Porođaj kod kuće u Srbiji: Pravni vakuum, mogući rizik i nedostatak podrške

U sopstvenom domu, okružena najbližima i kako kaže, slobodna da radi sve što joj prija, Jovana Filipović je 2019. godine rodila ćerku u Srbiji, gde je porođaj kod kuće van sistema zdravstvene zaštite..

„Bez ikakvog razmišljanja, moje telo je sve samo radilo, a ja sam se prepustila.

„Sećam se bebinih pokreta dok je izlazila. Moj doživljaj je bio da sam se sama porodila, a ne da me je neko porodio“, kaže Jovana za BBC na srpskom.

Pet godina ranije i 2.000 kilometara dalje, u Holandiji, zemlji koja je ovakav porođaj uredila jasnim pravilima, Tanji Marković Zatman savetovano je da se porodi kod kuće.

„Nijednog trenutka to nisam želela.

„Meni je verovatno bio usađen strah od porođaja, jer je moja mama prošla kroz teško iskustvo sa mnom i sa sestrom. Istovremeno, razmišljala sam, šta ako nešto krene po zlu“, kaže Tanja.

• Dan prevremeno rođene dece – kako je majkama: „Staklo koje nas je delilo me je ubijalo“
• Prisustvo muža, sestre, fotografa na porođaju – gde je dozvoljeno na Balkanu
• „Činilo mi se da tonem“ – žene u Srbiji o postporođajnoj depresiji

Posle Drugog svetskog rata i izgradnje zdravstvene infrastrukture u tadašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji, porođaji su se sve više odvijala u bolničkim uslovima.

Kako je u svetu poslednjih decenija 20. veka rastao broj zagovornika porođaja kod kuće, i u Srbiji ova mogućnost biva privlačna sve većem broju žena, iz najrazličitijih razloga.

Žene koje se u Srbiji odluče za porođaj kod kuće nemaju pomoć državnog zdravstvenog sistema, i veliki broj lekara se oštro protivi ovakvoj praksi, prvenstveno zbog nedostatka podrške i edukacije.

„Ako država nema mogućnost da obezbedi podršku, porođaj kod kuće ne bi trebalo da se dešava jer može da bude veoma opasno“, kaže ginekološkinja Snežana Rakić za BBC na srpskom.

Istraživanja rađena prethodnih godina ukazala su i na niz drugih prepreka – od upisa dece u matične knjige rođenih do sukoba sa zaposlenima u zdravstvenim ustanovama.

Tu su i zakonske prepreke, ali činjenica da porođaj kod kuće nije regulisan zakonom ne znači da je i zabranjen, smatra Jelena Simić, profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta Union.

„I pored toga, žene se posmatraju kao krivci koji rade nešto protivzakonito.

„Mi smo na pravno neuređenom terenu koji otvara brojna pitanja“, kaže Simić za BBC na srpskom.

I u zemljama Evropske unije mnoge države nisu pravno regulisale ovu praksu – a tamo gde jeste, procedura je ili potpuno zabranjena, sa predviđenom krivičnom odgovornosti, ili uobičajeni standard.

Poslednjih godina se u Evropskoj uniji godišnje rodi oko četiri miliona beba, a broj porođaja kod kuće varira – od 16 odsto u Holandiji, do jedan i manje odsto u većini drugih zemalja.

U Srbiji ne postoji zvanične statistike o broju beba koje se rode van porodilišta.

Žene koje su odlučile da se porode kod kuće smatraju da zdravstveni sistem trudnoću i porođaj pogrešno posmatra kao medicinsko stanje koje zahteva pomoć lekara.

„I dalje smo usmereni samo na to da mama i beba prežive, dok se potpuno zanemaruje uticaj koji na njihovo zdravlje i psihu ima medikalizovan i vođen porođaj.

„Porođaj nije nešto što je životno ugrožavajuće, niti je medicinski problem. To je prirodni proces kome je nekada, retko, treba podrška medicine“, smatra Jovana Filipović.

Ginekološkinja Snežana Rakić se slaže da većina trudnoća ne zahteva pomoć usko specijalizovanih zdravstvenih stručnjaka.

Ona, međutim, ističe da bi, sve dok ne postoje jasne procedure i kontrola, porođaj morao da se obavlja u zdravstvenim ustanovama.

