U Čikago slećem istog dana kada se na striming platformama pojavljuje novi, dugo očekivani album Kendrika Lamara.

Već znam da će to biti savršen saundtrek za mojih mesec dana odmora – Mr. Morale and The Big Steppers.

Sledećih 30 dana ću slušati samo američku muziku, čitati američke pisce, listati kulturni dodatak Njujork tajmsa.

Slobodno pravite grimase i kolutajte očima.

Znam gde sam, znam da su oko mene Juvalde (mesto gde se nedavno dogodilo masovno ubistvo u školi), opioidska kriza, NRA i automatsko oružje, da u ovoj zemlji bude ubijeno oko 16.000 ljudi svake godine.

Znam da sam, da citiram Nou Haulija, pisca i scenaristu serije Fargo, okružen ljudima koji misle da je Zemlja ravna, da su poslednji izbori bili namešteni, baš kao i da je i 11. septembar bio organizovan iznutra, da se holokaust nikada nije desio, da vakcine izazivaju autizam i da je kovid-19 prevara.

Oko 60 odsto Amerikanaca misli da su anđeli i demoni aktivni u Americi.

Na odmoru sam i baviću se samo Amerikom koju volim.

Gledaću NBA i hokejaški Stenli Kup, obilaziću prodavnice ploča. ići ću u bioskope, gledaću američke filmove i treću sezonu Atlante.

I Stranger Things.

Ješću američku hranu, i burgere i fadž, ali tu neću biti toliko isključiv.

Na aerodromu me već mami hot dog Chicago style, ali i to ostavljam za posetu gradu.

Za početak, moram da stignem do Medisona.

Put kroz preriju – 150 milja (240 kilometara) – do Medisona u državi Viskonsin (oko šest miliona stanovnika, po površini skoro dvostruko veći od Srbije) je ravan i dosadan.

Ne tako dosadan kao autoput ka Zagrebu, ali kroz prozor ne vidim ništa uzbudljivo.

Put je širi, kamioni i automobili veći, horizont je nekako dalji.

Ređaju se gradovi sa indijanskim imenima – moj digitalni vodič (autobus je opremljen solidnim internetom) kaže da ih ima najmanje 25: Kenoša, Oškoš, Vokeša, Milvoki, Pivoki (mada neki kažu da je ovaj naziv izmišljen samo da bi zvučao indijanski), Šebojgen, Vaupaka…

Sva ta imena danas nose i kockarnice koje se nalaze u rezervatima, valjda je i to način na koji Amerika pročišćava savest.

Četiri najveća plemena iz Viskonsina su Menomini, Ođibve, Potavatomi i Ho-čank.

Zvuči uzbudljivo, (okej, ne kao Apači, Komanči, Sijuksi ili Čejeni), ali i nije baš da očekujem napad na moju kočiju.

Konjica je odavno obezbedila ovaj prostor. Amerikana.

Dugo putovanje i vremenska razlika me konačno sustižu.

Budim se u Medisonu.

Ljubim i grlim sestru. Ponovo idem da spavam.

Medison je smešten na zemljouzu koji razdvaja dva jezera – Mononu i Mendotu.

Zato grad ima samo dve naseljene strane, zapadnu i istočnu.

Ukupno 270.000 stanovnika (kao Novi Sad), od toga oko 45.000 studenata.

Jasno je u kakav grad sam stigao.

Može i ovako: liberalna oaza usred konzervativnog Viskonsina.

Sanset Vilidž

Za početak, obilazim kraj. Zove se Sanset Vilidž.

Izgleda nestvarno, kao iz američkih porodičnih filmova.

Lepe kuće ili kućice, bez bilo kakvih ograda između njih, mnogoo zelenila…

U stvari, Sanset Vilidž više liči na brežuljak Voteršip – ali svakako bez svih onih metafora po kojim je takođe poznat: zečevi jurcaju po travnjacima, prate ih veverice i čipmanci (vidi: Čip i Dejl), u niskom letu ih preleću crvendaći i kardinali, ali uspevam da prepoznam i ptičji proleterijat, vrapce.

U daljini (srećom), čuju se i detlići.

Svako ko se seća kako počinje Linčov Blue Velvet, videće istu sliku.

Na ulici vam se svi javljaju, i komšije i poštari i vatrogasci. Sve je divno.

U skoro svakoj ulici nalaze se drvene mini biblioteke pune knjiga koje možete da uzmete kad god poželite.

