Jedne noći 1986. godine, oblak ugljen-dioksida pojavio se iz nestabilnog vulkanskog jezera u Kamerunu.
Počeo je da se spušta niz padinu, držeći se površine zemlje, ulazeći na farme i u zgrade.
Ono što se desilo posle toga bilo je ni manje ni više nego užasno: ugušilo se više od 1.700 ljudi i 3.000 domaćih životinja.
Smrtni ishod katastrofe sa jezera Nios, koju je izazvala takozvana „limnička“ erupcija, bio je toliko visok da su naučnici i inženjeri dobili zadatak da spreče da se to ikada više ponovi.
Tri godine kasnije, počeli su da isisavaju smrtonosni gas sa dna jezera jednostavnim baštenskim crevom, koje su kasnije zamenile krupnije cevi.
Postupak nije prošao bez rizika – isisavanje je moglo da pokrene još jedno masovno ispuštanje gasa, ali je na kraju funkcionisao.
Nivo ugljen-dioksida je od tada uspešno stavljen pod kontrolu.
To je jedan od raznih primera kada je „geoinženjering“ vulkana mogao da spasi živote i spreči katastrofu.
- Kada je lava tekla Srbijom
- Smrtonosni poljubac – šta se desi kada se sretnu vulkanska lava i more
- „Mali ovan“: Najnoviji „beba vulkan” na Zemlji
- Detektivi u potrazi za podvodnim vulkanima
Tokom godina, isprobani su i predloženi razni drugi pristupi.
Na primer, na Islandu, gde je vulkan započeo spektakularnu erupciju na poluostrvu Rejkjanes u decembru 2023. godine, vlasti su pokušale da preusmere tokove lave uz pomoć stenovitih nasipa.
A 1970-ih, pokušali su da upotrebe morsku vodu da ohlade izlivanje vulkana Heimej.
Na drugim mestima, kao na Havajima, avioni su izbacivali bombe u nadi da će kontrolisati vulkane (neuspešno).
A u budućnosti, moguće je da će funkcionisati bušenje komora magme da bi se iz njih ispustio gas ili manipulacija emisijama sumpora u atmosferu.
Međutim, sve ove tehnike mogu da donesu rizike baš kao i koristi, kao i one vrste moralnih dilema od kojih bi se i filozof počešao po glavi.
U skorašnjoj studiji, vulkanolog Majkl Kesidi sa Univerziteta u Birmingemu i njegove kolege zalažu se za dublje istraživanje etike vulkanskog geoinženjeringa.
Važno pitanje, kažu oni, nije toliko da li možemo da kontrolišemo vulkane, već da li bi uopšte trebalo?
Ljudi čačkaju unutrašnjosti vulkana najmanje jedan vek – sa promenljivim rezultatima.
Na primer, 1919. godine , izlivanje vulkanskog blata po imenu lahar ubilo je više od 5.000 ljudi na planini Kelud.
Da bi izbegli da se to ponovi, inženjeri su izbušili tunele u krateru kako bi isušili jezero.
Do sledeće erupcije 1951. godine, zapremina jezera se smanjila za 90 odsto, tako da su lahari bili manje destruktivni.
Bušenje planine Kelud, međutim, takođe je imalo nepredviđene posledice.
Vremenom je neočekivano produbilo jezero, tako da kad je eruptiralo 1966. godine, bilo je dovoljno vode i materijala u narednim laharima da ubije 300 ljudi.
Ponekad je vulkanska intruzija potpuno nenamerna.
Poslednjih godina na Islandu, Havajima i u Keniji, operateri na naučnim i geotermalnim bušotinama povremeno bi slučajno probušili komore magme.
Iako je najgore što se desilo bilo tupljenje burgije, ovi događaji su postavili pitanje da li bušenje vulkanske utrobe može da pomogne da se ublaže njihove posledice.
Uopšteno gledano, međutim, vulkanolozi su bili oprezni kad je u pitanju uvođenje geoinženjeringa u njihovo polje, kaže Kesidi.
Za razliku od drugih naučnih disciplina u kojima se prirodne katastrofe rutinski kontrolišu, kao što su šumski požari, poplave ili lavine, ideji o blokiranju, bombardovanju ili isušivanju vulkana pristupa se sa mnogo većim oprezom.
„Vulkanolozi ne vole da pričaju o tome“, objašnjava on.
„Vlada predstava da ne možemo da uradimo ništa po pitanju ove opasnosti: ‘Mi smo naučnici, a ne intervencionisti’.“
- Nova erupcija vulkana na Islandu: „Ovo bi moglo da potraje vekovima“
- Erupcija vulkana na Islandu: Zašto nije isto kao 2010. godine
Od rođenja vulkanologije kao potpuno razvijenog naučnog polja sredinom 20. veka, opšti princip je bio preventivne prirode i „ne čini zlo“.
