Zemljotrs u Turskoj — Ruševine posle zemljotresa u Turskoj

Gomila ljudi u prašnjavoj odeći sa šlemovima na glavama stoji pored jedne od ruševina na jugu Turske, kada se odjednom začuju aplauzi i povici oduševljenja.

Ispod tona šuta, kamenja i čelika, više od nedelju dana posle razornih zemljotresa, izvučena je devojčica po imenu Miraj.

Kosa joj je smeđa, a majica roze-bela.

Plače dok je jedan čovek nosi u naručju, a potom i stavlja na nosila – „Bog je veliki“, čuju se uzvici radnika i spasilaca u pozadini.

Ali odmah posle razornog zemljotresa koji je 6. februara pogodio jugoistok Turske i sever Sirije, turske vlasti bile su pod baražnom paljbom kritika zbog sumnji da nisu poštovani propisi izgradnje objekata, kao i trošenja novca od „poreza za zemljotres“.

Za sada je privedeno oko 130 ljudi iz građevinskog sektora.

Dok se još ponegde u Turskoj spasioci i članovi porodica nadaju čudu da će ispod ruševina još pronaći preživele, tlo se pomalo trese i na Balkanu, pa su mnogi u Srbiji zabrinuti.

„Teško je reći šta se može očekivati u Beogradu u slučaju zemljotresa, ali je sigurno da objekti koji su izgrađeni poštujući propise i standarde ne bi trebalo da se sruše“, kaže Marko Marinković sa Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu za BBC na srpskom.

„Međutim, ne može se garantovati za one koji nisu adekvatno projektovani, koji nisu izgrađeni poštujući pravila struke i na kojima su vršene naknadne izmene bez konsultacije inženjera“, dodaje Marinković.

Stručnjaci kao jedan od glavnih razloga tako stravičnih posledica zemljotresa u Turskoj, ali i Albaniji 2019. godine, navode upravo slabu primenu građevinskih propisa.

Da su kvalitetnije izgrađene, ističu, mogle bi da izdrže jake udare.

Branko Dragićević iz Republičkog seizmološkog zavoda navodi da je pitanje koliko se propisi primenjuju „posebna tema“.

Zaštitu od zemljotresa naziva „neprekidnim lancem“ sačinjenim od karika iz nekoliko oblasti.

„Uspešnost zaštite zavisi od geologa, seizmologa, pa onih koji donose dobre propise, onih koji dobro prostorno planiraju, koji projektuju u skladu sa propisima, koji investiraju, kvalitetno grade, koji ne prave propuste u nadgledanju, pa do onih koji donose odluke gde će se i šta graditi – oni možda imaju najveći uticaj“, kaže Dragićević za BBC na srpskom.

„Taj lanac je onoliko jak koliko je jaka najslabija karika… Budimo uvereni da će je budući zemljotres sigurno pronaći.“

Pogledajte video: BBC u Mionici gde je pre više od dve decenije bio epicentar zemljotresa

Zemljotresi kratko traju, ali njihove posledice dugo se saniraju – i po nekoliko decenija.

O propisima i problemima u Srbiji

Prema prvim rezultati popisa stanovništva 2022, u Srbiji je 500.000 ljudi manje nego u poslednjih 10 godina, ali je mnogo više stanova.

Na nivou cele Srbije za 12 odsto, u Beogradu za čak 18, dok je opština sa najvećim porastom broja stanova Čajetina, na čijoj je teritoriji i planina Zlatibor.

I Beograd i Zlatibor poznati su godinama kao mesta intenzivne gradnje.

Na koji način se gradi dugo je propisivao Pravilnik o tehničkim normativima za izgradnju objekata visokogradnje u seizmičkim područjima, donet 1981.

Pravila o načinu izgradnje u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji prethodno su pooštrena 1963, posle razornog zemljotresa u Makedoniji.

U udaru magnitude 6,1 stepeni Rihtera tada je poginulo više od 1.000 ljudi.

Poslednjih godina primenjuje se Evrokod 8, propis Evropske unije koji se odnosi na projektovanje objekata otpornih na dejstvo zemljotresa.

Marinković kaže da su svi „propisi po tom pitanju jasni“.

„U njima su osnovna načela projektovanja – gde se nalaze glavni noseći elementi, poput stubova, zidova i tavanice, a koji se ne smeju srušiti pri dejstvu zemljotresa.