Možete i da ostavite neku svoju, ali i ne morate.

Dominiraju Stiven King, Harlan Koben i Li Čajlds, ali tu su i Šekspir, Filip Dik i razni self-help naslovi.

Korporativna Amerika možda gubi knjižare koje nestaju jedna za drugom (Barns i Nobl ovde još nekako preživljava, mada je perspektiva mračna), ali zajednica i dalje nekako održava knjigu u životu.

Jedan komšija je za svog juniora napravio kućicu na drvetu koja nekako obmotava ogromno stablo.

Uveče na travnjacima ponekada ostaju igračke i bicikli, slobodno, na izvol’te. Tu su opet i Indijanci!

Prolazim kroz ulicu Manituovu, Čiroki drajv, Juma strit, pa ulazim u Hijavatin sokak.

Sestra mi objašnjava da Amerikanci, kao i u svakoj situaciji, neke stvari umeju da dovedu do potpunog apsurda.

Tako, recimo, ponekada u mejlovima, i to ljudi koji rade za državu i univerzitet, ispod potpisa, možemo da vidimo i ovakve poruke: Priznajem Ho-Čank naciju na čijoj sam zemlji i zahvalan sam što mogu da radim i živim na njoj kao gost.

Iskreno poštujem znanje Ho-Čanka utemeljeno na teritoriji Četiri jezera i priznajem njihovu neprekidnu vezu sa zemljom, vodom i zajednicom, ovde na Univerzitetu Viskonsin.

(I acknowledge the Ho-Chunk Nation on whose lands I am grateful to work and live as a guest. I deeply respect the knowledge embedded in the Ho-Chunk’s custodianship of Teejop (DeJope) and recognize their continuing connection to land, water, and community here at UW)

U istom mejlu možete još svašta da stavite ne biste li otkrili sopstvenu poziciju.

Hešteg Black Lives Matter (Životi crnaca su važni) nikada nije na odmet, kao ni LGBT+ duga.

Ali elektronska forma zaista nije dovoljna.

Amerikanci mnogo vole da javno iskazuju vlastite stavove i mišljenje, a travnjaci su idealan poligon za to.

Bez obzira odakle ste, drago nam je da ste naš komšija – piše na natpisu

Pored ovih pomenutih, nailazim na svakakve poruke: U ovoj kući verujemo da… Prava žena su ljudska prava… Nijedno ljudsko biće nije bespravno… Nauka je stvarna… Ljubav je ljubav… Ljubaznost je sve.

Moja omiljena poruka se odnosi na pčele.

Ako u maju mesecu ponegde vidite zapušten travnjak, budite sigurni da vlasnici nisu lenjivci koje mrzi da redovno pale motorne kosilice.

Ako je neko zbunjen, tu su i table na kojima piše: Ne kosite travu u maju – pčele rade!

Sve u znak podrške nacionalnoj kampanji koja se trudi da pčelama i ostalim sličnim bićima kao što su leptirići i moljci olakša oprašivanje.

Tu su zatim i zastave.

U istom komšiluku videćete američke, kao i LGBT+ zastave.

Poneko će okačiti obe.

Tu i tamo mogu da se vide ukrajinske zastave.

Pogledajte video: Saveti za solo putovanja

Zašto je bolje putovati bez društva, objašnjava Branka Babić Karajica.

Amerika je duboko podeljena zemlja.

Niko za to nije zaslužniji od 45. predsednika Amerike.

Poruke njemu lično su sve ređe, jer je 46. već izvesno vreme na njegovom mestu, ali ako malo izađete iz Medisona i odvezete se dublje u preriju, slika se menja.

Na travnjacima na tapetu više nisu bivši predsednik ili Skot Voker (bivši ozloglašeni republikanski guverner države Viskonsin) – Ne mogu da podnesem Skota Vokera je najupečatljivija tabla – već sadašnji stanovnik Bele kuće – J**i se Džo Bajdene (F**k Joe Biden).

Teško mi je da zamislim ovakvu prepisku na travnjacima u beogradskim predgrađima.

Mi više volimo zidove Njegoševe ulice na Vračaru.

Skoro svaka kuća ima koš.

Ovolika količina košarkaških terena ne postoji nigde na svetu, pa ni u Srbiji, Grčkoj ili Litvaniji.

Fudbal (ovaj naš) se takođe igra gdegod trava raste, naročito u osnovnim školama.

