Spomenik u Garderenu prvobitno je postavljen 1919, a obnovljen 2006.

U srcu Holandije, na sat vožnje od Utrehta ka unutrašnjosti kroz šume Veluve, krije se gradić Garderen.

Na lokalnom groblju starom 150 godina, pokošenom i urednom, pokraj niskih protestantskih nadgrobnih spomenika i podšišane živice, stoje tri znatno viša, a na jednom je pravoslavni krst.

Na poleđini, natpis na ćirilici:

„Umrli za Srbiju. Blagodarna otadžbina Srbija“.

Ovde, na severozapadu Evrope, 1.400 kilometara daleko od otadžbine, 1919. godine sahranjeni su srpski vojnici preminuli od španske groznice, posle zarobljeništva u nemačkim i austrougarskim logorima.

Do groblja dolazim po uputstvima Holanđanina Fabiana Vendriga koji je za ovaj spomenik saznao pre desetak godina.

Od tada se posvetio istraživanju malo poznatih sudbina vojnika čiji je životni put završen u Holandiji.

„Bio sam vrlo zainteresovan za istoriju Balkana, jer znam dosta priča o Srbiji i Balkanu koje su bile vrlo loše.

„A kada sam posetio region, shvatio sam da ljudi nisu tako loši u Srbiji, naprotiv, vrlo su prijateljski nastrojeni“, kaže Vendrig uz osmeh.

Zajedno sa sunarodnikom Džonom Stinenom i Tatjanom Raković Vendrig iz Srbije, kao i predstavnicima dijaspore, godinama je entuzijastički tragao po arhivama.

Kruna njihovog rada je knjiga „Srpski vojnici umrli u Holandiji 1917-1919″.

Utvrdili su da je u Holandiji preminulo najmanje 91 srpski vojnika, u devet različitih gradova.

Tokom epidemije španskog gripa od 1918. do 1920, umrlo je približno 50 miliona ljudi, a smatra se da je bila zaražena trećina svetskog stanovništva.

Groblje „pod konac“

Do crkve u Garderenu, u kome živi oko 2.000 ljudi, može se doći vozom i međugradskim autobusom.

Očekivala sam seoce, a zatičem varošicu sa nekoliko spomenika, protestantskom crkvom, benzinskom pumpa i nekoliko kafića.

Tu je i holandski nacionalni simbol – vetrenjača.

Garderen se nalazi u opštini Barneveld, u šumama Veluve

Nema zgrada, uglavnom su kuće od braon cigle i svaka ima mali vrt, isturen prozor bez zavesa okrenut ka ulici i po pravilu, solarne panele na krovovima.

One starije imaju seno na krovovima, koje se i danas koristi kao izolacija.

Desno uz ulicu, nailazim na groblje na kom se sahranjuju meštani od 1872. godine.

Otvaram nisku gvozdenu kapiju i stazom od šljunka idem pravo, pogledom tražeći pravoslavni krst – tu je, uz levu ivicu i tri visoka spomenika.

Na srednjem i levom su uklesana srpska prezimena, a na desnom je u mermeru prikazan vojnik sa odlikovanjima, šajkačom na glavi i opancima na nogama.

Na groblju je još samo zaposleni čuvar koji održava groblje i na engleskom me odmah uputi u sve što zna o spomenicima preminulim vojnicima.

Pruža mi letak na srpskom i holandskom.

„Svake prve subote u oktobru okupe se ovde, dođe pravoslavni sveštenik iz Roterdama, održe pomen na groblju, a zatim idu u staru zgradu na ručak.

„Dođe 20-30 ljudi, mahom oni koji žive u Holandiji“, kaže Kejs Flur.

„Svi oni su tu, grobovi nikad nisu oštećeni“, dodaje mršavi Holanđanin plavih očiju.

Do prošle godine je pored spomenika stajao i niz od 29 starih belih krstova od drveta, ali su izvađeni zbog oštećenja, kaže.

U planu je da se u maju ili junu postave novi, kameni krstovi.

U mermer su uklesana imena 64 vojnika koji su posle Prvog svetskog rata boravili u holandskim kampovima u Enshedeu, Najmegenu i Milingenu.

Prema raspoloživoj dokumentaciji, srpski zarobljenici su u najbližem kampu, u Milingenu, bili zajedno sa francuskim.

Međutim, neposredno pred povratak u Srbiju na ovom području je zavladala epidemija španskog gripa od koje je umrlo 29 srpskih vojnika između 22. i 31. januara 1919. godine.

Iscrpljeni i neuhranjeni, posle više godina u zarobljeništvu, brzo su podlegli bolesti.

Okružen holandskim epitafima, izdiže se spomenik sa natpis na srpskom i holandskom — Okružen holandskim epitafima, izdiže se spomenik sa natpisom na srpskom i holandskom

Već u aprila 2019, poslanstvo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca podiglo im je spomenik, koji je 2006. obnovljen.

