Kada se Zorica* razvela, posle 10 godina braka sa čovekom koji je radio u inostranstvu, ostala je da živi u roditeljskoj kući sa njihovo dvoje dece.

Sve do trenutka kada je otkrila da je u petom mesecu trudnoće sa novim partnerom, tada već bivšim.

Nije mogla da abortira, a porodica nije želela da prihvati dete rođeno van braka.

Našla se pred lažnim izborom – beba ili dvoje dece. Drugi su odlučili umesto nje.

Deca su odabrala da ostanu s babom i dedom i Zorica se posle porođaja nikad nije vratila u porodični dom.

Poslednjih godina, sve je više dece rođene van bračne zajednice u Srbiji,

Svako četvrto dete u zemlji rođeno je u vanbračnoj zajednici, pokazuju poslednji podaci Evropskog statističkog biroa.

Prema njihovom registru, procenat dece rođene van braka 2007. godine u Srbiji je iznosio 22,3, a 2018. porastao je do 26,8 odsto.

Poređenja radi, ovaj broj je 1950. godine bio svega osam odsto.

U ove brojke se ubrajaju i deca samohranih roditelja, ali i onih koji žive zajedno, ali se nikada nisu venčali.

Koliko je kojih – nema zvanične statistike.

„Postoji trend da ljudi ređe sklapaju brakove i trend porasta rađanja van brakova.

„Sa promenama u vrednostima, u stavovima prema braku i rađanju van braka, to postaje prihvatljivije“, navodi za BBC Biljana Stanković, naučna saradnica Instituta društvenih nauka.

Pogledajte video: Ugovorena venčanja u Indiji normalna su pojava, a jedna serija je izazvala polemiku

Ugovorena venčanja u Indiji normalna su pojava, a nova serija izazvala je polemiku.

Zašto se sve više dece rađa van braka?

To nije samo posledica modernizacije društva, dodaje Stanković, već često i splet okolnosti – neki ne žele svadbu u trudnoći, pa se dete rodi van braka ili raskinu vezu pre porođaja, kao u Zoricinom slučaju.

„Dobre dece nikad mnogo nije. I uopšte dece. Ako čekaš da se sve uklopi, brak, posao, deca, kola, stan to se nikad ne dogodi.

„Treba prvo napraviti porodicu i decu, a posle ostalo“, kaže Zorica za BBC na srpskom.

Istraživanje od 2014. godine na nereprezentativnom uzorku, pokazalo je da postoji značajna grupa ljudi koji brak ne sklapaju – ne zato što taj brak ne žele, već zato što su okolnosti takve.

„Velika je razlika da li dete podiže majka sama ili je to u zajednici koja je kao brak, samo što nije zvanično sklopljen“, kaže Stanković.

Zorica je iskusila i podizanje dece u braku i van te institucije.

„Muž mi ne nedostaje, moje dete sad više ima, nego deca po komšiluku gde su žene sa muževima. Ja sam borac, za mene ne postoji prljav posao – postoji samo prljav obraz.

„U braku sam imala mnogo više nerviranja, jer sam računala da sam udata žena i da imam pomoć muža“, navodi Zorica.

Dok je bila sa suprugom očekivalo se da ona gaji decu, a da muž, koji je radio u inostranstvu, šalje novac, ali to nije bilo uvek jednostavno.

„Dete kaže da hoće na rekreativnu (nastavu), on kaže: `Upiši ga, a nemam sad pare, poslaću`. A učitelj pritiska.

„Sad kad sam sama, nikad me u školi za pare nisu čekali. Oslanjam se samo u se i u svoje kljuse“, napominje ona.

Njen slučaj je daleko od usamljenog.

U poslednjim decenijama sve je manje onih udžbeničkih porodičnih kombinacija u kojima žive – mama, tata i deca, ocenjuju stručnjaci.

