Betonskim pločnikom iza šarene ograde koračaju deca sanjivog pogleda pridržavajući se čvrsto za roditelje, dok oni malo stariji hodaju sami i u tišini.

Na ulaznim vratima poneko zaplače, drugi zbunjeno utrčavaju odmahujući rukom, a ima i onih koji veselo idu drugarima u susret.

Trifun Živković ima šest godina i uglavnom se raduje odlasku u obdanište.

„Nekada sam tužan kada ne idem, jer mi je tamo lepo, svakog dana se igram sa neki drugim.

„To je mesto gde se igraš, gde te neko čuva, gde imaš hranu i uživaš, gde imaš drugare, moraš da jedeš i da slušaš i gde ti je kao kod kuće“, kaže ovaj šestogodišnjak za BBC na srpskom.

• Uloga pozorišta u vaspitanju dece
• U kom uzrastu dete treba da počne da uči da čita
• Šta je Montesori metod obrazovanja i gde se primenjuje u Srbiji

Iako se o obdaništima često misli kao mestu gde roditelji dovode decu zato što nema ko da ih čuva kada su oni na poslu, njegova uloga u razvoju i vaspitanju najmlađih je mnogo više, kažu stručnjaci.

„U tim ustanovama se odvija ogromno učenje, to je mikrosvet u kom se deca susreću sa vršnjacima i odraslima.

„Istraživanja pokazuju da upravo u ranim godinama života dolazi do najintenzivnijeg razvoja, podstiče se interakcija sa sredinom, kritička razmatranja. Ukoliko se to propusti, jako je teško kasnije nadoknaditi“, objašnjava Jelena Vranješević, profesorka razvojne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Tokom 2022. godine više od 220.000 dece pohađalo je predškolsko vaspitanje i obrazovanje u Srbiji, među kojima je četvrtina uzrasta između šest meseci i tri godine, podaci su Republičkog zavoda za statistiku (RZS).

Ista statistika pokazuje da se vaspitno-obrazovni program odvijao u 461 predškolskoj ustanovi (163 državne i 298 privatnih) i 2835 objekata (2417 državnih i 418 privatnih).

Prvo obdanište u kojem je razvijena metodika predškolskog vaspitanja kroz pevanje, igranje i baštovanstvo osnovao je Fridrih Frebel 1840. godine.

Nazvao ga je Kindergarten što u prevodu znači „dečji vrt“ i insistirao je na igri i radu, kao glavnim metodama učenja.

Ovaj nemački pedagog preminuo je 21. juna 1852.

Igra kao sastavni deo učenja

Po dolasku u obdanište, Trifun i njegovi drugari se pevajući pripremaju za doručak.

Posle jela sledi igra i sređivanje sobe.

„Sedamo za sto, vaspitačice pričaju ko ide u kupatilo da pere ruke, pa užina, pa posle spavači idu na spavanje u drugu sobicu, a predškolci ostaju u našoj.

„Ručak je posle spavanja, nekada i pevamo dok čekamo jelo, pričamo i igramo se, a onda dolaze mame i tate ili babe i dede po decu i to je kraj“, opisuje ovaj šestogodišnjak iz Smedereva jedan dan u vrtiću.

Trifunova majka Jadranka smatra da su obdaništa važni jer se deca druže, a kroz igru uče i kako da ne budu sebični.

Nije želela da njen sin provodi vreme kod kuće sa bakom i dekom, uz vesti i serije, dok su suprug i ona na poslu, te je Trifuna sa godinu dana upisala u jedno smederevsko zabavište.

„Vreme koje mi provedemo na poslu, on provodi sa stručnim ljudima koji ga lepo usmeravaju u odrastanju, daju mu korisne savete i iskrene odgovore na mnogobrojna pitanja.

„U vrtiću čitaju priče, pa komentarišu, posle ručka se svi okupljaju i pričaju kako su proveli dan, vikend, odmor“, kaže Jadranka za BBC na srpskom.

Primećuje i da je njen sin, pored pesmica, brojeva i boja, naučio i kako da organizuje vreme i obaveze.

„Ujutru mu je obaveza da ustane i ode u vrtić, zna da treba da spakuje igračke, poštuje vreme ručka i spavanja.