Prvo prezime na njemu danas je Đ. Vukosavljević.

Tokom istraživanja je Tatjanu i Fabijana kontaktirala njegova praunuka Zorica Jelača. Ona čuva dirljiva pisma i razglednice koje je njen predak iz zarobljeništva slao supruzi Lepi.

U prepisci koju je ustupila za objavu u knjizi, Vukosavljević je opisivao nedaće s kojima se suočavao, ali i čežnju za porodicom.

Poslednje pismo datira od 30. juna 1918. godine. Tada je, kako piše, bio odvojen od Srba, sa kojima je proveo dve i po godine od jeseni 1915.

Draga Lepa, ako ne dobiješ skoro moja pisma, znaj da nisam više živ. Jer volijem i umreti sada nego docnije slep ići po svetu. Ćorav čovek ne radi u rudniku.

Ako se izbavim odavde javiću ti. Samo mi je žao što još nisam dobio sliku dečiju i tvoju, da bih mogao videti i Ružicu.

Draga Lepa, evo ti danas šaljem dvadeset i pet maraka. Kupi deci što oćedu, neka znadu da im je od oca a naročito Ružica koja me još ne zna kao i ja nju.

Ana Jelić, , istoričarka umetnosti i kustoskinja Muzeja rudničko-topličkog kraja, istraživala je za potrebe knjige sudbinu braće Rajačić iz Gornjeg Milanovca, varoši koja je do Drugog svetskog rata imala 3.000 stanovnika.

Oni su, kaže, bili gradska, imućna porodica trgovaca koji su imali štampariju u centru grada još pre Prvog svetskog rata.

Vladimir, otac Sretena i Draga koji su se našli u zarobljeništvu, bio je član upravnih odbora banaka.

„Sreten je podlegao epidemiji španskog gripa, koja se prvo javila među britanskim vojnicima.

„Pošto su bili slabog zdravlja i najmanja infekcija za njih je bila pogubna“, kaže Jelić za BBC na srpskom.

Sreten Rajačić bio je među 91 srpskim vojnikom koji je preminuo u Holandiji 1919. i tamo je sahranjen.

Drago je zbog znanja u oblasti medicine bio angažovan u holandskoj bolnici po povratku iz nemačkog logora u Soltau.

„Postoji članak u holandskim novinama o sahrani četvorice srpskih vojnika koji su preminuli u Holandiji od španskog gripa, da su sahranjeni uz sve vojne počasti u februaru 1919.

„Navedena su imena, kao i da je član porodice jednog od preminulih prisustvovao sahrani i bilo mu je dozvoljeno da baci grumen zemlje u bratov grob, a to su Drago i Sreten Rajačić, Milanovčani“, kaže Jelić.

U nizu podudarnosti desilo se i da je baš Drago Rajačić javio supruzi Đorđa Vukosavljevića da joj je muž preminuo.

Delić po delić – cela slika

U istraživačkom poduhvatu Holanđana, Tatjanin prvobitni zadatak bio je da transkribuje prezimena sa spomenika, upisana francuskim pravopisom.

Ali je ubrzo otkrila nešto neočekivano.

Uporedivši imena sa holandskim sertifikatima preminulih, utvrdila je da je jedan od preminulih iz Miločaja – njenog rodnog sela u okolini Kraljeva.

„Moji roditelji žive u Miločaju i ja sam tamo živela do 18. godine i brzo sam pozvala tatu da pitam da li postoji neko s ovim imenom i prezimenom, on je rekao `da, da postoji, sad ću da pozovem`.

„Taj čovek koji sad ima oko 90 godina je rekao, `to je Miloš Gavrović, on je bio moj stric`,

„On je mislio da je stric bio sahranjen u Nemačkoj, nije znao za Holandiju, naježila sam se jedno 15 puta“, kaže Tanja dok razgovaramo preko video poziva.

U međuvremenu, Tatjana i Fabian su se venčali i danas žive u Holandiji.

Tokom traganja su u Arhivu Jugoslavije pronašli „delić slagalice“ koji je nedostajao – gde su posmrtni ostaci danas.

Znalo se da su sahranjeni u Garderenu, i da su ostaci preminulih 1938. odvezeni negde, ali ni srpska zajednica ni šira javnost nisu znali gde su tela odneta posle ekshumacije, kaže ona.

Odgovor se skrivao „na dnu jedne stranice“ – preneti su u Jindrihovice u Češku, u mauzolej koji su početkom 1930-ih zajedno otvorili jugoslovenski kralj Aleksandar i Tomaš Masarik, predsednik Čehoslovačke.

