Džejms Pul na prošlogodišnjoj trci — Džejms Pul, ultramaratonac iz Londona, do sada je kompletirao dva izdanja Projekta Brzina

,,Kada vas policija zaustavi, morate da budete veoma ljubazni“, kaže Nils Arend.

,,Lično, imam problem sa predstavnicima vlasti, ali tokom Projekta Brzina, vi predstavljate sve nas, tokom svake interakcije“.

,,I zato, budite ljubazni, sarađujte. Kada vas pitaju šta radite, samo im recite: ‘Ma, mi smo samo grupa prijatelja koja trči u Vegas“.

,,To je manje-više sve što bi trebalo da znaju“.

Arend sedi u jednom baru u severnom Londonu i objašnjava osnovna pravila jedne od najprivlačnijih ultramaratonskih trka na svetu.

Prijateljski, ali i oprezno, on pred licem zakona samo iznosi informacije o Projektu Brzina (TSP), neodobrenoj trci dugoj 560 kilometara, od Los Anđelesa do Las Vegasa, kroz Dolinu smrti, koju nijedna institucija niti brend ne podržavaju.

Ova trka nema svoj vebsajt, nema ‘klika’ za prijavljivanje, nema pravila, zvaničnu rutu, gledaoce, niti ima, barem ne na nedelju dana od početka trke, zvaničan datum početka.

Ovo je ‘Borilački klub’ trkačkog sveta, napravljen po kalupu njegovog osnivača. Pre nego što je osnovao ovaj maraton nakon što se sredinom 2000-ih preselio u Los Anđeles, Arend je bio organizator rejv zabava u iznajmljenom burdelju u kvartu crvenih fenjera u Hamburgu.

Bez obzira na ovaj andergraund status trke, na startnoj liniji se uvek nalaze neki od najbržih atletičara na svetu, a tu su uvek i najveći brendovi.

Kako se oni uopšte nađu na jednom ovakvom mestu? Duga je to priča, obavijena velom tajne.

Arend je ovu rutu prvi put pretrčao 2013. godine i to u vidu štafetne trke sa još petoro prijatelja – tri muškarca i dve žene. Takmičenje u takvom formatu se danas naziva originalnim (OG) načinom učestvovanja.

Od tada, međutim, dodate su još tri različite kategorije, a među njima je i neverovatna solo klasa u kojoj se britanski ultratrkač Džejms Pul takmičio prethodne dve godine.

,,Zvuči kao da stalno nešto pridikujem ili da svi ostali rade nešto pogrešno“, kaže Pul koji na sumanut način opstaje u trci, kampujući u napuštenim zgradama okružen razbacanim čaurama i hraneći se na benzinskim pumpama. On je ove godine trku završio za samo 119 sati.

,,Ali kada iza sebe imate kutiju punu medalja i kolekciju dresova koji vam više ništa ne znače, onda je ovakvo iskliznuće najčistiji način da radite nešto što toliko volite“.

Arend voli nekonvencionalan pristup. Samim tim prezire svaki odmeren pristup takmičarskom trčanju na duge staze.

,,Kada sam se preselio u Los Anđeles, istrčao sam nekoliko maratona“, kaže on. ,,Ali nisam se osećao komotno. mislio sam kako nisam u ,,pravom društvu“.

,,Tako da sam sledeći put poželeo da započnem nešto što će biti moje. Stvorili smo bezbedno mesto za one željne da se trkaju onako kako to sami žele da rade. Nema maratona koji tako nešto obezbeđuje svojim takmičarima. Mogli bi, ali ne rade to. Oni samo ostvaruju napisane programe kao što su to radili i pre 25 godina“.

,,Postoje dva tipa motivacije za ljude koje privlači projekat Brzina“.

,,Prvi je onaj kada kažete ‘OK, idem tamo, takmičiću se i razbiti sve, dok je drugi onaj u kom kažete ‘Idem da Brzinu iskoristim za jačanje sopstvene misije, svega iza čega stojim’. I dok god je to u skladu sa onim iza čega stoji i naša zajednica, onda je to prava stvar“.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Kako je trčanje promenilo život Ivana Miškeljina.

Većina najvećih svetskih brendova želi da bude deo Arandove vizije.

Projekat ove godine slavi svoju 10. godišnjicu, a spisak brendova koji šalju svoje timove je u stvari lista najznačajnijih u sportu danas – tu su i Najki i Traksmit, Nju Balans i On Raning.

