Slaven Škrobot ima 33 godine i ovog leta je proslavio deseti rođendan.
Bilo je leto kada se, pre deset godina, slučajno našao na ostrvu Krk u Hrvatskoj. Skok sa mola u more promenio mu je život.
Od tada je u kolicima i svake godine obeležava i „drugi rođendan“.
Deseti je poseban – obeležio ga je novom objavom na blogu na kome piše o svojim putovanjima.
Prva je osoba u kolicima koja se popela na vrh Petre u Jordanu.
To je samo jedna od Slavenovih avantura – proputovao je Maroko, bio u Rusiji na Svetskom prvenstvu u fudbalu, na safariju u Tanzaniji, obišao dobar deo Evrope i nekoliko zemalja regiona.
„Kada si u kolicima, turistička agencija te nikada neće povesti na turu sa ostalim turistima. Smatraju da usporavaš grupu. Agencije obično putuju autobusima, a ja ne mogu autobusom“, objašnjava Slaven kako je započeo samostalna putovanja po svetu.
„Rekao sam sebi – moram sve sam. Počeo sam sam da istražujem i planiram putovanja“.
„Moraš ponovo da upoznaš svoje telo“
„Vidiš, kad bih sada počeo da mrdam prstima na nogama, oni bi, za neka dva, tri minuta počeli da se drmaju. Osećam i zadnjicu, leđa, noge, ali na drugačiji način od ostalih – osećam neku blagu jezu, ali ne osećam bol“, ovako Slaven objašnjava šta znači dijagnoza tetrapareza, odnosno nepotpuna tetraplegija.
Kičmenu moždinu upoređuje sa kablom kojim protiče voda.
„Zamisli da kroz taj kabl prolazi voda, a ti ga malo stisneš pa ne prolazi voda kako bi trebalo. Moja moždina nije skroz prekinuta, već nagnječena, što znači da neki signali prolaze kroz telo“, kaže.
Slaven može da pomera levi zglob, ali ne i desni.
„Na kompjuteru mogu sve, samo mi malo treba više vremena. Mogu da perem zube i jedem. To jeste nešto u poređenju sa time kada ne možeš ništa“.
Kada je dovoljno upoznao sopstveno telo, osmelio se da krene na prvo putovanje.
Oduvek je sanjao o odlasku u Maroko.
„Hteo sam da se popnem na peščanu dinu“, priča.
Ipak, prvo putovanje u kolicima bilo je do Sarajeva.
„Nisam znao gde mi je guzica, gde glava. Nisam znao ništa o sebi na putu – šta ako se upiškim, šta ako ne mogu u toalet. Ima mnogo stvari na koje ljudi ni ne pomišljaju, a o kojima moraš da razmišljaš kada si u kolicima“, kaže.
Ipak, putovanje do Sarajeva je prošlo kako treba, a Slaven je naučio šta mu je sve potrebno i napravio spisak.
Šta je sve potrebno kada se putuje u kolicima
„Što je više ljudi sa mnom dok putujem, to je lakše. Imam više mogućnosti za improvizaciju. Pet stepenika – ma šta nas briga, nas je deset, začas će me izneti“, kaže.
Kada je krenuo za Maroko, u grupi koja je putovala sa njim našao se i Grega, dugogodišnji prijatelj koji ga je izvukao iz vode kada se desila nesreća na Krku.
Grega je, kao i ostali iz grupe, od Slavena dobio spisak stvari neophodnih za bezbedno putovanje.
„Ja ne mogu sam u toalet. Potreban mi je neko da mi stavi kateter. Velika nužda se dešava i na putovanjima i potreban mi je neko da mi stavi čepić. Za sve to nije potrebno ne znam kakvo znanje, ali to su stvari koje se ljudima uglavnom gade“, objašnjava šta je sve na spisku.
Slavena treba iz kreveta preneti do kolica i obrnuto, do i iz automobila.
„Moja devojka Gabi, kada putuje sa mnom, ona ujutru sprema dva doručka, pere zube dva puta, pakuje dva kofera, oblači se dva puta. To nije lako“.
Gabi nema ravne, kaže Slaven.
„Nas dvoje smo u Italiju išli sami. Pitali smo prolaznike i osoblje hotela da nam pomognu kad nam je trebalo. Za tri dana posetili smo pet gradova“, kaže.
Takav tempo duguje adrenalinu.
„Muče me stvari koje druge ljude ne muče – meni je ujutru hladno jer nemam termo regulaciju. Muče me vrtoglavice ako se nisam naspavao. Ipak, imam ubitačan tempo kad putujem“, smeje se.
Takvim tempom u Maroku je ostvario san.
Grega ga je izneo do vrha peščane dine, a i okupao se u Mrtvom moru.
„Mrtvo more ima salinitet od trideset odsto što znači da u njemu ne mogu da se utopim“, smeje se.
Putopisi bez poezije – za svaki korak potrebno je planiranje
Kada se vratio iz Maroka, napisao je Vodič za Maroko za putoholičare. Iako je mislio da putopis „nije ništa posebno“, tekst je privukao veliku pažnju.
Usledio je poziv na Hrvatski festival putovanja, a zatim i za seriju predavanja pod nazivom „Mogu i ja“.