Svuda su travnati fudbalski tereni, klinci igraju u mešovitim, žensko-muškim sastavima.

U obližnjem gradiću Veroni, nalazi se ogroman kompleks sa desetak pravih, velikih travnatih terena na kojem fudbal pikaju odrasli.

Svaki teren ima i male tribine.

Amerikanci možda ne vole da gledaju fudbal, ali čini se da je on postao rekreativni sport broj jedan.

Ipak, prava strast je u bejzbolu.

Za pamćenje je kada vam otac kupi prvu rukavicu ili palicu, a bejzbol sličice su one koje su zaista dragocene i koje se čuvaju.

Na koledžima se igra američki fudbal.

I tako otprilike funkcioniše ova sportska nacija.

Medison voli životinje, naročito pse.

Psi ovde žive baš lepo.

Istina, nigde po gradu ne smete da ih puštate sa povodca, ali zato postoje parkovi samo za njih.

U jednom takvom, veličine omanjeg Košutnjaka, psi slobodno šetkaju i trče kroz šumu svojim stazama.

Potrebno je oko 50 minuta da peške napravite krug po ovom parku.

Za razliku od naših pregojenih labradora, psi su ovde skroz fit.

Postoji teorija po kojoj se naročito vodi računa o njihovoj liniji zbog zdravlja i zbog viskoh cena veterinarskih usluga.

Bolje je suzdržati se i Džekiju uskratiti bezbroj poslastica dnevno (ili ih hraniti ostacima sarme i pasulja sa hlebom), nego plaćati hiljade dolara za lečenje od bolesti prouzrokovanih gojaznošću.

Nema malih belih, niskopodnih pasa!

Uglavnom su srednji ili veliki. Ima rasnih, ali ima i mešanaca.

Od ovih prvih, sve je više labradudlova i ostalih fensi hibridnih vrsta, ali stari dobri zlatni ritriver je i dalje simbol porodične Amerike.

Baš kao i pita od jabuka.

Od mešanaca, puno je onih crnih, fejk labradora.

Kod nas ih zovu crnim kontejenrskim. Ti su mi omiljeni.

Ukoliko želite da usvojite nekog takvog, pred vama je ozbiljan posao.

Uprava prihvatilišta za pse mora da se uveri da ste podobni za ovaj odgovoran zadatak, pa vam u kuću šalje komisiju koja vas proverava, popunjavaju se upitnici, traže se pisma preporuke.

A kada platite i sve vakcine i podmirite ostale troškove, veliki crni je vaš.

Psi su baš srećni i zadovoljni ovde.

Lutalica nema nigde, ni pasa ni mačaka.

Posle šetnje kroz Sanset Vilidž, stižem do Hildejl mola.

Okej, šoping centri su postali drugačiji, nešto humaniji.

U Medisonu još postoji par mastodontskih građevina prepunih brendiranih butika, ali oni su, lično sam se uverio u to, skoro pa potpuno prazni.

Stari Hildejl je srušen, na njegovom mestu je sada mali gradić, kao, sa malim ulicama u kojima su iste radnje kao i ranije.

Tu je Epl stor, tu je Mejsis, Target, neka sportska radnja, restorani, svakako i bioskop.

Tako da, kao, šetkaš se tim veštačkim gradićem, dišeš pravi vazduh i kupuješ sa još većim entuzijazmom.

U bioskopu imam sudar sa tehnologijom, u stvari sa naprednim vending mašinama.

Kada kupite kartu stižete do mesta koje je nekada prodavalo kokice, druge poslastice i pića.

Kada zatražite omiljeni gazirani proizvod, dobijate PRAZNU čašu koju vam naplate oko 5 dolara (i slovima PET dolara, oko 500 dinara).

Toliko me je koštala i karta, istina u četvrtak u rano popodne kada je ulaznica i najjeftinija.

Sa praznom čašom odlazim do mašine koja bi trebalo da mi sipa tečnost, ali ja iz nje uspevam samo da istresem led.

Postiđeno se vraćam do osobe koja mi je dala praznu čašu.

Iako je evidentno da ga je obuzelo novo američko stanje pod nazivom… razdruživanje (?) – ako neko ima bolji prevod za ono što se zove dissociation, neka mi javi.

Radi se o onom stanju koje se najbolje opisuje rečima „radim sve, ne osećam ništa“ i koje je već izvesno vreme žanr za sebe u popularnoj kulturi (vidi Kejt Le Bon, Mitski, Dina Blanta, Drakeo the Ruler…).