„Kad smo otišli prvi put u Jindrihovice sam saznala da je to veće stratište nego Zejtinlik, ima više sahranjenih, više u mauzoleju i okolnim šumama, a to se ne zna“, kaže Tatjana Vendrig.

U mauzoleju se, kaže, lako uočavaju limeni kovčežići iz Holandije, jer su svi ostali drveni.

Kada su 1938. limeni kovčezi sa posmrtnim ostacima srpskih vojnka na granici s Nemačkom predati, tamošnje vlasti su organizovale vojne počasti, navodi se u monografiji.

Dočekalo ih je 150 vojnika tada moćnog Trećeg rajha, ispaljena je počasna paljba, a vojni orkestar je svirao posmrtni marš.

Komandant nemačke vojske položio je venac na sanduke nekada neprijateljskih vojnika koji su baš u njegovoj zemlji bili u zarobljeništvu.

Klupko ironije sudbine tek se zapetljalo.

Njihovi posmrtni ostaci položeni su u mauzolej u češkoj Sudetskoj oblasti, baš onoj koju će Nemačka anektirati četiri meseca kasnije.

Čitava Evropa bila je u ratu sa Hitlerovom Nemačkom već naredne godine.

„Nagoveštaj novog rata pojavio se prenosom posmrtnih ostataka srpskih vojnika koji su umrli u Holandiji“, piše u knjizi Vendrgovih i Stinena.

Vojnici u logorima

U logorima Centralnih sila tokom Prvog svetskog rata bilo više od 222.000 srpskih oficira i vojnika, od čega je umrlo 62.800 i to je „tragični bilans“, kaže istoričar Mile Bjelajac za BBC na srpskom.

Najviše, približno dve trećine, bilo je u Austrougarskoj, mada je logora za ratne zarobljenike bilo u svakoj državi, jer je to bio standard po međunarodnom ratnom pravu.

Dešavalo se i da saveznici jedni drugima ustupe zarobljenike za potrebe poljoprivrednih radova u polju ili fabrikama, jer su njihovi muškarci odlazili na front.

„Prvi zarobljeni su bili oni srpski oficiri i vojnici koji su se u trenutku objave rata 28. jula 1914. zatekli na teritoriji Austrougarske, najčešće oni koji su se u banjama oporavljali od bolesti ili povreda tokom Balkanskih ratova.

„Oni su odmah internirani, a među njima je bio i vojvoda Radomir Putnik, koji je bio u češkoj banji, tada u okviru Austrougarske“, kaže Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije.

Vojvoda Radomir Putnik bio je srpski vojskovođa, vojni ministar i načelnik Generalšaba srpske vojske tokom Balkanskih ratova 1912-1913 i u Prvom svetskom ratu.

On je 1914. interniran u Budimpešti, na povratku u Srbiju, ali je pušten da se vrati preko Temišvara i pridruži vrhovnoj komandi.

„Najviše je palo u zarobljeništvo, negde oko 168.000 u toku operacija 1915. kada su zajednički tri sile napale Srbiju – Bugarska, Nemačka i Austrougarska.

„Taj broj je gotovo prepolovio ondašnju srpsku vojsku koja je 1915. ušla u rat sa oko 420.000 vojnika i oficira“, kaže Bjelajac.

Austrougarska je, dodaje, imala veliki broj prihvatnih logora na području današnje Srbije – Sremska Mitrovica je bila najveći, kao i u Bosni i Hercegovini.

Neretko bi zarobljenici kasnije odvođeni na prostore današnje Češke, Austrije i Nemačke.

„Mnogi zarobljenici su 1918. godine, povlačeći se prema kući, umirali od španske groznice ili nesrećnim slučajem.

„Umirali su u Francuskoj, Holandiji, Italiji, na svim stranama ih ima i nije bilo lako da se popiše“, kaže istoričar.

Navodi primer Bugarske, gde je bilo 18 logora za ratne zarobljenike, „gotovo polovicu su činili srpski vojnici, a drugi su uglavnom bili Englezi sa Solunskog fronta“.

Vojnici preminuli u Holandiji mahom su radili u Nemačkoj, kako u logorima, tako i na tresetištima ili u rudnicima.

O nehumanim uslovima u logorima kazuju svedočenja srpskih vojnika zebeležena u knjizi Henrija Heberta „Između bodljikave žice“, koja se citira u monografiji Vendrigovih i Stinena.

Mnogi su gladovali, hrana je bila loša „kao za svinje“, nisu imali odeću i obuću, a gotovo redovno su bili maltretirani i prisiljavani na rad do iznemoglosti.

„Naši stražari su nas tukli zbog najmanjih stvari ili su nas tretirali kao životinje. Udarci bajonetima su bili nebrojeni.