Njihovo prisustvo na ovakvoj ne-rangiranoj predstavi – trka počinje u četiri ujutru u Santa Moniki – jedan je od mnogih paradoksa koji u isto vreme i privlače i izbegavaju publicitet.

Iako ogoljena od svih uobičajenih zamki visoko profilisanih trka, zainteresovanost velikih brendova za Brzinu je u neverovatnom usponu.

Pul ovakvu ironiju prepoznaje bolje od svih drugih.

Sponzori ovog 47-godišnjaka su napravili kratki film o trci održanoj prošle godine i opremili ga kamperskim vozilom ne bi li mu pomogli da bolje spava i da ima bolju navigaciju.

On je ove godine ipak trčao bez ikakve podrške i bio je jedini takmičar koji se odlučio na takav korak. Bila je to odluka koju je i sam Arend nazvao ‘ludom’.

To je značilo da je Pul sam bio odgovoran ne samo za trku od 500 km održanu u vrlo promenljivim okolnostima – veći deo trke je proveo u postavljenoj jakni i trkačkoj trenerci zbog izuzetno niskih temperatura i snežnih oluja – već je i potpuno sam morao da se orijentiše ne bi li pronašao pravi put, kao i da se snalazi za hranu i spavanje.

Džejms Pul pronašao je mesto za odmor u napuštenom objektu — Takmičari su sami odgovorni za sopstvenu rutu, ishranu, hidrataciju i pronalaženje mesta za odmor

,,Imao sam par primedbi koje su mi uputili iz Brzine, ali siguran sam da će sve biti kako treba“, kaže on.

Prošlo je manje od dve nedelje od njegovog povratka u Los Anđeles, a Pul i ja trčimo 10 km duž kanala Ridžent i ostalim njemu uobičajenim stazama u istočnom Londonu.

Pul u razgovor ležerno ubacuje plan po kojem će za nekoliko dana učestvovati u maratonu, a zatim pokušava da objasni šta je to privlačno u trci dugačkoj 500 km i stazi koja je, čini se, poznata jedino po svojoj bezličnosti.

Deo trke koji je istrčao ove godine da je odveo i do puta Jermo – 120 km pravog asfaltnog puta bez ijednog skretanja.

,,Trčiš šest sati, ali si i dalje na istom putu“, kaže on. ,,Onda još šest sati – isti put“.

,,Ako prelaziš oko 120 km dnevno, kao ja, onda ceo dan provedeš na istom putu bez ijednog skretanja“.

Pola Redklif je obično u krug brojala do 100 u svojoj glavi tokom maratona.

,,Da li možeš da zamisliš koliko bih puta morao da ponavljam brojanje do 100 na ovakvom maratonu?“ kaže Pol smejući se. ,,Mislim da je najvažnije da uvek budeš prisutan, tu, u sadašnjosti. I upravo je to radila i Pola sa brojanjem do 100, bitno je samo da ne razmišljaš o stvarima koje su pred tobom“.

,,Moraš da uživaš u svakom trenutku koliko god si u stanju da to radiš. Ako posle pretrčanih 100 km počneš da razmišljaš o onih 400 koji su pred tobom, to će jednostavno da te razori“.

Pol, koji je na trku poneo i kameru kojom je zabeležio neke od slika koje možete da vidite u ovom tekstu, kaže: ,,Projekat Brzina je divan u svom brutalističkom stilu. Lepota je svuda oko nas. Samo se radi o načinu na koji sve gledaš. Benzinske pumpe su užasno ružne, ali kada stigneš do njih, one su divne“.

,,Za nas Britance ovakvi brisani prostori kao što su ovi Amerikana predeli sa napuštenim gradovima ne postoje“.

,,Mogao sam, i spavao sam u napuštenim zgradama, što u Velikoj Britaniji baš i ne možeš da nađeš“.

Da li je to na neki način strašno? ,,Da, pomalo jeste“. kaže on. ,,Kada spavaš u zgradi okružen razbacanim čaurama, ne možeš da ne pomisliš da li si bezbedan na takvom mestu“.

,,Sećam se da sam prošle godine video potpuno izrešetan automobil, ali sam bio toliko umoran da sam pomislio da ne bi bilo loše da odspavam malo na zadnjem sedištu. Na kraju to nisam uradio, jer sam shvatio da je to glupa ideja“.