Ali o tome nekom drugom prilikom.

Da skratim, osoba koja mi je dala praznu čašu upućuje me na način na koji radi mašina i moja čaša više nije prazna.

Sve u isto vreme (Everything Everywhere All at Once) je još jedan A24 film bez narativa, pa i bez zapleta i još jedno malo remek-delo američkog filma.

Preporučujem još jedan, još bolji iz tog ne-žanra – Licorice Pizza (Pica od sladića). Toliko o tome.

Vikendom, obilaze se komšijske garaže jer ljudi koji se sele ili koji iz bilo kojih razloga žele da isprazne garaže, ormane ili biblioteke, iznose te stvari i prodaju ih.

Uslovno rečeno, jer više izgleda da jednostavno ne žele da ih bace, već da ih ponude komšijma.

Garaž sejl (garažna prodaja), tako se to zove.

Za mene – fantastična jutarnja zabava.

„Kupujem“ gramofonske ploče za po dolar (kasnije ću se češkati po glavi i pokušati da sve uklopim u Lufthanzino ograničenje od 23 kilograma), sada imam kompletnu Loru Niro i nekoliko Džoni Mičel albuma jer je neko odlučio da kaže zbogom svojoj hipi kolekciji, Anthology Smokija Robinsona, Dilanov Nashville Skyline – i dalje sve za po dolar, a neke i za džabe – zatim drugi album Slaja…

Stotine ploča plaču da uzmem i njih, ali nemački avio-prevoznik je neumoljiv.

Oldazim u centar, koji je u isto vreme i studentski kampus.

U glavnoj, Stejt ulici, nailazim na još jednu sjajnu prodavnicu ploča i još par atraktivnih radnji – pored Kapitola se održava i pijaca na koju farmeri iz okoline donose, naravno, organske proizvode – ali prava atrakcija su kamiončići u kojim se pravi hrana.

Indija, Vijetnam, Vencuela, Peru, sveži, ceđeni sokovi…

Obrok za nekoliko dolara se jede kraj obližnjeg jezera ili na travnjaku ispred zgrade univerziteta ili tu, na ulici.

Čaroban kulinarski doživljaj.

Biram znatiželjnog Indusa koji uspeva da sazna odakle sam i dok mi sprema kari, priča o Novaku Đokoviću.

To mi stvarno nije bilo potrebno, ali kari je senzacionalan, tako da mu sve opraštam.

Tu je i Amazonova beskontaktna i bezljudska radnja.

Ako imate premijer Amazon, tj. ako ste registrovani kod njih, ova radnja to unapred zna.

U nju uđete, skidate sa rafova štagod vam je potrebno i onda ležerno izađete iz nje.

Nikog ne vidite, niko vas ništa ne pita, samo odnosite stvari.

Ali ne brinite, vaš konto je olakšan za sve što ste izneli iz ove Black Mirror radnje.

Na kraju stižem do jezera Monona u koje se 1967. godine survao avion u kojem je bio i Otis Reding, jedan od najvećih ikada.

Znate već, Dock of the Bay, Respect ili Try a Little Tenderness.

Kažu da je koncert u Medisonu zakazan za decembar te godine jedini nastup u karijeri koji je propustio.

Sidranski

Tek sam par dana u Medisonu i još me muči vremenska razlika, a već dobijam prvi poziv – ručak na otvorenom.

Za društvo koje me poziva ovo je prvi parti posle paklenog kovid perioda.

Onako usput, dobijam informaciju da će na partiju biti i „onaj muzičar, Ben Sidran“.

Ben Sidran klavijaturista, pitam ja, na šta dobijam potvrdan odgovor: „Da da, njegov sin je bio moj student“, kaže moja sestra.

Momentalno me sustiže trema jer ću možda pričati sa čovekom koji je bio u originalnoj postavi Stiv Miler Benda, koji je kao student u Engleskoj svirao sa Kleptonom, Stounsima i Piterom Fremptonom, džez muzičarem koji je osvajao i literarne nagrade, producirao albume Vana Morisona, Dajane Ros, Riki Li Džons i Moza Alisona…

Odlučujem da se dobro pripremim za razgovor koji će se možda i završiti samo na kurtoaznom upoznavanju.

Stižem među prvima, u dogovoreno vreme.

