Negde pre između 135.000 i 50.000 godina, ruke skliske od životinjske krvi nosile su više od 35 ogromnih rogatih lobanja u malu, mračnu, vijugavu pećinu.

Male vatre tinjale su na krivudavom stenovitom podu, a vatrom obasjana pećinska odaja odjekivala je tupim, pulsirajućim, pucketavim i šljapkajućim zvucima dok su lobanje bizona, divlje stoke, crvenih jelena i nosoroga bile razvaljivane.

Ovo nije krvavi početak nekakvog horor romana smeštenog u ledeno doba, već postavka za fascinantnu neandertalsku misteriju.

Početkom 2023, istraživači su saopštili da je špansko arheološko nalazište poznato kao Kueva Des-Kubierta (igra reči sa „otkriti“ i „razotkriti“) sadržala neobično veliki broj lobanja krupnih životinja.

Sve su bile oštećene, ali su njihovi rogovi ostali relativno netaknuti, a neke su pronađene blizu ostataka ognjišta.

Dok su pećine u gornjem delu Doline Lozoja, na oko sat vremena vožnje severno od Madrida, bile poznate još od 19. veka, nalazište Des-Kubierta otkriveno je tek 2009, tokom istraživanja drugih pećina u obroncima.

Dok su istraživači polako unutra otkrivali slojeve, na videlo je počela da isplivava zapanjujuća pećinska slika.

Lobanje su, tvrdili su oni, ukazivale na nešto više od prostih ostataka lova i sakupljanja.

Umesto toga, lobanje su se doživljavale kao nešto simbolično – možda čak svetilište koje sadrži trofeje iz lova.

Ako je to istina, to bi otvorilo fascinantnu mogućnost – neandertalci su bili sposobni za onu vrstu složenih simboličkih koncepata i ponašanja koji karakterišu našu vlastitu vrstu.

Ali smemo li stvarno sugerisati da su neandertalci, ljudska vrsta koja je izumrla pre oko 40.000 godina, razvili rituale organizovane oko lobanja njihovog plena?

Druga otkrića ukazuju na raznovrsne aspekte njihove kulture, a neka su čak sugerisala da su neandertalci proizvodili oblike koje bismo danas mogli nazvati umetnošću.

Ali odgovori su daleko od nedvosmislenih.

Antropolozi veruju da su orlove kandže pronađene u Krapini, u Hrvatskoj, možda bile nošeni kao ogrlica ili nanizane kao čegrtaljka

Zavirivanje u umove drevnih naroda, a kamoli u umove potpuno druge vrste ljudi, jedan je od velikih izazova arheologije.

Još otkako su u 19. veku otkriveni prvi neandertalski ostaci, znaci kako su oni živeli i kako su razmišljali postali su fundamentalno i evokativno pitanje koje motiviše one koji ih proučavaju.

A opet, uprkos ogromnim skokovima u arheologiji u proteklih 160 godina, odgovor ostaje komplikovan i ponekad problematičan, delom zbog naših vlastitih predubeđenja.

Neandertalci su oduvek predstavljali filozofsko ogledalo za homosapiensa – to jest, za nas.

Isprva su bili jedina druga vrsta ljudi za koju smo znali da je postojala na Zemlji, i čak i kad su otkrivane druge ljudske vrste, oni su sačuvali posebno mesto kao „oni drugi“, neka vrsta ogledala u kom možemo da se uporedimo sa sobom.

I ta poređenja isprva su sva išla nama na ruku.

Činjenica da su neandertalci nestali pre oko 40.000 godina, pošto su preživeli stotine milenijuma u zapadnoj Evroaziji, dugo se smatrala dokazom da mora da postoji nešto što bi objasnilo zašto su „zaslužili“ da izumru (u naučnom, ako već ne moralnom smislu).

Svesno ili nesvesno, istraživači su tražili dokaze da su neandertalci bili manje uspešni, beta-verzija čovečanstva kojoj je bilo suđeno da je zameni naša nadmoćnija vrsta.

I jedan od najočiglednijih elemenata na koje su se usredsredili bila je upravo stvar za koju smo verovali da razdvaja našu vrstu od svih drugih živih bića na Zemlji: kognicija.

Šta je kognicija?

