Kada se pomenu roditelji, mnogi prvo pomisle na mame i tate male dece ili školaraca. Ovo nije priča o njima.

Ovde je reč o nama odraslima, na koje su roditelji odavno uticali, kako pozitivno, tako i negativno, baš kao i na njih njihovi roditelji.

„Mnoge traume se prenose s generacije na generaciju, važno je da zapamtimo da su naši roditelji možda bili mnogo bolji nego njihovi prema njima“, kaže američka psihološkinja Lindzi Gibson, autorka knjige „Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja„, za BBC na srpskom.

Pisana na osnovu višedecenijske prakse, knjiga pokazuje koliko odrastanje bez roditeljske posvećenosti, topline i zainteresovanosti za unutrašnji život deteta može da oboji osobu za čitav život.

Ipak, ove boje nije uvek lako otkriti, jer su to obične porodice koje su svuda oko nas.

Iako ima ekstremnih primera, uglavnom nije reč o zanemarivanju i fizičkom zlostavljanju, te je nijanse teže uočiti.

„Ova knjiga zadire u samu suštinu i bit onoga što se ovde smatra dobrim porodičnim, patrijarhalnim vaspitanjem.

„Svako nađe dedu, babu, ujaka, ako je srećan, ako nije, vidi tatu ili mamu u kojima prepozna sve to“, kaže psiholog Nikica Stanojković.

Obične porodice, posebno balkanske

Iako se time ne bavi direktno, knjiga „gađa srž“ balkanske sredine, dodaje psiholog zaposlen u beogradskoj osnovnoj školi.

I posebno je važno što je objavljena u vreme povratka neokonzervativnih vrednosti – veličanju porodice, crkve i države, smatra.

„Zamislite u našoj sredini da sin u koga se ulagalo, bude prvi na takmičenjima, najbolji teniser, puno srce tatinog patrijarhalnog morala, svi ga hvale.

„I on dođe sa 20 godina i kaže `ja sam gej`, koliko roditelja će da kaže `to je okej, volim te`, a koliko njih će reći `šta si mi ovo uradio, šta će sad deda da kaže, ne smem da mu izađem na oči`“, kaže Stanojković, pokazujući kako roditelji lako unutrašnje pitanje deteta prebace na sebe.

Upravo to je jedna od odlika svih emocionalno nezrelih roditelja, prema knjizi Lindsi Gibson.

Kao osnovna odlika ovih ljudi izraženi su egocentrizam – sve se vrti oko njih, kao i nedostatak empatije – ne mogu da se stave u tuđe cipele.

Oni ne promišljaju o tome što rade i kako to može uticati na druge i uglavnom se to neće zapitati, čak ni ako postoji problem u odnosu.

Sve to može dovesti do toga da u detetu, ne samo u detinjstvu, već i u odraslom dobu, tinjaju osećanja besa, usamljenosti, izdaje i napuštenosti.

Nekad deca na sebe preuzmu teret odgovornosti odrasle osobe, kako bi pokušale da zadobiju ljubav roditelja.

Četiri tipa

Emocionalno nezrele roditelje Gibson je svrstala u četiri grupe – emocionalni, motivisani, pasivni i hladni – iako imaju i neke zajedničke karakteristike.

Naravno, neki ljudi imaju odlike više tipova.

Koji god da je tip u pitanju, ako roditelj nije na pravi način tu za dete, ono raste sa uverenjem da s njim nešto nije u redu i ceo život traga kako da se popravi ne bi li ga roditelj već jednom prihvatio i voleo, kaže psihološkinja Šaljić Milenković.

Motivisani roditelji su okrenuti ka ciljevima i prezauzeti. Želeći da usavrše sve oko sebe, pa i dete, oni ga više kontrolišu i upliću se u njegov život, nego što osluškuju stvarne potrebe.

Emocionalni roditelj nije emotivan, brižni roditelj, već je nepredvidiv i nestabilan i, kao takav, nije dostupan za dete.

Oni su vođeni sopstvenim osećanjima i osciliraju između prekomerne angažovanosti i naglog povlačenja, lako bivaju uzrujani i često sebe predstavljaju kao žrtvu.

Neki na Balkanu će prepoznati sopstvene majke u ovom opisu.

Pasivni se povlači i razmišlja na način „ne želim da intervenišem“, okrećući glavu na drugu stranu pred dominantnim partnerom.