„Pre 70 godina definisali smo porodicu, kao spoj dve generacije – raznopolni roditeljski par i dvoje ili troje dece i to je bio stereotip koji se viđao čak i kao logo na sastancima ljudi koji izučavaju tu oblast.

„Danas znamo da manje od osam odsto porodica živi na taj način“, kaže za BBC na srpskom Nevena Čalovska Hercog, neuropsihijatrica i profesorka na predmetu Porodica i porodični odnosi na Fakultetu za medije i komunikacije.

Kako izgleda prosečna porodica u Srbiji?

U Srbiji je, kaže ova porodična terapeutkinja, najveći broj porodica sačinjen od tri generacije. Ni to najčešće nije proizvod izbora ili želje, koliko materijalnih okolnosti.

„Dalje, često se ljudi odlučuju na roditeljstvo da budu jedini roditelji. Savremena medicina to omogućava.

„To nije više socijalno stigmatizirano kao pre. Raste broj ljudi koji se ne venčava u opštinama ili crkvama“, navodi Čalovska Hercog.

Ona naglašava da je važno da porodica bude funkcionalna.

„Funkcionalnost je nešto što se ranije zvalo porodično zdravlje i normalna porodica“, kaže.

Pod funkcionalnošću podrazumeva procese i kapacitet da ljudi koji se smatraju porodicom obezbede deci sigurnost, stabilnost, predvidivost, ali i slobodu i podsticaj za njihov rast i razvoj. Tu postoje usaglašeni sistemi vrednosti i jasna pravila – izrečena i neizrečena.

„Funkcionalna porodica može biti dva muškarca, dve žene, jedna žena i jedno dete, otac i dete“, podvlači Čalovska Hercog.

„Iako postoji raširena slika da se na rađanje van braka odlučuju visokoobrazovane žene, najveći udeo ih je među onima sa osnovnom i srednjom školom“, navodi demografkinja Biljana Stanković.

To se poklapa i sa strukturom ukupnog stanovništva, gde je najviše onih sa diplomom četvrtog stepena.

„Za jedan broj parova vanbračni život jeste izbor, smatraju da je to papir koji im nije potreban.

„A često je život u kohabitaciji samo faza ka bračnom životu“, navodi Stanković.

Grupa očeva iz Velike Britanije uči kako da češlja i plete kosu ćerkama.

Koje su pravne razlike?

„Prava dece su izjednačena u bračnim i vanbračnim zajednicama, ali prava partnera nisu“, odgovara pravnica Vanja Macanović iz nevladine organizacije Autonomni ženski centar.

Tek od početka 2020. izmenama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, vanbračni partneri mogu da ostvare pravo na porodičnu penziju, pokrećući vanparnični postupak, podseća Macanović.

„Dobar deo parova koji žive vanbračno, bar prema našem iskustvu i pričama žena koje posle rastanka potraže pomoć, kažu nam da to nisu to zajedno odlučili, već `on mene nije hteo da oženi`.

„To se najčešće dešava kad muškarac ima imovinu koju želi da zadrži“, navodi Macanović i dodaje da su te žene „diskriminisane“.

„Očevima ne smeta da ih deca naslede, ali neće da to uzme žena. To je čist račun, a pitanje koliko duga ljubav“, ističe Macanović.

Na majčinstvo bez odlaska kod matičara se odlučuje i manji broj ekonomski nezavisnih žena, koje najčešće žive u gradovima i visoko su obrazovane.

„To onda jeste pitanje emancipacije“, navodi pravnica AŽC-a.

park, tata i sin, roditelji — ilustracija

Kako je biti vanbračno dete?

U jednoj porodici sa „puno ljubavi“ odrastao je danas 32-godišnji Veljko Josipović.

„Uopšte nisam imao predstavu da sam vanbračno dete.

„Dok sam bio mali oko mene su bili mama, ujak, baba, deda i brojna rodbina“, kaže Veljko za BBC na srpskom.

Svi su brinuli o njemu, dodaje, i uživao je.

