Prvomajski uranak za moju generaciju, rođenu u poslednjim decenijama 20. veka, ima vrlo malo veze sa ranim ustajanjem i skoro nikakve sa radničkim pravima.
Samo pada 1. maja ili 30. aprila, kako koje godine.
Mogao se komotno zvati i Praznik mladih gorana ili pecaroša sa unapred pripremljenim planom reorganizacije, danas poznatim kao after.
Svaki taj odlazak u prirodu po mraku, tokom naših srednjoškolskih dana, bio je neminovno praćen roditeljskim komentarima.
„E u naše vreme se stvarno ranilo, išli smo u šetnju i na piknik, bili smo prava radnička omladina“.
Mi nismo.
- Petak trinaesti: 12 stvari koje treba da znate
- „Radnici, ne robovi“, ples i putovanja: Svet obeležio 1. maj
- Svi srpski kalendari: Od Svetog Save do Milankovića – da li ste dočekali 7528. godinu?
A kako je sve počelo?
Američki sindikati započeli su 1886. masovne štrajkove pod parolom „tri osmice“.
Tražili su da svakog dana ljudi osam sati rade, osam sati odmaraju i imaju osam sati za kulturno uzdizanje.
Najveći štrajk organizovan je u Čikagu 1. maja 1886 – okupilo se više od četrdeset hiljada radnika koji su u fabrikama obavljali teške fizičke poslove bez radnog vremena i dana za odmor.
U to vreme, Čikago je bio srce američke industrije, i centar sindikalnog organizovanja.
Sledećih dana, protestima se pridružuju desetine hiljada nezadovoljnih radnika.
Poslovni i politički krugovi nisu blagonaklono gledali na to. Naprotiv.
Iako su najavljene kao mirne šetnje kojima je prisustvovao čak i tadašnji gradonačelnik Čikaga, atmosfera se zakuvala.
Kada se ispred jedne fabrike policija umešala sukobe između sindikalaca i štrajkbrekhera, jedna osoba je poginula, a više njih je ranjeno, piše enciklopedija Britanika.
Ogorčeni policijskom brutalnošću, radnici, levičari, ali i anarhisti su sledećeg dana, 4. maja, organizovali demonstracije na čikaškom trgu Hejmarket.
Osoba čiji identitet nije utvrđen bacila je tada bombu kojom je ubijeno sedam, a ranjeno 67 policajaca.
Nastradali su i demonstranti – u eksploziji je poginulo najmanje četvoro, a povređeno je više od 30 štrajkača.
- Upoznajte Lenjina: Kako je oblikovao Tita i Jugoslaviju
- Srbija: Šta obeležavamo na Sretenje i zašto je to bitno
- Ne, 2019. godina nije kraj decenije
Zbog tog događaja, koji se naziva i Hejmarket masakr – osam anarhista je uhapšeno, optuženo za ubistvo i osuđeno na smrt, iako njihova krivica nije utvrđena.
Kasnije je, navodi Britanika, dokazano da nisu imali pošteno suđenje – pojedini dokazi su fabrikovani, porota je bila na strani tužilaštva, a i sudija je bio pristrasan.
U sećanje na te događaje, tri godine kasnije, na Prvom kongresu Druge internacionale 1889, ustanovljeno je obeležavanje Prvog maja.
Sukobi sa čikaškog trga poslužili su kao inspiracija za mnoge levičare u budućnosti.
Ipak, iako se sve ovo dogodilo u Americi – Sjedinjene Američke Države nikad nisu prihvatile ovaj datum za dan rada – u ovoj zemlji se taj praznik obeležava prvog ponedeljka u septembru.
S druge strane, već decenijama Praznik rada se proslavlja u socijalističkim zemljama poput Kube i Rusije, posebno u periodu posle Oktobarske revolucije 1917. i tokom hladnoratovskih podela.
Kad je došao u ove krajeve?
U godinama koje su usledile posle sednice Druge internacionale talas demonstracija i radničkog nezadovoljstva zapljusnuo je celu Evropu.
Od južnoslovenskih naroda, prvo su počeli da ga obeležavaju Slovenci i Hrvati, u tadašnjoj Austrougarskoj.
