Psihologija: Kako učimo iz sopstvenih neuspeha

U današnjoj motivacionoj literaturi, neuspeh se često sagledava kao nešto što bi trebalo slaviti.

Razočaranja su esencijalni zamajac na putu ka uspehu; prekretnica u našoj životnoj priči koja će se ultimativno okončati trijumfom.

Umesto da padnemo u očaj, ohrabrujemo se da ,,posrnemo unapred“.

Još kad bi to bilo tako jednostavno.

• Zašto su nam neki ljudi na prvi pogled dosadni
• Kada sme da se veruje instinktu
• Misao koja nas plaši: Zašto umiremo

U poslednjih 10 godina najveći broj psiholoških istraživanja pokazuje da većina ljudi ima problem da se konstruktivno uhvati u koštac sa neuspesima.

Umesto toga, pronalazimo načine da obezvredimo cilj do kojeg nismo dosegli, što vodi ka tome da ćemo biti manje motivisani da budemo istrajni i ostvarimo naše namere.

Ovaj fenomen je poznat i kao ,,efekat kiselog grožđa“.

Isto tako, možda jednostavno ne uspevamo da uvidimo sopstvene greške i bezbrižno nastavljamo kao da se ništa nije dogodilo, nešto što nas sprečava da pronađemo bolju strategiju za unapređenje našeg učinka u budućnosti.

Inspirativni govornici često citiraju reči pisca Semjuela Beketa:

,,Padni ponovo. Padni malo bolje“.

Ali istina je da mnogi od nas padaju ponovo i da padaju na isti način.

Nedavna istraživanja pokazuju da postoje načini da izbegnete ovakve zamke.

Rešenja su najčešće kontraintiutivna: jedan od najboljih načina da učite iz svojih grešaka je, na primer, da ponudite savet nekoj drugoj osobi koja se suočava sa sličnim problemima.

Pomažući nekome da izbegne neuspeh, pokazalo se, pojačava i vaše izglede za uspehom.

Efekat ‘kiselog grožđa’

Ispitajmo, za početak, efekat kiselog grožđa koji je otkrio Halgir Sjastad, profesor psihologije i predvodnik Norveške škole za ekonomiju, sa kolegama.

On kaže da je bio zaintrigiran nastojanjima ljudi da pre vremena odbace svoje snove.

,,Istraživanje je bilo pokušaj da shvatimo zašto ponekada lako odustajemo, i da bismo uspeli da smo bili malo strpljiviji i odlučniji da pokušamo još jednom“, kaže on.

U prvom eksperimentu Sjastad je tražio od učesnika da se uključe u test koji meri preciznost njihove intuicije.

Od njih je zatraženo da procene kolika je težina 20 jabuka, na primer, a rečeno im je i da će svaki odgovor koji ne izlazi iz okvira greške od 10 odsto, biti smatran znakom snažne intuicije.

Precizni odgovori na nekolicinu pitanja, rečeno im je, u velikoj su korealciji sa ,,pozitivnim ishodima u životu, kao što su izuzetna dostignuća na poslu i funkcionalan društveni život“ – kako je glasila poruka skrojena da bi pojačala njihovu želju za uspehom.

• Zašto neki ljudi ne razlikuju levu i desnu stranu
• Koji ste tip roditelja: „orhideja“ ili „maslačak“
• Tri načina da budete racionalniji ove godine

Nakon što im je postavljeno nekoliko pitanja za zagrevanje, učesnicima je data lažna povratna informacija – bilo izuzetno pozitivna ili izuzetno negativna.

Zatim je od njih traženo da predvide koliko bi teško bilo da postignu dobre rezultate na pravom testu i koliko bi srećni bili kada bi na kraju imali stoodstotan skor.

Sjastad je pretpostavio da će ljudi kojima je data negativna povratna informacija u vezi rezultata njihovog testa potceniti važnost budućeg učinka na testu za njihovo emocionalno stanje.

I upravo se to i dogodilo.

Oni koji su mislili da su bili neuspešni na probnom testu su predvideli da ni savršen rezultat neće mnogo uticati na njihovu trenutnu sreću.

Ključno je to da se ovo nije ispostavilo kao tačna predikcija; kada su rešavali drugi test i kada im je bilo rečeno da su dobili najviše ocene, ta dobra vest ih je zaista usrećila.

Potpuno su pogrešili predviđajući da ih dobar rezultat neće učiniti ponosnim.

Sjastad kaže da se ovde radi o samozaštiti.

,,Mnogi od nas žele da misle o sebi kao o kompetentnim i sposobnim osobama, pa kada povratna informacija nagovesti drugačiji ishod, to predstavlja ozbiljnu pretnju po sliku o nama samima“, kaže on.