Tek kad je krenuo u školu, prvog kišnog dana čuo je kako drugari pričaju „meni će doći otac“, „čekam tatu“, „sad će moj ćale“.

„Tad sam prvi put pitao majku za oca i ona mi je objasnila da su se zabavljali, voleli i da više nisu zajedno.

„Kao klinci su napravili klinca, objasnila mi je“, kaže Veljko.

Oca je upoznao tek u pubertetu, ali nisu ostali u kontaktu. I to ne doživljava kao traumu.

„Otac mi nije nikad nedostajao, valjda zato što nikad i nisam bio s njim. Više mi nedostaje deda koji me je čuvao, a koji je umro kad sam imao sedam godina.

„S majkom sam imao odličan odnos i oko svega smo se dogovarali, baš mi je bila drug“, opisuje ovaj građevinski tehničar godine odrastanja.

A kako je biti samohrani roditelj?

Češći je slučaj samohranih majki nego očeva. U Srbiji su oni ili udovci ili je dete sa ocem u slučajevima kada majka ne može da se brine o detetu, navodi profesorka Čalovska Hercog.

Koliki su izazovi pred samohranim roditeljima pokazuje i podatak da su ovakve porodice u svim evropskim zemljama izložene većem riziku od siromaštva, potvrdila su istraživanja.

To se poklapa i sa strukturom ukupnog stanovništva, gde je najviše onih sa diplomom četvrtog stepena.

„Za jedan broj parova vanbračni život jeste izbor, smatraju da je to papir koji njima nije potreban.

„A često je život u kohabitaciji samo faza ka bračnom životu“, navodi Stanković.

Zorica je sa ocem najmlađe ćerke, danas odlične učenice sedmog razreda, raskinula vezu dok još nije ni znala da je u drugom stanju.

„Kad sam mu javila da je dobio ćerku, rekao mi je `gde si bila dosad`, pogodilo ga je što ne tražim da živi sa mnom. Mislio je da ću tražiti da mi pomaže, a ja to nisam nikad“, navodi Zorica.

Ćerka dosad nije upoznala oca, niti je pitao za nju.

Ipak, Zorica je zadržala prezime prvog muža, pa se i dete tako preziva.

„Nisam imala ni vremena, ni para da to menjam i sad moja ćerka nosi to prezime. Kad poraste malo reći ću joj sve, kad bude mogla da razume“, navodi Zorica, koja je po zanimanju kuvarica.

Pored novčanih poteškoća i problema da nađu posao, samohranim majkama nedostaje i pomoć u vaspitanju dece, pokazuje naučni rad Biljane Stanković, sa Instituta društvenih nauka.

„Treba mi nečiji zagrljaj, da ne moram da uvek budem ta koja će da se probudi i vuče. Da ne moram uvek da budem i muškarac, da mogu da budem samo majka“, navela je jedna od samohranih majki sa kojima je Stanković razgovarala.

Među samohranim majkama najbrojnije su nezaposlene i one koje imaju status izdržavanog lica, pokazuju njena istraživanja.

Zorica radi u agenciji za čišćenje nekoliko sati nedeljno i zarađuje 7.000 mesečno, a prima i socijalnu pomoć.

Ne libi se, kaže, sezonskih poslova. Išla je da radi kao nadničar – da bere maline, grožđe, u zavisnosti od sezone:

„Ćerki su se nedavno svidele pantalone, dve hiljade koštaju. Ja sam otišla u nadnicu, brala ceo dan aroniju i donela joj uveče da ima da kupi“.

Pomisao na svadbu mi je stres

Gordana Andrić, BBC urednica

Sa partnerom živim već sedam godina, pre pet godina smo dobili blizance i sada čekamo još jednu bebu.

Venčanje mi nikad nije bilo važno, a sama pomisao na svadbu mi je stresna.

Do sada nismo bili u situaciji u kojoj bi nam papir bio neophodan.

Možda se nekad venčamo, ako deci bude bilo bitno, pa napravimo u igraonici žurku.

