Pravoslavni Kazahstanac u Beogradu prvi azilant sa srpskim izbegličkim pasošem

Pre nego što je 2015. godine došao u Srbiju, Bogdan nije znao ni da ona postoji.

Ovaj Kazahstanac zatražio je tu utočište, jer se u zemlji u kojoj se rodio i odrastao nije osećao bezbedno pošto je odlučio da promeni veru.

Prošavši put od muslimana do hrišćanina, prešao je i put od vojnika koji živi sa porodicom u bogatoj zemlji – do fizioterapeuta u Beogradu koji živi sam.

On je prvi državljanin Kazahstana koji je u Srbiji dobio pasoš, a da ima status izbeglice.

Na to je čekao skoro devet godina i ova vest ga je veoma obradovala.

„Veoma sam srećan, što je konačno sve kako treba i da ljudi ne pate više zbog tog papira“, kaže Bogdan, koji to ime koristi otkad se prekrstio.

• Šta zove 80.000 Kineza u Srbiju – gde mogu da slikam selfi?
• Zašto se stranci doseljavaju u Srbiju za vreme pandemije
• Ko su migranti, a ko izbeglice u Srbiji i šta im je donela 2020.

Porodica ga se odrekla, žena napustila

Ovaj 48-godišnji Kazahstanac odrastao je u muslimanskoj porodici.

Od sedme godine išao je redovno u džamiju, postio, a i čitao verske knjige – pročitao je Kuran i zna namaz (molitvu).

„Sreo sam 2010. godine jednog monaha koji mi je rekao za blagovest i Jevanđelje Isusa Hrista i tad sam poželeo da pročitam Bibliju.

„U Kuranu piše, `ako ova knjiga nije dovoljna duhovno, možeš da pročitaš Jevanđelje, Psalme i Stari zavet`, tako piše, ali imam (verski učitelj) ne dozvoljava da ljudi to shvate“, navodi on na solidnom srpskom jeziku.

Pročitao je Bibliju i tamo je, dodaje, našao istinu u Hristu – „koji je došao na zemlju da grešnike spase“.

Tad odlučuje da pređe u pravoslavnu veru i da da otkaz u vojsci gde je radio.

„Hristos je ljubav, a ja ne mogu da uzmem pušku da ubijem nekog čoveka“, kaže borac sa iskustvom.

Po napuštanju vojske, Bogdan se vraća osnovnom zanimanju fizioterapeuta.

Narednih pet godina proveo je u Kazahstanu kao hrišćanin, ali njegova okolina to nije prihvatala.

Otac ga se odrekao, supruga napustila.

„Tata mi je isekao ruku, jer sam držao Bibliju, rekao je da je to sramota i odmah sam postao `izdajnik vere`.

„Žena je otišla i razvela se, imam ćerku od 14 godina, nisam u kontaktu ni sa jednom, jer `izdajnik vere` ne može da bude otac, ne može da bude muž“, kaže Bogdan.

Dok govori pokazuje ožiljak na levoj ruci i gleda u njega.

Ni šire društvo u Kazahstanu ne gleda blagonaklono na ljude koji promene veru, dodaje.

„Zabranjeno je zakonom da izađeš napolje i govoriš o Jevanđelju.

„Postoji pravoslavlje tamo, ali za Ruse i Ukrajince, Kazahstanci mogu da budu samo muslimani.

„Možeš ti da budeš i nešto drugo, ali to je sramota“, ističe Bogdan.

Prema ustavu, Kazahstan je sekularna država u kojoj se poštuje sloboda veroispovesti.

Ipak, u izveštaju američkog Stejt dipartmenta o verskim slobodama u Kazahstanu iz 2019. navodi se da su tamošnje vlasti „nastavile da hapse, pritvaraju i zatvaraju pojedince zbog njihovih verskih uverenja ili pripadnosti“.

Vlada je ponovo prekidala verske službe, procesuirala pojedince zbog „ilegalne misionarske delatnosti“ i odbila da registruje određene verske grupe, piše u saopštenju.

I Bogdan je bio uhapšen – 15 dana proveo je u zatvoru.

Posle zatvora u Jugoslaviju – Srbiju

To je bio prelomni trenutak kad je rešio da napusti zemlju.

„Vernici su mi pomogli da kupim kartu, mislio sam da idem u Jugoslaviju kad su rekli za Beograd“.