O tome piše hrvatski časopis „Tina“ od pre gotovo pola veka, 1971, prenosi Jugopapir.
Tri hiljade zagrebačkih radnika 1890. najpre je učestvovalo u radničkoj skupštini na kojoj se tražilo osmočasovno radno vreme i nedeljni odmor, a zatim se povorka uputila ka Maksimiru, dok je orkestar svirao Marseljezu.
Kako su ubrzo austrougarske vlasti strogo zabranile prvomajske proteste, narednih godina oni su bili obeleženi brojnim nemilim scenama.
Ipak, loši uslovi rada, niske nadnice i izostanak radnog vremena podstakli su ubrzo i radnike u Srbiji da organizuju prvomajski miting – 1893.
Za mesto demonstriranja odabrana je kafana „Radnička kasina“ na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu, piše Politikin zabavnik.
Iako su obezbedili i muziku i crvene parole „Proleteri svih zemalja ujedinite se“, nezvani gost bila je žandarmerija.
„Pokušaji su se završili pre nego što su i počeli, praćeni onim „Odbij“ i „Rasturaj povorku, da je ne bismo mi rasturili“.
„A ti bajoneti na puškama bili su vrlo ubedljivi. Nesuđeni učesnici demonstracija vrlo brzo su se razišli kud koji“, piše u Zabavniku.
Ono malo preostalih štrajkača otišlo je na Topčider, u pratnji policije, gde im je pročitano pismo Vase Pelagića, učitelja i predvodnika nezvaničnog socijalističkog pokreta u Srbiji.
Prvi maj u Bosni proslavljao od 1906, a u Makedoniji od 1909. godine, piše Tina.
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija uvela je 1. maj kao državni praznik rada koji se slavio uz uranke, povorke, a često i šoping ture.
U Srbiji se i danas praznuje neradno dva dana- 1. i 2. maja.
Odakle uranak?
Etnolog Dragomir Antonić smatra da su komunističke vlasti tom prazniku dodale uranak, do tada uobičajen za slavu Đurđevdan, 6. maja.
„Umesto odlaska u prirodu za Đurđevdan, odlazilo se za Prvi maj, gde su preneseni formalni atributi đurđevdanskog uranka sa potpuno izmenjenom suštinom.
„Igralo se, pevalo se, sve u slavu pobede radnika nad, valjda, kapitalistima ili već nekog drugog“, kaže u pisanom odgovoru za BBC Antonić.
I tako je u samoupravnom jugoslovenskom socijalizmu praznovanje izgledalo decenijama – dok nije izgubilo vezu sa korenima.
Kako se obeležava u 21. veku?
Radno i paradno.
Svake godine, osim ove obeležene korona virusom, sindikati i radnici širom sveta organizuju marševe na kojima traže bolje uslove rada.
U Grčkoj sindikati javnih preduzeća neretko toga dana blokiraju čitavu zemlju. Slično je i u Rusiji i na Kubi, zemljama sa jakom socijalističkom tradicijom.
Međutim, prvomajskih demonstracija bude i na Tajvanu i u Francuskoj, gde su više politički, nego radnički.
U tekstu „Zašto obeležavamo Prvi maj“ naučni novinar Slobodan Bubnjević navodi da je ovaj datumj na „Zapadu još uvek snažan povod za marševe i demonstracije radnika, ali i okršaje antiglobalista, anarhista i sindikalnih organizacija sa policijom“.
Čini se, piše on, kao i da dobija poseban zamah u poslednjoj deceniji otkako su, posle ekonomske krize, socijalističke ideje okupile nove poklonike.
„U Srbiji, zbog toga što su sindikalne organizacije uglavnom organizaciono devastirane, politički kompromitovane, a često i onemoćale i korumpirane, jedine preostale tekovine Međunarodnog praznika rada i dalje predstavljaju tradicionalni prvomajski uranci, porodični roštilji i izleti u prirodi“, napominje Bubnjević.
Tako dolazimo do moje post-pionirske generacije i žurki uoči uranka.
Ove godine, ni toga, ni onih roditeljskih pridika neće biti.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
