Tela umrlih natovarena na skromna otvorena seljačka kola prevoze se ulicama Valjeva dok se prestrašeni meštani sklanjaju u kuće, bežeći od pošasti koja je zavladala svakim kutkom njihovog grada.

Epidemija pegavog tifusa širi se Srbijom, epicentar je na zapadu zemlje koji samo što je povratila srpska vojska posle Kolubarske bitke.

„Celo Valjevo je bilo bolnica, a ulice grada bolnički hodnici“, kaže istoričar Vladimir Krivošejev za BBC na srpskom.

Tifus koji prenose vaši zahvatio je Srbiju krajem 1914, i nije je puštao iz smrtonosnog zagrljaja sve do proleća sledeće godine.

• Kako je Tifusarka Meri ostavila za sobom trag skandala i smrti
• Svi juriši srpskog Gvozdenog puka – 110 godina od mobilizacije
• Kako je svet izgledao posle Španskog gripa 1918 – i šta možemo da naučimo

„U poređenju sa bilo kojom sličnom, epidemija tifusa u Srbiji bila je najnaglija po nastanku, najbrža po porastu broja zaraženih, najveća u obimu i najbrže suzbijena od svih dosadašnjih“, napisao je britanski doktor Vilijam Hanter 1915. godine.

Podaci o broju obolelih i preminulih se razlikuju, a Hanter navodi da je umrlo „najmanje“ 120.000 ljudi u Srbiji, čija se broj stanovnika pre rata procenjivao na između na između 3,4 do 4,57 miliona stanovnika.

„Malo manje“ od pola miliona ljudi je obolelo, piše britanski doktor.

Hanter je sa još 24 lekara bio član britanske misije koja je došla u Srbiju kako bi predložila niz mera za zaustavljanje tifusa.

Jedna od njih se izdvojila.

Bio je to parni dezinfikator, nazvan „srpsko bure“, ili, kako ga je jedan lekar nazvao, „Kolumbovo jaje“, zbog efikasnosti i jednostavnosti konstrukcije.

Dezinfikator je osmislio potpukovnik Džordž E. F. Stamers, član britanske misije iskusan u suzbijanju zaraznih bolesti, koji je sličnu napravu koristio ranije, u borbi protiv kuge u Indiji.

Naziv „srpsko bure“ koristi se od kraja Prvog svetskog rata u domaćoj i stranoj naučnoj literaturi, poput medicinskog časopisa Lanset.

Posle primene Hanterovih mera, broj obolelih naglo je počeo da pada, a „srpsko bure“ dočekalo je i Drugi svetski rat.

Haos

Februar 1915. godine.

Vilijama Hantera, 54-godišnjeg internistu u jednoj od prvih infektivnih klinka u Engleskoj, britanska vlada poziva da organizuje tim od 25 lekara koji bi otišli u Srbiju da pomognu u suzbijanju epidemije tifusa.

Iako je kao lekar imao iskustva sa mnogim zaraznim bolestima, tifus nije bio toliko prisutan – u to vreme je u bolnicama lečeno oko 1.000 zaraženih godišnje.

U vreme kada britanska misija stiže u Srbiju, 4. marta 1915, hiljadu, i više zaraženih, biće svakodnevna brojka.

„Uslovi u bolnicama neopisivo loši, prenatrpane su, sanitarne i dezinfekcione mere ne postoje.

„Hitno, hitno su potrebni, ne hirurška oprema i pomoć, već kreveti, ćebad, prekrivači, majice i odeća za 15.000 pacijenata“, piše Hanter.

Malobrojni srpski doktori bore se protiv pegavog tifusa, izazvanog bakterijom koja se prenosi putem vaši.

„Vaš prilikom sisanja krvi izbacuje izmet na kožu čoveka.

„Taj izmet izaziva svrab, čovek počinje da se češe, utrljava u kožu feces u kome je bakterija koja se dalje širi putem krvnih sudova“, kaže epidemiolog Radovan Čekanac.

