Prvi svetski rat: Sjaj i beda nemačkog ratnog groblja u Smederevu

Na svega desetak minuta hoda od strogog centra Smedereva, pre stotinak godina uzdizao se osam metara visok velelepni spomenik podignut u čast nemačkih vojnika poginuli u Prvom svetskom ratu okružen hiljadama humki.

Kapela je kasnije pretvorena u vajarski atelje, a pod komunistima je zatim je ceo prostor preuređen u park. Na mestu gde počiva nešto manje od 5.000 vojnika i ratnih zarobljenika, ne postoji nikakva spomen-ploča, pa ni tabla.

Bašta smederevskog kafića u kome tog ranog julskog jutra sedimo je puna ljudi – kao i ceo grad, uostalom; četvrtak je tradicionalno pijačni dan u Smederevu. Obližnja taksi stanica i autobusko stajalište vrve od sveta sa kesama i torbama.

• Pismo koje je otkrilo tajni život Jozefa Mengelea
• Dijana Budisavljević: „Ako nam ona bude uzor, promena je moguća“
• Zašto je Smederevska tvrđava dignuta u vazduh

Mislite li da ljudi u Smederevu znaju da je Pionirski park zapravo Nemačko ratno groblje, pitam Branka Dukića, penzionisanog profesora matematike i informatike i pasioniranog ljubitelja zavičajne istorije.

,,Samo stari ljudi znaju, i sve je manje onih koji mogu da imaju neku uspomenu o tome, prirodno, zbog godina,“ kaže Dukić.

Kada je pre nekoliko godina pronašao razglednice iz Prvog svetskog rata sa motivima Nemačkog ratnog groblja u njegovom rodnom Smederevu, počeo je detaljnije da istražuje temu i 2010. izdao knjigu Nemačko ratno groblje u Smederevu. Jedan primerak je na stolu ispred nas.

„Jedna od mojih namera sa tom knjigom je bila da pokrenem nešto“, kaže on za BBC na srpskom.

„Osećam i ljudsku i građansku sramotu zbog toga na šta groblje liči, a onda kad sam video kako je izgledalo ranije, bilo me još više sramota.

„Mene su tu vodili da učim da skijam, u Pionirski park. A nisam znao da je tu groblje, kao što ogromna većina ljudi u Smederevu to i dalje ne zna, nažalost“, dodaje Dukić.

U Srbiji postoji nekoliko mesta na kojima su sahranjivani nemački vojnici. Mnoga su jednako zapuštena kao smederevsko.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je 2018. godine potpisivanje sporazuma sa Nemačkom o zaštiti grobova i vojnih memorijala.

Iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, međutim, nisu odgovorili na pitanja BBC-ja o ovom sporazumu.

Zaboravljeno groblje

Prve humke na ovom groblju pojavile su se ubrzo nakon okupacije Smedereva u Prvom svetskom ratu u oktobru 1915.

Prema zvaničnim podacima Nemačkog narodnog saveza za staranje o ratnim grobovima, ovde je sahranjeno 4.593 vojnika – najviše Rumuna i Nemaca, ali 67 vojnika iz Srbije, 373 iz Rusije, deset iz Francuske i jedan engleski vojnik.

Ovde su sahranjivani i vojnici tokom Drugog svetskog rata, kao i oni koji su poginuli u eksploziji municije u smederevskoj tvrđavi juna 1941, ali u mnogo manjem broju nego tokom Velikog rata.

Nakon 1945. godine, nove komunističke vlasti pretvorile su groblje u Pionirski park.

Vremenom je nehajno i ozlojeđeno stanovništvo pokralo gvozdene krstove, a već sredinom pedesetih lokalne vlasti su poznatom smederevskom akademskom vajaru Selimiru Jovanoviću Seletu ustupile kapelu na korišćenje.

