U podnožju sam Avale – sasvim pristupačne i pitome kako bi zavredila status omiljenog kutka za rekreaciju i uživanje mnogih Beograđana, a opet dovoljno visoke da ponese titulu planine.
Odmah na početku ove pešačke ture dočekala me je ogromna tabla na kojoj piše „Dobrodošli na Avalu – Predeo izuzetnih odlika“.
Nekoliko metara odatle dobrodošlicu mi je mašući repom poželeo pas, dok su se njegova dva životinjska prijatelja pored izležavala, ne obazirući se na ljudsku pojavu.
Bolje vas našao, odgovaram u sebi i lagano stupam na asfaltnu stazu koja će me odvesti ka vrhu.
- Kada je lava tekla Srbijom
- Rtanj i muzika koja privlači vanzemaljce
- Planinarenje u Srbiji: Deset stvari koje treba da znate ako ste početnik
Avala je niska planina čiji se vrh nalazi na 506, a po nekim podacima i 511 metara nadmorske visine.
Ona je najniža šumadijska planina i predstavlja najseverniji kraj šumadijske grede.
U određenim fazama postojanja Panonskom mora, pre 30 miliona godina, ona je prestavljala poluostrvo, a zatim i ostrvo.
Dom je velikog broja životinja i skoro 600 biljnih vrsta, dok 70 odsto njene površine čine šume.
„Avala je jedna velika učionica gde možete obrazovati o biologiji, botanici, rudarstvu i geologiji, geomorfologiji i hidrologiji – zato je Beograđani vole, čak i oni koji ne idu često, i ponose se njom“, govori za BBC na srpskom Branislav Božović, geolog i član nadzornog odbora planinarskog društva (PD) „Avala“.
U podnožju Avale
Krećem.
Početni deo staze prolazi kroz park gde se nalazi veliki broj klupa, stolova i nadstrešnica – takozvanih „pečurki“, trenutno opustelih, ali u prolećnim i letnjim mesecima finim i skrovitim mestašcima za odmor u hladu.
Svuda unaokolo je sneg, kao i putokazi, znakovi i table.
Na jednoj od njih piše da je Avala „krov za“ srne, veverice, detliće, razne insekte i mnogobrojno listopadno i zimzeleno drveće, u šta posetioci mogu i sami da se uvere hodajući kroz šumu koja će uskoro zablistati punim sjajem.
U tom prvom delu planinarska staza prati ulicu, da bi je u jednom trenutku presekla i krenula u drugom smeru.
Stotinak metara od raskršća je Šumska uprava, zadužena za gazdinsku jedinicu Avala.
Inače, šumsko zemljište i šume na Avali u vlasništvu je Republike Srbije, a povereno je na gazdovanje preduzeću „Srbijašume“.
Tik pored puta je još jedna velika tabla na kojoj je ispisana „Molitva šume“, šumskog inženjera i pilota Orestija Krstića, objavljena u Šumarskom glasniku iz 1937. godine.
Čoveče!
Ja sam toplina tvog ognjišta
u hladnim zimskim noćima,
prijateljski hlad po letnjem suncu.
Ja sam sleme tvoje kuće, daska na tvojoj trpezi,
postelja na kojoj spavaš i drvo od koga gradiš lađe.
Ja sam držalica tvoje motike, vrata tvog obora,
drvo tvoje kolevke i mrtvačkog sanduka.
Ja sam hlebac dobrote i cveće lepote.
Slušaj molitvu moju:
Ne uništavaj me!
U podnožju je, kaže Božović, smešten i rasadnik.
„Njega su pravili šumarski inženjeri iz Češke, pozvani da pomognu Srbiji po oslobođenju od Turaka“, tvrdi geolog.
„Iz tog rasadnika su pošumljeni mnogi krajevi Srbije, to su stotine hiljada i miliona sadnica“, dodaje.
Božović ističe da je Avala ranije bila „gola, bez drveća“, pa je knez Miloš Obrenović 1859. godine izdao naredbu da se planina „zagradi“, odnosno pošumi.
