Roditelje često savetuju da se neprestano „usklađuju“ sa sopstvenom decom i da odmah reaguju na svaku njihovu potrebu, ali da li je to uvek najbolji pristup?
Za zdrav razvoj dece ključno je da mogu da formiraju sigurne veze sa roditeljima.
Decenije istraživanja su identifikovale glavni sastojak za ovaj proces: koordinaciju mozga i ponašanja roditelja i dece tokom društvenih interakcija.
Ljudi se međusobno povezuju sinhronizacijom na razne načine.
Nazvana bio-bihevioralna – sinhronizacija podrazumeva imitaciju gestova i usklađivanje otkucaja srca i lučenja hormona (kao što su kortizol i oksitocin).
Čak i mozgovi mogu da se usklade – sa moždanom aktivnošću koja opada ili raste u istim oblastima u otprilike isto vreme dok smo zajedno.
- Četiri tipa emocionalno nezrelih roditelja, da li su vaši među njima
- „U trenucima krize za decu je najvažnije da su im roditelji dobro“: Saveti stručnjaka
- Čudesni svet baka i deka: Zašto su (toliko) važni za odrastanje deteta
Moje kolege i ja smo sproveli istraživanje koje pokazuje da sinhronizacija mozgova roditelja i dece može da bude korisna za detetovo vezivanje, i da raste kad se roditelj i dete igraju, pričaju ili rešavaju probleme zajedno.
Nedavno smo međutim počeli da se pitamo da li je više sinhronizacije uvek i bolje.
Naša skorašnja studija, objavljena u časopisu Divelopmental sajens (Developmental Science), pokazuje da bi nekada to mogao biti i znak poteškoća u odnosima.
Većina aktuelnih saveta roditeljima preporučuje da budu neprestano „sinhronizovani“ sa decom.
Poručuju im da budu fizički bliski i usklađeni sa njima, kao i da anticipiraju i momentalno reaguju na svaku dečiju potrebu.
Savet se zasniva na teoriji vezivanja i istraživanju, koja pokazuje da su veća roditeljska senzitivnost i refleksivno funkcionisanje dobri za razvoj deteta i formiranje sigurnih veza.
A opet, uprkos dobrim namerama, ova preporuka propušta nekoliko važnih detalja.
Na primer, istraživanje je pokazalo da oko 50-70 odsto vremena roditelji i deca „nisu sinhronizovani“.
U tim periodima, oni se možda bave zasebnim aktivnostima, na primer dete samo istražuje nešto ili roditelj radi.
Oni zapravo učestvuju u stalnom „društvenom plesu“ koji se sastoji od usklađenosti jedno sa drugim, neuspehom da se to postigne i korekcijom te nepovezanosti.
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
I upravo je taj tok povezanosti, nepovezanosti i ponovne povezanosti ono što pruža deci idealnu mešavinu roditeljske podrške i umerenog, korisnog stresa koji pomaže razvoj društvenog mozga dece.
Istraživači su saglasni i da može biti negativnih posledica ako su roditelji i deca neprestano usklađeni jedni sa drugima.
Na primer, to može da pojača pritisak na njihov odnos i poveća rizik od nesigurnog vezivanja deteta.
Ovo posebno važi ako se vezuje sa preteranom roditeljskom stimulacijom deteta ili ako roditelji previše reaguju na svaku dečiju potrebu.
Za sinhronizaciju roditelja i deteta, stoga, izgleda da postoji „optimalna srednja vrednost“, odnosno veća sinhronizacija ne mora nužno da bude i bolja.
Sinhronizacija i vezivanje mozga sa mozgom
U sklopu velikog međunarodnog tima istražitelja iz čitave Evrope, moje kolege Trin Ngujen, Melani Kungl, Stefani Hel, Lars Vajt i ja rešili smo da istražimo kako je tačno bio-bihevionarlna sinhronizacija roditelja i deteta povezana sa njihovim vezivanjem.
Pozvali smo parove roditelja i dece – 140 roditelja i njihove dece stare između pet i šest godina – u Laboratoriju socijalne neuronauke ljudskog vezivanja, gde su zajedno rešavali kineske slagalice tangram.