Mađari i Nemci tretirali su nas najgore. Konačno smo dobili hranu od našeg Crvenog krsta. Bez toga bismo pomrli od gladi“, citiraju se reči Gvozdena Andrića, 28-godišnjeg vojnika rodom iz okoline Užica, koji je bio u nekoliko logora u Nemačkoj.

Holandija je bila neutralna

Iako manja, i po teritoriji i po broju stanovnika, Holandija je pre jednog veka nije bila ni deo Centralnih sila – Nemačke, Austrougarske i Turske, kao ni saveznika – Francuske, Velike Britanije i Rusije.

„Priča o Holandiji u Prvom svetskom ratu je fascinantna priča o maloj državi čiji je interes da ostane neutralna, kako bi zaštitila nezavisnost i bezbednost.

„Holandija je uspela da zadrži jasan pravac u ratu dok su okolne zemlje bile uvučene u sukobe“, ocenjuje u naučnom radu Prita Nileš, profesorka istorije i dekanka na koledžu u Mumbaju.

Ipak, kako navodi, na Holandiju je takozvani Veliki rat itekako uticao.

Mobilisana vojska je pod punom ratnom opremom čuvala granice, a privreda je ispaštala jer su obe zaraćene strane želele da kontrolišu morske puteve i snabdevanje.

„Holandija je uspela da ostane neutralna jer u sklopu nemačkog ratnog plana protiv Francuske nije bila predviđena da bude ratno poprište, kao što se desilo sa Belgijom i Luksemburgom.

„Drugi, možda važniji razlog je bio taj što su preko Holandije, kao neutralne zemlje, mogle da se koriste njene luke Roterdam za uvoz svega onog što je njoj bilo potrebno za ratnu industriju, pa čak i ishranu“, kaže Bjelajac.

Saradnja Srbije i Holandije

Kustoskinja Ana Jelić je učestvovala u organizaciji izložbe o preminulim vojnicima.

„Uglavnom se ljudi iznenade zato što niko nije znao te podatke da su srpski vojnici bili primljeni posle Prvog svetskog rata na holandsko tlo.

„Malo se zna i o pomoći koju je Holandija pružala, ne samo na kraju, već i tokom rata, da je u Mastrihtu 15. februara 1915. osnovano međunarodno udruženje Međunarodno milosrđe za ranjene i ratne zarobljenike svih zemalja“, navodi Jelić.

Od 1917. imalo je i srpsku sekciju, na čijem čelu je bila obrazovana Miroslava Mirka Grujić, ćerka Jevrema Grujića, diplomate i državnika.

„Holandija je tokom rata uputila zarobljenim Srbima u logorima Austrougarske i Nemačke više od 47.000 paketa pomoći, što je takođe malo poznata činjenica“, dodaje ona.

Iako su zemlje bile geografski udaljene, diplomatska saradnja je bila razvijena, a holandski lekari i medicinske sestre pomagali su srpskim vojnicima i pre Prvog svetstkog rata.

Lekar Arijus van Tinhoven bio je ratni hirurg u Srbiji tokom Balkanskih ratova, a kasnije i šef hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Valjevu tokom Prvog svetskog rata.

Medicinska sestra Ludovika Koning, koju Vendrig naziva „holandskom Florom Sands“, poredeći je sa slavnom britanskom bolničarkom, dobrovoljno se javila tri puta u medicinsku misiju u Srbiji između 1913. i 1916. godine.

Posle potpisivanja primirja, posetila bolesne srpske zatvorenike ostavljene tokom transporta vojnika kućama u raznim gradovima širom zemlje.

„Tokom Balkanskih ratova, kada smo zbrinjavali ove hrabre vojnike izuzetne izdržljivosti, nikada nismo mogli pomisliti da ćemo videti neke od njih u ovakvom stanju u kome smo ih trenutno zatekli: iscrpljene, bolesne, apatične“, opisala je posetu u dnevniku De Telegraf 23. februara 1919:

Važna istorija utkana u DNK naroda`

O ovom delu istorije i spomenicima se i danas ne zna mnogo u Srbiji, kažu Vendrigovi.

„Nije ni da krivim ljude u Srbiji, na dnevnoj bazi se toliko istorije dešava, ko će da se brine o tome šta se desilo pre sto godina, a treba da kupimo hleb za danas“, kaže ona.

Fabian se nadovezuje, poredeći pristup Francuza i Srba prema preminulim vojnicima.

„Neverovatno je šta oni sve imaju, sve je na sajtovima, podaci o spomenicima, a u Srbiji sam jedva našao knjigu o spomenicima iz svetskih ratova za 16.000 dinara.

„Znanje postoji, ali nedostaje infrastruktura da se do toga dođe i to je vrlo tužno, jer je istorija deo vašeg DNK i vašeg identiteta i možemo učiti iz nje“, zaključuje Vendrig.

Možda će vas zanimati i ova priča