Poslednje pojavljivanje Fredija Merkjurija i drugi istorijski trenuci sa dodela Brit nagrada

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Mentalna inercija još uvek ne dopušta ljudima da shvate značaj Bit, Hipi, Rok i Pank pokreta. Događaj koji se u ovom tekstu spominje prilažem ga, a motiv je isti koji je za vreme Ekonoske krize pevao Vudi Gatri izmučenim radncima na poljima veleposednika Kalifornije. Upravo se navrašava jedan vek. A važne pojave ne traju kraće do jednog veka da mogu barem ljudi sa otvorenim umom (Open mind) da prihvate kao duhovni izazov kojim napreduje ljudska svest. “ Potpredsednik vlade Džon Preskot je 1998. bezbrižno gledao izvođenje pesme Go Your Own Way benda Flitvud Mek kada je Dambert Nobakon iz anarhističkog pop benda Čumbavamba prišao stolu i ispraznio kofu ledene vode na Preskota i njegovu suprugu.„Ovo je za lučke radnika iz Liverpula“, povikao je, misleći na ereagovanje Novih laburista na dvogodišnji štrajk u Merzisajdu…”
   Retki su ljudi koji ulaze u NJujorški muzej da pepoznaju, a tek da shvate, prvi objekat koji vide – foto portret Vudi Gatrija, Isusa Hrista u Dvadesetom veka. Jer ne znaju da su Jovan i Isus bili proganjani i smatrani ludacima. I to baš od ovakve većine koja sada veruju u religiju i u Crkvu. Jovan i Isus su ih nazivali “Okamenjeni umovi”. Jer takvima lakše je da tako žive nego da doznaju neprijatnu istinu od koje mogu napornim životom da napreduje njihova svest. Mentalna inecija je mogo više nanela zlo čovečasntvu nego fizička.
   Evo odlomka iz moje knige “Jevanđelje po istini”, iz prvog dela, “Duhovno stanje vremena.”: “Treba reći da su rok i hipi poezija u SAD našle izvor u najboljoj kantri muzici? Jedan od najznačajnijih autora kantri muzike je bio Vudi Gatri, čiji je sin Alro Gatri nastupao na Vudstoku. Vudijev stih sa portretom je na ulazu u Njujorški muzej glasi: „I don’t know how far / I’am going to have to go to see my own self / Or to hear my own voice“ („Ne znam koliko daleko treba da idem da vidim sebe / Ili da čujem sopstveni glas.“) Vudi Gatri je bio jedan od najvećih boraca za radnička prava. On je počeo da piše, peva, i svira na gitari i usnoj harmonici beračima plodova na imanjima velikoposednika, koji su plaćani manje nego robovi, kojima su robovlasnici obezbeđivali boravište i hranu, dok su najamne radnike plaćali samo po šet centi, a radili su od jutra do mraka. Gatrijevi stihovi su po sadržini i vrednosti bili provokativniji nego propovedi Svetog Jovana i Isusa Hrista, kasnije hrišćanskih apostola, zbog čega su velikoposednici plaćali batinaše da ga bezbol palicama umlaćuju do besvesti i lome gitaru na komade…”

2. Mentalna inercija još uvek ne dopušta ljudima da shvate značaj Bit, Hipi, Rok i Pank pokreta. Događaj koji se u ovom tekstu spominje prilažem ga, a motiv je isti koji je za vreme Ekonoske krize pevao Vudi Gatri izmučenim radncima na poljima veleposednika Kalifornije. Upravo se navrašava jedan vek. A važne pojave ne traju kraće do jednog veka da mogu barem ljudi sa otvorenim umom (Open mind) da prihvate kao duhovni izazov kojim napreduje ljudska svest. “ Potpredsednik vlade Džon Preskot je 1998. bezbrižno gledao izvođenje pesme Go Your Own Way benda Flitvud Mek kada je Dambert Nobakon iz anarhističkog pop benda Čumbavamba prišao stolu i ispraznio kofu ledene vode na Preskota i njegovu suprugu.„Ovo je za lučke radnika iz Liverpula“, povikao je, misleći na ereagovanje Novih laburista na dvogodišnji štrajk u Merzisajdu…”
   Retki su ljudi koji ulaze u NJujorški muzej da pepoznaju, a tek da shvate, prvi objekat koji vide – foto portret Vudi Gatrija, Isusa Hrista u Dvadesetom veka. Jer ne znaju da su Jovan i Isus bili proganjani i smatrani ludacima. I to baš od ovakve većine koja sada veruju u religiju i u Crkvu. Jovan i Isus su ih nazivali “Okamenjeni umovi”. Jer takvima lakše je da tako žive nego da doznaju neprijatnu istinu od koje mogu napornim životom da napreduje njihova svest. Mentalna inecija je mogo više nanela zlo čovečasntvu nego fizička.Evo odlomka iz moje knige “Jevanđelje po istini”, iz prvog dela, “Duhovno stanje vremena.”: “Treba reći da su rok i hipi poezija u SAD našle izvor u najboljoj kantri muzici? Jedan od najznačajnijih autora kantri muzike je bio Vudi Gatri, čiji je sin Alro Gatri nastupao na Vudstoku. Vudijev stih sa portretom je na ulazu u Njujorški muzej glasi: „I don’t know how far / I’am going to have to go to see my own self / Or to hear my own voice“ („Ne znam koliko daleko treba da idem da vidim sebe / Ili da čujem sopstveni glas.“) Vudi Gatri je bio jedan od najvećih boraca za radnička prava. On je počeo da piše, peva, i svira na gitari i usnoj harmonici beračima plodova na imanjima velikoposednika, koji su plaćani manje nego robovi, kojima su robovlasnici obezbeđivali boravište i hranu, dok su najamne radnike plaćali samo po šet centi, a radili su od jutra do mraka. Gatrijevi stihovi su po sadržini i vrednosti bili provokativniji nego propovedi Svetog Jovana i Isusa Hrista, kasnije hrišćanskih apostola, zbog čega su velikoposednici plaćali batinaše da ga bezbol palicama umlaćuju do besvesti i lome gitaru na komade…”

