Psihologija i kultura: Kako jezik utiče na naše snalaženje u vremenu i prostoru

Da vas zamole da dijagonalno pređete poljanu, da li biste znali šta treba da uradite?

Ili da vam ponude 20 evra danas ili dvostruki iznos za mesec dana, da li biste bili spremni da čekate?

I kako biste poslagali 10 fotografija svojih roditelja ako biste dobili uputstvo da ih složite hronološki: da li biste iz postavili horizontalno ili vertikalno, u kom pravcu bi se kretao protok vremena.

Sva ova pitanja mogu da deluju jednostavno, ali je izuzetno to što vaši odgovori na njih vrlo verovatno zavise od jezika koje govorite.

U našoj novoj knjizi, istražujemo mnoge unutrašnje i spoljne faktore koji utiču na to kako mislimo – od genetike preko digitalne tehnologije do oglašavanja.

• Priča o Kusundama: Kako zvuči jezik na kojem je nemoguće reći „ne“
• Zadivljujući južnoafrički jezik koji se govori u 45 kliktaja
• U kojim godinama je najbolje učiti jezik

Čini se da jezik može da ima fascinantan uticaj na način na koji razmišljamo o vremenu i prostoru.

Odnos između jezika i našeg doživljaja ove dve dimenzije nalazi se u središtu pitanja o kome se već dugo raspravlja: da li je razmišljanje nešto univerzalno i nezavisno od jezika ili jezik određuje naše razmišljanje?

Malo istraživača danas veruje da naše misli u potpunosti formira jezik – mi znamo, na kraju krajeva, da bebe i mališani razmišljaju pre nego što progovore.

Ali sve veći broj stručnjaka veruje da jezik može da utiče na to kako mislimo, baš kao što naše misli i kultura mogu da oblikuju kako se jezik razvija.

„To je obično dvosmerni proces“, kaže Tora Tenbrink, lingvistkinja sa Univerziteta u Bangoru, u Velikoj Britaniji.

Teško je ignorisati dokaze da jezik utiče na razmišljanje, tvrdi Danijel Kasasanto, kognitivni psiholog sa Univerziteta Kornel u SAD.

Na primer, znamo da se ljudi sećaju onih stvari na koje više obrate pažnju.

A različiti jezici nas teraju da obratimo pažnju na čitav dijapazon različitih stvari, bilo da su to rod, pokret ili boja.

„To je princip kognicije koji, mislim, niko ne može da ospori“, kaže Kasasanto.

Lingvisti, neuronaučnici, psiholozi i drugi proveli su decenije pokušavajući da razotkriju načine na koje jezik utiče na naše misli, često se usredsređujući na apstraktne koncepte kao što su prostor i vreme koji su podložni različitim tumačenjima.

Ali doći do naučnih rezultata nije lako.

Ako samo uporedimo razmišljanje i ponašanje ljudi koji govore različitim jezicima, teško je biti siguran da bilo koje razlike nisu do kulture, ličnosti ili nečeg sasvim drugog.

Centralna uloga koju jezik igra u izražavanju otežava i da se on razdvoji od drugih uticaja.

Postoji, međutim, način da se zaobiđe ova začkoljica.

Kasasanto, na primer, često uči ljude u svojoj laboratoriji da koriste metafore iz drugih jezika (na njihovom vlastitom jeziku) i istražuje kakav to uticaj ima na njihovo razmišljanje.

Znamo da ljudi često koriste metafore za razmišljanje o apstraktnim konceptima – na primer, „visoka cena“, „dugo vremena“ ili „duboka misterija“.

Na taj način, vi ne poredite ljude iz različitih kultura, što bi moglo da utiče na rezultate.

Vi se, umesto toga, usredsređujete na to kako se mišljenje menja kod istih ljudi iz iste kulture kad govore na dva različita načina.

Bilo koje kulturološke razlike su na taj način izbačene iz jednačine.