Da je svadba stres potvrđuje i Veljko Josipović, jer je imao dva puta – i kad su se venčali u opštini i u crkvi.

„To mi je jako teško palo. Tad sam hteo da još malo idem na pecanje, da izlazim, ma i da se igram u pesku.

„Bio sam dete kad smo dobili dete“, navodi on.

Desilo mu se slično kao njegovim roditeljima. On i devojka su imali 20 godina kada je ona ostala u drugom stanju.

„Prvog trenutka kad mi je rekla da je trudna setio sam se oca i pomislio da me bog stavio u njegovu situaciju i rekao ‘ajd’ sad majstore, da vidimo šta ćeš da uradiš'“.

„Rekao sam joj biću tu šta god da odlučiš. Dobili smo sina dva dana posle mog 21. rođendana“, kaže Veljko.

U braku su već 12 godina i im. Sin mu ima 11,5 godina, a ćerka dve.

Veljko kaže da je bitno odlučiti šta je najvažnije.

„Bilo je različitih trenutaka, kad sam hteo da izlazim i ostalo, ali sam shvatio da su mi oni na prvom mestu“.

Borba jedne žene da nađe svoje biološke roditelje.

Kako je u svetu?

Samohrano roditeljstvo i vanbračne zajednice su sve prisutnije u većem delu Evrope i sveta.

U Švedskoj, od oko 10 miliona stanovnika, 1,8 miliona ljudi živi u vanbračnim zajednicama.

Već godinama, procenat dece rođene van braka 54 odsto.

Pored Švedske, u još devet zemalja Evropske unije više od polovine dece rodi se vanbračno – osim skandinavskih država Danske i Norveške, ovaj trend postoji i u Francuskoj, Estoniji, Holandiji, Portugalu, ali i Bugarskoj i Sloveniji.

Apsolutni rekorder u Evropi je Island gde se 70 odsto dece rodi van braka.

U Turskoj je taj procenat samo 2,9.

U Americi 16 miliona ljudi podiže decu „bez papira“ i sve je veći broj onih koji žive zajedno.

Podaci iz 1968. godine govore da je 88 odsto vanbračne dece, u stvari, živelo sa samohranim majkama. Pola veka kasnije, taj procenat je pao na 53 odsto, a raste broj onih koji žive u vanbračnim zajednicama i podižu decu.

Prema podacima Pju centra za istraživanje (Pew Research Center) taj udeo je do 2017. narastao na 35 odsto.

Stručnjaci ukazuju da danas raste i broj parova koji odlučuju da žive razdvojeno, a da se smatraju porodicom.

„To je često kod starijih generacija, koji već imaju svoju biološku decu. Pokazalo se da opcija života na različitim mestima smanjuje mogućnost stvaranja problema.

„Taj trend se javlja i kod mladih „japija“, koji rade po čitav dan, žive na različitim krajevima velikih gradova i odlučuju se da sa porodicom i partnerima provode vikende ili slobodno vreme, ali ne svakog dana“, dodaje Čalovska Hercog.

„Ko se nije razveo, taj ne zna šta je reinkarnacija“

Kada se Zorica posvađala i rastala od roditelja, ali i dece, mnogi su je, kaže, u malom gradu u kojem živi osuđivali.

„Bila sam sva ispovređivana, istraumirana i plus – odvojena od dece. Posle porođaja sam baš potonula.

„Taj stres me dugo držao. Ponizila sam se tad i potonula, sebi to ne mogu da oprostim, ali, hvala Bogu, sad je sve došlo na svoje“, ističe Zorica.

Ova 49-godišnjakinja danas nema partnera i nije se ponovo udavala.

„Kažu – ko se nije razveo, taj ne zna šta je reinkarnacija“, dodaje kroz smeh.

„Ne bih slobodu sad menjala ni za šta u životu“, zaključuje Zorica.

*Ime je promenjeno i poznato je redakciji.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

Ostali komentari (1)