Danas, 104 godine od nastanka groblja, ovaj prostor liči na sve samo ne na mesto upokojenja gotovo pet hiljada ljudi: krstova već odavno nema, a nekadašnja monumentalna kapela služi kao javni toalet onima koji se reše da, iz nekog razloga, ispreskaču žbunove, korov, travu, a možda i poneku zmiju kako bi do nje došli.

Put do groblja prohodan je samo iz pravca starog smederevskog groblja na koje se jednom stranom naslanja.

Sjaj…

Nemačko ratno groblje u Smederevu nije oduvek bilo u ovakvom stanju. Groblje je bilo čest motiv na nemačkim razglednicama štampanim u vreme Velikog rata.

„Počevši od 1916. to je bio jedan fantastično sređen prostor, kada su svi grobovi bili održavani i jasno obeleženi, sa krstovima, kad je taj spomenik izgledao zaista reprezentativno. Ogroman, preko osam metara“, kaže Dukić.

Spomenik o kome govori preživeo je tek nekoliko godina: urušio se između dva svetska rata.

Iako su postojali propisi o održavanju groblja, ono je posle Prvog rata zapušteno – što zbog nemara lokalnih i jugoslovenskih vlasti, što zbog mržnje naroda prema Nemcima.

Brigu je vodilo Kolo srpskih sestara u Smederevu, ali su i njihove mogućnosti bile prilično ograničene.

Između dva rata, dok je bilo u vlasništvu saveza iz Nemačke, groblje je nekoliko puta obnavljano, izgrađena je kuća za čuvara, kao i velelepna kapela sa sedam mozaika, lanternom i bronzanim krstom na vrhu.

Napravljena je od crvenkastog peščanika donetog iz najduže nemačke reke Veser, a u njoj se nalazio bronzani sarkofag težak 350 kilograma i mermerne ploče sa urezanim imenima identifikovanih nemačkih vojnika.

Narodni savez je obnavljao i vodio računa i o drugim nemačkim grobljima na teritoriji Srbije.

…i beda

Međutim, Drugi svetski rat značio je i obnavljanje mržnje i neprijateljstva prema Nemcima, a komunisti su ubrzo nakon 1945. čitav prostor nacionalizovali.

Staro nemačko ratno groblje dobilo je novi izgled i novi naziv – Pionirski park.

„Pitali ste malopre koliko se ljudi seća tog prostora, evo ja poznajem jednog starijeg čoveka od 92 godine koji pamti da su posle Drugog svetskog rata mladići poput njega išli i čupali gvozdene krstove.

„Niko se tome nije protivio, to nije bilo ograđeno. Malo po malo to se razgrađivalo i na kraju je to bilo sve poravnato bez ikakvog krsta i već sad vidite da tu nema groblja, nema obeležja“, kaže Dukić.

Krajem pedesetih godina, kapela je postala vajarski atelje Selimira Jovanovića Seleta uz amin lokalnih vlasti.

Jovanovića je poskidao mozaike, srušio lanternu i krst, skinuo vratnice od gvožđa pravljene u Nemačkoj i postavio obična staklena vrata.

Iako je vajar tvrdio da nemačkih kostiju na tom prostoru više nema, ne postoji dokazi o ekshumaciji i premeštanju posmrtnih ostataka vojnika sahranjenih na ovom groblju.

„Više od 4.500 ljudi je ogroman broj i da se sve to izmesti i da ne postoji nikakav trag i da se niko toga ne seća, to je nemoguće.

„Nije to desetak grobova, pa smo došli, iskopali i preneli. I to bi se zapisalo“, ubeđen je Dukić.

Šta sada?

Prostor groblja je pod ingerencijom Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Smederevu. Spada u prostore obuhvaćene kategorijom „prethodne zaštite“ koja je najniži nivo zaštite, kaže za BBC na srpskom v.d. direktora ove institucije Dejan Radovanović.

Radovanović kaže da sređivanje vojničkog groblja koče brojni problemi, poput manjka tehničkih i finansijskih sredstava samog Zavoda, ali i zakoni koji se ne primenjuju dosledno i nisu međusobno usaglašeni.