Iako mogu biti topli i zabavni dok ste u parku, sa ležernim pristupom, u teškim trenucima oni nisu tu za dete koje je ostavljeno da se samo snalazi.

Hladni su oni za koje se nekad pitate zašto uopšte imaju porodicu.

Nemaju nikakvu toleranciju za potrebe drugih niti uvid da drugi imaju ikakve potrebe te su i oni za to dete odsutni.

U patrijarhalnim porodicama, sa najčešće strogim, distanciranim očevima se ovaj tip često sreće i oni obično vode glavnu reč u kući.

Svi ovi tipovi odgovornost i krivicu prebacuju na druge.

Takve ljude ne interesuje šta je unutar drugih, vide šta je na površini i na to reaguju, poput majke koja će dete zagrliti ako plače, ali ako ne plače, smatraće da je sasvim dobro.

„Zbog toga što ne razmišljaju o unutrašnjem, psihološkom svetu, oni će za sebe misliti da su dobri roditelji, jer detetu pružaju sve za fizičke potrebe kao što su hrana, kuća, obrazovanje, misliće da su sve pokrili.

„Ali, znate, psihološki razvoj deteta veoma zavisi od kvaliteta tog odnosa“, kaže Gibson.

Emocionalno nezreli roditelji nisu spremni na emocionalnu bliskost koja podrazumeva slobodu da podelite najdublje osećaje sa nekim, što vas približava međusobno i ojačava vaš odnos.

„Ako se roditelj veoma uznemiri kada je detetu potrebna uteha, dete će se povući kada mu je roditelj najpotrebniji i pomisliti da su njegove potrebe loše ili da previše očekuje“, kaže psihološkinja sa višedecenijskim iskustvom.

Uz to, emocionalno nezreli ljudi često negiraju ili iskrivljuju realnost da bi se osećali bolje ili da stvari drže pod kontrolom.

„Kad sve to spojite, dobijate osobu sa kojom je vrlo teško komunicirati i nekog ko nije zainteresovan da razume vas kao dete.

„To će uvek imati uticaja na dete“, kaže ona.

Zato će dete spontano tražiti drugu osobu koja će mu pružiti ono što je neophodno, drugog roditelja, tetku, učitelja, bilo koga bliskog ko će biti osetljiv na njegove potrebe.

Kako prepoznati?

Ponekad teško.

Mnogi ne pomišljaju da imaju neke nerazjašnjene odnose sa roditeljima, smatraju ih „normalnim“, a za pomoć se obrate jer imaju simptome poput depresije, anksioznosti i paničnih napada ili su zapali u komplikovane emotivne veze.

Posle dve ili tri seanse, „otvore se vrata“ ka odnosu sa roditeljima, kaže Gibson, u razgovoru iz doma na istočnoj obali Amerike.

U knjizi piše da je nekada teško objektivno sagledati roditelje, jer ljudi imaju osećaj kao da ih izdaju, ali treba razumeti da je njihovo nezrelo i povređujuće ponašanje najčešće nenamerno.

Da je reč o problemima koje prepoznaju ljudi širom sveta, govori i to da je knjiga objavljena u 34 zemlje, a da je bestseler na prodajnoj platformi Amazon.

U odnosu sa roditeljima, ljudi sa Balkana se najčešće žale na to da nemaju dozvolu da se odvoje od roditelja, kako u prostornom smislu tako još češće u psihološkom, ocenjuje psihološkinja Brankica Šaljić Milenković.

„Imamo primere odraslih ljudi koji se i dalje prvo konsultuju sa roditeljima čak i kada već imaju vlastitu porodicu i decu, maltene oko svih odluka u životu, i ne smeju da se oslone na sebe.

„Ako i donesu neku odluku, sa strepnjom gledaju u roditelje da li će je odobriti“, kaže Šaljić Milenković.

Dok se mlađi ljudi više žale na to da nisu dobili dozvolu za odrastanje od roditelja, starije generacije više muči emotivna hladnoća sa kojom su rasli.

„Češće od oca, a neretko i od oba roditelja, koji opet nisu dobili toplinu od njihovih roditelja.

„Tako da su najčešće žalbe nepovezivanje, nerazumevanje, nepodržavanje i neuvažavanje osećanja“, kaže psihološkinja iz Beograda.

Upravo sve ove karakteristike imaju emocionalno nezreli roditelji.