Za velikim stolom, postavljenim usred ogromnog imanja na kojem domaćini imaju i jedan veliki plesni studio, sedi samo 78-godišnji Jevrejin iz Čikaga, Ben Sidran.

Zauzimam mesto preko puta njega, a nakon što me domaćini upoznaju sa legendom, razgovor kreće u neočekivanom smeru.

„Srbija, bivša Jugoslavija? Je l’ ste čuli nekada za Abdulaha Sidranskog?“, pita me Sidran.

„Jesam, naravno, poznati pesnik i scenarista, ali nije Sidranski, on je takođe Sidran“, zbunjeno mu odgovaram.

„Svi smo mi iz mesta Sidranski u Poljskoj, odatle smo otišli širom sveta“.

„Ali on je musliman iz Sarajeva“.

„Da, zanimljivo, zar ne?“.

Ne mogu da se ne složim, ali brzo menjam temu.

Sve me zanima, ali kao uzgred pominjem ljude sa kojima je sarađivao – dobro sam se pripremio.

Posle par minuta već ležerno pričamo o Boz Skegzu, Sidran mi otkriva da mu je Džordži Fejm omiljeni klavijaturista, da je Van Morisonu producirao tribjut album Mozu Alisonu.

Pričamo i o novom džezu, pominjemo Kamasija Vašingtona i Brendona Kolmana.

Pristižu i drugi gosti, ali Sidran ne beži od mene. (To mi baš prija.)

Pominje novi album koji će se pojaviti za par nedelja (Swing State), kaže da je uzbuđen jer će posle par godina pauze zbog pandemije ponovo svirati uživo, u Njujorku, krajem juna.

Sa sinom Leom, ali bez jednog člana svog benda koji je „antivakser“, pa će morati da propusti ovu povratničku svirku.

Za kraj, pošto ga već opsedaju prijatelji, podsećam ga na ,,titulu,, koju mu je jednom prilikom dodelio magazin Tajms – „prvi egzistencijalistički džez reper“ zbog mnoštva komentara koje obično ima između numera na svojim koncertima.

U tom kontekstu pominjem i Kendrika Lamara, Sidran potvrdno klima glavom.

Na kraju me upućuje i u prodavnicu ploča Strictly Discs, u ulici Monro.

„Obavezno siđi i u podrum, tamo su prave stvari“.

Ostatak partija ostaje u senci ovog susreta.

Sledećeg dana odlazim u prodavnicu koja u nazivu nagoveštava da se bavi samo kompakt diskovima, ali čini se da su povratak vinila i pojava striming platformi koje polako, ali sigurno diskove šalju u istoriju, učinili svoje.

Ploče dominiraju, a ova radnja ima šta da ponudi.

Gore su nove stvari, a u Sidranovom podrumu su stotine, hiljade „second hand“ (polovnih) ploča.

Ostajem satima zarobljen.

A prokleti dolar je nikad skuplji.

Ovo mi baš nije bilo potrebno.

Odmah preko puta je knjižara specijalizovana za krimiće, do nje i jedna fantastična prodavnica stripova.

Dan prolete.

Čikago

Trebalo mi je da napravim par krugova po Medisonu sestrinim Subaruom ne bi li se navikao na automatski menjač.

Ne volim ga, ali nije problem.

Na put za Čikago krećemo odmah posle jutarnjeg špica.

Autoput ima po tri trake u oba smera, plus dve žute trake.

Jedna je kao i kod nas na desnoj strani i to je ona zaustavna, ali novost je traka sa leve strane koja služi samo za policiju, hitnu pomoć i slične službe.

U njih niko ne zalazi.

Amerikanci voze jako dobro i poštuju fer-plej.

Ima menjanja traka bez žmigavaca, ima i preticanja s desne strane, tu i tamo neki agresivniji vozač, ali generalno vožnja je jednostavna i brza.

Kamiondžije su naročito atraktivni vozači.

Kamioni su ogromni, takvih nema na našim drumovima, uglavnom 18 točkova, ali ima mnogo i onih sa 22.

Izgledaju spektakularno, još jedna slika tipične Amerike.

Svi su neobično čisti i uglancani, možete da vidite odraz svog automobila dok ih pretičete.

To jest dok oni pretiču vas.

Odmah posle odvajanja za aerodrom O’Hare, put je sve širi i ulazak u Čikago se odvija u, čini mi se, najmanje sedam traka.

Petlje, odvajanja na obe strane, ali sve je lako ako pratite table sa obaveštenjima ili čak i navigaciju.