Na internet stranici Američkog geološkog zavoda, na primer, ideja bušenja da bi se sprečila erupcija supervulkana u Jeloustounu se odbacuje, zato što bi „otpuštanje pritiska iz sistema magme imalo mnoge neželjene, negativne posledice, među kojima je verovatnija erupcija“.
Kako bi se to tačno desilo se ne opisuje.
Međutim, očigledno je da geoinženjering vulkana može da spase mnogo života, ako može da se obavi bezbedno.
Kao i u Jeloustounu, supervulkana ima širom sveta.
U Italiji, na primer, ogromni vulkan Kampi Flegrej je odnedavno počeo da tutnji ispod domova i poslovnih zgrada stotine hiljada ljudi iz Napulja, a geolozi strahuju da bi to moglo da znači da se bliži erupcija.
Vulkan na Uslandu: Da li je mogao da bude zaustavljen?
U decembru 2023. godine, ogromna erupcija na islandskom poluostrvu Rejkjanes dovela je do evakuacije grada Grindavika.
Da li je tu mogao da se primeni geoinženjering?
Zaustavljanje njegove erupcije izvan je moći aktuelne tehnologije i ekspertize, kaže vulkanolog Majkl Kesidi.
„To je erupcija iz fisure, na širokoj oblasti, sa ogromnom količinom magme“, objašnjava on.
Međutim, islandske vlasti su pokušale da podignu stenovite nasipe kako bi skrenuli lavu sa geotermalne elektrane i Plave lagune, hidrotermalnog turističkog odmarališta.
A ako u budućnosti vulkan bude izbacivao štetne emisije, one bi u načelu mogle da se kontrolišu prskanjem benignih čestica iz drona ili aviona, kaže Kesidi.
Da li mere kao što su ove treba uopšte da se preduzmu je, međutim, predmet velike rasprave, dodaje on.
Pogledajte snimke sa Islanda:
Geoinženjering bi ujedno mogao da ublaži šire posledice katastrofe.
Neki vulkani prete posledicama na globalnom nivou, i ekonomskim i klimatološkim.
Kad je Ejafjadlajekidl imao erupciju 2010. godine, prizemljivši hiljade aviona u Evropi, gubici su se merili u milijardama.
Vulkani na mestima kao što je moreuz Malaka mogli bi da parališu globalnu trgovinu prekidom morske plovidbe.
A onda su tu i posledice po samu klimu.
Ugljen dioksid koji vulkani ispuštaju u atmosferu mnogo je manji od ljudskih emisija.
Ali svako malo velika erupcija može da ima efekat hlađenja ispuštanjem pepela i aerosola koji blokiraju Sunce.
Na primer, 1816. godine severna hemisfera je iskusila „godinu bez leta“ posle atmosferskog hlađenja čestica koje je izbacila planina Tambora, hiljadama kilometara daleko.
- Erupcija Vezuva: Vrelina „pretvorila ljudski mozak u staklo“
- Vulkan Tonga Hunga: Ogroman vulkanski oblak i najintenzivnija munja ikada viđena
- Erupcija vulkana na Tongi sto puta jača od nuklearne bombe u Hirošimi
A ako uzmete u obzir razmere najvećih vulkana tokom čitavog geološkog zapisa, globalne posledice bi mogle da budu mnogo gore od ovih primera.
U prethodnom istraživanju Kesidi i istraživačica egzistencijalnog rizika Lara Mani sa Univerziteta u Kembridžu proučili su najgore scenarije velika globalne erupcije u našem hiper-umreženom svetu: globalno hlađenje od tri stepena, ogromni gubitak po poljoprivredu, urušavanje lanaca snabdevanja i ekstremni vremenski uslovi kao što su suše ili monsuni, na primer.
Kad su u pitanju neke erupcije, svi na Zemlji mogli bi biti pogođeni njima.
Zbog toga Kesidi i Mani, zajedno sa filozofom Andersom Sendbergom sa Univerziteta u Oksfordu, tvrde da treba da razgovaramo otvorenije o mogućnostima i etici vulkanskog geoinženjeringa.
Kesidi i njegove kolege jasno stavljaju do znanja da oni ne pozivaju na njegovo momentalno uvođenje u svim slučajevima.
„Neizvesnosti i rizici su preveliki, a strukture upravljanja nepostojeće, da bi se opravdala njegova primena na kratke staze“, pišu oni.
Kao što su napori u prošlosti pokazali, neočekivano može da se desi i dešava se kad se ima posla sa tako složenim i moćnim entitetom.
Bombardovanje vulkana
U Drugom svetskom ratu, kad je SAD razmatrala bacanje nuklearne bombe na Japan, jedan geolog je predložio bombardovanje planine Fidži da bi se pokrenula erupcija koja bi oštetila Tokio.