Najprostije rečeno, način na koji razmišljamo – naši mentalni procesi i sposobnosti, od rešavanja problema do naše mašte.

Ona takođe podrazumeva pridavanje simboličkog značenja delima, predmetima i mestima.

Ako je istraživački tim koji iskopava nalazište Des-Kubierta u pravu, onda izgleda da su neandertalci bili sposobni za makar neke od tih viših oblika kognicije.

Naravno, Neandertalci nisu više prisutni da možemo da ih priupitamo o čemu su razmišljali, a ne možemo ni da putujemo unazad kroz vreme da bismo ih posmatrali.

Imamo, međutim, arheologiju 21. veka i savremenu nauku koji nam pomažu da rekonstruišemo što više možemo o neandertalskom životu.

Počev od osnova, Neandertalci su jedni od naših najbližih poznatih rođaka, a poslednji put smo delili zajedničkog pretka negde pre između 550.000 i 800.000 godina, što je veoma skoro u evolutivnom smislu.

Samo na osnovu toga, mogli bismo da očekujemo da neandertalci budu na mnogo načina veoma slični nama, uključujući po umnoj snazi.

Njihove lobanje ukazuju na cerebralni volumen makar onoliko velik kao i naš.

Ali za snagu uma potrebno je mnogo više od obične veličine mozga.

Iako velik, izgleda da je mozak neandertalaca bio malko drugačiji od našeg.

Njegov celokupni oblik – do kog može da se dođe po unutrašnjem obliku njihovih lobanja – bio je malko drugačiji.

To bi, stoga, moglo da ukaže na potencijalno različite moždane funkcije zbog načina na koji različite oblasti mozga deluju povezano sa određenim funkcijama, kao što su analitičke misli ili pamćenje.

Možemo da pronađemo neke tragove čak i na genetskom nivou.

Na primer, jedno skorašnje istraživanje pokazalo je da su male promene u dva gena koji učestvuju u neurološkom razvoju značajno uticale na ljudski mozak.

Jedan, zvani NOVA1, utiče na to kako neuroni rastu i njihovu elektronsku aktivnost, dok drugi, TKTL1, izgleda da značajno povećava količinu neurona i koliko nabora mozak ima.

Neandertalci su imali blago drugačije verzije ovih gena.

Kad su istraživači ubacili neandertalski gen NOVA1 u ljudske matične ćelije da bi uzgojili takozvane „mini-mozgove“ – u stvarnosti, grumenove diferenciranih ćelija – otkrili su da je to dovelo do rasta izmenjenih neurona i veza između njih kad se uporede sa našom vlastitom vrstom.

Slično tome, neandertalska verzija TKTL1 – koja se razlikovala od naše po jednoj jedinoj amino kiselini – možda je dovela do toga da imaju manji neokorteks od savremenih ljudi.

To je deo mozga koji učestvuje u višim kognitivnim moždanim funkcijama kao što su rezonovanje i jezik.

Međutim, neki istraživači sugerišu da milioni savremenih ljudi možda takođe imaju „neandertalsku verziju“ ovog gena, što postavlja dodatna pitanja o tome koliko su različiti mozgovi ovih izumrlih rođaka stvarno bili.

Kosti i DNK su samo jedan od načina da se istraži kakvi su neandertalski mozgovi stvarno bili.

Na primer, skorašnje istraživanje o njihovom sluhu potkrepilo je ideju da su Neandertalci imali vokalnu komunikaciju u svojim svakodnevnim životima.

I upravo arheologija, najbliže što imamo vremeplovu, može da nam pokaže šta su zapravo radili i, stoga, o čemu su verovatno razgovarali.

Napredak u arheologiji u poslednje tri decenije doveo je do neke vrste renesanse u onome što znamo, neumoljivo podrivši predubeđenja da su neandertalci na neki način bili manjkavi.

Od tehnologije kamena pa čak i lepka do lovačkih veština, kako smo saznavali malo po malo o njima, jaz između naših vrsta sve se više smanjivao.

Danas ostaje relativno malo oblasti koje su tako jasne kao razlike.

U čemu su razlike?

I dok slika o kognitivinim sposobnostima neandertalaca postaje sve jasnija, izgleda da ima nekih stvari koje su bile svojstvene samo našoj vrsti – kao što su izuzetno komplikovani, dugi zanatski projekti.

