Zoran Simjanović

BBC/Predrag Vujić
Zoran Simjanović

Kultni domaći filmovi Nacionalna klasa, Balkan Ekspres, Specijalno vaspitanje, Maratonci trče počasni krug, serija Grlom u jagode, možda ne bi bilo tako uspešni da nije bilo muzike u tim ostvarenjima.

A za sve to i za još mnogo, mnogo drugih pesama, songova, kompozicija zaslužan je jedan čovek – Zoran Simjanović, koji je preminuo u nedelju, 11. aprila 2021.

Mediji su prethodno preneli da je Simjanović zaražen korona virusom.

Bio je jedan od najplodonosnijih kompozitora na ovom prostoru – napravio je muziku za više od 60 filmova, za 50 serija, 600 spotova, 300 sati televizijske muzike.

Tvorac je i Simfonije novih ideja, prve i jedine simfonije nastale u nezavisnoj Republici Srbiji (dakle, od 2006. godine).

Tokom šezdesetih svirao je u jugoslovenskim rok bendovima Siluete i Elipse, pobednika prve Beogradske gitarijade 1966. godine.

Ko je bio Zoran Simjanović?

Rođen je 11. maja 1946. godine u Beogradu, gde je završio Muzičku akademiju.

Višestruko je nagrađivani kompozitor kako u bivšoj Jugoslaviji, tako i u inostranstvu.

Komponovao je muziku za filmove Specijalno vaspitanje, Miris poljskog cveća, Nacionalna klasa, Zemaljski dani teku, Sećaš li se Doli Bel, Otac na službenom putu, Maratonci trče počasni krug, Balkan ekspres, Variola vera, Tajvanska kanasta, Šta se zgodi kad se ljubav rodi, Sabirni centar, Tango argentino, Virdžina, Bure baruta, Tito i ja, Urnebesna tragedija, za seriju Grlom u jagode.

Od 1965. do 1999. godine je izdao 24 muzička albuma.

Za muziku iz filma Sjaj u očima narađen je glavnom nagradom u Monte Karlu, pobedivši tada Enia Morikoena.

Simjanović je dobitnik nagrade „Darko Kraljić“, Nagrade grada Beograda, nagrade za životno delo i druge.

Dobio je titulu počasnog građanina Valensije, zajedno sa čuvenim francuskim šansonjerom i glumceom Ivom Montanom (1983. godine).

Šta je govorio Simjanović?

Na tribini u EU info centru u Beogradu, 2016. godine, Simjanović je pričao o počecima rokenrola u Srbiji i Jugoslaviji, čiji je bio aktivni učesnik.

„Imao sam komšiju Duleta sa kojim sam ‘ratovao’ oko toga ko će da ima neku tada teško dostupnu stvar.

„Tako sam ja dobio neke cipele koje su teško mogle da se nabave iz inostranstva, ali me je on ‘satro’ kada je dobio ploču Tutti frutti Elvisa Prislija.

„Puštao mi je po ceo dan, glasno, da me nervira“, govorio je Simjanović sa osmehom.

Pričao je i o načinu zabavljanja mladih u vreme šezdesetih godina prošlog veka.

„Mi smo tada u školi imali gramofone i magnetofone. Ova današnja omladina i ne zna kako to izgleda.

„I kad bi bila žurka, onda bi se celo veče puštala jedna te ista ploča, odnosno najnovija koju bi neko dobio.

„Tako smo, recimo, celo veče slušali Oh, Carol (pevač Nil Sedaka) ili Let’s twist again„.

Bend Siulete smatra se pionirom rokenrola u ondašnjoj Jugoslaviji.

Prvi gradski rokeri Zoran Miščević i Ilija Ika Stanić, zajedno sa Simjanovićem, Branislavom Gluščevićem i Miroslavom Minetom Minićem, svirali su razne pesme koje su došle iz inostranstva, pre svega Amerike, a najviše grupe Shadows (Senke).