Pogledajte video: „Ako ste me razumeli – dobro, ako neste, pa prevedite si“

Kognitivna naučnica Lera Borodicki, jedna od pionirki istraživanja kako jezik manipuliše našim mislima, pokazala je da govornici engleskog obično doživljavaju vreme kao horizontalnu crtu.

Oni mogu da pomere sastanke unapred ili poguraju rokove unazad.

Oni takođe doživljavaju vreme kao da se kreće sleva nadesno, najverovatnije u skladu sa onim kako čitaju tekst na stranici ili načinom na koji se piše engleski jezik.

Ovaj odnos između pravca u kom je napisan tekst i vremena izgleda da važi i za druge jezike.

Govornici hebrejskog, na primer, koji čitaju zdesna nalevo, zamišljaju da vreme sledi isti put kao njihov tekst.

Kad biste pitali govornike hebrejskog da poslažu fotografije u vremenskom sledu, najverovatnije bi krenuli zdesna nalevo, sa najstarijim slikama prvim, a potom slagali sve novije ulevo.

Govornici mandarinskog, za to vreme, često zamišljaju vreme kao vertikalnu crtu, na kojoj gore predstavlja prošlost, a dole budućnost.

Na primer, oni koriste reč sia („dole“) kad govore o budućim događajima, tako da „sledeća nedelja“ bukvalno postaje „donja nedelja“.

Kao i sa engleskim i hebrejskim, ovo je takođe u skladu sa tim kako se mandarinski piše i čita – rečenice se ispisuju vertikalno, od vrha strance ka dnu.

Ova veza između načina na koji čitamo jezik i organizujemo vreme u mislima takođe utiče na našu kogniciju kad imamo posla sa vremenom.

Govornici različitih jezika obrađuju informacije o vremenu brže ako su organizovane na način koji odgovara njihovom jeziku.

Jedan eksperiment, na primer, pokazao je da su monolingvalni govornici engleskog bili brži u određivanju da li je slika iz prošlosti ili budućnosti (predstavljena naučnofantastičnim motivima) ako je dugme koje su morali da pritisnu za prošlost bila levo od dugmeta za budućnosti, nego ako su bila postavljena obrnuto.

Ako su dugmad bila postavljena iznad ili ispod jedno drugog, međutim, to nije predstavljalo nikakvu razliku.

Sve postaje istinski neobično, međutim, kad posmatramo šta se dešava u glavama ljudi koji tečno govore više od jednog jezika.

„Kod bilingvala, vi bukvalno posmatrate dva različita jezika u istom umu“, objašnjava Panos Atanasopulos, lingvista sa Univerziteta u Lankasteru, u Velikoj Britaniji.

„To znači da možete da utvrdite kauzalnu ulogu jezika u kogniciji, ako otkrijete da isti pojedinac menja ponašanje ukoliko se promeni jezički kontekst.“

Bilingvalni govornici mandarinskog i engleskog koji žive u Singapuru takođe su dali prednost mentalnom mapiranju vremena sleva nadesno u odnosu na zdesna nalevo.

Neverovatno, ali ova grupa je takođe bila brža u reakcijama sa slikama o budućnosti ako je dugme za budućnost bilo postavljeno ispod dugmeta za prošlost – u skladu sa mandarinskim jezikom.

I zaista, ovo takođe sugeriše da bi bilingvali mogli da imaju dva različita viđenja pravca protoka vremena – naročito ako oba jezika nauče od najranijih dana.

Nismo, međutim, nužno taoci isključivo jednog načina mišljenja.

• Da li razmišljamo drugačije na različitim jezicima
• Ko su esperantisti u Srbiji, a kako su Čeh i Holanđanin napravili jedinstveni jezik Slovena

Da sve bude intrigantnije, Kasasanto je pokazao da možete brzo da preokrenete mentalnu predstavu o vremenu kod ljudi naučivši ih da čitaju obrnuti tekst u ogledalu, koji se kreće u suprotnom smeru od onog na koji su navikli.