„I postoje tačne preporuke kolika treba da bude njihova količina, količina armature, njene dimenzije“, navodi Marinković.

Građevinska inženjerka Jasminka Božinović, koja se bavi projektovanjem objekata, smatra da tu postoji više problema.

„Što se porodičnih kuća tiče, njih su ljudi često dizali bez projekta, retko se vodilo računa o propisima i da li je ugrađena odgovarajuća armatura“, kaže Božinović za BBC na srpskom.

„A kada je reč o većim objektima, dešava se da investitori nisu dovoljno edukovani, pa po zahtevima, vodeći se profitom, često narušavaju neka osnovna pravila koja mi kao projektanti moramo da ispunimo.“

Ko je odgovoran za nadzor?

Da bi određeni objekat bio izgrađen po svim propisima postoje dve vrste nadzora – projektantski i izvođački.

Projektantski znači da projekat posle izrade mora da prođe tehničku kontrolu, za šta se angažuju drugi licencirani građevinski inženjeri ili firme.

Oni mogu da vrate projekat na doradu ukoliko smatraju da je to potrebno.

A kada počnu radovi drugi nadzorni organ prati izvođenje, odnosno da li je sve zaista urađeno kako treba, a za to se takođe može angažovati drugi licencirani inženjer ili firma.

„U slučaju da investitor izvodi radove suprotno projektnoj dokumentaciji, građevinska inspekcija nalaže odgovarajuće mere u skladu sa zakonom“, navode iz Grada Beograda za BBC.

Građevinska inspekcija, državni organ, ima uvid u sva aktivna gradilišta i u obavezi je da ih kontroliše, piše u Zakonu o inspekcijskom nadzoru, a ova oblast uređena je i Zakonom o planiranju i izgradnji.

Nadležnost građevinskog inspektora počinje od momenta početka izgradnje objekta.

U vršenju inspekcijskog nadzora građevinski inspektor je dužan da obavezno izvrši dva inspekcijska nadzora – prilikom dobijanja obaveštenja od nadležnog organa o prijavi temelja i po završetku objekta u konstruktivnom smislu.

Koliko je slučajeva zatvaranja gradilišta bilo u Beogradu u poslednjih pet godina – nije poznato.

Inspekcija ne vodi evidenciju po tom kriterijumu, kažu iz gradske uprave, dodajući da se „sankcioniše svako uočeno odstupanje od overene projektne dokumentacije.“

Do trenutka objavljivanja teksta, iz Ministarstva građevine nisu odgovorili na pitanja BBC-ja tome koliko su objekti u Srbiji bezbedni od zemljotresa i na koji način se ministarstvo stara o tome da izgradnja bude po svim propisima.

„Verujem da se sve kolege trude da ispoštuju propise, ali, nažalost, rekla bih da je štošta prošlo bez neke kontrole“, kaže Jasminka Božinović.

Procene Republičkog geodetskog zavoda pre četiri godine bile su da u Srbiji ima pet miliona objekata koji nisu upisani u katastar, piše Radio slobodna Evropa.

Zemljotres u Turskoj i Siriji: Razorne posledice snimljene dronom

O izgradnji objekta

Postoje dva osnovna načela pri projektovanju konstrukcije, objašnjava Marinković.

Prvi je da se objekat ne sruši, a drugi da ne sme da ugrozi živote ljudi.

Temelj

Prvo ide ispitivanje tla na kom se radi, što je veoma bitno, objašnjava Marinković.

„To rade geotehničari, naprave par bušotina na lokaciji na kojoj se gradi i na osnovu toga znate podatak na čemu ćete graditi, na šta stavljate konstrukciju.

„Možete da napravite kakve god hoćete temelje, ali ako tlo nije adekvatno, konstrukcija čak i da ostane cela, u potpunosti može da se preturi, jer tlo potpuno izgubi nosivost.“

Ti podaci su, dodaje, bitni i za određivanje dimenzija temelja.

„I ako je planirano da će objekat imati tri sprata, za toliko se dimenzioniše… Ne možete da izgradite pet ili šest“, kaže Marinković.

„Tu postoje i koeficijenti koji obuhvataju i nesigurnosti usled eksploatacije, ali sigurno ne i to da se digne dva sprata i tri ili nelegalnu nadgradnju.“

Božinović se sa tim susreće već u projektovanju objekta, gde, ističe, uvek mora da se poštuje propisana spratnost, prvenstveno kod zidanih objekata.