„Porođaj je dobar dok sve ide kako treba.

„Onog momenta kad počne da se komplikuje, a komplikacije nastaju akutno i brzo, nema gore stvari u medicini“, kaže.

• Porođaji u Srbiji: Žene o slučajevima akušerskog nasilja
• Žene u Hrvatskoj ustale protiv zlostavljanja na porođaju
• „Nisam imala snage da se suprotstavim“: Porođaj i pravo na izbor širom sveta

Dve mame, dve priče

Jovana Filipović je prvo dete rodila u bolnici, pre 12 godina.

Želela je da porođaj prođe bez indukcije i drugih medicinskih procedura, uz prisustvo muža, te da se ne razdvaja od bebe, jer porođaj nije doživela „kao medicinsko stanje već nešto lično“, što se događa njoj i njenoj porodici.

„Nisam mogla da zamislim da me neko tretira kao da sam bolesna i bilo mi je veoma važno da zadržim telesnu autonomiju, a ne da se sa mnom postupa kao da sam objekat“, kaže Jovana.

Porođaj je dobrim delom protekao kako je želela, ali su ipak korišćene medicinske procedure za koje ona veruje da nisu bile potrebne, a u prvim satima je bila razdvojena od bebe.

„Beba mi je vraćena nahranjena formulom iako sam želela da dojim, i za to sam morala da se borim jer su tada imali kao ‘obavezu’ da se dete dohranjuje.

„To su bile situacije u kojima se osetite nemoćno i bez kontrole nad onim što se dešava i sa vama i sa bebom“, tvrdi Filipović.

Kada je ponovo zatrudnela 2018, znala je da želi da se porodi kod kuće, gde neće morati da se „bori“ za ono što smatra potrebnim i važnim.

U međuvremenu je počela je da radi kao instruktorka joge za trudnice, a ubrzo je završila obuku pri međunarodnoj organizaciji dula DONA International.

Dok babice poseduju medicinsko obrazovanje potrebno za pomoć prilikom porođaja, dule su obučene da pružaju fizičku i emotivnu podršku ženama pre, tokom i posle porođaja.

Filipović smatra da „žene ne biraju kućni porođaj zbog nekog ličnog doživljaja, ili zato što razmišljaju ‘moja je komšinica tako, sad ću i ja’.“

„Majka je neko ko ima najveću i telesnu i emotivnu investiciju u rođenje deteta i kada odlučuje da se porodi kod kuće, to čini vodeći se najboljim interesom svoga deteta“.

U trenutku „kada je beba odmah pored vas, kada je uzmete u naručje, oboje ste preplavljeni oksitocinom“, hormonom koji se povezuje sa osećanjem sreće i ljubavi.

To je „najbolji mogući početak u životu koji beba može da dobije“, smatra ona.

„Tada imate prirodno povezivanje, prirodan početak dojenja, i nema potrebe to prekidati stvarima koje mogu da se odlože za kasnije, kao što je merenje, čišćenje i ostalo“, veruje Filipović.

Tanja je u Holandiji želela da se porodi u bolnici.

Imala 38 godina kada je zatrudnela, i iako je sve bilo u redu, nedostajalo joj je mišljenje lekara.

„Celu trudnoću u Holandiji vam praktično vodi babica i ako nemate nikakvih zdravstvenih problema, nećete videti ginekologa.

„Ja sam ginekologa viđala u Beogradu na sopstveni zahtev jer je ovde to nemoguća misija“, priča ona.

Pored babice koja bi bila prisutna tokom porođaja kod kuće, Tanja je mogla da računa i na pomoć zdravstvenog osiguranja sa neophodnim potrepštinama.

Moguće je i iznajmiti sve što je potrebno, pa i bazen za porođaj.

„Holanđanke češće nego strankinje biraju porođaj kod kuće.

„Članovi porodice, pa i deca, mogu da budu prisutni. Za razliku od Srbije, gde se deca štite, ovde su mnogo otvoreniji i objašnjava im se šta se dešava“, kaže.

Ipak, Tanja je želela u bolnicu.

„Iako mi je babica objašnjavala zašto bi porođaj kod kuće bio dobar, te da helikopter može da stigne za tri minuta ako bude potrebno, meni to nije promenilo mišljenje“.