Pošto vaš ne podnosi promenu temperature, odlazi sa hladnog tela preminulog ili obolelog sa visokom temperaturom, i može da pređe na novog „domaćina“, objašnjava.

Hanter beleži da se u bolnici u Nišu, sa 200 kreveta, nalazi 700 pacijenata o kojima brinu samo dvojica lekara.

Niš nije bio izuzetak.

Slično je bilo širom tadašnje Srbije, pošto je zemlja rat dočekala sa mali brojem lekara, a mnogi od njih su oboleli i umrli baš od tifusa.

Ranjenici i oboleli od tifusa ležali su zajedno, ponekad u istom krevetu, pokriveni jednim ćebetom.

Za mnoge nije bilo mesta, pa su smeštani u hodnike i između postelja, na gole daske.

„Naše bolnice ni pre rata nisu bile opremljene, bili smo siromašna zemlja, oskudevali smo u svemu.

„Na sve to je došao ogroman broj obolelih, ranjenih, nehigijenski uslovi, hladnoća, iscrpljenost ratovima i stalnim marševima, opšta otpornost ljudi je bila smanjena, nije bilo hrane, preobuke, opšte rasulo“, kaže Jelena Jovanović Simić, kustoskinja Muzeja nauke i tehnike.

Tifus se tada širio nezaustavljivom brzinom, ubijajući svakog trećeg ili čak svakog drugog obolelog u nekim bolnicama, navodi Hanter.

Sedam godina po završetku epidemije, 1922, lekar Vladimir Stanojević, upravnik vojne bolnice u Nišu, napisaće da su „haos“ i „higijenska zapuštenost“ vladali svuda.

‘Kolumbovo jaje’

Odmah po dolasku, britanski lekari utvrđuju da su vaši prenosioci zaraze i da je potrebno pronaći način kako da se što pre unište.

„Vaš se zadržava i polaže jaje u šavovima odela i veoma ju je teško eliminisati“, kaže epidemiolog Čekanac.

Hitno je trebalo naći jednostavan način za dezinfekciju od materijala na raspolaganju, koji bi se lako upotrebio u kućama i bolnicama, piše Hanter.

Potpukovnik Stamers je za 48 sati skicirao parni dezinfikator, koji će ubrzo biti nazvan „srpsko bure“.

„Vredno bi bilo da se pokuša načiniti jedan ovakav dezinfektor tako da efektivno dejstvuje na ove vrste telesnog gada“, napisao je Stamers u izveštaju i priložio skicu, koji se mogu pronaći u Arhivu Srbije, kao i u katalogu izložbe „Tifus 1915″ Jelene Jovanović Simić.

Govoreći o„telesnom gadu“, Stamers je mislio na vaške.

On je predložio da se kao dezinfikator koristi gvozdeno ili drveno bure ili sanduk.

Dno dezinfikatora je izbušeno, a pokriva ga poklopac, na koji se stavlja kamen da bi ostao čvrsto zatvoren.

Naprava se postavlja na podupirače i odignuta je od zemlje.

Ispod je posuda sa vodom pomešanom sa formadelhidom, koja se zagreva tako da tečnost isparava.

Odeća i posteljina se drže u dezinfikator jedan sat da se dobro napare, a onda se vade i prostiru napolju, na suncu.

„Ovi dezinfektori mogu da se naprave u svakoj veličini, prema potrebi, i umnože prema volji.

„Bili bi vrlo jeftini. Para formadelhida (…) u parom potpuno zasićenoj atmosferi imala bi dobra dezinfekciona svojstva“, napisao je Stamers.

Njegova ideja odmah je prihvaćena.

Predsednik vlade Nikola Pašić naredio je da se odmah napravi hiljadu dezinfikatora i pošalje širom Srbije.

Cilj je bio da svako selo i svaki puk od 250 vojnika imaju po jednu napravu.

Organizovane su i obuke za vojnike koji bi bili zaduženi za dezinfekciju odeće.