Vozim do centra grada, pritom nijednog trenutka nemam potrebu da koristim sirenu.

U Beogradu, bez sirene ne bih izdržao ni pola sata vožnje.

Parkiram u garaži ispod Milenijumskog parka, tako da iz podzemlja izlazim direktno na plato okružen zgradama koje su trejdmark ovog grada.

Ovo je najbolje mesto za susret sa ovim gradom.

Blizu je i Mičigen avenija, poznata i kao Magnifisent majl, ili kao Mirakl majl, pa i kao Milion dolar majl.

Tu je čuveni vodotoranj, neogotski Čikago tribjun toranj, tu su blizu i one garaže koje liče na klipove kukuruza (vidi: Wilco – Yankee Hotel Foxtrot), pa zatim i najružnija zgrada Tramp Tower, tu je terakota Rigli kula – jednom rečju arhitektonski spektakl.

Ova avenija je mnogo duža od jedene milje, ali naziv se odnosi na šoping zonu, jednu od najluksuznijih na svetu.

Ipak, pre upuštanja u tu avanturu, vreme je da održim obećanje samom sebi.

Hot dog, Čikago stajl je juneća viršla, kao i bilo koja druga, u mekanoj kifli posutoj zrncima maka.

Prilozi je čine čikaškom: žuti senf, naseckan luk, kriške paradajza, krastavčići, ne previše ljute papričice, sve to posoljeno solju sa celerom.

Konačno, tu je i reliš u duginim bojama, a u stvari još malo turšije neon zelene, ali i drugih boja sličnog tonaliteta.

U ovom hot dogu iz Čikaga nema kečapa. Nikada.

Ode hot dog u tri zalogaja, možda četiri.

Ne mnogo više od tri zvezdice, možda četiri.

Ali neke druge potrebe su zadovoljene za *****.

Uostalom, jedem je na obali jezera Mičigen, na šetalištu.

Kasnije, za lanč brejk: Billy Goat čizburger.

Danas lanac restorana, nekada taverna koju je 1934. osnovao Grk Bili Sijanis.

Proslavio je novinar Majk Rojko, koji je veći deo humorističkih kolumni za Čikago tribjun i druge lokalne novine napisao na tom mestu.

Ima još najmanje jedna priča koja pronosi slavu ovog kultnog mesta: tiče se prokletstva jedne koze.

Navodno je Sijanis 1945. godine krenuo na četvrtu utakmicu finala bejzbol nacionalne lige koje su Kabsi igrali protiv Tigrova iz Detroita.

Koza je bila njegov kućni ljubimac, ali gazda Kabsa, Filip Rigli, nije mu dozvolio da uđe na stadion jer je koza – smrdela. Pa je Bili prokleo tim.

Kletva je bila efikasna sve do 2016. godine.

Posle decenija pokušaja da se ona skine, Kabsi su uspeli da slave u nacionalnom finalu protiv Dodžersa iz Los Anđelesa.

Tradicija je dakle tu, dobar glas takođe, ali naš susret sa jednim od lokala, na Nejvi piru, nije, nažalost, ništa drugo nego zamka za turiste.

Naručeni čizburgeri su bili spremni za nula minuta.

Šta reći osim da je čiz iz Meka kao obrok iz snova u odnosu na nekad čuveni Bilijev proizvod.

Jedna bedna zvezdica, ništa više.

(Nešto kasnije, u Medisonu, probaću i pravu, kraft verziju ovog ultimativnog američkog proizvoda. Bio je za *****, ali moram reći da ni odabrani beogradski burgeri nimalo ne zaostaju.)

Pokušavam da lociram još neke fast fud objekte poznate iz popularne kulture: lako pronalazim Čik File (toliko ga pominje Kanje Vest), ali ne i Nando’s, južnoafrički lanac ekstremno popularan u Africi i Britaniji.

U Americi ga za sada ima samo u Vašingtonu i Čikagu.

Nisam bio te sreće da ga pronađem, mada u radnjama već postoji njihov peri-peri sos.

Glupo bi bilo da ne pomenem i čuvenu čikašku picu, a još gluplje da je i probam. Debela i masna.

Ne znam kako Italijani dozvoljavaju da se ovo zove tim svetim imenom.

Na kraju završavamo na ulici – Čikago je po tome sličan Beogradu – u kubanskom restoranu Havana.

