Činija oljuštenih jabuka na stolu.

Ovo je prva slika koju 19-godišnja Mina Vasić vidi pred očima kad pomisli na baku.

Ima tu i malo simbolike – ranije joj je pomagala da jede voće bez kore, a danas joj je podrška za druge slojevite izazove, uvek uz puno ljubavi i zagrljaja.

„Dok sam bila mala, moja nana je za mene bila najjači lik, a danas je superheroj.

„Nikada joj ništa nije bilo teško, uvek je bila tu za mene, i dalje je“, govori ona za BBC na srpskom.

Bake i deke nisu samo preci, heroji ili odgajitelji, mada mogu biti sve to, već su unucima nekad i drugari, heroji, istoričari, uzori, duhovni vodiči, učenici, nastavnici i čarobnjaci.

Ovih 11 uloga utvrdio je dečji psihijatar Artur Kornhaber koji je godinama istraživao odnose baka i deka sa unucima.

‘Voleti, a ne izgovoriti volim te’

Iako više nije mala, Mina se i dalje se raduje svaki put kada ide kod nane.

Prvi ispit ova studentkinja iz Niša spremala je upravo u njenom stanu.

„Imam ogromno poverenje u nju. Stalno pričamo i ona mi je poput najbolje drugarice, samo malo starije“, kaže Mina.

Pamti njihove zajedničke piknike u parku ili kada je vitka crvenokosa nasmejana baka vodi u vožnju autobusom koji kruži po celom gradu.

Išle su zajedno i u pozorište, na koncerte i utakmice.

Bake i deke — Mina Vasić (levo) sa bakom i bratom i sestrom

Najvrednija lekcija koju ju je naučila jeste bezuslovno voleti, a ne izgovoriti volim te.

„To su one sitnice koje neko radi za tebe kako bi ti ulepšao dan, kada se seti nečega što voliš – sve to moja nana radi“, dodaje Mina.

Nije retko da roditelji naših roditelja ostave večni žig na našim srcima.

Babe i dede podstiču razvoj dece na različite načine, ali najviše bezbrižnom ljubavlju i pažnjom, kaže Vesna Janjević Popović, dugogodišnja dečija psihološkinja.

„Oni nemaju roditeljsku odgovornost, niti paniku koja se javlja kod mladih roditelja i zato imaju želju da ugađaju i učine deci vreme što zanimljivijim“, objašnjava za BBC na srpskom.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

‘Deda, care’

Baš takvu ulogu u životu Nikole Stojanovića imao je njegov deda Jovan.

Svi su živeli u jednom stanu, te su baka i deka bili sastavni deo njegovog života.

„Ako mama i tata kažu ne, a on kaže da, za mene je to bilo dovoljno i umeo sam ponekad to i da zloupotrebljavam.

„Kasnije sam shvatio da to i nije bilo dobro rešenje, jer se time u neku ruku poništavao autoritet mojih roditelja, ali u tom trenutku, kada si klinac, jedino o čemu razmišljaš jeste da imaš dozvolu i pomisliš: ‘To, deda, care'“, priseća se 31-godišnji Stojanović za BBC na srpskom.

Deda Jovan je bio čovek vojničkog kova, pilot u penziji, što se odražavalo u njegovom govoru i hodanju.

Odrastao je na selu.

Kada je otišao u penziju, satima bi bio u vinogradu i maloj bašti oko dvospratne kuće.

Tu ljubav preneo je i na unuke.

Nikola je uz njega zavoleo Partizan.

„Prve utakmice gledao sam sa njim, pod njegovim uticajem krenuo sam da se bavim sportom.

„Bio je glavna podrška, neko ko je uvek bio tu, hteo i želeo da pomogne“, priča.

Deda Jovan nije mnogo govorio, ali kada jeste, znalo se da se sa njim ne raspravlja.

Kako je zbog posla često bio odsutan, nije ostvario toliko blizak odnos sa Nikolinim ocem.

„Sad mi se čini da je želeo da to nadomesti sa mnom i mojim mlađim bratom.

„Mi smo mu bili slaba tačka i sve nam je bilo dopušteno“, dodaje.

Kaže da je njegov deka umeo da čuva tajne i mogao si da mu kažeš kako stoje stvari, a da za uzvrat dobiješ savet bez osuđivanja.

Nikola je danas otac dvogodišnjeg dečaka, ali nema dilemu da su bake i deke – treći roditelj.

„Sve što majka i otac ne mogu da stignu, tu su oni“, kaže ovaj inženjer.

„Treći“ roditelj je pre 16 godina postala i Dušica Savković, a seća se kako je i sama odrastala uz baku sredinom prošlog veka.

