudac me boli i na svakih sat vremena proverim rezervoar, da mi se ne ugasi traktor, pa da ostanem na njivi.

„Možda bih više stvari završio, ali nemam sa čim, moram da štedim, o boljoj mehanizaciji mogu samo da maštam.“

Dvesta kilometara severnije, Milovan Kiš ne veruje da će se nešto promeniti.

„Mi smo vam mali igrači i uvek će ići preko naših leđa, dok će trgovci i veći izvoznici zarađivati“, dodaje razočarano.

Zoran Rajić smatra da država treba da obezbedi garantni fond kojim bi pomagala poljoprivrednicima u godinama poput ove.

„Nema garantovane cene, a novca za ulaganje je sve manje, zbog čega se ratari okreću drugim kulturama, a površine pod pšenicom nastavljaju da se smanjuju i, ukoliko se time ne pozabavimo na vreme, biće dugoročnih posledica.

„Umesto da se problemi rešavaju strateški, krpe se rupe i posle se pitamo što nam se dešava ovakva situacija“, dodaje Rajić.

Pogledajte i ovu priču

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]