Nedavno je fenomenalna Natali Lora Merning, mnogo poznatija pod imenom Vajzblad (Weyes Blood) objavila novi singl, koji u stvari i nije tako nov.

Pesma Titanic Risen je zapravo numera nastala još pre dve godine, ali se na kraju u vokalnoj verziji nije našla na sjajnom albumu Titanic Rising.

Tamo se nalazi samo instrumentalni uvod u ovu ambijentalnu numeru, koja predstavlja jednominutni pasaž koji (na neki način) povezuje ostale numere sa tog albuma.

Glas Vajzblad pesmi daje novu dimenziju i, u skladu sa imenom, idealan je saundtrek za ono o čemu i peva – laganom i nostalgičnom, pomalo misterioznom sećanju na veličanstveni brod koji je u istoriju ušao iz pogrešnih razloga.

Pesma Titanic Risen nije pred nama slučajno.

Ona je deo virtualnog simulatora nesrećnog broda, inače popularne onlajn igre.

Kada se ukrcate na Roblox Titanic, možete da istražujete luksuzni enterijer broda sa ostalim putnicima, a možete i da obratite pažnju na ogromnu santu leda koja vreba u daljini.

Možete da postanete deo katastrofe, da kroz likove Džeka ili Rouz doživite potonuće ,,Nepotopivog“ i lansiranje čamaca za spasavanje.

Možete da iskusite trenutak u kojem se brod cepa na dva dela, momenat u kojem se prostorije pune vodom i kada se dimnjaci urušavaju.

I sve to uz tonove ove magične pesme Vajzblad.

Nećete biti jedini ukoliko se opredelite za ovu zanimljivu avanturu.

Više od tri miliona ljudi mesečno uradi istu tu stvar, što ovu intenzivnu simulaciju čini jedinstvenom.

Baš kao što je to bio i događaj iz aprila 1912. godine.

Hronologija samog događaja je sada već opšte poznata.

Titanik je, pre tačno 109 godina, isplovio iz Sautemptona u Engleskoj i zaputio se ka Njujorku.

Bila je to prva plovidba veličanstvenog broda, ali u svoju prvu luku nikada nije stigao.

U santu leda je udario 14. aprila uveče, negde u severnom Atlantiku, a sledećeg jutra je i potpuno potonuo.

Do danas, to je ostala najveća tragedija nekog mirnodopskog broda.

U to vreme, ovaj brod je bio najveće plovilo na svetu i deo flote od tri gigantska broda iz Olimpijske klase (Olimpik, Titanik i Britanik), koje je napravila kompanija Vajt Star Lajn (White Star Line).

Bio je sagrađen u Belfastu.

Tomas Endrjus, njegov tvorac i glavni arhitekta brodogradilišta, takođe je poginuo prilikom nesreće.

Sa njim je otišao i Edvard Smit, kapetan broda.

Smrt u ledenoj vodi

Od 2.223 putnika i članova posade, njih 1.517 je poginulo.

Uglavnom su to bili putnici iz treće klase.

Poslednja preživela putnica, Milvina Dil, umrla je 2009, u 98. godini.

Ona je bila beba kada se sa porodicom ukrcala na Titanik.

Na brodu su se nalazili neki od najbogatijih ljudi na svetu, ali i na stotine migranata iz Velike Britanije, Skandinavije i ostalih delova Evrope, koji su tražili bolji život u ,,obećanoj zemlji“.

Posadu je činilo 885 članova.

Čak 40 odsto posade je bilo iz Sautemptona.

Plate su bile šarolike.

Kapetan Smit je dobijao 105 funti nedeljno (oko 10.000 funti u današnjem novcu), dok su stjuardese zarađivale blizu četiri funte (350 današnjih funti) za jednu sedmicu.

Ipak, manje plaćeni radnici su dobro zarađivali i od napojnica putnika iz prve i druge klase.

Muškaraca je bilo više, nekih 66 odsto.

Dece je bilo najviše u trećoj klasi, njih 107.

Titanik je bio dugačak 269, a širok 28 metara.

U visinu je išao do 32 metra.

Bio je težak više od 46.000 tona.

Imao je 10 paluba, od kojih su osam koristili putnici.