Pogledajte video: Pet saveta za pravilan razvoj dece

Prve tri godine: Pet saveta za pravilan razvoj dece

Na terapiji ‘kad kap prelije čašu’

Ljudi potraže pomoć od stručnjaka obično zbog onih koji ne žele na terapiju, navodi Gibson.

Slično je iskustvo i psihologa u Srbiji.

Dođu najčešće kada je kap već prelila čašu, navodi psihološkinja Brankica Šaljić Milenković.

Obično se žale na probleme na poslu ili u socijalnim odnosima i svakako u partnerstvu, a ume da zažulja i odnos prema nama samima.

„To su sve mesta ili situacije koja pokreću sve naše šeme ponašanja, to su ona ponašanja koja ponavljamo i čini nam se da se nalazimo u istom ili sličnom na raznim poljima.“

Kada osvestimo te obrasce ili zamke i razumemo ih, onda i „imamo opciju da pravimo drugačije izbore u životu“, dodaje psihološkinja.

‘Ja volim moje dete, vodim ga i na tenis i na balet’

Za ovu psihološkinju, najupadljiji je motivisani roditelj jer se uklapa u takozvano helikopter roditeljstvo, koje je uzelo maha u moderno doba.

„To je način roditeljstva u kome roditelj mnogo toga ili sve radi za dete i stiže na sve strane, a dete sa njegovim potrebama ostane neviđeno.

„On je orijentisan na cilj i veoma je zauzet, ni on ne obraća pažnju na to koje su stvarne potrebe tog deteta, već je zagledan u svoje“, opisuje ona.

Takva vrsta roditeljstva može spolja da izgleda vrlo posvećeno jer roditelj daje vreme, novac , trud i pažnju detetu, a u suštini on ili ona ispunjava sopstvene ambicije.

Međutim, dete u tim slučajevima dobija poruku da „ako nema medalje, ako nema dostignuća, nećete imati ni priznanje ni ljubav, ni empatiju, ni zagrljaj“.

„Tada dobijete tu vrstu beznađa koje može da vodi i do suicidalnih misli, jer nikad nije dovoljno.

„Deca su iscrpljena jer ne mogu da isprate tempo i da stalno zadivljuju roditelje“, upozorava Gibson.

Takve primere u školi viđa Nikica Stanojković.

Dešava se, kaže, da dete svaki dan, od ponedeljka do subote, ima različite aktivnosti, koje su, s jedne strane veoma dobre za razvoj – dete nema višak slobodnog vremena, čuva ga od video igara i loših uticaja društva, poput droge i alkohola.

Međutim, dete ih možda ne želi baš sve.

„Desilo mi se da je otac dečaka došao i sav srećan saopštio da je i sina upisao u nedelju na nešto“, opisuje Stanojković iskustvo iz škole.

„Ja volim svoje dete, ja ću ga voditi na tenis, balet, košarku, fudbal, pogledajte me svi, ja se žrtvujem, ja se znojim, trošim benzin, a u stvari ispunjavam sopstvenu ambiciju.“

Kako ističe, velika većina problema sa kojima se on suočava jeste sa roditeljima, a ne sa decom.

I u 99 odsto slučajeva vidi „sliku i priliku“ emocionalno nezrelog roditelja.

Pošto je i sam otac tri sina, tu prepoznaje i balkanski mentalitet.

„Svesni smo mi da to nije baš idealno, ali kao da smo krenuli na put od hiljadu kilometara i na 987. shvatimo da smo pogrešili.

„Balkanski je stav `ma izguraću i tih 13 kilometara, nema veze što je pogrešno, umesto da se vraćam 987 nazad`“, ilustruje 52-godišnji Stanojković.

Pogledajte video:

Zašto imamo potrebu da ugnječimo slatke bebe

‘Gde si bio dosad, hoćeš da ja umrem?!’

Potpuno je uveren da svi nabrojani roditelji vole svoju decu, ali da se u mnogim situacijama okreću sebi.

Nekad se iz iskrene ljubavi i brige pošalju sasvim drugačije poruke, umesto da se iskreno saopšti šta neko misli i želi, makar dovelo i do konflikta.

„Znate one čuvene `pa gde si ti bio sinoć do dva ujutro, hoćeš da ja umrem?!`.

„Umesto da kažu da su zabrinuti za decu, jer može da im se desi nešto, roditelji viču na njih. Nisam ni ja imun na to, ali ova rečenica znači `ja sam bitan, ja ću da umrem`“, kaže on.