,,Najjednostavniji način izlaska iz ovakve situacije je negiranje ili objašnjavanje signala koji je stigao spolja, tako da je moguće smanjiti nepostojanost i očuvati pozitivan odnos prema sebi.

,,Mislim da mi to konstantno radimo, čak i kada to ne primećujemo“.

Trebalo bi napomenuti da je Sjastad nakon svakog od ovih eksperimenata obavio razgovore sa učesnicima i da ih nije ostavio sa lažnim utiskom o njihovim intuitivnim sposobnostima.

U naknadnim eksperimentima, Sjastad je istraživao način na koji je neuspeh u probnim testovima uticao na učesnike i njihove ostale procene u vezi sa važnošću rezultata sa testa na njihov život.

I ponovo je video jasne znake kiselog grožđa: nakon što su učesnici dobili negativan fidbek, više nisu smatrali da test odražava ,,to što oni predstavljaju, kao osobe“, niti su verovali da bi njihova intuitivna inteligencija mogla da odredi uspešnost njihovih života.

On je efekat kiselog grožđa testirao i u pravom životu, među studentima Norveškog univerziteta.

Otkrio je da je čak i najjednostavnije podsećanje studenata na trenutno nizak prosek ocena, njih navodi da u značajnoj meri obezvrede predviđene benefite za one koji diplomiraju sa najvišom ocenom.

Sjastad veruje da bi efekat kiselog grožđa mogao da utiče na motivaciju u mnogim životnim oblastima.

Ukoliko ste loše prošli na intervjuu za posao snova, moguće je da ćete da odlučite da u stvari i ne želite da radite u toj oblasti i da prestanete da konkurišete za slične pozicije.

Isto važi i u situacijama kada ne uspete da se pokažete na sportskim takmičenjima, ili ukoliko izdavač odbije vaš prvi rukopis.

,,Objašnjavanje takvog neuspeha i krivljenje nekoga ili nešto drugo, može da bude primamljivo, baš kao i pokušaj da sebe ubedite da je ‘Plan C u stvari sve vreme bio Plan A“, kaže on.

Sjastad ne tvrdi da bi trebalo da ostajemo istrajni u ostvarivanju ciljeva sve vreme; stavljanje ambicija u određenu perspektivu može biti zdravo, baš kao i promena kursa, ukoliko nas proces više ne čini srećnim.

Ali efekat kiselog grožđa može dovesti i do donošenja preuranjenih odluka, kaže on, umesto sagledavanja od kojeg bismo nešto mogli da naučimo ili unapredimo.

Efekat ,,noja“

Obezvređivanje izvora vašeg razočaranja je samo još jedan od načina na koji se vaša svest konstruktivno obračunava sa neuspehom; još jedan od načina bi bio da zabijete glavu u pesak, skrenete pažnju sa neugodne situacije i izbegnete procesuiranje te situacije.

Naučnici još odavno znaju da često umemo da zažmurimo na loše vesti i da se pravimo kao da se nisu ni desile.

Ekonomisti su, recimo, otkrili da investitori ne proveravaju svoj finansijski status kada su šanse veće da je on u opadanju.

Ovaj fenomen se naziva ,,efektom noja“ i mogao bi da bude dobar primer mnogo šire tendencije za previđanjem negativnih informacija, prema seriji nedavno objavljenih studija Lorin Ekris-Vinkler, profesorke asistentkinje menadžmenta i organizacionih nauka na Nortvestern univerzitetu u SAD-u i Ajelet Fišbah, profesorke bihevijoralnih nauka i marketinga na Univerzitetu u Čikagu.

Najveći deo ovog istraživanja se zasniva na eksperimentalnoj postavci pod imenom ,,Igra suočavanja sa neuspehom“ u kojoj se učesnicima postavlja serija ili-ili pitanja.

U igri se učesnicima prikazuju simboli nalik na hijeroglife i od njih se traži da, na primer, pogode koji simbol predstavlja životinju.

• Kako pobediti paralizu u radu kao Ernest Hemingvej
• Zašto je zaboravnost dobra za pamćenje
• Zašto kritika traje duže od pohvale

Učesnicima se nakon njihovih pruženih odgovora saopštava da li su bili u pravu ili ne.

Pošto su u opticaju bila samo dva odgovora, svaka forma odgovora – pozitivna ili negativna – će im pomoći da nauče pravi odgovor, da bi kasnije mogli bolje da rešavaju naredni test.

U sve je uključen i mali finansijski podsticaj – za svaki naučeni simbol oni će dobiti po 1,5 dolara.