Imao je tri motora koji su, kombinovano, proizvodili oko 46.000 konjskih snaga.

Oni su sagorevali ugalj, kojeg je na brodu bilo oko 7,6 hiljada tona.

Na hranjenju broda ugljem, radilo je čak 176 vatrogasaca i ložača.

Svakog dana, brod je u okean izbacivao 100 tona pepela.

Na Titaniku se nalazilo 16 dizalica spremnih da u more spuste ukupno 48 čamaca za spasavanje.

Na brodu je, ipak, bilo samo 20 takvih čamaca, od kojih su četiri bila neupotrebljiva.

Ukupan kapacitet čamaca je bio dovoljan samo za 1.178 putnika, ali ni oni nisu bili puni zbog haosa na palubama tokom evakuacije.

U trenutku kada je brod kolabirao u okean, na njemu je još bilo više od 1.000 ljudi.

Prvi brod koji je Titaniku stigao u pomoć bila je Karpatija.

Tako je spaseno 705 putnika.

Prepolovljeni Titanik je kraj puta pronašao na dnu Atlantika, nekih 3.784 metara ispod morske površine.

Brod je pronađen 73 godine poskle katastrofe i iz njega je izvučeno više od 1.000 artefakata koji su zatim završili u muzejima širom sveta.

Oktobarska revolucija – pucanj sa Aurore koji je promenio svet

Putnici

Brojke su svakako fascinantne i teško ih je čak i zamisliti.

Ali veličina i raskoš broda su u svakom slučaju omogućavali neviđen luksuz u kojem su putnici (sa skupljim kartama, naravno) mogli da uživaju.

Titanik je, naime, bio pravljen u stilu tadašnjih luksuznih hotela, s tim što je slavni Ric bio referentna tačka na koju su se graditelji broda oslanjali.

Dekorativni stilovi koji su ovde bili zastupljeni u prvoj i drugoj klasi su se ugledali na renesansni stil, kao i na Luja Petnaestog.

Opšti utisak je bio da je ovo više bio plutajući hotel nego običan brod.

Tako su putnici u prvoj klasi mogli da se brčkaju u bazenu sa slanom vodom, imali su odlično opremljenu vežbaonicu.

Posedovao je i teren za skvoš, tursko kupatilo, saunu, sobu za masažu, pušačku sobu za muškarce, prostorije za čitanje i pisanje i slične stvari.

Sobe su bile velike, a recepcija ogromna, urađena u stilu versajskog kompleksa.

Restoran je bio a-la-kart, ponovo u stilu hotela Ric, a bio je tu i klasičan francuski kafe, kao i luksuzni veranda-kafe koji je služio samo čaj i kafu.

Salon za ručavanje na palubi D bio je naročito raskošan i mogao je da primi čak 600 putnika u isto vreme.

Čak je i treća klasa bila napredna za to vreme u poređenju sa onim što su nudili ostali komercijalni brodovi.

Čini se da su arhitektonski najspektakularnije bile Velike stepenice izrađene od engleske hrastovine.

Ovo senzacionalno stepenište koje se spuštalo kroz čak sedam paluba ne samo da je bilo impozantno i atraktivno za Titanikovog života, već je i po otkrivanju, sredinom 80-tih godina prošlog veka, onako urušeno i izlomljeno, postalo neviđena atrakcija za same istraživače olupine.

Džejms Kameron je jako dobro rekreirao ovaj arhitektonski ponos u blokbasteru iz 1997. godine.

Zanimljiv je podatak da Titanik nije bio pun.

Iako se očekivalo da će brod biti ispunjen na svom prvom putovanju, nacionalni rudarski štrajk koji se tih dana dešavao u Engleskoj je potpuno poremetio saobraćaj na ostrvu, pa je veliki broj putnika bio u nemogućnosti da stigne do Sautemptona.

Iako je štrajk okončan dva dana pre polaska Titanika, mnogi putnici su već bili odustali od plovidbe.

Od mnogih važnih i popularnih ličnosti tog vremena, na brod su se ukrcali, a da ga nikada više nisu napustili, brojni milioneri (Bendžamin Gugenhajm, Džon Astor), umetnici (slikar Frensis Dejvis Milet), kao i mnogi pisci, sportisti i glumci.