Predlog je navodno stigao čak do Bele kuće, gde je bio odbijen.
U Velikoj Britaniji, slične predloge su izneli poslanici o mogućnosti bombardovanja Vezuva kod Napulja, u Italiji.
Nema dokaza da bi to funkcionisalo.
„Ukoliko vulkan već nije bio predodređen za erupciju, mislim da je malo verovatno da bi ga aktivirala bomba“, kaže Kesidi.
I, srećom, definicija u Ženevskoj konvenciji bi sprečila takav napad danas.
Međutim, to je jeziva pomisao: šta ako neka buduća tehnologija oružja omogući vladama da pokreću vulkanske katastrofe?
Uzmite bušenje vulkana na primer.
Pažljivo napravljena bušotina bi u načelu mogla da smanji pritisak gasa i učini erupciju manje eksplozivnom.
I ništa se nije desilo kad su geolozi slučajno probušili komore magme na Islandu, Havajima i u Africi.
Međutim, mnogo toga ostaje nepoznanica, a ove izbegnute katastrofe se možda ne bi desile svuda.
„Ako biste to uradili u zoni subdukcije vulkana sa mnogo više nestabilnih gasova, mogla bi da bude sasvim druga priča“, kaže Kesidi.
„Generalno imamo vrlo malo istraživanja o ovome.“
Pogledajte snimak erupcije vulkana Popokatepetl:
Kesidi i kolege tvrde dve stvari: prvo, da treba da se sprovede više (pažljivih) istraživanja o održivosti i bezbednosti preventivnih mera kao što je bušenje magme, kao i drugih tehnika kao što su čišćenje atmosfere od sumpornih emisija.
Ovo bi moglo da se uradi na isti način kao što istraživači oprezno proučavaju klimatski geoinženjering: ne siledžijski ili nemarno, već istraživački, uz pravilno upravljanje.
I drugo, moramo da istražimo etičke nedoumice koje bi takve intervencije izazvale.
Na primer, vulkanski geoinženjering bi mogao da odredi potencijalne dobitnike i gubitnike.
Čak i danas sa osnovnim merama kao što je podizanje barijera da bi se preusmerili tokovi lave, možete da se suočite sa „tramvajskim“ nedoumicama kao što je da li poslati lavu da uništi kuću jednog čoveka da biste zbog toga spasli pet drugih.
Hlađenje morske vode u Hejmaju na Islandu 1973. godine predstavljalo je takve probleme.
Njeno hlađenje na jednom mestu da bi spasli luku dovelo je do gomilanja pritiska na drugom.
Mogle bi da se jave i pravne posledice: ako intervencionističke vlasti slučajno unište zgradu zarad većeg dobra, kakvu odštetu, ili da li, treba za to da plate?
Šta ako vlasti budu lažno optužene za erupciju?
Posle italijanskog zemljotresa u L’Akvili, šest geologa je bilo osuđeno za ubistvo iz nehata.
Nakon što nisu uspeli da predvide magnitudu zemljotresa, vlasti su ih optužile za lažna uveravanja, ali su kasnije bili oslobođeni.
Sad zamislite etičku dilemu na širem planu: da li bi bilo u redu ugroziti lokalnu populaciju od stotitnak ili čak hiljadu stanovnika geoinženjerskom greškom ako to može da spreči međunarodnu katastrofu koju bu osetili milioni?
Šta ako bi trebalo u obzir uzeti kulturološke osetljivosti?
Neki vulkani imaju religijsku važnost za one koji žive u njihovoj blizini, na primer, što bi moglo da obeshrabri geoinženjering?
A tu su i vekovna filozofska pitanja etike: kad treba da primenite deontološku perspektivu (kao što je „uvek je pogrešno petljati sa prirodom i rizikovati nanošenje štete“) naprema konsekventnim proračunima („uradi ono što donosi najviše dobra“).
Nema jasnih odgovora, ali kao što Kesidi i kolege ističu, u ovom trenutku su mnogi vulkanolozi prigrlili prvu opciju bez previše rasprave.
Reakcija na katastrofu na jezeru Nios u Kamerunu osamdesetih pokazuje da, u nekim slučajevima, vulkanski geoinženjering može da se obavi bezbedno, i zaista može da spase živote.
A ono što taj primer čini toliko upečatljivim je da nije postignut nekom futurističkom naučnofantastičnom tehnologijom, petljanjem sa prirodom – gas je, ispočetka, izvlačen baštenskim crevom.
Ne bi svaki geoinženjering bio tako jednostavan, naravno, ali pred predstojećim erupcijama možda je krajnje vreme da se odvažu opcije.
Pogledajte snimak ranije erupcije na Islandu:
*Ričard Fišer je autor knjige Šira slika: Zašto moramo da preobratimo način na koji svet posmatra vreme i viši novinar za BBC.com. Pratite ga na Iksu: @rifish
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