• Mali vodič za roditelje u Srbiji: Kako do pomoći države kada dobijete dete
• Dojenje na javnom mestu u Srbiji: Beba bira gde i kada
• Babica iz Banja Luke koja je pomogla da na svet dođe 50.000 beba

Dve babice, dve zemlje

Da Holandija ima razvijenu infrastrukturu, uz jasna uputstva o zbrinjavanju porodilja, potvrđuju iz holandskog Udruženja babica za BBC na srpskom.

Osiguravajuće kuće daju prednost babicama da vode brigu o zdravim trudnicama, dok se porođaj u porodilištu koristi samo kada za to postoje medicinski razlozi.

Statistički podaci pokazuju da više od polovine porodilja u Holandiji donese dete na svet samo uz prisustvo babice, a ove zdravstvene radnice su u središtu brige o zdravlju trudnica i beba.

„Za zdrave žene porođaj kod kuće podjednako je siguran, a u nekim slučajevima i sigurniji nego porođaj u bolnici“, kažu iz ovog Udruženja, pozivajući se na naučne studije.

„Ovo je delom i zato što u bolnici tokom porođaja postoji mogućnost da se dese nepotrebne intervencije“, navode.

Žene u bilo kom trenutku trudnoće mogu da odluče gde će se poroditi, pa čak i kad porođaj počne, a babice imaju svu neophodnu opremu.

„Babice su obučene da prepoznaju rizik, te u slučaju komplikacija, žena može biti upućena kod lekara ili babice u bolnicu“, kažu iz ovog Udruženja.

Jelena Simić smatra da je ovakav pristup uslovljen i finansijskim razlozima.

„Finansijski posmatrano, babice su najisplativiji davaoci zdravstvene zaštite kod normalne trudnoće i porođaja.

„Mnogo je jeftinije da obrazujete babice nego da ulažete u lekara specijalistu, čije znanje u većini slučajeva nije ni potrebno“, kaže Simić.

U zemljama u kojima je porođaj kod kuće regulisan postoje i „posebni zakoni ili akti o babicama, zahteva se provera njihovog znanja i stručnosti, kao i osiguranje od profesionalne odgovornosti“, dodaje pravnica.

U Srbiji babice rade u bolnicama, a njihova pomoć van zdravstvenih ustanova nije regulisana.

„One nemaju zakonski osnov da pružaju profesionalne usluge ženama koje se porađaju kod kuće, čime rizikuju različite oblike odgovornosti – krivičnu, građansku, disciplinsku i prekršajnu“, objašnjava Simić.

Babica Divna Miljković koja prisustvuje rođenju dece kod kuće već 30 godina, kaže da, kao i druge koleginice, „nosi teško breme“.

„U svesti većine medicinara iz našeg zdravstvenog sistema je da je porođaj kod kuće nešto potpuno neprihvatljivo, kao da su se žene oduvek porađale ovako kao sada.

„U većini evropskih zemalja a i šire je suprotna situacija, njihov zdravstveni sistem podržava porođaj kod kuće kao legitiman izbor i pravo žene“, kaže.

Miljković je počela je da radi kao babica kao 19-godišnjakinja u Bosni i Hercegovini, obilazeći početkom 1980-ih po selima trudnice, porodilje i bebe.

Deceniju kasnije, radila u velikim velikim porodilištima u Beogradu, ali je, kako kaže, „osećala da nešto nije kako treba“ u načinu na koji su se žene porađale u zdravstvenim ustanovama.

I sama je razmišljala da se porodi kod kuće, te je 1992. prihvatila poziv prijatelja da podrži ženu koja je htela da se porodi kod kuće.

U to vreme se o porođaju kod kuće nije govorilo, niti su postojale obuke ili literatura za babice koje bi mu profesionalno prisustvovale.

„Sedeli smo na trosedu, žena je imala ne preterano bolne kontrakcije, tako da smo mi zapravo pričali, družili se, a njoj se dešavao porođaj“, priseća se.

Kao babica koja je navikla da u bolnici radi nešto konkretno – „daj infuziju, injekcije, spremaj instrumente, trči na sve strane“, najteže joj je bilo da ne radi ništa od toga – već da „pratim ženu koja se porađa ‘sama’, da prepoznam njene potrebe“, priča.

„Bilo je to iskustvo koje me je potpuno promenilo“, kaže Miljković.