Ka izvoru Stakinac
Poslednji put sam ovuda hodao pre desetak godina, tokom jednodnevnog terenskog izleta na studijama, ali se dobro sećam žubora vode na izvoru Sakinac, moje sledeće destinacije.
Usput nailazim i na pametne klupe koje se napajaju sunčevom energijom i gde možete napuniti telefon ili neki drugi elektronski uređaj, trenutno, čini mi se, van funkcije.
Iz daljine sam počeo da razaznajem mali most, unakažen grafitima, što je bio znak da uskoro stižem na prvo odmorište.
Tamo me je dočekala izvorska voda koja curi iz kamene česme, oborena smrča za koju nisam utvrdio da li je pala od težine snega ili je neko posekao, i devastirane klupice.
I tu sam naišao na još jednu informativnu tablu na kojoj piše da je vodu sa izvora Sakinac „koristio i dobrotvor srpskog naroda Đorđe Vajfert za proizvodnju piva u njegovoj pivari“.
Naziv izvora potiče od reči arapskog porekla – saka, što označava dvokolica sa konjskom zapregoom i buretom u kome su prevozili vodu do mušterija.
„Sakadžije su tamo dolazile i punile vodu, kada se voda za piće prodavala po okolnim mestima gde je nije bilo i onima koji nisu živeli pored izvora“, objašnjava Božović.
Život podno Avale
Stefana Kujundžić od sedme godine živi u Belom Potoku, jednom od podavalskih naselja.
Neka od prvih sećanja na planinu sežu još u osnovnu školu kada je učiteljica celo odeljenje vodila na Avalu na sankanje.
„Ponesemo kliska i ceo čas smo napolju“, govori 29-godišnja novinarka za BBC na srpskom.
Kaže da postoje brojne prednosti života u neposrednoj blizini Avale, što se posebno pokazalo tokom karantina, na početku pandemije korona virusa.
„Jedini smo imali otvoren prostor ceo dan, svež vazduh i dok su neki ljudi iz grada iznajmljivali kuće po selima i planinama, nama je bilo kao da smo na vikendici konstantno“, ističe Stefana.
Takođe, poslednjih godina kaže da upoznaje sve više mladih ljudi koji traže da kupe nekretninu ili zemlju na Avali.
„Dobro je povezana sa gradom – treba ti 10 minuta kolima, jedino je povratak kući noću problem za omladinu jer idu samo dva autobusa“, naglašava Stefana.
U slobodno vreme redovno šeta Avalom, a neretko joj i društvo iz grada dođe da zajedno borave u prirodi.
„Sad i tamo ima svačega, baš je posećeno, pa nam je super, i leti, i zimi“, zaključuje novinarka.
- Upoznajte osamdesetogodišnjaka koji osvaja svetske vrhove
- U fotografijama: Planinarenje Sinajskom gorom
- Opasan uticaj klimatskih promena na planinarenje
Cik-cak staza
Što sam odmarao, odmarao sam, vreme je za polazak.
Za ljude u treningu i planinare, popločana staza na koju sam stupio i koja vodi ka višim delovima ove niske planine, deluje kao vic – za nas sa nedostatkom kondicije i fizičke spreme, kao penjanje na Mont Everest.
Situaciju dodatno komplikuje sneg, ali ga uspešno savladavamo, svi mi koji smo se prošlog vikenda zadesili na Avali i tuda uputili, a nije nas bilo malo.
Inače, staza je relativno kratka, obeležena i stvarno bi bio podvig izgubiti se.
Isto tako je i krivudava, odnosno ide u cik-cak, ali za one odvažnije postoje i zemljane prečice kojima se može prekratiti muka.
Pejzažem dominiraju ogolele grane bukvi, jasenova i drugog listopadnog drveća i tako je skoro sve vreme, pa kada god pogledate ka nebu, možete videti makar deo Avalskog tornja.
Dok sam se peo ovom vijugavom stazom, vladala je neverovatna tišina koju su sporadično narušavali zvuci avioni koji su proletali i graktanje vrana.