,,Očigledno je ljudima služio kao meta za vežbanje pucanja – možeš li uopšte da zamisliš tako nešto?“

Arandov put od organizatora andergraund rejv zabava u Hamburgu do predvodnika ultramaratonskih trka u Los Anđelesu, na prvi pogled izgleda neobično.

Ali on uporno objašnjava da postoji veza između takvih stvari.

,,To je isto. To je sport izdržljivosti, mnogi od takmičara su bili učesnici ovakvih noćnih zabava“, kaže on. ,,Mnogi od onih koji su imali probleme sa alkoholom, drogom ili bilo čime, neki od njih postanu deo ovog sporta, a mi smo tu da stvorimo ambijent u kojem će se oni osećati bezbedno“.

Organizator Nils Arend je ranije priređivao rejv zabave u zoni sa crvenim fenjerima u Hamburgu

Pul se slaže sa tim i insistira na tome da Brzina mora da bude prihvaćena kao resetovanje od društvenih normi. Ekstremno, ali odmereno pustinjsko sklonište od monotonije radnih dana uslovljene svakodnevnim odlaskom na posao od devet do pet.

,,Postoji neka vrsta radosti u spoznaji da si tokom trke sam sebi dovoljan, da možeš sam da se brineš o sebi i da ti niko drugi nije potreban“, kaže Pul.

,,Danas je sve poprilično potaman, zar ne? Živimo u svetu u kojem je sve lagodno, naročito u Britaniji i Americi“.

,,Dostavljači uvek mogu da ti donesu ručak. Ne moraš ni da izlaziš iz kuće“.

,,Ovo je ekstremno drugačije. Niko ti ništa ne donosi. Ništa ne dobijaš, ukoliko se sam ne pobrineš za sve. A ako je mesto na koje si se uputio zatvoreno, tako ti je to“.

Pul to vrlo dobro razume.

Tokom ovogodišnje trke je bilo nekoliko perioda kada je po osam ili deset sati bio bez ikakve šanse da obnovi zalihe hrane ili vode.

Zna to i Arend i time se hrani, takvim oslobađajućim osećajem i pomeranjem granica fizičke izdržljivosti.

Zapravo, ukoliko su glasine istinite, tih osam do deset sati bez vode ili hrane će biti sitnica u odnosu na ono što planira da uradi.

Džejms Pul kupuje piće u automatima tokom trke — Pul je ovogodišnju trku istrčao potpuno sam i bez ikakvih sponzora

Pul u razgovor koji vodimo ubacuje priču o tome kako Arend razmišlja o organizaciji trke u stilu Brzine ovog novembra u Čil

Ona će po karakteru i razdaljini biti slična Brzini, ali još ekstremnija, s obzirom da će njen put takmičare odvesti do pustinje Atakama, koja predstavlja jednu od najsurovijih životnih sredina.

Trka preko Atakame ne nudi apsolutno nikakve mogućnosti dopune namirnica. Timovi će morati da budu u potpunosti samoodrživi i da zbog prirode terena kompletnu opremu ponesu u kombijima.

Arend je zatvoren po pitanju šta sledi nakon toga. ,,To je zaista teško pitanje“, kaže on. ,,Istražujemo neke mogućnosti po tom pitanju“.

,,Uvek ću ići na neke svoje avanture. Tako je rođena i Brzina, pa ako naiđem na avanturu za koju pomislim da bi je valjalo podeliti sa zajednicom, to ću i uraditi“.

Pul nije toliko dvosmislen.

Ukoliko Arend trku odvede u Atakamu, njegovo ime će biti prvo na startnoj liniji, bez obzira na sve rizike. Zašto?

,,Ja zaista ne razumem ljude koji svake godine dolaze nanovo na Londonski maraton i celog života pokušavaju da poboljšaju rezultat za 5 sekundi. Koga je uopšte briga za to?“, kaže on.

,,Ja im zato poručujem da prestanu da se bave nevažnim stvarima i da pokušaju da urade nešto što je zaista uzbudljivo“.

,,Postoje mnogi suptilni razlozi zbog kojih se ne odlazi na trke kao što je Brzina. Ali na kraju svega stoji jedan pomalo tupav, ali suštinski odgovor, da vi to u stvari možete da uradite. A ako već možete, zašto onda ne pokušate da se oprobate u tome?“

Pogledajte i ovu priču: