Helen nije razgovarala sa sinom više od godinu dana.

Poslednje što je čula za njega je da je u zatvoru.

On danas ima 31 godinu i zavistan je od opioida više od decenije.

„Pokušao je da me zove, verovatno da mi traži novac, ali ja se nisam javljala“, objašnjava Helen, koja živi u Engleskoj.

„U ovom trenutku, to je prava odluka za očuvanje moje bezbednosti i mog razuma.“

Kao primarna stareteljka male ćerke njenog sina, za Helenu je trenutno najvažnije da obezbedi brižno i bezbedno okruženje u kojem će ona odrastati.

Helen se seća sina kao impulsivnog i destruktivnog deteta, ali sa iščašenim smislom za umor i dobrom dušom.

I zato je bila zbunjena kada je, kao tinejdžer, „njegovo ponašanje najednom postalo nasilno i kada je počeo da se zaključava u toalet satima“, priseća se ona.

„Kad bih se suočila s njim, govorio bi mi da sam ja luda, da sam na drogama. Ponekad sam želela da se nasmejem, koliko je sve to bilo bizarno.“

Kad je Helen otkrila da on uzima heroin, nije znala kome da se obrati.

Ne bi ga bilo danima, a kad bi se vratio, imao bi razne povrede.

Kada je bio kod kuće, bilo je neprijatno biti u njegovom društvu.

„Nikad me nije udario, ali bi često demolirao stan u napadu besa – još uvek stoji rupa u zidu hodnika koju je napravio kolenom“, objašnjava ona.

Na poslu je bila plaćana u gotovini, koju je, kaže ona, njen sin počeo da uzima iz njenog novčanika bez pitanja.

Ne želeći da mu kaže ništa da ne bi postao nasilan, počela je da drži novac u pojasu oko struka.

„Rekla sam mu da moja plata leže pravo na račun da bih mogla da dobijem bolji kreditni rejting“, kaže ona.

Na kraju se osećala nebezbedno živeći sa nekim ko je duboko zavistan i prekinula je sve veze sa njim.

Očekuje se da odnos između roditelja i deteta bude doživotan – plodonosna, brižna veza koja može da pretrpi sve uspone i padove.

Međutim, za neke roditelje, održavanje te veze ume da bude veoma teško.

Na kraju roditelj može da shvati da su stigli u tačku bez povratka i odluči da napusti vlastitu primarnu ulogu.

U sve polarizovanijem svetu, razgovori o deci koja su prestala da razgovaraju sa roditeljima postali su uobičajeni.

A opet, isto se dešava i u obrnutom smeru, iako se o tome mnogo ređe govori.

To bi delimično moglo da bude tako zato što podaci ukazuju na to da je slučaj da roditelji prekinu veze sa decom mnogo ređi.

Studija iz 2015. koju je sprovela britanska dobrotvorna organizacija koja se bavi otuđenjem Stend aloun pokazala je da je svega pet odsto otuđenih roditelja tu situaciju samo pokrenulo.

Ta odluka je već sama po sebi teška i bolna, a oni koji iskuse takvo otuđenje kažu da ga njegova relativna retkost čini posebno izolujućim i da može da doprinese stigmi za one koji se odluče da pođu tim putem.

„Bezuslovna ljubav ume da bude problematična“

„I u istraživanjima i u popularnoj kulturi, retko čujemo za roditelje koji se otuđe od dece zato što je to tabu tema i ima vrlo malo prostora koji ne osuđuju u kojima može da se govori o tom iskustvu“, objašnjava Lusi Blejk sa Univerziteta u apadnoj Engleskoj, u Bristolu, koja se specijalizovala za otuđenje.

Razlog zašto roditelji okončavaju odnose sa decom slični su razlozima zbog kojih deca prekidaju kontakt sa roditeljima: prema Blejk, među najčešće citiranim su porodični sukob, razlike u ličnim vrednostima (kao što su verska uverenja), zloupotreba narkotika i druga toksična ponašanja.

Istraživanje Stend alouna je pokazalo je da se za razloge prekida odnosa sa sinovima najčešće navode problemi sa razvodom, tazbinom i brakom; dok su u slučaju ćerki češći problemi sa mentalnim zdravljen i emocionalnim zlostavljanjem.

A opet , va odluka da se prekinu sve veze sa decom obično je mnogo zahtevnija i, na kraju, teža.

Društvo od roditelja očekuje da neguju i staraju se o potocima bez ikakvih izuzetaka.

„Imamo veoma visoka, gotovo božanska očekivanja od roditelja, od njih tražimo bezuslovnu ljubav“, objašnjava Blejk.

„To ume da bude prilično problematično, jer sugeriše da treba da prihvate bilo kakvu vrstu tretmana, uključujući sve vrste psihološkog i finansijskog zlostavljanja.“

Zbog toga je možda roditeljima teško da, čak i kada ih njihova deca povređuju, odustanu od njih.