Britanski lekari su predložili i niz mera, poput izolacije obolelih, obaveštavanja stanovništva o načinu širenja bolesti, pravljenje punktova za dezinfekciju i karantin, obustavljanje železničkog saobraćaja.

Osmišljen je i takozvani Hanterov voz, napravljen za desetak dana.

Vojnici su se u vozu kupali, šišali, odeća im je dezinfikovana, a tamo su i vakcinisani.

Od 6. aprila do 28. maja 1915, oko 300.000 ljudi vakcinisano je u vozu, kaže Jelena Jovanović Simić.

„U toku pravljenja voza, nastupili su uskršnji praznici, i rad je prekinut.

„Britanski doktori nisu mogli da veruju da u takvoj situaciji, kada u zemlji bukti epidemija, radnici neće da rade na ‘crveno slovo'“, priča Jovanović Simić.

Pre dolaska britanskih lekara, u jeku epidemije, bilo je između 1.000 i 1.500 zaraženih dnevno, da bi dve nedelje od primene mera broj bio prepolovljen.

Sredinom maja, beleženo je oko 100 novozaraženih dnevno i, već u junu, epidemija je okončana.

Otkud tifus u Srbiji

Povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata, Radovan Čekanac, nekadašnji epidemiolog na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, pokušao je sa kolegama da utvrdi otkud epidemija tifusa u Srbiji – da li je bolest lokalnog porekla ili je „doneta“.

Tokom jeseni 1914, zabeleženi su sporadični slučajevi pegavog tifusa, ali posle Kolubarske bitke, kada je srpska vojska oslobodila Valjevo, bilo ih je sve više.

U ovom gradu u zapadnoj Srbiji, srpska vojska zatekla je 3.000 austrougarskih bolesnika zaraženih tifusom ostavljenih po povlačenju, piše Hanter.

Zaraženi vojnici nisu bili izolovani, već su pored njih ležali srpski ranjenici i bolest je počela da kulja na sve strane.

„Nehotice je izazvan biološki rat“, kaže Čekanac, danas u penziji.

Na početku epidemije, Valjevo je imalo dve bolnice, civilnu i vojnu.

Ubrzo je otvoreno šest rezervnih vojnih bolnica u kasarnama, sudu, gimnaziji i vojnim magacinima, kaže Vladimir Krivošejev, muzejski savetnik u Narodnom muzeju u Valjevu.

„Kada su i one postale male, otvarana su odeljenja u okolnim kafanama i restoranima, pa je više od 30 objekata u Valjevu na kraju bilo u funkciji bolnice“, kaže on.

U Valjevu je tada živelo između 8.000 i 9.000 ljudi, a umrlo je nešto više od 9.000 obolelih.

„Nisu to bili samo stanovnici Valjeva već i ranjenici, izbeglice, austrougarski zarobljenici“, objašnjava Krivošejev.

Bolest se širila i u poljskim bolnicama, gde se „skuplja i meša sve što iznemogne na frontu: i ranjenici, i bolesnici, i zaraženi, kao i još nezaraženi“, piše lekar Vladimir Stanojević.

„Kad hoće da se sazna prava i neprikrivena istina o našim bolnicama, onda se mora reći jedno: one su najviše raširile zarazu, one su najviše sveta uterale u grob.

„Bolnice su u to strašna doba bile nevidljive lomače, u kojima je gorelo sve živo: i zaraženi i nezaraženi, i bolesnici i lekari“, piše Stanojević.

Nova opasnost pretila je u komordžijskim kolima – u njima su svi kojima je bila potrebna medicinska nega prevoženi zajedno.

I železnički saobraćaj, u to vreme bio veoma korišćen, odigrao je ulogu u širenju zaraze, posebno među stanovništvom.

„Vojnike su otpuštali iz bolnica nedovoljno oporavljene, da bi se oslobodila mesta.

„Neki ranjenici su pri otpustu bili u periodu inkubacije bolesti, vraćali su se kućama i širili zarazu među stanovništvom“, kaže Jelena Jovanović Simić, autorka izložbe Tifus 1915, postavljenu u povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata.