Moj prvi tostones, moj prvi seviće, empanadas kubanas sa morskim plodovima, čips od banana i neke tri salse. (*****)

Zatim i dalje hodamo. Često zastajkujem.

U gradu sam u kojem su granice između džeza, roka, psihodelije i elektronike veoma porozne.

Post-džez, etiketa International Anthem, hip-hop…

Iz jednog kafea gruva muzika koju moram, momentano moram da šazamujem – Anteloper je baš Čikago, prva truba planete Džejmi Brenč, bubnjar Džejson Nazari i Džef Parker.

Zatim se čuje Makaja Mekrejven.

Ne želim da odem sa ovog ćoška.

U Americi niko više ne puši duvan.

U Ilinoisu je marihuana legalna i za konzumiranje i za prodaju.

Radnje su otvorene, ponuda je neverovatna.

Bombone (tvrde, livene, žele, karamele, sladić…), đusevi, lazanje, kolači, kapsule, puter od kikirikija, gazirana i negazirana pića, ledeni čajevi, ulja, ekstrakti, sve je u ponudi.

Ali ljudi takođe i dalje puše ili vejpuju.

S vremena na vreme, dok šetamo, naročito u vreme pauze za ručak, oseća se miris marihuane, skoro kao u Amsterdamu.

Jedan poznanik, oko 70 godina, ima penzionerski popust u jednoj od prodavnica. Stvarno.

Još malo gledamo u izloge, pa čak i ulazimo u The Real Real prodavnicu.

Oni ne prodaju novu, nego već nošenu, sekond hend robu.

Upozoren sam, ali već u izlogu vidim patike mog života i u sebi kažem da ću ih kupiti makar koštale i 150 dolara. Dodajte jednu nulu.

U nastavku pipam Guči mantil od 3.500 dolara, naočare za sunce 2.200 i japanke od 450 dolara.

Cenim da je Kim Kardašijan odlučila da malo rastereti orman.

Posle popodnevnog špica, povlačimo se iz Čikaga.

Sedam traka za izlaz, a onda opet kroz indijansku zemlju, natrag, sve do Viskonsina i Medisona.

Pijačni barometar i druge brojke

Pitam se šta je to što Amerika ima, a mi nemamo.

Odgovor je banalan i jednostavan – novac.

Istražujem i dolazim do ovakvih podataka: u državi Viskonsin prosečna plata iznosi nešto više od 76.000 dolara godišnje, oko 6.300 mesečno. Bruto. 32 dolara na sat.

Benzin je – Amerikanci su histerični oko povećanja cene koja raste poslednjih meseci pre svega zbog rata u Ukrajini – početkom juna bio 4,85 dolara po galonu.

Kad se sve preračuna, litra supera je oko 1,3 dolara, oko 130 dinara.

Vratite se malo unazad da pročitate kolika je prosečna plata.

Hrana u samoposlugama je – po meni jeftinija.

U Hol fuds ili Trejder Džo samoposlugama (te su, da se razumemo, među skupljim) nisam uspeo da nađem hleb Sava, ali nema dileme da je to mnogo jeftinije kod nas, kao i kilo šećera, ulja ili brašna (zamislite, ima ih na rafovima u Americi!).

Ipak, sirevi ili suhomesnati proizvodi bogami nisu.

Teško da u ovim luksuznim prodavnicama možete da nađete sir koji košta 4.000 dinara po kilogramu, kao što su kod nas paške ili neke druge mlečne delicije.

Viskonsin je zemlja mlečnih proizvoda.

Probam narandžasti čedar, 10 godina star. Kupujem ga na poklon mojoj urednici. Najgori sam.

Tehnička roba je definitivno jeftinija.

Mini ajfon 13 256 giga je, recimo, 80.000 dinara. Kod nas vidim cenu od 115.000.

Oblačenje je mnogo jeftinije – Levi’s 510 su 7.500 dinara. Kod nas oko 100 evra. Opet vratite se na prosečnu platu.

Sebi kupujem Dodžers pamučne majice po ceni od 500 dinara. Po komadu.

Sve što rade živi ljudi je mnogo skuplje.

Žena koja sprema kuću rad naplaćuje astronomskih 6.000 dinara na sat. Kod nas je to oko 600 dinara.

Stolari, baštovani, frizeri – bolje ne porediti, ali recimo da je tamo žensko feniranje 5.000, naspram naših 700 dinara.

Odnosi su takvi, pa je moj savet zanatlijama da se POD HITNO prijave na lutriju za zelenu kartu.