Potom oni reaguju brže na iskaze koji su u skladu sa vremenom koje se kreće u suprotnom smeru u odnosu na onaj na koji su navikli.

Ali sve postaje još interesantnije.

U engleskom i mnogim drugim evropskim jezicima, mi obično verujemo da je prošlost iza nas, a da je budućnost ispred.

U švedskom, na primer, reč za budućnost framtid, bukvalno znači „prednje vreme“.

Ali na ajmarskom, koji govori ajmarski narod u Andima, u Boliviji, Čileu, Peruu i Argentini, reč za budućnost znači „vreme iza“.

Oni rezonuju da, zato što ne možemo da vidimo budućnost, ona mora da je iza naših leđa.

Štaviše, kad Ajmari govore o budućnosti, oni obično gestikuliraju unazad, dok ljudi koji govore španski, na primer, koji budućnost doživljavaju kao ispred sebe, gestikuliraju unapred.

Slično kao i Ajmari, govornici mandarinskog takođe zamišljaju da je budućnost iza njih a prošlost ispred, nazivajući prekjuče „prednji dan“ a prekosutra „zadnji dan“.

Oni koji govore i mandarinski i engleski obično se prebacuju između prednjeg i zadnjeg koncepta budućnosti, povremeno na način koji je suprotstavljen jedan drugom.

Kasasanto je primetio da kad ljudi govore o trajanju nečega, koriste prostorne metafore.

Na primer, u engleskom, francuskom, nemačkom ili skandinavskim jezicima, sastanak ume da bude „dug“, a letovanje „kratko“.

Kasasanto je pokazao da su ove metafore više od običnog načina govora – ljudi konceptualizuju „dužine“ vremena kao da su crte u prostoru.

On je isprva mislio da to važi univerzalno za sve ljude, nevezano od jezika kojim govore.

Ali kad je predstavio svoje nalaze na konferenciji u Grčkoj, prekinula ga je lokalna istraživačica koja je insistirala da to ne važi za njen jezik.

„Moja prva reakcija je bila pomalo skeptična“, priznaje Kasasanto, koji je pooštrio svoj stav.

Na kraju je, međutim, kaže on, „prestao da govori i počeo da sluša“.

I rezultat je promenio pravac njegovog istraživanja tako da se usredsredi na razlike u jezicima umesto na univerzalne činioce u razmišljanju.

Ono što je otkrio je da Grci imaju običaj da vreme posmatraju kao trodimenzionalni entitet, poput flaše, koji može da se napuni ili isprazni.

Sastanak, stoga, nije „dug“, već „velik“ ili „obilan“, dok pauza nije „kratka“ već „mala“.

• Kakve veze imaju izraz godine „Goblin režim“ i korona virus
• Čudesni mozak simultanih prevodilaca
• Poslednji govornici drevne Sparte

Isto važi i za španski.

„Mogu da govorim o ‘dugom vremenu’ na engleskom, ali ako koristim taj izraz na grčkom, ljudi će me čudno gledati“, objašnjava Atanasopulos, kom je grčki maternji jezik.

„Misliće da se izražavam poetski ili da želim nešto da naglasim.“

Atanasopulos, za koga su Kasasantovi nalazi fascinantni, krenuo je podrobnije da istraži ovo pitanje.

Poseo je švedske i španske govornike ispred kompjuterskog ekrana i tražio od njih da procene koliko je vremena prošlo dok gledaju ili crtu kako raste ili posudu kako se puni.

Trik je bio u tome da su se ovi događaji odigravali različitim brzinama.

Monolingvalni švedski govornici bili su lako navedeni na krivi trag kad im je pokazana crta – oni su verovali da je duža crta značila da je prošlo više vremena, čak i kad to nije bio slučaj.

Posuda koja se puni, međutim, nije uticala na njihovu procenu vremena.

Za španske govornike bilo je obrnuto.