Najveći broj učesnika je uspešno pamtio ispravne odgovore.

Zapanjujuće je bilo to što oni nisu, ipak, uspevali da bilo šta nauče iz pogrešno datih odgovora i njihovi rezultati su opet u tim slučajevima zavisili od čiste sreće.

,,Najčešće ljudi ništa nisu bili u stanju da nauče“, kaže Fišbah.

U istraživanju ovog fenomena, naučnici su sledećoj grupi učesnika Igre suočavanja sa neuspehom zadali da prvo prouče tuđe odgovore.

U ovakvim slučajevima ,,posmatrači“ su bili savršeni u otkrivanju ispravnih rešenja iz netačnih odgovora, a bili su i u stanju da ih se kasnije sete.

,,Ovo nam sugeriše da zadatak nije bio tako težak na spoznajnom nivou“, kaže Fišbah.

Umesto toga, čini se da su povređena osećanja usled netačno datih odgovora delovala kao barijera za učenje kod ljudi koji su igrali igru.

Umesto da se suoče sa greškama, učesnici sa pogrešnim odgovorima su dozvolili da im popusti koncentracija i tako su propuštali da zapamte tačan odgovor.

Ekris-Vinkler i Fišbah su Igru suočavanja sa neuspehom ponovili u mnogo različitih narativa, među njima i grupi TV prodavaca kojima je pružena šansa da nauče neke korisne stvari o njihovoj profesiji.

U svakom slučaju, učesnici su bili savršeni u pamćenju njihovih uspeha, ali skoro ništa nisu bili u stanju da nauče iz grešaka.

Fišbah je veoma opuštena dok komentariše ove rezultate, ali veruje da oni predstavljaju ozbiljan izazov sopstvenom usavršavanju.

,,Smejem se jer već izvesno vreme obavljam ova istraživanja, a rezultati su deprimirajući“, priznaje ona.

Pragmatični neuspesi

Srećom, istraživanja Fišbah i Ekris-Vinkler navode da postoje strategije uz pomoć kojih možemo da prevaziđemo emocionalne barijere i da se suočimo sa neuspehom.

Prva se zove ,,samodistanciranje“ i uz njenu pomoć usvajamo gledište treće osobe.

Umesto da se upitam: ,,Zašto sam omanuo?“, možda bih mogao da se upitam ,,Zašto je Dejvid omanuo?“, na primer.

Brojne studije psihologa Itana Krosa sa Univerziteta u Mičigenu pokazuju da samodistanciranje pomaže u ublažavanju naših negativnih emocionalnih reakcija, pomažući nam da uznemirujuće događaje sagledavamo objektivnije.

U ovom slučaju, to znači da je neuspeh u manjoj meri opasan po ego, pa zbog toga možemo bolje da analiziramo uzroke našeg razočaranja – a da pritom ne okusimo kiselo grožđe ili sakrivamo glavu u pesak.

Druga strategija podrazumeva nuđenje saveta drugima koji su se eventualno našli u istoj poziciji kao i vi.

Ekris-Vinkler i Fišbah su ovu strategiju razradile sa Anđelom Dakvort, profesorkom psihologije sa Univerziteta u Pensilvaniji.

One su otkrile da zadovoljstvo koje proističe iz pomoći drugoj osobi obezbeđuje podršku sopstvenom egu, pa se zbog toga ljudi osećaju mnogo samouverenije u suočavanju sa sopstvenim neuspesima.

,,To tera ljude da se uhvate u koštac sa njihovim iskustvima i onim što su imali prilike na nauče“, kaže Fišbah.

Ljudi koji se bore sa sopstvenom prekomernom težinom su, recimo, nudili savete drugim osobama koje su otpočinjale dijete, bazirane na njihovim neuspesima.

Nakon toga su se osećali motivisanijim da nastave da slede sopstvene zacrtane cilejve.

Od srednjoškolaca je, u međuvremenu, traženo da opišu na koje bi načine mogao da se prevaziđe nedostatak akademske motivacije kod nekog drugog, mlađeg učenika; u naredne četiri nedelje oni su uspeli da prebrode sopstveno otezanje i urade mnogo veću količinu domaćih zadataka u poređenju sa učenicima koji su umesto toga dobili savet pismenim putem.

Sjastad napominje da su neuspesi neizbežan deo života.

,,Ukoliko nikada ne beležite neuspehe, to znači da verovatno nemate visoke ciljeve“, kaže on.

Učenjem kako da se suočite sa razočaranjem i kako da nešto naučite iz tih lekcija, možda ćete uspeti da na lakši način dođete do staze uspeha.

Pogledajte i ovu priču:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]