Na brodu je trebalo da se nađe i Džej Pi Morgan, vlasnik Titanika, ali je on put otkazao u poslednjem trenutku.

Ledena santa

Sudar i naknadno potonuće su se desili relativno brzo.

Frederik Flit, stražar i osmatrač mora koji je bio na dužnosti, primetio je ledeni breg u 11.40 uveče po brodskom vremenu.

Momentalno je obavestio komandni most koji je istog trenutka naredio da se brod usmeri ka obilaženju sante i da motori zaustave napredovanje.

Već je bilo kasno za bilo kakav manevar.

Titanik je bokom udario u led i tako je nastalo nekoliko rupa ispod samog gaza broda.

Ukupno pet komora je bilo probijeno, a voda je pohrlila u unutrašnjost broda.

I ponovo je sve bilo jasno u trenutku – konstrukcija je bila takva da je dozvoljavala proboj u samo četiri komore.

Titanik, koji je još dok je bio u brodogradilištu dobio nadimak ,,Nepotopivi“, već je bio osuđen na potonuće.

Krenuo je pramcem ka dubini, a voda je počela da se preliva u neoštećene odeljke.

Posada nije bila pripremljena na ovakav sled događaja.

Broj čamaca za spasavanje je bio dovoljan samo za polovinu ukrcanih putnika, ali čak ni taj kapacitet nije bio popunjen.

Zbog panike, čamce su počeli da spuštaju pre nego što su bili popunjeni.

Ipak, protokol po kojem su na čamce prvo ukrcavane žene i deca je bio poštovan, tako da su na palubi ostali uglavnom muškarci.

Putnici treće klase su bili ostavljeni da se sami snalaze.

Dva i po sata nakon što je Titanik udario u ledeni breg, negde oko 2.10, more je počelo da ubrzano prodire u sve delove broda kojem je pramac već potpuno uronio u ledeni Atlantik.

Brod se prepolovio na potezu između drugog i trećeg dimnjaka i brod se uzdigao vertikalno dok se na stotine ljudi još držalo na krmi.

U 2.20 je sve bilo gotovo.

Voda je bila ledena, dva stepena ispod nule i u roku od nekoliko minuta svi putnici koji su se našli u vodi, bili su mrtvi.

Samo petoro putnika je bilo povučeno na čamce za spasavanje, na kojim je bilo još oko 500 nepopunjenih mesta.

Pogledajte video: Titanik ostaje deo okeana

Delovi broda se ubrzano raspadaju.

Na brodu je bilo i ljudi sa Balkana

Prema podacima sajta ,,Enciklopedija Titanik„, na brodu je bilo 34 putnika sa Balkana.

Svi su se vozili trećom klasom.

Pronađeno je telo samo jednog od ovih putnika – bio je to Jozef Draženović iz Hrastelnice – tela ostalih nikada nisu pronađena.

Bilo je i preživelih: Ivan Jalševac i njegov saputnik Nikola Lulić, kao i Mara Banski.

Lulićeva priča je naročito živopisna.

On je, bežeći od regrutacije u austrougarsku vojsku, stigao čak do Minesote gde je godinama radio u tamošnjim rudnicima, ali se jednog trenutka ipak vratio u domovinu.

U pečalbu je ponovo krenuo 1912, pa se tako i našao na Titaniku.

U trećoj klasi nisu ni znali da brod tone, sve dok voda nije počela da prodire u njihove kabine.

Nikola se našao u ledenoj vodi i tako postao jedan od malobrojnih putnika koji je iz vode povučen u čamac za spasavanje.

Iz tog čamca je gledao kako najveći brod na svetu nestaje u dubinama Atlantika.

Lulić je iz Njujorka ponovo stigao do rudnika u Minesoti.

Tamo je ostao sve do kraja Prvog svetskog rata, kada se vratio u rodnu Liku u kojoj je živeo sve do smrti 1962. godine.

Mitovi i legende

Naravno, mit o ,,nepotopivosti“ je najočigledniji.

Ipak, zanimljivo je to da niko od graditelja broda nikada to nije ni tvrdio.

Istina je da se takav komentar prvi put pojavio tek dan nakon što je Titanik napustio luku u Sautemptonu.