„Iskreno, ja za Srbiju nisam znao.

„Znao sam za Jugoslaviju, zato što je kod nas radilo mnogo Jugoslovena, koji su gradili hotele“, kaže on.

Tako započinje život u Srbiji, koju je odabrao kao pravoslavnu državu, deo nekadašnje Jugoslavije.

„Pitaju me zašto nisam otišao u Rusiju.

„Zato što su Rusija i Kazahstan jedno te isto, možda se različito zove i ima dve zastave, ali šta (Vladimir) Putin kaže to je tako kod nas, a i u Belorusiji“, napominje Bogdan.

Put do dobijanja utočišta

Tad se prvi put sreće i sa terminom azila.

Tražilac azila je neko ko traži međunarodnu zaštitu i utočište.

Nije svaki tražilac azila izbeglica, ali sve izbeglice jesu tražioci azila, navodi se na sajtu Amnesti intrnešnala.

„Prvi dan sam ceo dan stajao na stepenicama u policiji, zato što je 2015. ovde gužva bila, bilo je to vreme migrantske krize“, kaže Bogdan.

Trebalo je naći advokata, a u tom trenutku znao je samo ruski jezik i kazaški koji podseća na turski.

„Došao advokat, on ne zna ruski, ja ne znam engleski“, kaže kroz smeh.

Ipak, u Beogradskom centru za ljudska prava, kom se obratio, imali su jednog pravnika koji govori ruski.

„Sedeo sam tri sata na klupi u Pionirskom parku, dok nije došao, i on mi je mnogo pomogao“, seća se.

I državne službenike u Srbiji je njegova priča iznenadila.

„Kad sam došao da se prijavim u policijskoj stanici Savski venac u Beogradu, oni su se smejali.

„Pitali su se šta me je nateralo da promenim veru, a ja sam našao istinu i ljubav za oproštenje greha“, kaže on.

Birokratski lavirint

Tada kreće njegovo lutanje kroz birokratski lavirint.

Prema važećem zakonu u Srbiji, pravo na utočište, odnosno status izbeglice odobrava se tražiocu koji se nalazi izvan države svog porekla ili države uobičajenog boravišta, a opravdano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili političkog uverenja.

Bogdanu je već 2015. odobreno pravo na utočište i tad dobija ličnu kartu.

„Mislim da sam prvi koji je to dobio po verskoj osnovi.

„Međutim, ljudi kad vide taj dokument – pitaju šta je, niko ne zna“, opisuje.

Narednih devet godina je čekao pasoš koji mu po zakonu sleduje.

Član 87. Zakona o azilu jasno predviđa da neko ko dobije azil ima pravo na putnu ispravu za izbeglice.

„MUP je od 1. februara 2024. počeo sa izdavanjem putnih isprava za izbeglice i odmah po prijemu prvog zahteva državljaninu Kazahstana uručujemo pasoš“, izjavila je tom prilikom predstavnica Kancelarije za azil Una Radović.

• Zašto se ljudi u Srbiji sele iz grada u selo i šta rade u Vrmdži
• Koliko zarađuju krijumčari ljudi i zašto se bave ovim poslom
• Mitovi i zablude o migrantima u Srbiji

`Niko od njih nema pasoš`

Putne isprave nije dobijao niko od ljudi kojima je odobren azil u Srbiji, jer nije postojao obrazac na kom bi se izradile, kaže pravnik Nikola Kovačević.

„Oni imaju pravo na putnu ispravu, koja im se ne izdaje, na osnovu Konvencije o statusu izbeglica i Zakona o azilu“, istakao je Kovačević.

Podzakonski akt – pravilnik o tim dokumentima usvojen je u novembru 2023, navedeno je u saopštenju MUP-a.

To što nije imao pasoš, Bogdanu je predstavljalo veliki problem godinama, a bilo mu je „smešno“ obrazloženje da nema obrasca.

„U Turkmenistanu ima, u Uzbekistanu, ovde nema, za Zimbabve ne znam“, rekao je Bogdan kroz smeh.

• Zašto je promenjen Zakon o ličnim kartama u Srbiji
• Šta su ljudska prava u 300, 500 i 1.000 reči
• Izveštaj o ljudskim pravima u Srbiji: „Brojna ograničenja u ostvarivanju sloboda“ u godini korone

Kako se dobija azil?