Dženifer Stori, predavačica psihologije sa Univerziteta u Kentu, u Velikoj Britaniji, koja se specijalizovala za međuljudsko nasilje, primećuje da se u većini njenih razgovora sa žrtvama zlostavljanja starijih, roditelji i dalje brinu za decu i tužni su zbog njih.

„Ne mogu da se setim nijednog roditelja koji je zaista želeo da se odrekne svog deteta – gotovo uvek su želeli da se njihov odnos nastavi, ali da zlostavljanje prestane“, objašnjava ona.

Takođe, za obe strane i ljude oko njih ume biti teško da prihvate realnost onoga što se dešava.

„Pretpostavlja se da roditelji poseduju svu moć, ali kako dete postaje starije, taj odnos snaga se menja“, kaže Amanda Holt, autorka knjige Zlostavljanje adolescenata prema roditeljima: Aktuelni nalazi u istraživanjima, politici i praksi.

„Neverovanje u mogućnost postojanja zlostavljanja na relaciji dete-roditelj ili da ono može da bude toliko loše da roditelj mora da ode još je jedan razlog zbog čega je teško otići.“

Na delu bi mogla da bude i „hipoteza o međugeneracijskim ulozima“.

Prema ovoj teoriji, roditelji su obično više uloženi, i finansijski i fizički – u odnos roditelj-dete nego njihova deca.

Pozitivniji odnosi sa decom vezuju se za bolje blagostanje roditelja, bolji kvalitet života ili manje simptome depresije; bolji pozitivni odnosi sa roditeljem ne garantuje iste takve prednosti.

To znači da odluka roditelja da prekine kontakt sa detetom, da li naglo ili postepeno, ne dolazi samo sa težinom neuspeha.

„Roditeljstvo je uloga i identitet koji su cenjeni i poštovani – oni takođe menjaju život i traju doživotno“, objašnjava Blejk.

„Kada roditelj nema aktivan odnos sa vlastitim detetom, može da se oseća kao da je omanuo u svojoj ulozi, što donosi osećanje snažnog bola i sramote, promenivši ili dovevši u pitanje kako roditelj razmišlja o sebi i tome ko je on.“

Kad se imaju u vidu svi ovi elementi, roditeljima ume da bude teže da prekinu veze nego deci.

„To svakako ume da bude drugačija vrsta bola, zato što za roditelje postoji mogućnost da njihov život izgleda praznije i lišenije smisla“, kaže Blejk.

Mnogi će kao posledicu izgubiti prijateljstva i veze da drugim članovima porodice.

„Gubitak i bol koji prati otuđenje širi se poput talasa i dodiruje mnoge različite aspekte života ljudi“, kaže Blejk.

Mutno i nejasno

U nekim slučajevima, kao u Heleninom, odluka da se prekine kontakt je očigledno donela samo jedna strana.

Ali izvor otuđenja između roditelja i dece često ume da bude nejasniji.

Džek, koji živi u SAD, bio je oženjen suprugom skoro dve decenije, tokom kojih su zajedno imali četvoro dece.

U vreme razvoda, njihova najmlađa ćerka imala je samo godinu dana.

Kad se njegova bivša žena preudala, kaže on, njegovo najmlađe dete gravitiralo je više ka očuhu nego njemu – a kako je bila starija, izgledalo je kao da joj se ne dopada da provodi vreme sa Džekom.

Džek kaže da je doživeo prelomnu tačku tokom jednog njenog boravka kod njega, kad je ćerka imala 14 godina.

Nakon svađe oko vremena povratka iz izlaska, ona je rekla Džeku da mrzi vikende koje provodi s njim i pozvala je majku da je odveze na događaj na koji je planirala da ide.

„Poslao sam mejl bivšoj supruzi da joj kažem da moja ćerka više ne želi da provodi svaki drugi vikend sa mnom kao što je dogovoreno i ako se to promeni u budućnosti, primiću je nazad otvorenih ruku“, kaže Džek.

On ne krivi ćerku zato što se ponela tako kako se ponela, ali je od tada nije ni video ni čuo.

Iako je ćerka bila ta koja je prva prekinula kontakt, Džek nije osetio potrebu da ga direktno obnovi sa njom.

„Što se više ta situacija produžavala, manje sam osećao potrebu da ponovo uspostavim taj odnos.

„Meni to liči na smrt i ja sam to preboleo i nastavio da živim dalje“, kaže on.

„U ovoj fazi mog života, sa nivoom užitka koji osećam u odnosima koje negujem, sumnjam da ću biti zainteresovan za vreme koje je potrebno uložiti u izgradnju jačeg odnosa sa njom, da ne pominjem dramu koja bi potekla s njene strane tokom svega toga“, objašnjava on.

Džekova priča odražava mutnu realnost otuđenja na relaciji roditelj-dete, a to je da nije uvek kristalno jasno ko je kome zapravo okrenuo leđa.