Atanasopulos je potom otišao još dalje, tražeći bilignvalne španske i švedske govornike – i ono što je otkrio bilo je izuzetno.

Kad se švedska reč za trajanje (tid) pojavljivala u gornjem uglu kompjuterskog ekrana, učesnici su izračunavali vreme uz pomoć dužine crte i na njih nije uticala količina u sudu.

Ali kad se to promenilo u špansku reč za trajanje (duración), rezultati su se potpuno preokrenuli.

Do koje mere su na bilingvale vršile uticaj vremenske metafore njihovog drugog jezika zavisilo je od toga koliko su verzirani u tom jeziku.

Ove jezičke smicalice su fascinantne, ali koliko stvarno utiču na naše razmišljanje?

Pogledajte video: „Jezikoslovka“ – druga strana priče o devojci koja je je naučila „hrvatski za samo tri godine“

Kasasanto ističe zanimljivu poentu.

Kad zamislite vreme na crti, svaka tačka je fiksna tako da dve tačke u vremenu ne mogu da zamene mesta – radi se o pravoj streli.

Ali u sudu, tačke vremena lebde unaokolo – i potencijalno mogu da zamene mesta.

„Oduvek se pitam da li je naša fizika vremena oblikovana činjenicom da su govornici engleskog, nemačkog i francuskog bili ključni u njenom stvaranju“, kaže on.

Da sve bude zanimljivije, vreme je sve veći problem u fizici, koje stoji na putu ujedinjavanja njenih različitih grana.

Fizičari od davnina vreme zamišljaju kao pravu strelu i kako otkucava pouzdano od prošlosti ka budućnosti.

Ali savremene teorije su malo komplikovanije.

U Ajnštajnovoj teoriji opšte relativnosti, na primer, čini se da vreme uopšte ne protiče na najvećoj skali univerzuma – što je neobična ideja čak i za fizičare.

Umesto toga, izgleda da prošlost, sadašnjost i budućnost postoje istovremeno – kao da su tačke koje plivaju okolo u flaši.

I zato je možda metafora crte kao vremena kočila – i još koči – fiziku.

„To bi bio prilično izuzetan uticaj jezika na razmišljanje“, kaže Kasasanto.

Jezici takođe ugrađuju vreme u svoju gramatiku.

U engleskom, na primer, budućnost je jedno od tri prosta vremena, zajedno sa prošlim i sadašnjim – mi kažemo „padala je kiša“, „pada kiša“ i „padaće kiša“.

Ali u nemačkom možete da kažete morgen regnet, što znači „pada kiša sutra“ – ne morate da ugradite budućnost u gramatiku.

Isto važi za mnoge druge jezike, kao što je mandarinski, u kom spoljašnje okolnosti često označavaju da se nešto dešava u budućnosti, kao što je „idem na odmor sledećeg meseca“.

Ali da li to utiče na naše razmišljanje?

• Ko to tamo i kako peva: „Majanje“ i „đir“ u hip-hop pesmama na Balkanu
• Oroti izvorski da ta cjal svjat razbere: Govori izvorski da te ceo svet razume

Kit Čen, bihevioralni ekonomista sa Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu, pokušao je 2013. godine da testira da li se ljudi koji govore jezike „bez budućeg vremena“ osećaju bliže budućnosti od onih koji govore druge jezike.

Na primer, nemački, kineski, japanski, holandski i skandinavski jezici nemaju jezičku barijeru između sadašnjosti i budućnosti, dok „jezici koji određuju budućnost“, kao što su engleski, francuski, italijanski, španski i grčki, doživljavaju budućnost kao nešto odvojeno od sadašnjosti.

On je otkrio da su govornici jezika bez budućnosti skloniji da se upuste u aktivnosti usredsređene na budućnost.

Oni su bili 31 odsto skloniji da sačuvaju ušteđevinu u bilo kojoj godini i sakupili su 39 odsto više imovine pre penzije.