Pravljenje lukova i strela, na primer, smatra se da je izumeo homosapiens najmanje pre 80.000 godina u Africi, a neke populacije su ga možda donele sa sobom u Evroaziju pre 55.000 godina.

Jedan oblik ponašanja u kom su istraživači dugo tražili razlike bio je sposobnost neandertalaca za apstraktne, estetske i simboličke misli.

Znamo od sredine 19. veka da su drevni ljudi koji su živeli nedugo nakon što su neandertalci nestali proizvodili spektakularne slike životinja u pećinama, vešto rezbarene figurice, a sahranjivali su i mrtve sa grobnim blagom kao što su niske od školjki.

Uprkos više od veka arheoloških otkrića, još nismo pronašli ništa istinski uporedivo kod neandertalaca.

Ono što jeste otkriveno, međutim, ukazuje na to da su njihovi životi bili nešto više od proste perspektive usredsređene isključivo na preživljavanje.

Jedan primer za to je urezivanje ili graviranje.

Iako su mnogi predmeti, uglavnom kosti, pokazali kroz kasnija mikroskopska proučavanja da su bili prirodno izgrebani ili izdubljeni, postoji jedan broj njih koji je očigledno bio namerno tako napravljen.

Jedan je iz Les Pradelea, u Francuskoj, gde je pronađeno malo parče butne kosti hijene, koja je na sebi imala niz od devet paralelnih rezova, svaki dug oko pet milimetara.

Kost datira od pre oko 70.000 godina, a pažljivo mikroskopsko proučavanje pokazalo je da je za zareze korišćeno isto kameno oruđe, a tvorac je išao sleva nadesno i progresivno primenjivao sve jači pritisak sve do poslednje crte, verovatno zato što je menjao ugao ili stisak nad svojim oruđem.

Pri samom dnu dve crte, napravljeni su novi sitni urezi, verovatno istim oruđem.

Crveni pigment nanošen i razmazivan po steni u pećini Ardales u Malagi, u Španiji, pretpostavlja se da su napravili Neandertalci

Nije jasno šta znače oznake iz Les Pradelea.

Sugerisano je da možda predstavljaju notaciju ili neku vrstu računanja, ali postoje i alternativna tumačenja, a mogla bi da postoji i estetska motivacija – sekundarne oznake su toliko sitne da je možda bilo jednako važno napipati ih baš kao i videti.

Do sada najsloženije grafičko graviranje pronađeno u neandertalskom kontekstu potiče sa nemačkog nalazišta po imenu Ajnhornhole (Jednorogova pećina).

U ovom slučaju, kost potiče od pre oko 51.000 godina i deo je palca megalocerosa (džinovskog jelena).

Pored izmene delova njegovih ivica, gde je kost očigledno bila skraćena i sastrugana, jedna od zakrivljenih strana kosti ima 10 individualnih linearnih rezbarija.

Četiri se provlače uz samo dno paralelno jedne uz drugu i pod dijagonalnim uglom, ali su preostalih šest složenije, sa dva seta od po tri koji se ukrštaju, pod uglom od 92-100 stepeni.

Efekat je ponavljajući obrazac u obliku latiničnog slova V i, iako je ponovo teško proceniti bilo kakvo precizno značenje, primerak iz Ajnhornholea deluje kao da nije samo obično brojanje.

Ugravirani predmeti, ili u slučaju Gorhamove pećine na Gibraltaru gde je „hešteg“ urezan u izdignuti deo samog kamenog poda, retki su među neandertalskim artefaktima.

Postoji manje od 10 očiglednih primera.

Ali postoji veće obilje dokaza da su se neandertalci zanimali i za boje.

Pigmenti minerala, koji u bojama variraju od crne do crvene, narandžaste, žute pa čak i bele, pronađeni su na više od 70 lokacija.

U nekim kontekstima, ne samo da ima značajnih količina, kao što su više od 450 komada pigmenata iz slojeva Peh de l’Azea, u Dordonji, u južnoj Francuskoj, već i jasni dokazi da su ovi komadi bili obrađivani i korišćeni.