Dodatan problem predstavlja i pitanje vlasništva, a sve to treba da se reši na međudržavnom nivou, kaže Radovanović.

Kada se Prvi svetski rat završio, vlasništvo nad posedom preneto je sa jugoslovenske vlade na Nemački narodni savez za staranje o ratnim grobovima.

„Najpre treba da se krene od rešavanja pitanja vlasništva. Ako je 1930-ih groblje održavala Jugoslavija u saradnji sa Nemačkom, pa se pojavilo to udruženje koje još postoji i koje je bilo vlasnik, neprilično bi bilo da se oni ne uključe.

„Siguran sam da postoji dobra volja ali se luta u tom traženju ingerencija, taktike i pristupa i čim treba da spojite više činilaca, nastaje problem“, kaže Radovanović i dodaje da bi u tom slučaju i Zavod bio uključen kao institucija koja daje saglasnost i nadgleda realizaciju projekta.

Kultura zaboravljanja?

Osim u Smederevu, nemačka groblja iz Prvog svetskog rata postojala su u velikom broju gradova, ali i manjih mesta širom Srbije.

Kako je njihovo održavanje iziskivalo značajna finansijska sredstva, u periodu 1920-1930. vršile su se ekshumacije i groblja su grupisana u većim gradovima.

Tako ih danas, pored ovog u Smederevu, ima još i u Beogradu, Nišu, Pančevu i selu Bagrdan nedaleko od Jagodine, kaže za BBC na srpskom publicista Branko Bogdanović, autor knjige Veliki rat: Zapisano u kamenu.

Za razliku od francuskog, italijanskog, britanskog i austro-ugarskog groblja koja su obnovljena i u pristojnom stanju, nemačka ratna groblja po Srbiji su i dalje mahom zapuštena, objašnjava Bogdanović.

Najbolji primer za to su smederevsko i beogradsko groblje.

Jedan od razloga jeste i naredba jugoslovenskog ministarstva unutrašnjih poslova iz 1945, da se „groblja ili humke fašističkih okupatora uklone i sravne sa zemljom, tako da se zbriše svaki trag njihovog postojanja i uklone tragovi koji bi podsećali na mrskog okupatora“.

„Nisu pravili u to vreme razliku između grobalja iz Prvog i Drugog svetskog rata, to je ta pogreška, nisu konsultovani dovoljno stručni ljudi, ili se nije obraćala pažnja na to, i tada dolazi do najveće devastacije tih grobova“, kaže Bogdanović, dodajući da je reč o neprocenjivoj šteti.

„Samo je na [nemačkom vojničkom groblju] Banovom Brdu sahranjeno preko 2.000 Nemaca. Sa njima su sahranjeni i Srbi“, dodaje.

Ipak, za razliku od smederevskog, na beogradskom groblju se i dalje nalaze dva spomenika podignuta po naredbi komandanta nemačke vojske, maršala Augusta fon Mekenzena – jedan podignut u čast nemačkih vojnika, drugi – srpskih.

Iako je Srbija u obavezi da se brine o ratnim memorijalima pripadnika drugih država, vlasti to ne rade, smatra Bogdanović i dodaje da prave inicijative nema ni iz Nemačke.

„Mi stalno radimo neke projekte oko obnove tih grobalja, ali se konkretno ništa ne čini.

,,Mislim, ako ništa drugo, da bi to bila izvanredna turistička atrakcija. U Francuskoj, na zapadnom frontu [nemačka groblja] su najposećenija mesta gde čitave grupe turista dolaze,“ kaže Bogdanović.

Šta stanje svih tih ratnih grobalja u Srbiji govori o našoj kulturi sećanja, pitam.

„Pa eto to, upravo to“, kaže Bogdanović, uz ironični osmeh.

„Naslov moje knjige je Zapisano u kamenu, a ispada da čak i ako je u kamenu zapisano, nije dugovečno i ne ostaje u našoj kulturi sećanja, nažalost“.