• Porođaj na prednjem sedištu automobila
• Carski rez ili prirodni porođaj: Kako način rođenja utiče na zdravlje beba
• Dojite bebe, ne verujte u reklame na društvenim mrežama, poručuje SZO

Upoređujući iskustvo babice iz porodilišta i kod kuće, smatra da je osnovna razlika u načinu na koji se posmatra porođaj.

Dok u zdravstvenoj ustanovi postoji niz medicinskih procedura – od uključivanja indukcije koje treba da ubrzaju rađanje do epiziotomije, kod kuće se, kaže, „daje sloboda ženskom telu da samo iznese porođaj na sopstveni način, uz vrlo budno prisustvo babice, dule“.

„Moj glavni zadatak je da podržim žene, i tokom trudnoće i u porođaju, da ukažem na prirodnu mogućnost žene da iznese trudnoću i porođaj, što su prirodne pojave koje imaju svoj tok.

„Moje medicinsko angažovanje treba da bude minimalno, više kao opservacije da li sve ide u dobrom pravcu“, kaže Miljković.

‘Saradnja ne postoji’

Jelena Simić smatra da način na koji se medicinski radnici odnose prema porodiljama i trudnicama navodi pojedine žene na razmišaljnje se porode kod kuće.

U analizi o pravima žena tokom indukovanog pobačaja koju je nedavno uradila, došla je do uvida da u zdravstvenim ustanovama postoje različiti vidovi nasilja tokom akušerksih intervencija.

Nešto ranije je objavljena i analiza, zasnovana na svedočanstvima žena, koja je pokazala da su vređanje, ponižavanje, sprovođenje medicinskih tretmana bez pristanka česta pojava u zdravstvenim ustanovama.

„Umesto da ih privuku, zdravstveni radnici odbijaju takvim ponašanjem žene od zdravstvenih ustanova“, ocenjuje Simić.

Ginekološkinja Snežana Rakić ranije je ukazala da ne postoji stalna edukacija zdravstvenih radnika o ophođenju prema pacijentima, a velika porodilišta su preopterećena.

Ipak, kao i mnoge njene kolege, ne podržava praksu porođaja kod kuće u Srbiji.

„Žena može da iskrvari, može da ostane posteljica, dete može biti lošeg Apgar skora„, metode za proveru vitalnosti deteta, objašnjava ona.

U takvim situacijama je doktorima „najvažnije da se porodilja zbrine“, kaže.

U slučaju porođaja kod kuće, nema „evidencije ko porađa, u kojim uslovima se to događa, i kako se postupa u slučaju komplikacija“, ukazuje Rakić.

Babica Divna Miljković kaže da postoje, ali „retko“, situacije kada je tokom porođaja kod kuće potrebno da žena ode u bolnicu.

„Tada dolazi do problema jer ne postoji ni razumevanje ni razgovor, niti bilo kakav vid saradnje, za sada ni u najavi, između babica koje prisustvuju kućnim porođajima i medicinskog osoblja iz ustanova“, ukazuje ona.

Pošto položaj babica nije određen jasnim propisima „uglavnom (ih) štite roditelji koji ne prijavljuju da su ipak bili stručno pokriveni tokom porođaja“ kod kuće, kaže.

I roditelji često ne otkrivaju da je porođaj planski počeo kod kuće.

„Ako je previše kritično, onda se moramo pojaviti i naravno da možemo trpeti posledice, mada se to retko dešava“, kaže Miljković.

Dešava se i da porodilje ne žele ili odlažu odlazak u bolnicu „u nadi da će se ipak sve kod kuće dobro završiti iako babica predlaže takvo rešenje s razlogom“ kada se „nameće pitanje da li babica u tom slučaju treba da je ostavi samu i ode.“

„Mislim da nijedna babica ne bi ostavila ženu po cenu posledica koje može trpeti“, ocenjuje Miljković.

I osoblje u bolnicama bude „zatečeno“ u ovakvim situacijama, i „bilo bi im mnogo lakše da su od početka uključeni i znaju šta se dešava“, smatra.

„A to bi moglo veoma lako da se izvede ako bi babice i dule bile deo sistema i to bi bila dobra saradnja, pre svega, u smislu zaštite žena koje rađaju po slobodnom izboru“.