Značaj Hanterove misije

U Srbiji su lekari malo znali o tifusu pre izbijanja epidemije.

„Lekari u Srbiji su bili dobri hirurzi, ali nisu bili spremni da se bave preventivnim medicinskim radom“, kaže Čekanac.

I pre epidemije se znalo kako se tifus prenosi – srpski lekar Jovan Kujačić je podrobno opisao kliničku sliku, epidemiologiju i način suzbijanja pegavog tifusa 1913. u časopisu „Narodno zdravlje“.

„Pretpostavka bi bila da lekari čitaju za njih najvažniji časopis.

„Međutim, neki nisu, neki su pročitali, ali nisu verovali. Oni koji jesu, nisu mogli ništa da urade, jer nije bilo dovoljno stacioniranih aparata za oslobađanje od vašaka“, kaže Jovanović Simić.

Lekari poput Vladimira Stanojevića su eksperimentisali raznim materijama kako bi uništili vaši, ali nije bilo dovoljno delotvorno, ukazuje ona.

„Državni odbor za suzbijanje zaraznih bolesti postojao je od januara 1915. godine i pre dolaska britanske misije uvedene su neke mere, počela je nabavka dezinfikacionih aparata iz inostranstva.

„Međutim, nije ih bilo na tržištu, slično kao tokom kovid pandemije, a mere su donete kasno“, dodaje Jovanović Simić.

Iako je broj obolelih naglo opao posle dolaska britanskih lekara, bilo je i osporavanja njihovih zasluga.

„Govorilo se da je broj zaraženih smanjen jer je došlo toplije vreme, pa ljudi više ne borave u zatvorenom prostoru toliko“ prepričava Čekanac.

Velika žarišta pegavog tifusa bila su i u Poljskoj, Rusiji i Rumuniji.

„U ovim državama nije primenjeno ništa od tih mera i epidemija je trajala još par godina“, ukazuje Čekanac.

Od zla do dobra

Čudnovati su zakoni ljudski i čudni su putevi čovečanskog napretka.

Ima filozofa, kao što je poznato, koji veruju, da u svetu u svemu ima smisla, da u svima postupcima ljudskih masa ima logike i razuma.

„I kroz zlo se mora proći na putu ka cilju“, — tvrde ti filozofi.

…..

Kod nas je zlo u našoj vojsci moralo nastupiti, jer smo mi sami nesvesno—namerno stvarali teren i sami išli na ruku zlu.

Naš nehat i istočnjački murdarluk, prikriven rečima „budžetske nemogućnosti“, kao i naša naopako shvaćena štednja i tvrdičluk, morali su dovesti u pomor.

Olako shvatanje života i zdravlja vojske i naroda, moralo je biti zaustavljeno kaznom.

Ali, isto tako zlo i kazna za nas ne smeju proći olako i bez pouke.

Mi sada, posle preživljenog iskustva, moramo izvideti u čemuje naše zlo, a izvidevši, popraviti ga.

Doktor Vladimir Stanojević, 1922.

Srbija je tokom epidemije pegavca „skupo platila neznanje“, kaže vek kasnije Jelena Jovanović Simić.

„Do tada nismo imali nikakve preventivne programe.

„Teško iskustvo iz Prvog svetskog rata pokazalo nam je da je najvažnije sprečiti obolevanje, a da lečenje treba da bude od sekundarnog značaja“, ukazuje ona.

Vilijam Hanter, odlikovan ordenom Svetog Save, napustio je Srbiju sa saradnicima 28. maja 1915. godine.

Ali „srpsko bure“ nije zaboravljeno njihovim odlaskom.

Dvadeset pet godina kasnije, u novom ratu, ponovo je odigralo važnu ulogu, ovog puta kao „partizansko bure“.

*Fotografije Muzeja nauke i tehnike upotrebljene u tekstu pripadaju zbirci Muzeja srpske medicine Srpskog lekarskog društva. Fotografija Arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti deo je Zaostavštine Romana Sondermajera, signatura 14559/IV-1-52.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]