Po snegu sam razaznao i tragove kvadova, a kako sam sam se približavao završetku uspona, tako sam mogao da čujem buku ovih vozila na četiri točka.
Možda je do snega, koji pokriva sve, a možda i do savesnih ljudi koji posećuju Avalu, ali bio sam oduševeljen time što ni na kakvo smeće nisam naišao usput – sve do samog kraja gde me je dočekala bačena ambalaža od stiropora pokraj jednog drveta.
Toranj, crkva i Mitorvićev dom
Zvuci automobila, vika roditelja i graja dece koja se sankaju po obližnim padinama, bili su znak da sam stigao do drugog odmorišta, a prvog cilja.
Izbio sam tačno na Mitrovićev dom, spomenik kulture iz 1926. godine, koji je dobio ime po Dušanu Špirti Mitroviću – lekaru i dobrovoljcu sa Solunskog fronta.
Ovaj planinarski dom ujedno predstavlja i „najstariji sačuvani objekat ove namene u Srbiji„.
Prekoputa se nalazi i crkva brvnara Svetog despota Stefana Lazarevića izgrađena 2017.
Sklanjajući se od automobila i gacajući kroz dubok sneg zaputio sam se ka Avalskom tornju.
Ovo velelepno zdanje građeno je od 2007. do 2009, kao replika starog tornja srušenog u NATO bombardovanju 1999. godine.
Prvi je građen od 1961. do 1964. godine prema projektu arhitekte Uglješe Bogunovića i Slobodana Janjića.
Današnji Avalski toranj je visok 204,68 metara, što je za dva metra više od prvobitnog.
Pošto je sunce počelo lagano da klizi ka horizontu, uputio sam se ka samom vrhu Avale i poslednjoj destinaciji za današnji obilazak.
Predeo izuzetnih odlika
Skupština grada Beograda je 24. decembra 2007. godine donela odluku da se tada prirodno dobro „Avala“, stavi pod zaštitu kao predeo izuzetnih odlika.
„Predeo izuzetnih odlika je područje prepoznatljivog izgleda sa značajnim prirodnim, biološko-ekološkim, estetskim i kulturno-istorijskim vrednostima, koje se tokom vremena razvijalo kao rezultat interakcije prirode, prirodnih potencijala područja i tradicionalnog načina života lokalnog stanovništva“, piše na sajtu Zavoda za zaštitu prirode Srbije.
Avala pripada Trećoj kategoriji – zaštićeno područje lokalnog značaja.
„Uspeli smo da donesemo odluku, zvanično i stručno, uz podršku tadašnje gradske uprave, Zavoda za zaštitu prirode, šumske uprave i preduzeća Srbijašume“, govori Branislav Božović tadašnji sekretar Sekretarijata za zaštitu životne sredine grada Beograda.
Kaže da danas, uprkos tome, postoji opasnost od „pohlepnih ljudi kojima ništa nije sveto“ da „napadnu i grade“ po zaštićenim delovima.
„U interesu je Beograđana da imamo fabrike kiseonika jer nije Beograd toliko bogat, on ima šume i parkove, ali se u poslednje vreme ne odnosi tako dobro prema njima“, dodaje geolog.
- Zašto Novosađanin već treći vikend zaredom čisti Frušku goru
- Specijalni rezervati, parkovi i priroda – koliko je Srbija zelena
- Biljni i životinjski svet skriven u močvarama Srbije
Na vrhu
Snaga volje je prisutna, baterije napunjene, pa je red da se pođe u susret krajnjem cilju – vrhu.
Prohodnim šumskim putem krenuo sam prvo do hotela Avala, još jednog spomenika kulture iz 1931. godine.
Ono što me je uvek oduševljavalo kod ove građevine jesu dve velike figure sfingi na ogradi stepeništa, rad ruskog vajara Vladimira Zagorodnjuka.
Nakratko sam pozdravio kamene prijateljice, i potom nastavio ka stepenicama koje će me ubrzo dovesti do cilja.