Kao primer navodi i česte opaske roditelja šta su sve uradili za nas.

„To su one usađene `e ti sad imaš sve, a ja sam jeo paštetu`, a taj što je jeo paštetu slušao je od svog tate da on nije imao ni paštetu“, kaže on, poredeći to sa parodijama u britanskoj humorističkoj seriji Monti Pajton gde se otac žali da je „živeo u kutiji za cipele“.

„Kad gledam te skečeve Monti Pajtona, pomislim ponekad da je snimano u Srbiji“, kaže uz osmeh.

Za mnogu decu je moguće da premoste sve razlike i da izađu iz roditeljske senke

„Knjiga na lep način razotkriva slojeve nazovi ljubavi, nazovi brižnosti, a u stvari surove egocentričnosti“, dodaje.

Napominje da je mnogo bitno napraviti razliku između sebičnosti i egocentrizma.

Dok sebičan čovek uzima sve za sebe, egocentričan roditelj može ceo život da posveti detetu, ali sebe stavlja u centar sveta.

„On to ne razume, jer kad pogleda, on sve to super radi, žrtvuje se, a nije bitno dete“, kaže Stanojković.

Roditelji često tema terapije

Roditelji su veoma često tema terapijskih procesa, kaže Brankica Šaljić Milenković, geštalt terapeutkinja iz Beograda.

Geštalt terapija je usmerena na sadašnjost i način posmatranja stvarnosti, osećanja, razmišljanja i preuzimanja odgovornosti za različite životne izbore, a o ovom i ostalim pravcima možete čitati u posebnom BBC tekstu.

„To je naša prva podloga, odakle smo iznikli, mi smo kao mali u nas praktično učitali sve ono što su roditelji doneli sa sobom i u naš odnos.

„Sva uverenja, vrednosti, njihove reakcije na nas i naša osećanja i tako smo shvatali kako ovaj svet funkcioniše, kroz naočare tog iskustva sa njima“, opisuje Šaljić Milenković za BBC na srpskom.

Iskustva koja nosimo iz kuće su utkana u sve odnose koje zasnivamo tokom života, sa društvom, na poslu, u partnerskim odnosima, sa decom, dodaje ona.

„Najviše štete naprave emocionalno nezreli roditelji s kojim u odnosu sad već odrasla deca shvataju da nešto nije standardno problematično.

„Potrebno je jako puno vremena da shvate, a onda i prihvate da zapravo nije do njih, da nisu oni krivi i manjkavi, nego je do ograničenih kapaciteta njihovih roditelja“, napominje ona.

Zašto je važno da se to spozna i sa tim izbori?

Uz spoznavanje roditelja i prihvatanje njihovih vrlina i mana – onoga što su dobro uradili za nas, ali i gde su grešili, dolazi se do ličnog rasta i sazrevanja.

To nas vodi oslobođenju i moguće drugačijoj budućnosti.

„Važno je da osvestimo naša uverenja, da redefinišemo ona u koja više, kad ih proverimo, i ne verujemo.

„Važno je da potvrdimo da smo vredni ljubavi i pažnje i da kroz naš život ne ponavljamo tuđe sudbine i izbore“, zaključuje Šaljić Milenković.

Kako kaže Lindzi Gibson, ljudi lako prepoznaju ko im iz okruženja „puni“, a ko prazni baterije.

„Različiti ljudi i razne aktivnosti nam povećavaju energiju, osećate povezanost sa tim ljudima, jer od njih dobijate nešto.

„Ako nisu dobri za vas, verovatno ste umorni ili vas nerviraju i dosadni su. Čim obratite pažnju na energiju, shvatićete ko podstiče vaše sazrevanje.“

Iako njena knjiga ne nudi instant rešenja, poput mnogih u popularnoj psihologiji, ona optimistično veruje da je promena moguća.

„Emocionalna nezrelost je sa nama oduvek, ali mislim da se stanje dodatno pogoršalo u savremenom društvu, koje je okrenuto ka materijalnim stvarima i uspehu.

„Ali popularnost i moje knjige i sličnih mi uliva nadu da ćemo uspeti nekako da prepoznamo i izlečimo se, tako što ćemo postati svesni sebe i naših porodica, što je prva stvar koju možemo da uradimo“, zaključuje Gibson.

Možda vas zanima i ova priča