Slaven je postao zvezda na društvenim mrežama.
https://www.instagram.com/p/B0WHSXfhN_5/
„Počeo je da mi se javlja veliki broj ljudi. Svi su mi rekli da treba da nastavim da pišem. Tad sam shvatio da ipak ta sva javljanja nešto znače“, kaže.
Poruke dobija od mnogih koji su i sami u kolicima.
„Pisao mi je jedan bivši vojnik. Pitao kako da izaće iz kuće da se druži sa ljudima“, priča.
„Ja nisam psihijatar, ali napišem im praktične stvari, isto kao i kada pišem tekstove na blogu. Pišem o stvarima koje mogu da pomognu u svakodnevnom životu. Pitam ljude gde žive, šta je dostupno, kažem im da krenu od toga“, kaže.
Ono što ljude u invalidskim kolicima okružuje u Hrvatskoj često nije dovoljno da ih život učini lakšim, kaže.
- Među novim emodžijima pas vodič i invalidska kolica
- Političari s invaliditetom izabrani u parlament Japana
„Ja ne mogu sam da odem deset metara od svog ulaza jer me čeka trotoar koji mi nije prilagođen“, kaže.
Slaven veruje da je nepristupačnost u javnom prostoru stvar koja često demotiviše ljude u Hrvatskoj.
„Kada sam držao prezentaciju u Samoboru, došla je samo jedna osoba u kolicima.
„Mislim da država ne radi dovoljno da pomogne invalidima, pa je naš mentalitet takav da mi nemamo previše izbora nego da se zatvorimo u četiri zida“, smatra.
Prvi čovek na vrhu Petre i zašto je važno u svemu videti nešto pozitivno
Prepreke ne prestaju kada se izađe iz Hrvatske, kaže.
Poučen negativnim iskustvom nakon putovanja za Tanzaniju, kada je po povratku na zagrebački aerodrom, iz prtljažnika aviona dobio polomljena kolica, Slaven je odlazak za Jordan planirao nekoliko meseci.
„Kolica, kao torbe, bacaju okolo. Nama su kolica kao sastavni deo tela. Mnogi ljudi sa invaliditetom se boje da lete. To treba menjati“, kaže.
Kada je stigao do Jordana, čekao ga je najteži deo – trebalo je naći beduine koji dovoljno dobro poznaju litice, puteve i prečice kompleksa u Petri i žele da pomognu osobi u kolicima da stigne do vrha.
Beduini sa kojima je mesecima pregovarao preko interneta, nisu se pojavili.
„Ja sam već bio u depresiji. Govorio sam sebi kako neću ništa videti doživeti“, seća se.
Ipak, nije odustao.
„To je ispao pravi podvig – nas šestoro, dva beduina i jedan magarac. Trajalo je pet sati. Ali sam uspeo. Ispostavilo se da sam prvi čovek u kolicima koji se popeo do vrha“.
Beduinima je kasnije rekao da će im dovesti još dvesta ljudi u kolicima, da i njima pomognu.
„Ni slučajno – rekli su mi“, smeje se.
„Koliko je bilo teško popeti se razumeju samo ljudi koji su se tamo popeli – oni znaju kakav je put. Za ljude u kolicima, ja sam verovatno samo budala“, kaže.
Prva pomisao na vrhu bila mu je da proveri da li je sa telom sve u redu.
Put u Tanzaniju ga je naučio da, bez obzira na uzbuđenje putovanja, zdravlje mora da ostane na prvom mestu.
„Na safariju smo se vozili drndavim putem. Noge sam vezao Gabinim helankama kako se ne bi tresle, nisam mogao da ih kontrolišem“, priča.
Zbog jakog sunca i ograničene termoizolacije tela, dobio je sunčanicu. Trebalo je vremena da se oporavi.
„Rekao sam sebi da ću ići na safari jednom u životu i više nikad, a sada bih voleo ponovo“, smeje se.
Koliko je zemlja proputovao, ne broji.
„Znaš, moj uspon do Monasterija na vrhu Petre vredi kao šest običnih putovanja“.
Sledeći cilj je hiljadama kilometara daleko.
„Na takmičenju putopisaca sam osvojio karte za Australiju. Gabi i ja idemo sami“, kaže.
Planiranje je počeo pre više od mesec dana. Ukrcavanje u avion jedva čeka, ali i strepi.
„Četrnaest sati letenja kada si u kolicima izazovnije je od istog vremena u avionu kada možeš da ustaneš i odeš do toaleta“.
Ipak, veruje da će sve biti dobro.
„Moramo da isplaniramo svaki detalj jer putujemo sami. Najveći problem će biti toalet – ja nosim svoju dasku, ali uvek je potrebno najmanje dvoje jakih ljudi da mi pomognu“.
Slavena su putovanja naučila da u svemu vidi nešto pozitivno.
„Ja svakoga dana vidim ljude na biciklima, vidim zimi prijatelje kako skijaju, naravno da bih i ja voleo da i dalje sve to mogu“.
Zato ceni svoja putovanja.
„U svemu postoji nešto lepo, samo ga treba naći i prilagoditi se. A putovanje ne znači platiti hotel, već prilagoditi se i uživati“.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