Siulete su nastale istog dana kada je čuveni američki bend Shadows sa Klifom Ričardsom objavio prvi LP album.

A to tada, naravno, nije moglo da se zna.

„Čudno je kako se to negde sve namesti, tamo negde u nekoj vasioni…“, prokomentarisao je Simjanović na toj tribini.

I još jedna koincidencija.

Za prvi solo nastup grupe Siulete imale su identičan izbor i redosled pesama, kao hiljadama kilometara udaljen Džejms Braun, koji je 1968. godine bio pozvan da besplatnim nastupom na televiziji spreči krvoproliće na ulicama raznih američkih gradova, jer su crnci već bili izašli na proteste zbog rasne netrpeljivosti belaca.

„Kada smo nastupali sa Đokom Marjanovićem (čuveni šlager pevač) u punom Domu sindikata to je već bilo nešto, nešto veliko.

„Posle toga su me i komšije drugačije gledale, sa poštovanjem, i pričale: ‘E, evo ga ovaj umetnik, svirao je sa Đokom'“.

Posle Siuleta, Simjanović je nastavio u grupi Elipse koja je bila pobednik prve Beogradske gitarijade 1966. godine.

Na toj Gitarijadi okupilo se više od 15.000 ljudi što je za ono vreme bilo neverovatno.

Organizatori su tada zaradili mnogo novca, a prema prisećanju Simjanović, u strahu da ne završe u zatvoru, jer je u vreme socijalističke Jugoslavije kapitalizam bio nešto subverzivno i nepoželjno, sve su uplatili u Fond za borbu protiv raka.

Posle ovog uspeha, Elipse su dobile poziv legendarnog kompozitora Zorana Hristića da učestvuju u filmu Nemirni, reditelja Kokana Rakonjca (1967. godine).

Hristić je kontaktirao Simjanovića i rekao mu: „Slušaj, treba da komponujem rok muziku za film, a ja to nemam pojma. Treba da mi pomogneš“.

U filmu, članovi grupe Elipsa sviraju rok u diskoteci, a mladi mlate glavama u ekstazi i odjednom muzika prestaje.

Pevač se obraća publici: „Koje godine je bio Kosovski boj?“.

Iz publike se čuje ženski glas (glumica Zlata Numanagić): „Hiljadutriiiistaosamdesetdeveteeeeeee“.

To nailazi na odobravanje, a sekund kasnije, grupa nastavlja da svira tamo gde je stala.

Simjanović je objasnio da je ideja bila da se „pokaže da omladina koja sluša rok nije neobrazovana, da nisu to neki čudaci, već da idu u školu, da uče, da znaju“.

„I tako je uletelo ovo pitanje o Kosovskom boju“, ispričao je Simjanović.

Simjanović je posle tog filma prekinuo studije prava i upisao Muzičku akademiju.

„Tada me je Zoran Hristić pitao. ‘Je li, dokle si stigao sa studijama muzike?’.

„Ja mu kažem da ne studiram muziku, nego pravo.

„Odgovorio mi je: ‘Ti, bre, nisi normalan! Kakvo pravo, vidi kakav talenat imaš za muziku'“.

Elipse su svirale i sa tada čuvenim svetskim grupama The Searchers i The Hollies kada su one gostovale u Beogradu, kao i sa čuvenom italijanskom pevačicom Ritom Pavone.

U Elipsama je pevao Edi Dekeng, momak iz Konga koji je studirao u Beogradu, a zahvaljujući njegovom francuskom jeziku, grupu je upravo proslavila pesma na tom jeziku – Le Telephone.

„Nismo tada znali engleski jezik, pa samo ‘nabadali’.

„Sećam se one čuvene pesme koju smo snimili. Umesto ‘Hold on me’, jer niko od nas nije tada imao pojma šta to znači, čuje se kako u jednom spotu pevamo ‘Don’t go, ajm kaming’.