Njegova ćerka je jasno stavila do znanja da je on ne zanima, ali je on bio taj koji je zapravo predložio da se oni više ne viđaju.

To nije neuobičajena situacija, kažu stručnjaci:

„Za neke otuđene roditelje, ne postoji jedan jasan odgovor ko je sve pokrenuo i to je sve prilično haotično“, kaže Blejk.

Upitani ko je pokrenuo prekid odnosa (sa opcijama „oni“, „ja“ „prekinuli smo odnose jedno s drugim“ i „nisam siguran“), 10 odsto ispitanika u studiji zajednice Stand Alone odabrali su jedan ili više odgovora, pokazavši da pravac nije uvek jasan.

Otuđenje takođe nije uvek stalno ili statičko stanje.

Prolaženje kroz periode otuđenja i pomirenja je uobičajeno, pogotovo, kako je otkrio Stend aloun, za majke i ćerke.

To je i slučaj za mnoge roditelje čije dete pati od zavisnosti od narotika.

Jedna švedska studija iz 2022. pokazala je da roditelji odraslih zavisnika od droge ostaju da se nadaju da će na kraju doći do pomirenja, delom zato što su bili u mogućnosti da dožive svoje dete kao dvoje različitih ljudi: jedno trezno i jedno pod dejstvom narkotika.

Kad bi ovo drugo otišlo, da se tako izrazimo, taj odnos bi mogao da se nastavi.

Helen je, sa svoje strane, prekidala veze sa sinom više puta – kružili su kroz periode otuđenja i pomirenja godinama.

Ali, za sada, ona nije u kontaktu s njim – i nije sigurna šta će se dalje dešavati.

„Kad bi mogao da mi pokaže da je posvećen trezvenosti i držanju podalje od zatvora, možda bih ga poželela ponovo u svom životu“, objašnjava ona.

„Ali ne znam kako mogu ponovo da mu verujem i da mu je stalo do njegove male ćerke.“

„Usamljenička patnja“

Čak i za roditelje koji su nepokolebljivi u rezonovanju oko prekida odnosa, svakodnevna realnost njihove odluke daleko je od lake.

„Oblikovana kroz biološke, pravne i društvene povezanosti, postoje veza sa vlastitim detetom koja je veoma duboka“, objašnjava Holt.

„Ona je tolika da ako roditelji odu, odnos je možda prekinut, ali te veze i dalje ostaju. Ume da bude veoma teško staviti sve to iza sebe.“

Mnogi roditelji koji pokrenu prekid odnosa ustanove da sramota i krivica koji prate njihovu odluku takođe dovode do akutne izolovanosti i prekida odnosa sa njihovom razrađenom mrežom podrške čak i dalje od krvne rodbine.

„Roditelji koji pokrenu prekid odnosa imaju vrlo malo ljudi sa kojima mogu da pričaju a koji i dalje iskazuju saosećanje i razumevanje“, objašnjava Blejk.

„Možda ima malo prostora za razgovor o osećanjima tuge i gubitka, ali se on još smanjuje i od ljudi se očekuje da pređu preko toga i nastave sa životom.“

Džek je vodio rasprave sa prijateljima koji ne razumeju njegovo nepostojanje odnosa sa ćerkom i oni kažu da nikad ne bi mogli da okrenu leđa krvnom srodniku.

„Za mene, samo zato što je neko tvoja ‘krv’ ne daje mu pravo da se loše ophodi prema vama“, objašnjava on.

Saosećanje i prostor za razgovor mogu biti posebno važni u određenim trenucima tokom kalendarske godine – a taj vremenski okvir je drugačiji za svakog roditelja.

Rane deluju posebno bolne tokom praznika: prema Stend alounu, za 90 odsto ljudi otuđenih od člana porodice praznične sezone su teške, dok se 85 odsto muči sa slavljenjem rođendana, a za 81 odsto teško je biti u društvu drugih porodica.

Što se nje lično tiče, Helen se oseća posebno zamišljeno kako se približava Božić i dok pokazuje unuci božićne ukrase.

Ona je to često radila sa sinom i volela bi da to i dalje mogu da rade zajedno.

„Ja sam bila jedina slamka spasa koju je imao, a suočavanje sa mojom vlastitom odlukom da odustanem od njega vremenom nije niša lakša“, kaže ona.

Ona se oseća srećnom što je imala podršku ćerke i pre šest meseci Helen se preselila bliže njenoj kući da bi mogle redovnije da se viđaju.

„Bez pomoći i razumevanja moje ćerke, ne znam gde bih bila, jer je ovo jedna veoma usamljenička patnja“, kaže ona.

„Najbolje što mogu je da pazim na sebe da bih mogla da činim dobro drugima – trudim da se prolazim kroz sve ovo dan za danom.“

Pogledajte video

Ova indijska porodica ima 72 člana i svi žive zajedno u jednoj kući

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

Ostali komentari (0)

Porodica i vaspitanje: Roditelji koji prekidaju veze sa decom