Najjužnija zgrada na Britanskim ostrvima nije zamak koji se raspada, izgrađen da odbije potencijalne osvajače.

Niti je to usamljeni svetionik koji treperi bljeskom upozorenja pomorcima u prolazu.

To je javni toalet.

„Ovaj toalet ima odliku da je najjužnija zgrada na Britanskim ostrvima“, piše na njegovom uredno odštampanom znaku.

„Molimo, koristite pažljivo! Najbliža alternativa je Džerzi 17 kilometara – Čauzi 16 kilometara.“

Toalet se nalazi na rubu gomile kamenih vikendica na minijaturnom ostrvu Metres Il, jedinom ostrvu u malom Minkizi arhipelagu koje nosi bilo kakav otisak civilizacije.

Ovo je južna granica Britanskih ostrva, grupe ostrva i grebena 16 kilometara južno od Džerzija, ostavljenih na milost i nemilost jednog od najvećih plimnih opsega na svetu.

Za vreme oseke, ostrva imaju kopneno područje dugačko oko 16 kilometara i široko 11 kilometara – veće od samog Džerzija ili grada Mančestera.

Za vreme plime, samo šest sati kasnije, oni nestaju – jedva nekoliko stena viri iz vode, što čini oko 6,4 kvadratnih milja.

Ovo daje Minkizima, kako ih lokalno stanovništvo naziva, čudnu atmosferu – delom stenoviti lanac pustinjskih ostrva, delom vodena Atlantida, koja se nalazi na granici između kopna i mora.

Javni toalet na minijaturnom Metres Ilu je najjužnija zgrada na Britanskim ostrvima

Ovo je granično mesto – mesto između – na više načina.

Plutajući između Britanije i Francuske, Minkizi su dugo bili podložni ne samo hirovima plime, već i svađama vojvodstava i vlada, razapetih između Normana, Britanaca i Francuza više od 1000 godina.

Danas su pod jurisdikcijom Džerzija, računajući kao samoupravni deo Britanskih ostrva, ali ne i deo Ujedinjenog Kraljevstva.

„Za to se vodi borba od 955. godine nove ere“, rekao je Džoš Diring, kapetan broda Džerzi Siferis koji me je upravo prevezao do Metresa preko i poput palačinke ravnog Lamanša, „ali zgrade su ovde od 1800-ih.“

Diring, koji je i turistički vodič, vodio me je kroz sablasno selo Metresa, kamenih zgrada u različitim stanjima zapuštenosti i propadanja.

„Izgradili su ih ribari iz luke La Rok (u južnom Džerziju), kao i rudari i klesači (koji su) tražili granit na ostrvu“, rekao je Diring.

Ovde bi se iskrcali i sakupljači hrane – morskih algi koje se koriste kao đubrivo.

Na severnoj obali ostrva nalaze se ruševine nekadašnje bolnice, korišćene za lečenje povreda rudara tokom perioda vađenja kamena u 19. veku.

Zgrade se nalaze na jedinom delu ostrva koji ne nestaje sa plimama.

Iz istog razloga, ovo je jedini komad zemlje na Minkizima koji podržava zelenilo, u vidu mirisnih pelargonijuma koje su zasadili ribari koji su njihovo meko lišće koristili kao toalet papir.

Diring je ukazao na uredno isklesan grafit na spoljašnjem zidu bolnice, prikazujući inicijale „C BS“ iznad datuma: 1865.

Većina zgrada datira iz tog vremena.

Danas nekoliko vikendica još koriste ribari, ali većina je u privatnom vlasništvu nekoliko porodica iz Džerzija, koje će provesti noć ili dve na Metresu kada je lepo vreme.

Nema stalnih stanovnika, nema hotela – ili nekih drugih mesta – za boravak turista.

Prodaja vikendica je retka, a vlasnici čuvaju svoju imovinu.

Osvajači izbliza i izdaleka su dugo priželjkivali Minkize zbog strateškog i ekonomskog značaja.

„Onaj ko kontroliše Minkize, kontroliše i ribolovna područja“, objasnio je istoričar pomorstva Dag Ford, „a poslednjih 200 godina to je takođe značilo i teritorijalne vode“.

Grebeni na moru stvaraju ogromnu barijeru, usmeravajući plovila koja se približavaju u prostore koji se lako nadgledaju“.

Minkizi su ustupljeni Edvardu trećem od Engleske 1360. godine, prešli su u vlasništvo francuskih manastira, a Henri peti ih je zaplenio 1413.

Postali su omiljeno skrovište za pirate i krijumčare koji su iskoristili udaljenost i nepristupačnost ostrva – ovi grebeni su podmukli i razbili su mnoga plovila u brodolomu.

Ostrva su bila poprište diplomatske krize 1929. godine, kada je pariski bankar odlučio da ovde sagradi kuću.

I ponovo 1939. godine, kada je francuski umetnik i jahtaš poznat kao Marin-Mari preneo montažnu kolibu do Metresa i podigao francusku zastavu nad ostrvom.

Kada su okupatorski nacisti isterani iz Džerzija 9. maja 1945. godine – što je bilo najbliže Ujedinjenom Kraljevstvu – grupa nemačkih vojnika ostala je prikovana na Minkize nekoliko nedelja, nesvesna da je rat završen.

