Požari u Australiji: Aboridžani kažu da „rastinje mora da gori“

Hiljadama godina, domorodački narodi Australije palili su zemlju.

Dugo pre nego što su Evropljani zauzeli i kolonizovali Australiju, upotrebljavale su se tehnike zauzdavanje vatre zvane „kulturološka paljenja“.

Tinjajući plamenovi u visini kolena zamišljeni su da gore neprekinuto i preko čitavog terena.

• Internetom kruže neprecizne mape požara u Australiji
• Zatišje pred buru: Pala kiša u Australiji, ali stiže „mega požar“
• Vatrogasci spasli kuću i ostavili poruku „izvinjenja“ zbog popijenog mleka

Te vatre spaljuju svo potencijalno gorivo kao što su suve grančice i talozi lišća, što znači da prirodni šumski požar ima manje toga da proguta.

Otkako je prošle godine izbila kriza sa požarima u Australiji, pozivi za bolje ponovno uvođenje ove tehnike postali su sve glasniji. Ali to je trebalo da se desi ranije, tvrdi jedan stručnjak za aboridžinsko nasleđe.

„Zemlja prekrivena rastinjem mora da gori“, kaže Šenon Foster.

Ona je čuvarka nasleđa naroda D’haraval – koja prenosi znanja stečena od predaka – i predavačica Aboridžinskog nasleđa na Univerzitetu za tehnologiju u Sidneju.

Najveći deo informacija od predaka koje ona deli tiču se divljeg rastinja, kaže Foster.

„To je koncept održavanja zemlje – ključan je za sve što mi kao aboridžinski narod radimo. Suština je u onome što možemo da vratimo zemlji; ne samo u onome što možemo da uzmemo od nje.“

„Naivne“ tehnike današnjice

Zemlja je personifikovana u okviru aboridžinske kulture. „Zemlja je naša majka. Ona nas održava u životu“, kaže Foster. Taj odnos menja prioritete oko preventivnog paljenja.

Iako savremene vlasti preduzimaju paljenja za smanjenje rizika od katastrofe, sa naglaskom na zaštiti života i imanja, Foster kaže da to „očigledno ne radi“.

• Trudna vatrogaskinja gasi požare u Australiji
• Kad dužnost pozove: Hiljade dobrovoljaca brane Australiju od požara

„Sadašnja kontrolisana paljenja uništavaju sve. To je naivan način za sprovođenje upravljanja vatrom i oni ne slušaju domoroce koji najbolje poznaju zemlju.“

„Kulturološko paljenje štiti životnu sredinu holistički. Nas zanima čuvanje zemlje, a ne vlasništva i imanja.“

„Mi ne možemo da jedemo, pijemo ili dišemo imanja. Bez zemlje, mi nemamo ništa.“

Domorodačka kulturološka paljenja funkcionišu u skladu sa ritmom životne sredine, privlačeći torbare i sisare koje aboridžini onda mogu da love.

„Tiho paljenje obnavlja zemlju i pojačava biodiverzitet – pepeo đubri, a kalijum podstiče cvetanje. To je složen ciklus zasnovan na kulturološkom, duhovnom i naučnom znanju.“

One takođe stvaraju ekološke mozaike, kaže Foster, a to može da dovede do korisnih mikro-klima.

„Meko paljenje podstiče kišu – ono zagreva sredinu do određenog atmosferskog nivoa, a kad se jednom sretnu toplo i hladno, dolazi do kondenzacije – kiše – koja pomaže da se suzbiju požari.“

Njene aboridžinske starešine u Sidneju već neko vreme procenjuju izniklo rastinje i izuzetno suve grančice i upozoravaju da dolazi ogromna vatra: „Poredili su to sa detetom sa zapuštenom kosom, govoreći da mu je potrebno potkresivanje.“

Ali lokalne vlasti su im zabranile kulturološko paljenje kad su za to tražili dozvolu.

Gde se koriste kulturološka paljenja

Ne postoji jedan univerzalan metod primenjiv za sve u slučaju preventivnih paljenja, zato što se australijski teren umnogome razlikuje od mesta do mesta.

Ipak, neke države integrišu kulturološka paljenja sa drugim strategijama, prema doktoru Ričardu Torntonu, generalnom direktoru Istraživačkog centra za šumske požare i prirodne katastrofe.