Merili smo moždanu aktivnost funkcionalnom skoro-infracrvenom spektroskopijom „hiperskeniranja“, za koju su roditelji i deca bili zamoljeni da nose kape povezane sa optičkim senzorima.
Snimili smo i video snimke njihove interakcije kako bismo mogli da procenimo koliko bihevioralne sinhronizacije iskazuju, odnosno koliko su oni usklađeni i receptivni jedini prema drugima.
I, konačno, procenili smo tip povezanosti između roditelja i dece – poznat i kao reprezentacije vezivanja.
Prethodno smo otkrili povećanu neuralnu sinhronizaciju parova majka-dete i otac-dete tokom različitih zadataka.
Kod parova majka-dete, neuralna sinhronizacija je bila povezana sa smenjivanjem u radu na rešavanju slagalica ili u razgovorima.
A kod parova otac-dete, sinhronizacija je bila povezana sa samouverenošću očeva u vezi sa njihovom roditeljskom ulogom i uživanjem u njoj.
Da li je veći procenat moždane sinhronizacije između roditelja i deteta uvek mera njihovog dobrog odnosa?
- Tri generacije očeva u Srbiji: Da li je biti roditelj novo zanimanje muškaraca
- Deca koja žive u senci roditelja
- Roditelji koji prekidaju veze sa decom
U našoj novoj studiji smo zapravo primetili da su majke koje su imale nesigurni, nervozni ili izbegavajući tip vezivanja pokazivale više neuralne sinhronizacije sa decom.
Da sve bude zanimljivije, tipovi vezanosti majki nisu imali nikakve veze sa tim koliko su sinhronizovane majke i deca bili u pogledu njihovog ponašanja.
Uočili smo i povećanu neuralnu ali smanjenu bihevioralnu sinhronizaciju kod parova otac-dete (u poređenju sa parovima majka-dete) nezavisno od njihove povezanosti.
Naši nalazi sugerišu da bi veća neuralna sinhronizacija mogla biti rezultat ulaganja većeg kognitivnog napora u interakciju na relaciji roditelj-dete.
Ako su reprezentacije vezivanja majki nesigurne, onda bi majkama i deci moglo biti teže da se koordinišu i pomažu jedni drugima tokom aktivnosti kao što je sastavljanje slagalica.
Slično objašnjenje bi moglo da važi i za neuralnu sinhronizaciju tokom rešavanja problema između očeva i dece.
Očevima je možda bliža aktivna, „gruba“ fizička igra.
Učestvovanje u struktuiranim i kognitivno zahtevnim aktivnostima kao što je rešavanje slagalica bi stoga moglo da predstavlja veći izazov i zahteva više neuralne sinhronizacije za parove otac-dete.
Lekcije koje su mogu naučiti
Šta ovi naši novi nalazi znače?
Najvažnije od svega, roditelji ne treba da osećaju da moraju da budu „sinhronizovani“ sa sopstvenom decom sve vreme i po svaku cenu.
Visoka usklađenost na relaciji roditelj-dete može da odražava poteškoće u interakciji i da dovede do roditeljskog sagorevanja, dodatno negativno utičući na njihov odnos sa decom.
Ona je, naravno, korisna ako su roditelji emocionalno dostupni, vešti u čitanju znakova koje im deca pokazuju i brzo i senzitivno reaguju na njihove potrebe.
Naročito dok su deca mala.
Međutim, sasvim je dovoljno da roditelji budu „dovoljno dobri“ – da budu dostupni kad su deci potrebni umesto da su „neprestano u stanju budnosti“.
Deci takođe može da koristi sloboda i nezavisnost u emotivnom, socijalnom i kognitivnom pogledu, naročito kako su starija.
Ono što je stvarno važno je da odnos roditelja i deteta dobro funkcioniše celokupno gledano.
Da deca mogu da steknu poverenje u roditelje i da su bilo kakva razmimoilaženja, koja se vremenom prirodno dešavaju, uspešno prevaziđena.
To je prava suština teorije o vezivanju, koja se često promašuje ili pogrešno tumači kad su u pitanju saveti za roditeljstvo.
Pogledajte priču o tati koji je fotografisao sina svakog dana više od dve decenije
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