Bili su i 24 odsto manje skloni da puše, 29 odsto skloniji da budu fizički aktivni i 13 odsto manje gojazni.

Ovi rezultati su se održali čak i kad su uračunati faktori kao što su društveno-ekonomski status i religija.

Štaviše, zemlje OECD-a (grupa industrijalizovanih zemalja) sa jezicima bez budućeg vremena uštede u proseku pet odsto više BDP-a godišnje.

Ova korelacija bi mogla da zvuči kao puka slučajnost, sa složenim istorijskim i političkim razlozima kao verovatno pravim podstrekačima.

Ali Čen je u međuvremenu istraživao da li promenljive kao što su kultura ili kako su jezici u srodstvu mogu da utiče na rezultate.

Kad je uračunao sve ove faktore, korelacija je bila slabija, ali se i dalje održala u većini slučajeva.

„Ova hipoteza mi i dalje deluje iznenađujuće čvrsto“, tvrdi Čen.

To je potkrepio i eksperiment iz 2018. godine u bilingvalnom gradu Meranu/Meranou u severnoj Italiji, gde otprilike polovina stanovnika govori nemački, jezik bez budućeg vremena, a druga polovina italijanski, jezik sa budućim vremenom.

Istraživači su testirali sposobnost 1.154 osnovnoškolskih đaka da se odupru iskušenju pitajući ih da li bi želeli dva tokena (koji će biti zamenjeni za poklone) na kraju eksperimenta ili veću nagradu (tri, četiri ili pet tokena) za četiri nedelje.

Oni su otkrili da su deca koja govore nemački bila u proseku 16 odsto sklonija da budu spremna da čekaju na veći broj tokena od dece koja govore italijanski – u skladu sa Čenovom hipotezom.

Rezultati su se zadržali i kad su uračunati stavovi prema riziku, koeficijent inteligencije, porodična istorija i mesto stanovanja.

Ali uticaj jezika može da se prenese još dalje u naš fizički svet – utičući na to kako se orijentišemo u prostoru.

Različiti jezici mogu da nas primoraju da razmišljamo u okviru konkretnih „referentnih okvira“.

Kao što su pokazali Borodicki i njena koleginica Elis Gabi, aboridžinski narod Kuk Tajore iz Australije, na primer, koristi osnovne pravce – sever, jug, istok, zapad – kad govori čak i o banalnim stvarima, kao što su „šolja je jugozapadno od tebe“.

To se naziva „apsolutnim“ referentnim okvirom – date koordinate su nezavisne od tačke gledišta posmatrača ili lokacije referisanih predmeta.

Ali mnogi jezici, uključujući i engleski, koriste prilično nezgrapne izraze za prostornu orijentaciju – kao što su „pored“, „iza“ ili „iznad“.

Kao da to samo po sebi nije dovoljno, mi moramo da određujemo i na koju referentnu tačku se odnose.

Ako vam neko kaže da uzmete ključeve koji su desno od kompjutera, da li misli sa kompjuterove desne strane a ili iz vaše perspektive dok gledate u njega?

Prvi se zove „suštinski“ referentni okvir (on ima dve referentne tačke: kompjuter i ključeve) a potonji je „relativni“ referentni okvir (ima tri referentne tačke: kompjuter, ključeve i posmatrača).

I to može da oblikuje naš način razmišljanja – kao i kako se krećemo.

Pogledajte video: Kako je Zoran Radičeski iz Severne Makedonije naučio više od 20 jezika

Tenbrik i njene kolege uporedili su upotrebu referentnih okvira u engleskom i španskom.

U jednom eksperimentu, ona je tražila od ljudi da odrede da li je predmet, na primer lopta, levo ili desno od centralne figure: životinje, čoveka ili predmeta, na osnovu dva opisa data na engleskom ili španskom.

Na primer: „Vidim psa. Lopta je levo od psa.“ Ili: „Vidim psa, lopta je psu sleva.“

Na engleskom, ta dva opisa mogu da odrede dve različite strane psa, dok se na španskom oba odnose na ono što bi govornici engleskog mislili kao „psu sleva“.