3. U pedesetoj deceniji prošlog veka pojaviće se najpoznatiji rokenrol pevač Elvis Prisli, kome će se prilepiti i koga će iskorištavati đavolasti umovi, tzv. menadžeri, zbog čega će pregoreti u svojoj četrdeset i drugoj godini.
   Posle Elvisa i još nekoliko popularnih pevača rok muzike, pojavila se grupa Bitlsi. Sa stupanjem na scenu kao da su otvorili velika vrata kroz koja će prolaziti obdareni pojedinci i grupe, a pevaće ljubavne i protestne pesme, umesto Jovanovih i Isusovih propovedi, za spas čovekove duše.
   Hipi pokret začet u San Francisku proširiće se ne samo na veće američke gradove, već i gradove Kanade i Evrope. Hipi omladinski pokret nikad neće nestati kao ideja, jer je ista Božja ideja kakvu su propovedali u svoje vreme Sveti Jovan, Isus i njihovih sedamdeset apostola. Hipici su protiv američkog potrošačkog društva u cilju stvaranja novog društva zasnovanog na miru i ljubavi i propovedaju ne samo političku revoluciju već i unutrašnju revoluciju svakog pojedinca.
   Džon Lenon, frontmen Bitlsa, 1966. godine upoznaje Japanku Joko Ono, koja će biti njegova Marija Magdalena. Ona će svojim javnim pokazivanjem istinske ljubavi uzdrmati društveni život ostarele britanske imperije. U to vreme je i nastala pesma „Give Peace A Chance“ („Dajte šansu miru“). Džon Lenon je za Joko Ono rekao da je „najsavršenije biće koje korača ovom planetom, pored nje sam shvatio ko sam i šta sam“. To su najsvetije reči koje može da poželi žena savršenog duha.
   Kao što je pre dve hiljade godina ondašnja vlast ubila Svetog Jovana i Isusa, tako će i Džona Lenona da ubije vladajuća oligarhija. Oboženog Džona 1980. je upucao izopačeni „hrišćanin“. Ubica je doputovao u Njujork, smestio se i pripremao pet nedelja u „Hrišćanskom kampu“ u Njujorku.
   Pre će biti istina da je ovaj kontrolisani lik samo upotrebljen od strane države. Novinar koji je imao priliku da vidi dosijee trojice koji su se „zatekli“ u ulazu zgrade „Dakota“ u Njujorku, pročitao je površno sastavljen policijski zapisnik. Lako je zaključio da od trojice jedan koji se predstavlja za ubicu – Amerikanac po imenu Mark Devid Šampan je samo upotrebljen. Baš kao što je upotrebljen navodni ubica Džona Kenedija Li Osvald. Prava istina je da ih je ubila država koja i danas masovno ubija širom sveta kao nekad rimska imperija hrišćane.
   Postojala je grupa talentovanih pesnika i muzičara koji su stradali sa 27 godina. Približno istih godina su bili Sveti Jovan i Isus kada su ih sotone rastrgle. Samo obdarene duše mogu za tako kratko vreme življenja da urade sve što treba da bi otišli u večnost. Poslednja od te plejade dvadesetsedmogodišnjaka biće muzička diva Ejmi Vajnhaus (1983-2011). Jedan od tih iz Kluba 27 je i Makedonac Toše Proeski, kome sam posvetio tekst objavljivan u makedonskim novinama, („Kako i zošto zagina Toše Proeski i koj trebaše da go čuva?“) „Kako i zašto je poginuo Toše Proeski i ko je trebao da ga čuva?“, sa namerom da dokažem da čovekovu sudbinu određuje i sopstvena i društvena svest. Za razliku od ostalih koji su umirali zbog droge i alkohola i nedostatka roditeljske ljubavi u detinjstvu, Proeskog je ubio sistem za koji njegovi roditelji nisu stigli da ga pripreme. Evo nekih misli iz mog teksta: „Pre da doznamo, lako nam je bilo da pogodimo da roditelji Proeskog nisu političari, nisu trgovci, niti, pak, bankari. Oni su živeli u patrijarhalnoj varoši Kruševo. A to znači, da do njih nije doprla psihologija ropstva koja vlada ovim svetom. Oni nisu profiteri koji smatraju da čovek nema dušu i služi da bude iskorišćen. Oni poseduju božanstvenu svest – da su bogati siromašni. Patrijarhalnost krije u sebi iskrenu želju za trajanjem: one želje što ne budu ostvarene čuvaju se kao pelcer za naredne generacije, za sledeće epohe. To su ljudi koji žele da sačuvaju čovekovo dostojanstvo. No, tragično je bilo za njihovog sina Tošeta, jer su ga naučili da veruje ljudima i predaje se autoritetima. A u uslovima kada su pare postale zakon, dobro vaspitani ljudi nemaju razvijen potreban osećaj da se odbrane. Najbolje u čoveku sazdano je od najjednostаvnijih osobina. Takvu prostodušnost posedovao je Toše Proeski. Ljubav i pesma su mu bili poziv svim narodima na Balkanu. Baš kao Isus, Toše je pokazao da je nenasilje najmoćnije čovekovo oružje. Roditelji su mu pružali neograničenu ljubav da bi on mogao svima da nam je daje…“