Metres Il je jedino ostrvo u arhipelagu koje nosi bilo kakav otisak civilizacije

Minkizi su ostali izvor dugotrajnog spora između Engleske i Francuske sve do 1953. godine, kada je njihov pravni položaj konačno rešen – kada je Međunarodni sud pravde proglasio britanski suverenitet nad ostrvima.

To nije sprečilo da njihov sporni status povremeno pređe u farsu.

U četiri navrata u poslednjih 40 godina, ostrva su „napadale“ grupe koje tvrde da predstavljaju Kraljevinu Patagoniju, nepriznatu državu koju je u Čileu i Argentini u 19. veku proglasio ludi francuski advokat Oreli-Antoan Tunen.

Njegov cilj je oživeo vek kasnije zemljak Žan Raspal, desničarski pisac poznat po svom kontroverznom romanu Logor svetaca o pozivanju na rasizam, koji je predvideo da će masovna imigracija ubrzati propast zapadne civilizacije.

Raspal je bio pristrasan prema onome što je nazivao „igarama koje nisu u potpunosti igre“.

Razradio je reklamne trikove kao što je njegova invazija na Minkize iz 1984. godine.

Praćen grupom onoga što je štampa u to vreme nazivala „pijanim francuskim studentima“, Raspal je podigao plavu, belu i zelenu trobojnicu Patagonije nad Metres Ilom, zahtevajući odmazdu za britansku invaziju na Foklandska ostrva.

Vratio se 1998. godine, prefarbavši ostrvsku toalet kolibu u patagonske boje, i ponovio taj podvig 2019. kao reakciju na Bregzit, ovog puta zamenivši znak na vratima toaleta sa natpisom koji ga proglašava najsevernijom zgradom u Kraljevini Patagoniji.

U međuvremenu, 2012. godine, došao je mekši gest – u pokušaju da još jednom podigne patagonsku zastavu, okupatorska strana je otkrila dete iz porodice Džerzija koja je bila u poseti, kako se igra ispod jarbola, pa su se zadovoljili lepljenjem minijaturne zastave na vrata toaleta umesto toga.

Naš obilazak brodom zaustavio se u blizini Metresa kako bismo plivali na savršenom peščanom sprudu, čije se plave obale vidljivo šire dok je plima počela dugo povlačenje.

Ispod dečjeg plavog neba i savršenog letnjeg popodneva, bilo je teško zamisliti da je ovo nekada bilo bojno polje.

Dobrostojeće porodice iz Džerzija palile su roštilj i brčkale se u moru.

Blistavo beli trupovi jahti, koje ne zadiru u ratne brodove, ispunjavali su horizont.

Ipak, ostao je osećaj sablasne dislokacije.

Čak ni moj telefon nije bio siguran gde se nalazi, njegov sat je neprestano treperio sat unapred pa ponovo, u limbu između britanske i francuske vremenske zone.

Osećao sam se kao da sam u epizodi Izgubljeni, samo sa više cipela i ružičastim šortsevima.

Bukovače su virile iznad glave.

Na Metresu sam primetio drvene table sa upozorenjima: „Ptice se gnezde. Ne idite dalje od ove tačke“, i „Gnežđenje galebova. Držite se dalje!“.

Diring mi je rekao da se znakovi odnose na ostrvske galebove sa crnim leđima.

„Tri puta veći od običnih galebova, a 10 puta ljući“, rekao je on.

„Ako me vidiš kako trčim – trči za mnom.“

Ptice nisu jedine životinje koje najviše koriste netaknuti ekosistem ovog područja i relativan nedostatak ljudi.

„Minkizi je lokacija izuzetne prirodne lepote, i iznad i ispod linije plime“, rekla je Sem Blampid, doktorka nauka koja proučava ekologiju mora na ostrvima na Univerzitetu u Plajmautu.

„Veliki raspon plime znači da su struje povremeno posebno jake, a takođe znači da je međuplimno područje ogromno. To je rezultiralo raznolikim nizom staništa.“

Ona je spomenula sipe koje menjaju boju i „zajednice paunovih crva koje izgledaju kao buketi cveća na morskom dnu, stanište koje je retko zabeleženo drugde“.

Potreba za očuvanjem ekosistema Minkiza ključna je za ambiciozni projekat geoparka na ostrvu Džerzi koji želi da obezbedi status Unesko geoparka za Džerzi i okolinu.

„Različitost ovog jedinstvenog mesta čini Minkize veoma posebnim“, rekla je Mili Batel, koja vodi projekat, „bilo da je to njegova neobična geografija ili niz divljih životinja koje se mogu uočiti – vranci rone glavom u more da bi se nahranili peščanim jeguljama i malim ribama, ili atlantska siva foka koja izbija na površinu da bi posmatrala čamce koji poskakuju.“

Upravo smo to doživeli dok je naš brod isplovljavao sa peščanog spruda i vraćao se u Džerzi – sjajna, glatka glava foke, posmatrala nas je sa učtivim oprezom suseda koji istražuje nered preko baštenske ograde.

„Izgleda da je od najranijih vremena ljudska aktivnost na grebenu bila kratkotrajne, prolazne prirode: lovci na foke iz bronzanog doba, klesači i ribari“, rekao mi je Ford.

Do danas, ovo je mesto kroz koje ljudi mogu samo da prolaze, kao posetioci na promenljivom pesku jezive britanske južne obale.