„Hahahaha, šta ćete nismo tada znali engleski…“, ispričao je Simjanović, uz opasku: „Zanimljivo, sve ove lokacije na kojima smo snimali gađane su tokom NATO bombardovanja 1999. godine“.

O muzici za filmove i serije

Simjanović je za života čuvao račun iz kupovine prvih orgulja, i klavir na kojem je svirao njegov deda, ali i pisaću mašinu svog oca, koji se bavio advokaturom.

Ona mu je, rekao je, poslužila kao inspiracija za nekoliko muzičkih dela.

Simjanovićevo vatreno krštenje što se tiče televizije i filma bila je serija Grlom u jagode.

Srđan Karanović tražio je pogodnog kompozitora, da bi na preporuku Gorana Markovića, izabrao Simjanovića.

„Prvi put u životu sam rekao: ‘Daj bože, iako ne verujem u boga, da dobro ispadne muzika u seriji zbog Điđe (Srđan Karanović), da mu ne upropastim sve.

„On se baš mnogo borio za mene.

„Uglavnom, bile su dve verzije za ‘Grlom u jagode’. Ova koju svi znate i druga, koju sam nazvao ‘Balkanska’, inače meni lično favorit.

„Ali bio sam nadglasan i tako se pokazalo da demokratija nekad može i da pomogne“, rekao je kroz osmeh.

Prisetio se Simjanović još jedne anegdote u vezi sa serijom Grlom u jagode.

„Naš gitarista Simica postao je otac, rodio mu se sin, ali je stalno na probe dolazio mrtav umoran.

„’Čoveče, on nikad ne spava, stalno se budi’, govorio nam je.

„Ja sam mu dao snimak cele muzike za Grlom u jagode i rekao mu: ‘Pusti mu ovo, možda pomogne’.

„Narednog dana dolazi Simica i viče sa vrata: ‘Zaspao je! Zaspao je'“, ispričao je Simjanović.

Kroz muzičko stvaralaštvo Simjanović je išao od roka, preko klasične muzike, do folka (film Sok od šljiva).

„Filmski kompozitori su svaštari, moraju da znaju sve i da komponuju za razne filmske i televizijske žanrove.

„Traži se da budeš originalan, dakle da se to nigde pre nije čulo, ali da istovremeno ima logike i vezu sa pričom i filmom, serijom.

„Mora da se oseti trenutak, potreba da si to hteo da staviš baš na tom mestu u filmu“, rekao je Simjanović.

Još jedno Simjanovićevo delo duboko se ukorenilo u svet svih onih koji vole domaće filmove.

Balkan ekspres i muziku iz tog filma mnogi svakodnevno pevuše.

Za nju je nagrađen Zlatnom arenom na Filmskom festivalu Puli 1983. godine.

Simjanović je rekao da je muziku iz tog filma posvetio svom teči, koji je svirao usnu harmoniku i imao svoj kvartet usnih harmonikaša.

„Dok sam smišljao šta da radim, kakvu muziku da pravim, dođoše oni jedan dan kod nas u kuću i počeše da sviraju. Pomislim: ‘To je to, usnu harmoniku, to ću da stavim'“.

Ispričao je da je šlagere za taj film smišljao po sopstvenom osećaju, uz sjajnu asistenciju tekstopisca Marine Tucaković.

A i, dodao je, pevač Toma Zdravković je bio pun pogodak.

„Zvao sam ga i za ‘Balkan ekspres 2’. Javio mi se na telefon i rekao mi: ‘Simke, ja sam idem u bolnicu i na znam kad ću da izađem’.

„Ja mu kažem: ‘Ma, daj Tomo, izlaziš brzo, a on meni još jasnije: ‘Simke, NE ZNAM kad ću da izađem. Uzmi nekog drugog’.

„Ja pozovem Predraga Živkovića Tozovca, koji mi kaže: ‘A Toma!?’. Ispričam mu, pa on pozove Tomu. I tako je ispalo…“, ispričao je Simjanović.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari


Ostali komentari (3)