Ili da odu u Meksiko pa da plivaju preko Rio Grande. Isplati se.

Zubi – tu je sve poznato.

U Beogradu postoje ordinacije koje se isključivo bave takozvanim dentalnim turizmom.

Dakle, Amerikancima se isplati da za ozbiljnije intervencije plate avionske karte i da iznajme stan ovde, umesto da plaćaju američkim zubarima.

Marihuana.

Blue Dream (Plavi san) je spektakularna, izbalansirana sativa koja košta, legalno, u radnji oko 250 dolara po unci.

Unca je 28 grama, dakle, devet dolara gram.

Kod nas nema, čujem, Blu drima, ali ono čega ima, dileri prodaju za otprilike 10 dolara za gram.

U tom smislu, nije loše ni citirati Milana Pekića, direktora Kancelarije za borbu protiv droge, koji je pre neki dan izjavio kako kriza (ni pandemija ni rat) nimalo nije uticala na cenu ovog, kod nas ilegalnog proizvoda.

Jaka izjava, nema šta.

Porezi su surovi. Nekretnine su skupe, kao i rentiranje.

Mladi milenijalski bračni par u Medisonu – ona je privremeni predavač na univerzitetu

U Grin Beju, Viskonsin, jer ne može da nađe posao na nivou struke iako ima doktorat sa prestižnog univerziteta, on je web dizajner – zarađuju zajedno oko 80.000 dolara bruto.

Recimo da trećina ode na porez.

Možda i više, ali kada se uskoro rodi beba, biće i olakšica.

Važno je imati i dobrog računovođu za stresno obračunavanje poreza na kraju svake godine.

Njegovo zdravstveno osiguranje (samim tim i njeno) je jako dobro (stavka važnija i od same plate) – plaćaju ga oko 300 dolara mesečno.

Za to dobiju da sami moraju da plate prvih 2.000 dolara lečenja, a sve preko plaća osiguranje.

Još 200 dolara mesečno ode na socijalno osiguranje.

Za jednosoban stan (ovde to znači jedna spavaća soba) u zapadnom delu Medisona moraju da odvoje oko 900 dolara mesečno.

Ona, dakle, nema stalno zaposlenje, a on ga je tek dobio, tako da o kupovini kuće, ili čak i o rentiranju većeg stana mogu za sada samo da sanjaju.

Takođe, beba neće imati svoju sobu.

Oboje rade onlajn, od kuće, pa će uskoro biti potreban i još neki servis za čuvanje deteta.

Ali N. i T. su divni, srećni i nasmejani.

Život je težak, ali je svakim danom sve bolji i kvalitetniji.

Ona će uskoro dobiti ono što zaslužuje, on će tek početi da napreduje.

Perspektiva uopšte nije loša za njih.

Ali nije sjajna za Ameriku, barem tako misli Noa Hauli.

U njegovom novom romanu Himna (Anthem), pronalazim neke šokantne podatke.

Recimo, da 330 miliona Amerikanaca poseduje 420 miliona komada vatrenog oružja.

Hauli kaže da ovaj podatak čini Ameriku Čehovljevom dramom u kojoj pištolj koji se pojavljuje u prvom činu, mora da bude upotrebljen u drugom, pa se vi i dalje pitajte otkud toliko nasilja u Americi.

Baj baj Ameriko

Put natrag je naporan iz više razloga.

Tri sata autobusom do aerodroma u Čikagu, tri sata na samom aerodromu.

Organizacija je, čini se, savršena, pa brzo prolazim do mog terminala.

Njuškaju me jedan bigl i neki ptičar, ali nisam im zanimljiv.

Lufthanza me propušta sa 25,4 kilograma!

Letim devet sati do Minhena.

U avionu sam i dalje sa Indijancima. Ovaj se zove Stiven Grem Džons, Blekfut je. The Only Good Indians je jedna od najboljih knjiga koje sam pročitao u poslednjih nekoliko godina.

U avionu je gužva, velika, ali ja u rukama držim slešer godine, My Heart is a Chainsaw (kakav naslov!), prvi deo trilogije o indijanskom jezeru.

Šokantno štivo.

U Minhenu sam još dva sata.

Još stotinak minuta i slećem na nešto što još ne bi smelo da se zove aerodromom.

Čeka me drugar Bili.

Ja mu prepričavam kako je bilo, on vozi i trubi, svira, trubi, svira.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.