Iako pod snegom, bile su gostoljubive, što se ne bi moglo reći za jednog majušnog psa koga nije obradovalo moje prisustvo, pa ga je gazda, na tečnom ruskom, izgrdio.
Red stepenica, red znoja i eto me pred jednim od najlepših arhitektonskih zdanja u Srbiji, na samom vrhu Avale.
Spomenik neznanom junaku podignut je na mestu srednjovekovnog grada Žrnova, prema projektu vajara Ivana Meštrovića.
Građen je četiri godine i otvoren je na Vidovdan – 28. juna 1938.
Krov mauzoleja na glavama nose osam granitnih karijatida – figure žena u nošnjama osam jugoslovenskih naroda.
„Tu se može videti arboretum od raznih vrsta četinara, uglavnom borova i jela, a duž obe strane stepenica koje vode ka spomeniku, posađeno je i nekoliko stabala sekvoje“, objašnjava Božović.
Nedaleko odatle se nalazi i Spomenik sovjetskim ratnim veteranima izgrađen 1965.
Posvećen je ruskoj vojnoj delegaciji tragično stradaloj u avionskoj nesreći na padinama Avale, godinu dana ranije, prilikom dolaska na obeležavanje dve decenije od oslobođenja Beograda.
U nesreći je poginulo 18 ljudi, a među njima i maršal Sergej Birjuzov i general-pukovnik Vladimir Ždanov koji je učestvovao u Beogradskoj operaciji oktobra 1944.
Na istočnim obroncima planine, nalazi se i planinarski dom Čarapića brest koji vodi PD Avala.
U njegovoj blizini je i spomenik Vasi Čarapiću, poznatom i kao Zmaj od Avale, koji je poginuo u borbi za oslobođenje Beograda 1806.
Kod ovog doma, kaže geolog i planinar Božović, postoji i vežbalište Gorske službe spasavanja, dok se širom Avale održavaju i takmičenja u orijentiringu, obuke planinara i mnoge druge aktivnosti.
- Nordijsko skijanje ili stari zlatiborski sport
- Mladić sadi novu šumu u selu kod Čačka da bi „proizvela kiseonik za sve nas“
- Zašto se ljudi u Srbiji sele iz grada u selo i šta rade u Vrmdži
Rudna bogatstva
Današnji oblik izdužene kupe Avala duguje kombinaciji tektonskih pokreta – nabornih oblika i utiskivanjem magme – lakolita, ali i dejstvom abrazionih i erozionih procesa.
Neki od ovih procesa u njenoj geološkoj prošlosti doveli su do toga da Avala bude bogata rudama.
„Utiskivanjem magme u pukotine vršila se promena mineralnog sastava postojećih stena pod vrelinom pare i pritisaka, odnosno orudnjavanje stena.
„Takođe te stene su gurale na gore stensku masu koja se podizala u vidu kupe, ali to ne znači da je Avala vulkanska kupa – nije“, objašnjava Božović.
Prema nekim podacima, na Avali su pre nove ere rudarili Kelti, dok su se tog posla latili Rimljani početkom nove ere.
Najpoznatiji rudnici na Avali bili su Šuplja stena, Crveni breg i Rimski bunar.
U rudniku Šuplja stena, koji je zatvoren 1972. godine, eksploatisala se ruda žive – cinabarit, dok se u Crvenom bregu iskopavalo olovo i cink.
Crveni breg je zatvoren 1953. godine, ali je nastavio da služi kao objekat za terensku nastavu studenata iz određenih predmeta.
Doviđenja
Dok mi se pogled gubi u pravcu Šumadije, sunce me opominje će uskoro da zađe iza horizonta i da je vreme za rastanak došlo.
Istim putem sam krenuo nazad ka podnožju.
Tišina je bila jača nego pri penjanju, a umesto svraka, remetio ju je po koji pseći lavež.
Mrak je progutao dan baš kada sam prolazio pored izvora Sakinac.
Pas koji me je pre nekoliko sati pozdravio i dalje je na istom mestu, maše repom.
„Čuvaj mi Avalu“, poručih mu i uđoh u aubotus broj 401 ka gradu.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