„Upoznao je mnogo drugara i svakodnevno uči da poštuje druge, šta znači biti deo grupe i kako da se poštuju stariji“, kaže ona za BBC na srpskom.

Upravo je Fridrih Frebel verovao da su igra i rad veoma važni u predškolskom uzrastu, zbog čega je insistirao na različitim aktivnostima i stvaralaštvu.

„Mi odrasli igru posmatramo kao nešto dečje, odvojeno od učenja, kao nešto što im stvara zabavu.

„Međutim, za decu je igra sam razvoj, ona je sastavni deo njihovog učenja“, objašnjava profesorka Vranješević.

Neretko se, kaže ona, dešava da se učenje u vrtićima upravo zbog igre posmatra kao učenje drugog reda, za razliku od onog koje se odvija u školama, koje je ‘prvog reda’, što je pogrešno.

Višestruke koristi ranog obrazovanja

Ideja o predškolskom vaspitanju Fridriha Frebela se ubrzo proširila, te su se slična zabavišta otvarala u čitavom svetu.

Prvi vrtić u Srbiji otvoren je u Subotici, gradu na krajnjem severu države 1858. godine, dok je prvo privatno zabavište otključalo vrata za decu 1867. u Beogradu.

Istraživanja pokazuju da je ulaganje u rano obrazovanje dece korisno ne samo za njih, nego i za celo društvo.

Rezultati studije američkog ekonomiste Džejmsa Hekmana na koje se poziva profesorka Vranješević, pokazuju da se sa svakim uloženim dolarom (oko 110 dinara) u kvalitetne programe ranog obrazovanja štedi oko 17 dolara (oko 1.800 dinara).

„Zato je jako važno da se što više ulaže u programe namenjene tom ranom uzrastu.“

Vrtić je, kaže ona, posebno bitan i za decu ugroženog socijalnog statusa.

Studija The High Scope Perry preschool study, u kojoj je učestvovalo 123 dece afro-američkog porekla u siromaštvu i pod rizikom od školskog neuspeha podeljeno na one koji idu i one koji ne pohađaju vrtić, uzrasta tri i četiri godine, pokazuje da su deca koja su pohađala predškolske programe kasnije imala mnogo bolje rezultate.

„Bili su podeljeni u dve grupe i praćeni su 40 godina.

„Oni su uglavnom nastavili sa obrazovanjem, ostvarivali bolje rezultate u daljem školovanju i mnogo manje su bili skloni anti-socijalnom i kriminogenom ponašanju“, prepričava rezultate.

• Šta sve muči roditelje kada biraju vrtić
• Ovi učitelji đake obrazuju, ali ih i voze u školu i sa njima igraju fudbal
• Kako deca vide sebe, druge i društvo u kome žive

‘Vrtić je mikrosvet’

Jelena Vranješević napominje i da, pored kvalitetnog programa u predškolskim ustanovama, ne treba zaboraviti na vaspitače.

„Oni su važan faktor socijalizacije, to su odrasle osobe sa kojima najmlađi dolaze u dodir i koji, poput roditelja, prenose određene vrednosti i norme i imaju veliku mogućnost da usmeravaju i podstiču razvoj dece“, dodaje.

Među više od 20.000 vaspitača u Srbiji, prema podacima RZS-a iz 2022. je i Ana Petković, koja sedam godina radi u državnom vrtiću u Nišu.

„Mi smo im modeli, obrazac ponašanja, neko na koga se ugledaju do odlaska u školu.

„Dete treba da se razvija kao ličnost, da bude samostalno, naravno u skladu sa godinama, i moja koleginica i ja težimo da ih naučimo da se izbore za sopstveno mesto u društvu, jer je vrtić mikrosvet“, kaže Petković za BBC na srpskom.

Njene koleginice i ona već tri godine u svakodnevnom radu primenjuju vaspitno-obrazovni program Godine uzleta.

„Akcenat je na individualnosti, više slobode je dato deci, oni su ti koji vode ceo proces, sve je podređeno njihovim interesima i potrebama.

„Ranije smo imali određene celine, plan i program koji smo obrađivali tokom godine, bilo je poput šablona“, objašnjava ona.