Na nekima se vide znaci grebanja i žuljanja, dok drugi imaju tragove trljanja preko mekših površina.

Ponekad izgleda čak i da su Neandertalci birali konkretne mineralne izdanke radi jačine pigmenta, i, neverovatno, takođe su ih kombinovali i mešali: crveni sa žutim da bi dobili narandžastu.

I dok možemo samo da pretpostavimo za šta se većina boja koristila – a jedan tip crnog pigmenta, mangan dioksid, može i da služi kao hemijski upaljač – ima neverovatnih otkrića „obojenih“ predmeta.

Oni podrazumevaju narandžastu mešavinu pomešanu sa gvozdenim piritom („zlato za budale“) na školjci i crveni pigment na spoljnoj površini male fosilne školjke.

Druga mešavina pigmenta takođe je pronađena na orlovoj kandži, jednoj od osam iz Krapine u Hrvatskoj.

I, da sve bude fantastičnije, ima nekih dokaza iz srušene pećine Kombe Grenal, blizu Doma u francuskoj Dordonji, da su neandertalci koji su tamo živeli vremenom više zavoleli neke druge boje.

Pigmenti pronađeni na lokaciji menjali su se kroz slojeve i iako ne postoji očigledno objašnjenje za promene u dostupnosti izvora lokalnih minerala, postoji gruba korelacija sa promenama u tipovima kamenog oruđa, što bi moglo da ukaže na različite kulturne tradicije u korišćenju pigmenata.

Poslednjih godina došlo je do novih tvrdnji da su Neandertalci nanosili crveni pigment na pećinske zidove.

Studije u tri španske pećine za koje se odavno zna da sadrže praistorijske slike analizirale su neke od konkrecija koje pokrivaju crvene segmente, crvenu liniju i negativni otisak šake.

Rezultati su varirali od pre minimum 55.000 do 64.000 godina, mnogo preko svakog prihvaćenog doba za prisustvo homosapiensa na Iberijskom poluostrvu.

U skorije vreme, primerci sa crvenim pigmentom pronađeni su u jednoj od pećina – Ardales, u Malagi, u Španiji – u okviru slojeva koji sadrže kamene artefakte tipične za Neandertalce, koji mogu da se povežu sa otprilike istim vremenom kad je crveni pigment razmazan i nanošen na formacije stalagmita.

Ali istraživači treba tek da pronađu hemijsko poklapanje između pigmenata i slika.

Na mnogo načina, pripisivanje reči „umetnost“ neandertalcima je nezgodno, zato što dolazi sa mnogo interpretativnog balasta.

Na primer, možemo da pretpostavimo da su takvi predmeti bili završene kreacije i da sadrže simbolične informacije.

Umesto toga, bilo bi korisnije usredsrediti se na to kako su zapravo koristili materijale i razgovarati o njihovoj „estetici“.

Ono što je zajedničko za rezbarije i pigmente neandertalaca jeste namera da se izmeni doživljaj površina, bilo vizuelan ili taktilan.

Kandže iz Krapine, na primer, imaju sićušne uglačane delove, kao da su se trljale uz druge tvrde materijale, moguće jedne o druge.

I dok je jedno tumačenje da su mogle biti nošene kao ogrlice, naprosto je moguće da su uglačane i moguće oslikane kandže bile korišćene kao čegrtaljka, čineći ih vizuelnim i zvučnim estetskim iskustvom.

Ali sa takvim pretpostavkama mora se biti pažljiv – možda nikad nećemo saznati da li su ih pravili ili čuvali pojedinci ili im je namena bila da budu izloženi i da ih iskuse i mnogi drugi.

Materijalne kreacije koje su nesumnjivo uključivale interakciju zajednice, međutim, deluju kao nešto za šta su neandertalci bili sposobni, dokazano spektakularnim otkrićem iz 2018. godine u pećini bluzu Brunikela u južnoj Francuskoj.

Otkrića na ovoj lokaciji sežu sve do 1987. godine, kad je jedan tinejdžer željan da istraži pećine otkrio malu šupljinu iz koje je izlazio povetarac, kao da brdo izdiše vazduh.

Nakon tri godine strpljivog kopanja i puzanja, on je jednog dana izbio u sistem krupnih odaja, od kojih su neke imale predivna plitka jezerca.