Ona kao problem vidi i neadekvatno renoviranje zgrada, što pojedini koriste i za nadogradnju.

„Vrlo često može da se desi da ne postoje projekti postojećih zgrada, da ih nema u arhivi.

„I onda vi kao projektant radite nadogradnju, a ne možete da potvrdite da temelji mogu da nose taj objekat… I to se dešava, nažalost.

„A ima mnogo takve nadogradnje u Beogradu“, kaže ona.

Vertikalni elementi

U vertikalne elemente, između ostalog, spadaju stubovi, zidovi i serklaži, o kojima se često priča posle zemljotersa u Turskoj.

„Serklaži su armirano-betonski elementi koji podsećaju na stub, a koji dele zidove i utežu ih, baš kako se pod dejstvom zemljotresa ne bi rasturili“, objašnjava Marinković.

„Postoje i jasne preporuke koliko procenata armature treba da bude u stubovima i betonskim elementima, kao i na kom razmaku.“

Međutim, sagovornici BBC-ja tu ističu veliki problem – pregrađivanje objekata.

„Možete vi da poštujete propis i da projekat bude adekvatno izveden, ali šta će se dogoditi u njemu u narednim decenijama takođe može da odredi njegovu sudbinu prilikom zemljotresa“, navodi Marinković.

„Ako komšija bez saglasnosti i analize inženjera izbije zid ili ukloni deo stuba koji nosi pet ili deset spratova, naravno da se mogu očekivati katastrofalne posledice, čak i bez zemljotresa, a pogotovo sa njim.“

Božinović dodaje da do toga posebno dolazi u starijim zgradama, gde su tokom godina menjali vlasnici stanova.

„I svako kada dođe u novi prostor poželi nešto drugačije, pa menja raspored“, navodi kratko.

„I tako suštinski ne znamo šta bi se desilo u slučaju jačeg zemljotresa, jer ne znamo koliko su ljudi zidova uklonili.“

Što su promene veće na nižim spratovima, to je rizičnije, ističe.

Tavanica

„Ona kao horizontalna ploča daje horizontalnu krutost objektu“, kaže Marinković.

„Kod zidanih objekata sa serklažima potreban je i horizontalni serklaž, kao prsten koji uteže sve zidove da rade zajedno, što je bitno u svakoj konstrukciji.

„To vam je kao i u životu, ako svako nosi za sebe može daleko manje da ponese nego mi svi zajedno.“

Najbolje su betonske, odnosno krute tavanice, dodaje.

Problem može da nastane sa starijim objektima koji su zidani, a imaju drvene tavanice, što je bio slučaj u Petrinji, mestu u Hrvatskoj koje je 2020. pogodio snažan zemljotres.

„Bili smo tamo i videli da su dominantno oštećene zidane konstrukcije sa starim drvenim tavanicama“, navodi Marinković.

„Ona je fleksibilna i ne drži zidove zajedno pod obručem koji ih uteže da zajedno rade.“

Marinković objašnjava i da građani mogu da provere koliko su objekti u kojima žive zapravo otporni na udare zemljotresa.

„Mi se time bavimo skoro svaki dan, ali najčešće imamo zahteve od bitnih institucija, poput bolnica, biblioteka ili ambasada, ali i ponekih prihvatnih lica“, navodi.

Na objektu se tada proveri stanje postojeće konstrukcije, kao i njena seizmička nosivost.

„To faktički znači da uradite projekat kao da radite novu zgradu, čak i možda komplikovaniji, jer treba da dođete do podataka o konstrukciji, snimite njeno stanje, procenite stanje materijala, crteže, uradite proračun…

„I na kraju kažete da li objekat zadovoljava ili mora da se ojača zid ili stub ili da temelje treba sanirati kako bi objekat bio bezbedan od zemljotresa.“

Međutim, navodi on, problem je i što mnogi i dalje nemaju svest o tome.

„Svi razmišljaju – ma, neće se dogoditi zemljotres.“

O zemljotresima

Branko Dragićević, Republički seizmološki zavod

Zemljotresi su neminovnost, sa njima se mora živeti.

Ne mogu se sa sigurnošću predvideti, niti se mogu sprečiti.

Oni su deo prirodne opasnosti po živote ljudi, materijalna i kulturna dobra, a koja prati čovečanstvo od njegovog nastanka.