Filip Frenklin, potpredsednik trgovačke kompanije koja je i poslala brod na ovaj ukleti put, izjavio je za njujorški Tajms da je Titanik praktično nepotopiv.

Ovaj komentar je kasnije vremenski odlutao sve do trenutka u vremenu kada je brod bio tek u nastajanju u brodogradilištu u Belfastu.

Svejedno, ljudi su ga smatrali baš takvim – nepotopivim.

Orkestar koji svira dok brod tone je, nema sumnje, najromantičniji događaj koji prati potonuće Titanika.

I dok se samo postojanje osmočlanog orkestra Valasa Hartlija ne dovodi u pitanje, velike polemike su se vodile oko poslednje pesme koju je ovaj hrabri orkestar odsvirao i sa njom potonuo u ledeno more.

Neki tvrde da je svirala religiozna himna Nearer, My God, to Thee, mada postoje i izvori koji tvrde da je poslednja numera bila pesma Jesen Fransoa Bertelemona.

Danas se ta verzija smatra tačnijom.

Skoro svi filmovi koji se bave ovom katastrofom koriste i ovaj prizor orkestra.

U nekim sa svira pesma Horbury, a u drugim, poput Kameronovog spektakla, pesma Bethany.

Štagod da je svirao, Hartlijev orkestar je zaslužio mesto u istoriji najpotresnijih istorijskih, ali i filmskih momenata.

Rigel je ime psa rase njufaundlend koji je prema mnogim svedočenjima spasavao ljude iz hladnog okeana.

Previše je različitih svedočenja i opisa u vezi ovog crnog heroja, tako da i on ostaje u rubrici Mitovi i legende.

Totalna konfuzija vlada i oko toga koji su se sve brodovi nalazili u blizini Titanika kobne noći.

Pominju se i brod Kalifornijan, ali i misteriozni norveški lovac na foke Samson.

Kontroverzne izjave kapetana norveškog broda pobudile su mnoge sumnje u njegov iskaz, pa se slučaj norveškog broda može ubrojati i u brojne.

Teorije zavere

Pored raznih tehničkih problema, diverzija, propusta u projektovanju i sličnih teorija koje objašnjavaju zašto je Titanik tako brzo i lako potonuo, ne bi trebalo zaobići ni neke koje se bave usudom i prokletstvom.

U kategoriju najluđih teorija spada, pre svih drugih, i teorija o tome da pravi Titanik nije nikada ni potonuo, već da se na dnu mora našla njegova ,,sestra“ Olimpik, prerušena u Titanik.

Navodno je to bio plan Pi Džej Morgana da prevari osiguravajuća društva.

Najzavereničkija od svih teorija je ona po kojoj je potapanje Titanika u stvari samo maska kojom se prikriva smišljeno ubistvo Džona Džejkoba Astora, najbogatijeg čoveka tog vremena, Isidora Štrausa, vlasnika Mejsisa i Bendžamina Gugenhajma, takođe multimilionera i vlasnika brojnih rudnika u Americi.

Njih je likvidirala druga grupa bogataša, oličena u likovima – pogađate – Rotšilda, Rokfelera i Pi Džej Morgana.

Razlog – raspodela svetskog bogatstva.

Druga teorija pretpostavlja da su vrata između komora bila zapečaćena i zaglavljena i da se brod zbog toga zabio pramcem u more i brzo potonuo.

Inženjeri tvrde da je to besmislica, ali ni ova teorija zavere nije pala u zaborav.

Neke teorije su se bavile vatrom koja je buknula u skladištu uglja na samom brodu, drugi tvrde da su glavni krivac za nesreću dilatacioni zglobovi koji su spajali delove broda.

Najraskošnije, ipak, zvuče teorije o raznim prokletstvima koja su uništila Titanik.

Titanik, prema nekim izvorima, nije bio osveštan.

Ovo se, pre svega, rodilo zbog sektarijanizma koji se i inače pripisivao Belfastu u kojem je brod sagrađen.

Kaže se da je brodu bio dodeljen registarski broj 390904 koji, kada se osvetli, podseća na natpis NOPOPE, poznat slogan sektarijanaca protiv katolika.

Konačno, ko još može da odoli onom prokletstvu koje je izazvala mumija?