Prvo DNK test, pa upis kod matičara

Jelena Simić i Jelena Jerinić objavile su 2014. godine istraživanje o problemimazbog nedostatka propisa sa kojima se mogu suočiti roditelji čija se deca rađaju kod kuće.

Jedan od njih je upis deteta u matičnu knjigu rođenih.

Kada se dete rodi u porodilištu, upis ide preko zdravstvene ustanove.

U drugim situacijama, dete prijavljuje otac ili svedok rađanju, kod matičara, u roku od 15 dana od rođenja deteta.

Pošto nema preciznih zakonskih uputstava za takve slučajeve, „matičari nemaju adekvatnu normu na koju bi mogli da se oslone, pa traže dodatnu medicinsku dokumentaciju, za šta nemaju zakonski osnov„, kaže Simić.

Tako se dešavalo da matičari traže izveštaj ginekologa kao potvrdu porođaja, i pedijatra koji bi posvedočio o starosti deteta.

Nekim roditeljima je savetovano da nakon porođaja pozovu hitnu pomoć koja bi pregledala majku i dete da tako, na neki način, daju potvrdu, kako kasnije „ne bi imali problema“ prilikom prijavljivanja deteta.

„U dva slučaja, hitna pomoć je odbila da se odazove na takav poziv, a roditeljima je zaprećeno da će ih policija prisilno odvesti u bolnicu, piše u istraživanju.

„U jednom slučaju, roditelji su, nakon što su naišli na nerazumevanje matične službe, na sopstvenu inicijativu izvršili DNK analizu koja je potvrdila da su oni roditelji deteta“, navodi se u istraživanju.

Izbor se (ne) može zabraniti

Ni evropske države nemaju jedinstven stav oko porođaja kod kuće.

U Holandiji i Velikoj Britaniji žene mogu da izaberu gde će se porađati, dok u Poljskoj ili Češkoj, na primer, ne dozvoljavaju ovu praksu, a babice koje prisustvuju porođajima kod kuće mogu da budu kažnjene.

Veliki broj zemalja, poput Srbije ili Hrvatske, nisu uredile ovu oblast.

„Žene, po Ustavu i međunarodnim konvencijama koje je Srbija potpisala, imaju pravo na telesni integritet i autonomiju, čime imaju pravo da odluče na koji način će se poroditi, naravno, uz vođenje računa koji su rizici koji prate tu odluku“, kaže Jelena Simić.

Pošto se radi o „pravo neuređenom terenu“, kaže Simić, „rizik i odgovornost“ je u potpunosti na ženi koja se odluči na porođaj kod kuće.

Giinekološkinja Snežana Rakić kaže da porođaj kod kuće može da bude jedan od izbora, ali samo kada je regulisan.

Rešenje bi trebalo tražiti u otvaranju manjih porodilišta, u kojima bi se žene osećale bolje, smatra ona, i u odnosu na rizičnost porođaja.

„Žene bi trebalo u odnosu na rizik da se usmeravaju na odgovarajuća porodilišta umesto sadašnje prakse da trudnica bira porodilište gde radi doktor kod koga je išla privatno.

„Državno zdravstvo ne poznaje želju. To je manir koji je uzet iz privatne prakse, a država ne može to da isprati“, kaže Rakić.

Jovana Filipović je drugo dete rodila kod kuće, bez komplikacija.

Bilo je to „telesno-emotivno iskustvo koje mi je dalo neverovatnu snagu i samopouzdanje na svakom nivou, pa i majčinstvu“, kaže danas.

Posle porođaja je na privatnoj klinici obavila na ginekološki i pedijatrijski pregled.

Kaže da „ne mora svaki porođaj koji počne, da se i završi kod kuće“, ako žena ne može ili ne želi da nastavi, „ili babica smatra da bi trebalo ipak otići u porodilište.“

„Tim ženama ne treba da budu tretirane kao da su uradile nešto kriminalno ili da su ludače koje ugrožavaju sopstveni i dečiji život“, smatra ona.

Iako nije sigurna na koji način bi trebalo porođaj kod kuće urediti kroz propise, veruje da „ne može da se zabrani nešto što je izbor žene“.

„Rešenje je da se sistem potrudi da porođaj kod kuće bude bezbedniji i više podržan“, zaključuje ona.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]