Prvo što uradi neko ko želi da traži azil, jeste da kaže policiji da to hoće, od njih dobije papir i u roku od 72 sata se prijavi u kamp za azil.

Sa tim papirom, taj čovek još nije tražilac azila.

Na primer, nameru da će tražiti azil samo tokom devet meseci 2015. godine izrazilo je 120.000 ljudi, prema podacima tadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića.

To ne treba mešati sa brojem ljudi koji su azil dobili.

Drugi korak ka dobijanju je da neko podnese zahteva za azil.

Od 650.403 ljudi koji su ukupno proteklih godina dobili potvrde do februara 2021, svega 3.525 napravilo je drugi korak – podnelo je zahtev za azil, podaci su Nikole Kovačevića, koji prati ova pitanja.

Od tih nešto više od 3.500, azil je dobilo ukupno 187 ljudi od 1. aprila 2008. do juna 2021.

Ljudi koji dobiju azil imaju pravo da borave u toj zemlji, ali i pravo na rad, zdravstvenu zaštitu, besplatno osnovno i srednje obrazovanje, pravo na slobodu kretanja.

Bogdan se obraćao mnogim državnim institucijama, čak i premijerki Srbije.

„Ja sedim s ove strane reke, država s druge i kao da nema mosta“, slikovito Bogdan objašnjava jaz u kom se našao.

Iako ne zna gde će prvo putovati s novim pasošem, želja mu je da putuje Evropom.

U Aziji je obišao više zemalja – u Turskoj je bio nekoliko puta na odmoru, u Kini tokom studija refleksologije u Pekingu.

Kako se navikao na Srbiju, kako Srbija na njega?

Nije bilo jednostavno, kaže Bogdan.

„Kad mi vide oči, misle da sam Kinez, ali ‘gde ima ovako krupan Kinez`“, dodaje uz osmeh.

Prvih dve godine nije mogao da se uklopi, pre svega zbog jezičke barijere.

Kad je to prošao, sve je bilo lakše.

„Volim hranu srpsku, ukusna je, sarmu posebno.

„Inače, ne volim jagnjetinu i konjsko meso mi je jako, koje se kod nas dosta jede“.

I dalje kad kaže `kod nas` misli na Kazahstan.

Kazahstan – država veličine Zapadne Evrope

Kazahstan je velika država u koju bi površinski moglo da stane šest Nemački, ali znatno je ređe naseljena.

Na teritoriji od 2,7 miliona kvadratnih kilometara živi 18 miliona stanovnika, što je gotovo pet puta manje nego u Nemačkoj.

Na severu se graniči sa Rusijom, na istoku sa Kinom dok na zapadnoj strani izlazi na Kaspijsko more.

Ova bivša sovjetska republika bogata je naftom i mineralnim izvorima i ima ogroman ekonomski potencijal, pisao je BBC.

„Svi su me pitali zašto sam iz bogate zemlje došao u siromašnu“, ističe Bogdan.

Raznovrsni pejzaž njegove domovine proteže se od planinskih, gusto naseljenih predela istoka do retko naseljenih, energetski bogatih nizija na zapadu, i od industrijalizovanog severa, sa sibirskom klimom i terenom, kroz sušne, prazne stepe centra, do plodnog juga.

Glavni grad je od 2019. Nursultan, po bivšem predsedniku koji je vladao skoro tri decenije Nursultanu Nazarbajevu.

Govori se kazaškim i ruskim jezikom, a među vernicima najviše je muslimana i hrišćana.

• Od Titograda do Nursultana: Kako i zašto se gradovima menjaju imena
• Predsednik Kazahstana podneo ostavku

Šta dalje?

Bogdanu je Srbija „nova domovina“ u kojoj želi da ostane i osnuje firmu.

Dok se to ne desi, radi, redovno odlazi na liturgije, moli se i posti.

Bog je, kaže, njegov pastir.

„Ovaj post je baš lep, lakši u odnosu na muslimanski, samo ne jedeš meso, to je i zdravo i ušteda“, opisuje.

Pre nego što se zaposlio kao fizioterapeut, radio je fizičke poslove – selidbe i sređivanje dvorišta.

„Bilo je teško, plakao sam više nego u ratu, ali nijedan minut ili sekund se ne kajem što sam ovde.

„Bog daje iskušenja, ali zato imamo veru“, zaključuje Bogdan.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]