Kada se seizmička opasnost posmatra u okvirima geološke istorije, primetno je da je ona nepromenjena – broj zemljotresa se niti povećava, niti smanjuje.

Na dešavanje zemljotresa se ne može uticati.

Međutim, ono na šta možemo da utičemo je ublažavanje posledica zemljotresa tako što ćemo identifikovati seizmički rizik na nekom prostoru i predstaviti ga na kartama hazarda.

Zatim na osnovu konsenzusa treba odlučiti do kog niva zaštite želimo da se štitimo.

A to se postiže pre događanja jakih zemljotresa, preduzimanjem preventivnih mera na polju povećanja otpornosti, odnosno ublažavanje posledica budućih dejstava zemljotresa.

Sve kako ti zemljotresi ne bi poprimili obeležja katastrofe.

Dakle, ključ je u našim rukama.

Kolaps objekata posle jakih zemljotresa nije neminovnost.

Zemljotres u Turskoj i Siriji: Mogu li životinje da predvide prirodne katastrofe

O zemljotresima u Srbiji

Iako Srbija nije područje u kojima su snažni zemljotresi česti, to ne znači da ih nema.

Zapravo, godišnje ih bude oko 1.200, samo su toliko slabi da ih ljudi obično ne osete.

Prema podacima Republičkog seizmološkog zavoda, samo od početka godine Srbiju je pogodilo 167 manjih zemljotresa, prenosi Vois (VOICE).

Međutim, mediji zbog situacije u Turskoj o njima redovno pišu, uz poneki senzacionalistički naslov, što seizmološkinja Slavica Radovanović smatra kontraproduktivnim.

„Bilo bi najbolje kada bismo stalno imali male zemljotrese i da se nigde ne nakuplja seizmička energija i da nigde nemamo snažan zemljotres“, navodi Radovanović za Vois.

Ona zato upozorava medije da „ne šire paniku“.

Posle zemljotresa u Turskoj, došlo je i do potresa u Rumuniji, a onda i u Hrvatskoj, nedaleko od ostrva Krk, koji se osetio i u Srbiji.

Poslednji snažniji potres u Srbiji – od 5,4 Rihtera – bio je 2010. godine u Kraljevu, kada je poginulo dvoje ljudi, a oštećeno više od 20.000 objekata.

Stručnjaci navode da se na tom području u narednim godinama može očekivati još jedan, takođe od oko pet Rihtera.

To područje, objašnjava seizmološkinja Ana Mladenović, prema istraživanjima ima „povratni period takvog zemljotresa od 10 do 15 godina.“

„Moguće da će ova energija koja je došla iz Turske i Rumunije malo ubrzati taj proces“, izjavila je Mladenović za Tanjug.

Marinković se tu takođe vraća na pitanje poštovanja propisa.

U tom slučaju važi da zgrada u Srbiji ne sme da se sruši ako je jačina zemljotresa do šest stepeni Rihtera, dodaje.

Prvi zemljotres koji je 6. februara pogodio Tursku i Siriju iznosio je 7,8 stepeni, da bi nekoliko sati kasnije usledio još jedan od 7,4.

„Gde god da se gradi, ako je to prema važećim kartama i mapama, koje uzimaju u obzir zemljotres koji se može dogoditi, ti objekti ne bi trebalo da se sruše“, zaključuje Marinković.

Isto navodi i Dragićević, dodajući da se „isuviše priča o tektonici, kako i zbog čega zemljotresi nastaju i kako se može predvideti buduća seizmička aktivnost“.

„Ubija nas previše priče o zemljotresima, rekao bi pesnik da je živ – ne ubijaju zemljotresi, već ljudsko nečinjenje ili pogrešno činjenje u aktivnostima prevencije“, ističe.

„Pitanje svih pitanja je zašto se objekti ruše, već zašto se to dešava i sa objektima koji su građeni posle donošenja propisa u doba najvišeg naučnog, tehnološkog i ekonomskog razdoblja, kada se to može trajno sprečiti merama prevencije.“

Mnogi pritom, dodaje, misle da se mere zaštite od zemljotresa svode na ličnu zaštitu, poput sakrivanja pod dovratak, što naziva „prevaziđenom preporukom“.

„Te mere imaju smisla samo kada ste u zgradama koje se usled zemljotresa neće srušiti zbog nepoštovanja propisa“, zaključuje Dragićević.