Španski monolingvali su locirali loptu uz pomoć suštinskog referentnog okvira u 78 odsto vremena, a engleski monolingvali 52 odsto vremena.

Govornici engleskog jezika su se odlučivali za suštinski okvir samo kada se koristila rečenica „lopta je psu sleva“.

Kako je formulisana rečenica nije bilo važno govornicima španskog.

Oni su prosto preferirali suštinski okvir, sem ukoliko predmet nije bio neživi – kad je bila vaza ili automobil, umesto psa, statute ili čoveka.

U studiji koja se nadovezala na ovu, Tenbrink je pokazala da su bilingvalni govornici španskog i engleskog bili negde na sredini između monolingvalnih govornika španskog i engleskog, i na njih je više uticao referentni okvir koji se najčešće koristi u zemlji u kojoj žive.

„Govornici španskog i engleskog tumače prostorne odnose na neznatno drugačiji način“, kaže Tenbrink.

„I jednom kad govornik govori oba jezika, njegova preferencija se pomera u različitim pravcima.

„Mislim da je to fascinantno, zato što ljudi obično nisu svesni da se njihova preferencija pomerila zato što su naučili drugi jezik.“

U svakom slučaju, to je nešto što treba imati na umu ako birate mesto sastanka sa nekim ko govori drugačijim jezikom od vas.

Govornici nekih jezika se takođe usredsređuju više na dela nego na širi kontekst.

• „Slično, pa ni nalik“ – koliko su zaista srpski i ruski jezik slični
• Koliko se danas razumeju Srbi i Albanci i da li novi rečnik može da pomogne

Kad gledaju snimak neke radnje, govornici engleskog, španskog, arapskog i ruskog obično opisuju šta se desilo u smislu konkretne radnje, kao što je „čovek hoda“.

Govornici nemačkog, afrikansa i švedskog, s druge strane, usredsredili su se na holističku sliku, kao što je krajnji cilj, opisavši je kao „čovek hoda ka kolima“.

Atanasopulos se prisetio događaja koji je ogolio koliko to može da utiče na snalaženje u prostoru.

Dok je radio na jednom lingvističkom projektu, pošao je u šetnju u prirodi sa grupom međunarodnih istraživača po engleskom seoskom krajoliku.

Želeći da stignu od grada do seoceta, morali su da pređu preko privatnog poseda hodajući po poljani, kao što ih je uputio znak sa porukom: „Pređite polje dijagonalno.“

Za govornike engleskog ili španskog, to je bilo intuitivno.

Ali govornica nemačkog je oklevala, delujući pomalo zbunjeno.

Kad joj je pokazana staza preko poljane, na čijem kraju je bila crkva, ona je konačno zaključila: „Ah, znači mislite da treba da idemo ka crkvi?“

Njoj je bila potrebna polazna i završna tačka da bi zamislila dijagonalu na koju je mislio znak.

Kako korpus ovih istraživanja raste, postaje sve očiglednije da jezik utiče na to kako razmišljamo o svetu oko nas i našem kretanju kroz njega.

Što ne znači da je bilo koji jezik „bolji“ od nekog drugog.

Kao što Tenbrink tvrdi: „Jezik će razviti ono što je njegovim korisnicima potrebno.“

Ali svest o tome kako se jezici razlikuju može da vam pomogne u razmišljanju, snalaženju u prostoru i boljoj komunikaciji.

I iako vas to što ste multilingvalni neće nužno učiniti genijem, svi možemo da steknemo svežu perspektivu i fleksibilnije razumevanje sveta tako što ćemo naučiti neki novi jezik.

* Mirijam Frankel i Met Voren su novinari iz oblasti nauke i autori knjige Da li razmišljate jasno?

Pogledajte video: Šta treba da znate o znakovnom jeziku

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]