Reč je o mumiji egipatske princeze Amen Ra, pronađene u Luksoru krajem 19. veka.

Priča je beskonačna i apsolutno besmislena, ali na kraju sarkofag sa mumijom na Titanik unosi niko drugi nego poznati novinar Vilijam Sted, koji je zaista bio fasciniran njenim pronalaskom.

Nije baš najjasnije kako je i zašto Sted ukrcao mumiju na brod, ali se sarkofag, navodno, nalazio na brodu.

I to ne samo na Titaniku!

U daljoj razradi teorije, ova slavna mumija, koja je i danas izložena u Britanskom muzeju, uspeva da bude spasena iz Atlantika samo da bi se, pri svom povratku u Englesku, našla na brodu Empress of Ireland, koji je potonuo 1912. sa svojih 1012 putnika.

A zatim i na Lusitaniji koja je torpedovana 1915. godine.

Pokretne slike

Filmska industrija je vrlo brzo uvidela da su katastrofe neodoljiv mamac za publiku.

Bili su toliko brzi, da se prvi film (nemi) pod imenom Spasena sa Titanika pojavio samo 29 dana nakon nesreće.

Glavna glumica i koscenaristkinja ovog šokantno brzo snimljenog filma je bila Doroti Gibons, glumica i model, ali i jedna od preživelih putnica kobnog putovanja.

I to nije bilo sve – iste godine su se pojavila još dva kratka, nema filma (jedan francuski, drugi nemački) na temu Titanika.

Već tada je bilo jasno ne samo da je Titanik već započeo novi život, nego i da je rođen novi filmski žanr – film katastrofe.

Do danas, filmska platna širom sveta imala su prilike da prikažu još najmanje 15 igranih i barem dvadesetak dokumentarnih filmova na ovu temu.

Ni mlađa sestra bioskopskog filma, televizija, nije zaostajala.

Bilo je najmanje tridesetak TV adaptacija, doku-drama, filmova, serija, epskih drama, crtanih filmova, parodija i sličnih TV formi.

A mašta inspirisana ovom tragedijom, nadogradila je novi žanr stotinama novih filmskih katastrofa.

Ipak, Titanik Džejmsa Kamerona iz 1997. godine zaslužuje posebno mesto ne samo među filmovima o Titaniku ili filmovima inspirisanim brodskim tragedijama (Posejdonova avantura predvodi ovu listu), ne samo ni među svim filmovima katastrofe, već ono mesto koje pripada samo najvećim kinematografskim ostvarenjima uopšte.

Njegova epska romansa i ultimativni film katastrofe je jedna od najvećih filmskih produkcija svih vremena, film koji je postigao izuzetan kritički i komercijalni uspeh.

Nominovan u čak 14 kategorija, ovaj Titanik je osvojio 11 Oskara, među kojima i u najvažnijim kategorijama – za najbolji film i režiju.

Ovo je prvi film u istoriji koji je prešao zaradu od milijardu dolara, a do kraja prikazivanja stigao i do kote od neshvatljivih 1,84 milijarde.

Na vrhu je ostao punih 13 godina sve dok ga sa te pozicije nije istisnuo još jedan film Džejmsa Kamerona – Avatar.

Čak je i 3D verzija filma iz 2012. zaradila dodatnih 340 miliona dolara i tako je Titanik postao jedan od samo dva filma u istoriji koji su prešli tu nestvarnu cifru od dve milijarde.

Jedini gubitnik ovog neverovatnog filmskog poduhvata je valjda bio Leonardo di Kaprio koji nekim čudom ovde nije dobio Oskara za istorijsku ulogu.

Di Kaprio će kasnije dobiti nagrade i priznanja, a svet je, bez obzira na ovu malu filmsku nepravdu, dobro zapamtio onu čuvenu repliku koju njegov lik Džek Doson izgovara u vetar, dok stoji na pramcu najčuvenijeg broda svih vremena.

Ovaj citat kojem nije potreban prevod verovatno ni na jednom jeziku na svetu, taj I Am The King of the World (Ja sam kralj sveta) krik, ne samo da ostaje zabeležen u istoriji filma, već služi i kao podsetnik na jednu veličanstvenu (i lukrativnu) tragediju koja nikada neće biti zaboravljena.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.