Program je dobar za male grupe, gde vaspitači mogu svakom detetu ponaosob da se posvete, ali je kod većih, poput njene u kojoj su petogodišnjaci, malo teže.

Zato ona u praksi kombinuje tradicionalni pristup sa elementima novog.

„Starijim grupama, od pete do sedme godine, dozvoljavamo da dele pribor ili serviraju jelo ako nije vruće, jer je njima važno da učestvuju celom procesu.

„Posle doručka, krećemo sa radom, sledimo šta ih je tog jutra zainteresovalo, u poslednje vreme smo više pažnje posvetili glumi i dramskim aktivnostima.“

I dalje pamti kada je februara 2016. prvi put ušetala u prostoriju dok je 35 zbunjene dece zurilo u nju.

„Nisam znala šta se od mene očekuje, šta treba da radim, koleginica kojoj sam tada bila asistentkinja nije razgovarala sa mnom čitav dan.

„Pitala sam se kako ću svima zapamtiti imena, kako ću ih ispratiti kući, treba da ih vratim roditeljima, a ne znam nikog – bilo je jako stresno“, priseća se ona sedam godina kasnije.

Mislila je da je niko neće prihvatiti, ali je ubrzo shvatila da je pogrešila.

„Dobila sam crtež koji i dalje čuvam, a na kom je pisalo: ‘Vaspitačica Ana, ja te volim’ i simbol srca – upravo takve stvari jesu najveća motivacija u ovom poslu“, dodaje.

S godinama je naučila da mora da bude strpljiva i da vodi računa na koji način i kako razgovara sa decom.

Izazova je, kaže, nekoliko, ali u poslednje vreme jedan od većih jeste nerazumevanje roditelja.

„Ne očekujem strahopoštovanje prema autoritetu što je bilo kada smo mi bili mali, ali kada uočimo neke promene u ponašanju, ne kažemo ih bez razloga, već na osnovu dužeg posmatranja, jer smo mi sa decom osam, devet sati dnevno.

„Roditelji smatraju da deca treba da nauče određeni broj pesama i da je to glavna uloga vrtića, a nije“, ukazuje ona.

Fridrih Vilhelm Avgust Frebel

Rođen je 21. april 1782. u gradu Obervajsbah, današnjoj saveznoj nemačkoj državi Tiringiji.

Studirao je matematiku i botaniku, prethodno radivši kao šegrt kod lokalnog šumara.

Posle otvaranja prvog dečjeg zabavišta 1840. posvetio se širenju ideja o vrtiću.

Godine 1849. se preselio se u Bad Libenštajn i osnovao „Zavod za svestrano životno ujedinjenje kroz razvoj i obrazovanje čoveka“ i time započeo stalno usavršavanje vaspitača.

Umro je 21. juna 1852. godine.

O vrtiću je rekao:

„Lepa stvar kod vrtića je što dva puta seješ cvet i plod – i u sebi i u deci.„

„Igra je najviši stepen razvoja deteta, najčistiji duhovni proizvod čoveka na ovom nivou…“

„Aktivno razmišljanje je izvor svakog produktivnog obrazovanja.“

„Dete koje se igra efikasno, samostalno, tiho, istrajno do fizičkog umora sigurno će postati i kompetentna, tiha, uporna osoba koja promoviše dobrobit drugih i sebe.“

Izvor: Frebelov muzej

‘Nedostajaće mi ceo vrtić’

Jadranka Živković bi volela da deca provode više vremena u prirodi, ali, kako kaže, zbog bezbednosti ne izlaze mnogo napolje.

„Mi smo mnogo više vremena provodili u šetnjama, a vrtići nemaju ograđena dvorišta.

„Sa druge strane, sada se mnogo više vodi računa o tome da se ne primete socijalne i ekonomske razlike među decom, što smatram da je jako dobro, jer su svi uključeni“, kaže ova 32-godišnja majka.

Njen sin Trifun sledeće godine kreće u školu i na pitanje šta će mu sve nedostajati, odgovara spremno i brzo.

„Vaspitačice, drugari i igračke.

„Nedostajaće mi ceo vrtić.“

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]