„Postoji izrazita razlika u severnoj Australiji, gde se u značajnoj meri vrše domorodačka kulturološka paljenja. U južnim državama, to se ponekad radi u skladu sa potrebama i željama lokalnih zajednica.“

Otkako je Australija kolonizovana 1788. godine, kulturološka paljenja lagano su iskorenjivana. Ali poslednjih godina pokretane su inicijative za njihovo ponovno uvođenje.

Vanredni profesor Noel Pris, bivši rendžer nacionalnih parkova, napisao je prvi elaborat za slučaje požara u rezervatima i parkovima srednje Australije.

On kaže da se kulturološko paljenje i dalje vrši u delovima Melburna, ali je uglavnom obustavljeno u jugoistočnoj Australiji, zato što se vegetacija tamo nagomilala u „nepouzdanim oblastima“ u kojima tinjanje više ne radi posao.

„Uprkos tome, domorodački narod ima izuzetno detaljno poznavanje ‘prljave zemlje’ kojoj je potrebno jedno dobro paljenje“, kaže vanredni profesor Pris, sada sa Univerziteta Džejms Kuk.

Negativne strane drevne prakse

Kulturološko paljenje, kaže profesor Pris, može da smanji potencijalno gorivo na zemljištu sa 10 tona na jednu tonu. Ali ona su efikasna zaštita samo od umerenih požara, tako da mora da se radi u skladu sa paljenjima za smanjenje rizika od katastrofe.

Čak i tad, ona samo smanjuju rizik: „Uz skorašnje katastrofalne uslove vlažnosti i jakih vetrova, ništa nije moglo da spreči ove požare.“

„Aboridžini su uklonjeni sa svoje zemlje tako da trenutno ponovo učimo proces koji je veoma koristan i važan. Ali sve je to u veoma ranoj fazi i samo po sebi nije dovoljno“, kaže on.

Eksperti se slažu da kulturološka paljenja imaju ograničenja, delom zato što je kolonizacija dovela do razvoja i klimatskih promena koje su izazvali ljudi, ostavivši nam veoma drugačiji teren u odnosu na onaj od pre više stotina godina.

Profesor Pris je posetio oblasti u kojima, dan za danom, uslovi za tinjajuće kulturološko paljenje nisu bili odgovarajući.

„Bilo je suviše vlažno, suviše hladno, suviše toplo, suviše suvo – imate veoma uzak prozor. A budući da su mnogi vatrogasci u Australiji dobrovoljci, oni rade tokom nedelje, i tako mogu da prođu i čitave četiri subote pre nego što se steknu pravi uslovi.“

On kaže da gušće rastinje koje doseže krošnje drveća zahteva jaču vatru, jer se tinjanjem neće osloboditi tolikih slojeva potencijalnog goriva.

Uz sve to, doktor Tornton kaže da individualna domorodačka paljenja, koje sprovede konkretne agencije kao što je Fajerstiks, apsolutno imaju svoju svrhu, ali moraju da se uklope u očekivanja zajednice ukoliko ih radi neko drugi na višem nivou.

„Moramo da se osiguramo da se vatra neće otrgnuti kontroli i spaliti nečije imanje. To bi loše uticalo na stavove zajednice o čitavoj ovoj praksi tako da moramo da budemo sigurni da radimo u bezbednosnim okvirima koji su odbranjivi.“

Kuda dalje

Premijer Skot Morison obećao je „opsežnu“ istragu krize sa požarima u kojoj je do sada stradalo 27 ljudi, a spaljeno više od 10 miliona hektara zemljišta.

Kad se to bude desilo, doktor Tornton ističe potrebu za „razgovorom sa domorodačkim starešinama u svakoj od oblasti i slušanjem šta oni imaju da kažu.“

Ali on dodaje da se nijedan domorodac ne nalazi u odboru centra za istraživanja nacionalnih šumskih požara koji on vodi.

Šenon Foster želi da sarađuje sa državnim agencijama, ali je zabrinuta zbog sve masovnije gradnje: „Plaši me to što je desetkovano toliko zemlje, građevinski preduzetnici mogu da uskoče i kažu ovde bismo mogli da podignemo ovo stambeno naselje; zemljište je golo.“

„Aboridžini čuvaju ovo mesto toliko dugo vremena – gledati kako ono sada propada zato što nam niko nije dozvolio da se staramo o njemu je poražavajuće“, dodaje ona.

„Nije da vas nismo upozoravali.“

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]