Jedna od njih, na nekih 300 metara dubine, sadržala je istinski jedinstvenu konstrukciju.

Ono što je isprava delovalo kao neka vrsta brane napravljene od otpalih segmenata stalagmita, ispostavilo se da je zapravo struktura napravljena od odvaljenih delova, očigledno stvorenih ljudskom rukom, ali su to radili ljudi koji nisu ostavili za sobom tragove sem nekoliko spaljenih komada kosti.

Sredinom devedesetih, datiranje uz pomoć metoda radioaktivnog ugljenika, ukazalo je na izuzetno davno doba, mnogo pre tadašnjeg limita ove tehnike od 45.000 godina.

Tek je posle datiranja naslaga kalcita preko stalagmita uz pomoć različitih metoda koji mere odnose uranijuma i torijuma u steni, 2016. godine postala jasna istinska davnina prstenova – bili su 174.000-176.000 godina stari.

Jedini zaključak koji je mogao da se izvede je da su tvorci morali da budu neandertalci.

A Brunikel je izuzetan: više od 400 delova stalagmita koji su kolektivno težili oko dve tone odabrani su po veličini i poslagani u dva prstena, veći sa prečnikom od više od šest metara.

Unutar prstenova nalaze se dve hrpe stalagmita i još dve ispred njih.

Postoji obilje dokaza o spaljivanju, potencijalno da bi se pomoglo u lomljenju stubova.

I sve to nije bio traljavo urađen posao: na mestima su prstenovi napravljeni od četiri sloja, ponekad sa delovima koji se naslanjaju jedni na druge.

U nekim oblastima, unutar zidova ima nekoliko delova postavljenih jedni na druge, koji izgledaju kao mali stubovi i nadvratnici.

Brunikel nesumnjivo sadrži nešto što su napravili neandertalci, ali šta tačno?

Objašnjenje da se radi o nekoj vrsti staništa ili redovnog mesta življenja ne deluje mnogo verovatno.

Do sada ne izgleda kao da pećinski sistem sadrži ulaz blizu odaje, koja se nalazi duboko u brdu.

Mnogo je zabitija od bilo koji drugih neandertalskih lokacija za življenje, koje su obično bile locirane blizu ulaska u pećinu ili svega nekoliko desetina metara od njega.

Udaljenost odaje znači i da je morao da postoji stalni izvor osvetljenja, što ne samo da bi značilo izuzetno trošenje vremena i energije tokom hladne klimatske faze u vreme kada drveća nije bilo u izobilju, već bi dovelo i do trajno zadimljenog okruženja.

A najizuzetnije od svega, do sada nije pronađeno nikakvo kameno oruđe.

Otisci šapa pećinskih medveda koji su koristili odaju dugo nakon toga verovatno su obrisali neandertalske otiske, ali ako je ovo bilo mesto za život, morali bi da postoje bar nekakvi ostaci njihovih svakodnevnih života.

Ali pored 18 „žarišta“ za vatru i komada spaljene kosti, nema nikakvih artefakta ili bilo kakvih drugih ostataka.

Lokacija se i dalje proučava, a njeni mogući artefakti možda se kriju ispod kamenog poda koji se formirao kako je voda polako kapala u pećini.

Magnetski signali zaista sugerišu da se ispod njega kriju ognjišta.

Ali, za sada, teško je videti kako su Brunikelski prstenovi imali praktičnu namenu.

Umesto toga, možda je ova pažljivo izgrađena konstrukcija imala neku drugu vrstu značenja za neandertalce koji su je napravili.

Vratimo se misteriji lobanja u mraku u Kuevi Des-Kubierti.

Oni takođe demonstriraju složenost tumačenja neobičnih ostataka koje su za sobom ostavili neandertalci.

Sama 80 metara duga pećina, koja varira u širini od jednog do četiri metra, formirana je pre najmanje pola miliona godina, ali arheološke naslage datiraju negde od pre između 135.000 i 50.000 godina.

Nakon mnogo godina predanog rada, prvobitni rezultati počeli su da se pojavljuju 2012. godine, uključujući otkriće nekoliko fragmenata od neandertalskog deteta uzrasta između tri i pet godina.