„Majkica, kako smo je zvali, bila je osoba koju sam najviše volela. Imala je 14 unučića i trudila se da nikog ne zapostavi“, priča ova 73-godišnjakinja za BBC na srpskom.

Na pomen bakinog imena blago joj zadrhti glas.

Iako stidljiva u mladosti, baki je mogla da poveri šta je tišti i znala je da će je saslušati i razumeti.

Upijala je njene reči koje danas ponavlja sopstvenim unucima.

„Nikad nemoj da ostavljaš garderobu naopačke, ništa u životu ne treba bude izokrenuto, pa ni rukav.

„Ostalo mi je u sećanju, iako nisam odmah razumela njene reči, ali danas sa ovoliko godina znam da je mislila koliko je važno ispraviti i izgladiti stvari i probleme“, dodaje Savković.

‘Ljudska vrsta napredovala zahvaljujući bakama’

Može se reći da je međugeneracijsko povezivanje u ljudskoj prirodi.

Vesna Janjević Popović navodi da mnoge antropološke studije ukazuju na značajnu ulogu baka i deka još iz perioda kada su ljudi živeli u pećinama.

„Oni su još tada bili dodatni izvor podrške, koji je značajno poboljšavao zdravlje dece.

„Ljudska vrsta je napredovala zahvaljujući bakama“, citira Popović zaključak jednog antropološkog rada.

Deca koja odrastaju uz brižne bake i deke razvijaju veće samopoštovanje, bolju emocionalnu stabilnost i jače društvene veštine (među kojima je sposobnost da izdrže pritisak vršnjaka), zaključak je Suzane Bosak, autorke knjige Kako izgraditi vezu sa bakom i dekom.

Oni više ne rade i mogu u potpunosti da se posvete unučićima, objašnjava dalje Bosak.

Mnoga istraživanja pokazuju da deca koja provode vreme sa babama i dedama nisu sklona depresiji i anksioznosti.

Uz njih više razumeju ko su i ko su im roditelji.

Ovaj odnos je delotvoran i u drugom smeru.

Studija britanske Nacionalne službe za zdravstvo pokazuje da se kod baka koje su jednom nedeljno brinule o deci, smanjio rizik od Alchajmerove bolesti.

Ipak, savremeni način života uticao je i na ovaj odnos.

Sve je više baka i deka koji kasnije odlaze u penziju, te je vreme koje provode sa unucima znatno manje u poređenju sa prethodnim generacijama.

Mnogi parovi više i ne žive u gradovima gde su im roditelji, pa se bake i deke posećuju tokom praznika.

„Mi to ponekad zovemo usamljeničkim odrastanjem, ali je takvo vreme i ne možete mnogi uticati na to“, kaže psihološkinja Popović.

Alan Zul, deda i koautor knjige Bumerov vodič za baku i deku (A Boomer’s Guide to Grandparenting) smatra da „biti baka i deda nije počasni položaj“.

„Imamo jaku ulogu čak i ako ne živimo u istom gradu.

„Možemo i dalje da imamo veliki uticaj i želimo da podelimo dobre stvari koje smo naučili, kako bi unucima učinili život boljim“, zapisao je.

Pogledajte i ovu priču

Internet, deca i bezbednost: Vodič za roditelje, bake i deke

Pekmez od šljiva i naborane ruke

Upravo su baka i deka Dušice Savković živeli u drugom gradu, ali to nije umanjilo snagu njihovog odnosa.

Prve godine života provela je baš sa bakom Dobrilom i dekom kog su od milošte zvali Laki.

Baka je ubrzo dobila nadimak Majkica.

Pedantna i mudra žena, kako je Savković opisuje, živela je 94 godine.

U njenoj kući je uvek bilo toplog mleka, pekmeza od šljiva, ali iznad svega beskrajne ljubavi i razumevanja.

„Bila sam jako vezana za nju čitavog života, sećam se da sam govorila da mi je ona majka.

„Volela sam njenu crnu kosu, koja će s godinama postati siva, naborane ruke koje su me grlile kad god bih prošla porodično dvorište“, priča Savković.

Ali šta ako baka kaže jedno, a roditelji drugo?

„Bake i deke su leteće guvernante, tehnička podrška, neko ko će da spremi ručak, ode po dete u vrtić ili ga odvede na trening.

„Međutim, granica između podrške i vazalnog odnosa je jako važna, jer mi moramo da pustimo našu decu da pogreše i nauče iz sopstvenog iskustva“, kaže psihološkinja Popović.

Upravo tu granicu se trudi da ne pređe Dušica.

„Mi smo tu da pomognemo, ali vaspitanje pripada roditeljima“, zaključuje ova baka.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Porodica: „Nana je za mene najjači lik i superheroj", zašto su bake i deke važni za odrastanje deteta 1