Ovo je značajno otkriće samo po sebi – svaki novi komad skeleta koji dodamo arhivi ove vrste je dragocen.

Kako se iskopavanje nastavilo, a otkrivene su životinjske lobanje i ognjišta, javila se ideja da bi Des Kubierta mogla biti neka vrsta mesta za ritualna sahranjivanja.

Za Neandertalce, naše najbliže evolutivne rođake koji su bili na mnogo nivoa radoznali i izuzetno inteligentni, moglo je da ima savršenog smisla doživljavati njihov plen i druge grabljivce kao srodna bića i deo njihovog socijalnog sveta

Iako tim za iskopavanje sugeriše da bi ona mogla da predstavlja žrtve prilikom sahranjivanja ili lovački hram, za druge istraživače, Des Kubierta ne sadrži jasne pokazatelje mimo „svakodnevnog“ ponašanja.

Prvo, kasnije analize pokazale su da su ljudski ostaci, uglavnom vilice, prvobitno potekli iz sloja iznad onog sa životinjskim lobanjama.

Drugo, nema očiglednog prostornog obrasca lobanja, mimo toga da su neke bile blizu tragova ognjišta.

Treće, sloj u kom su pronađeni lobanje i ognjišta stvarao se tokom dugog vremenskog perioda, pokrivši oko dva metra dubine, što bi zahtevalo veoma dugogodišnje ritualizovano korišćenje prostora.

I konačno, „obično“ objašnjenje zaista postoji: tragovi usecanja i razbijanja ukazuju na to da su mozak, oči i jezik bili odstranjivani kako bi se pojeli.

Čini se da su ulovljene životinje prvobitno bile kasapljene negde drugde, potencijalno tik ispred pećine, a potom su lobanje zajedno sa nekim drugim kostima unošene unutra da bi ih dodatno obrađivala ognjišta.

Jednom kad su došli do sočnih delova u lobanjama, više nije bilo razloga da se dodatno razbijaju i možda je blokovska, kaldrmasta priroda sloja značila da su opstali u kompletnijem obliku nego što je uobičajeno.

Ali zašto bi se Neandertalci uopšte trudili da unose ove teške lobanje?

Znamo na osnovu otkrića na drugim dobro očuvanim nalazištima da su neandertalci razdvajali različite faze svojih zadataka između raznih lokacija, i širom krajolika i okviru samih pećina.

Na primer, otkrića u Abrik Romani u Španiji i Grota Fumane u Italiji pokazuju da, kad bi iskasapili životinje i ptice, ponekad bi različiti delovi tela kao što su krila ili lobanje bili obrađivani u različitim oblastima.

Nešto veoma slično moglo bi da objasni obrazac u Des-Kubierti i potkrepi opštu kognitivnu implikaciju da su Neandertalci pažljivo organizovali svoje vreme i aktivnosti.

Dakle, možda Des-Kubierta ne zahteva pozivanje na objašnjenje koje uključuje trofeje u vidu lobanja.

Ali to ne znači da lov i životinje nisu nosile izvesno socijalno značenje za neandertalce.

Intrigantna mogućnost kojoj istraživači u poslednje vreme posvećuju sve više pažnje jeste da su Nneandertalci možda doživljavali stvorenja oko sebe u relacionim okvirima, umesto kao puke resurse.

Vidimo da je nešto slično prisutno u sklonosti šimpanza da ponekad, umesto da love, čuvaju male životinje kao naizgled „ljubimce“, iako te životinje obično ne požive dugo.

Za Neandertalce, naše najbliže evolutivne rođake koji su bili na mnogo nivoa radoznali i izuzetno inteligentni, moglo je da ima savršenog smisla doživljavati svoj plen i druge grabljivce kao srodna bića, i deo njihovog vlastitog socijalnog sveta.

Čak i ako lobanje iz Des-Kubierte nisu bile trofeji, možda je njihovo prisustvo unutar pećine, i dalje relativno celo, značilo nešto neandertalcima, i na neki način je to manifestovalo prisustvo tih neverovatno moćnih životinja sa kojima su delili život.

* Rebeka Reg Sajks je paleolitska arheološkinja i autorka nagrađene knjige ‘Srodnici: Neandertalski život, ljubav, smrt i umetnost‘.