radnici u fabrici — Radnici u fabrici (ilustracija)

Mnogi moraju, manje ih želi, ali srpski radnici u proseku rade nedeljno najduže u Evropi.

U poslednjem kvartalu prošle godine, zaposleni u Srbiji su nedeljno provodili 42,1 sat na poslu, pokazuju podaci Eurostata, statističke agencije Evropske unije (EU).

„Kada posle deset sati stajanja uz traku dođete kući, vi niste ni za šta“, kaže Marija, koja je zaposlena kao radnica u proizvodnji, za BBC na srpskom.

Marija pripada grupi radnika koja u međunarodnoj klasifikaciji zanimanja, na koju se Eurostat oslanja, obuhvata rukovaoce i radnike za mašinama.

Oni su, po podacima Eurostata, radili prosečno 43,4 sata nedeljno u Srbiji.

Iz Inspektorata za rad kažu za BBC na srpskom da kontrolišu da li firme u Srbiju poštuju zakonske odredbe u vezi sa radnim vremenom, prekovremenim radom i preraspodelom radnog vremena.

Kontrola se sprovodi i po zahtevu zaposlenih, ali i tokom redovnih i vanrednih inspekcijskih nadzora po službenoj dužnosti.

Marijine kolege, koje obavljaju istu grupu poslova, u proseku su u EU radile četiri sata manje.

„Na Balkanu se oduvek najduže radilo.

„Ovde je izmešten veliki deo proizvodnje i, iz godine u godinu, zemlje sa najdužim radnim vremenom su Srbija, Crna Gora, Grčka, Turska, delom Rumunija i Bugarska“, kaže Bojan Urdarević, profesor radnog prava na Univerzitetu u Kragujevcu, za BBC.

Međutim, nisu samo radnici u proizvodnji ti koji rade više od 40 sati.

Statistika pokazuje da od njih više rade menadžeri (44,3 sata) i poljoprivrednici (44,6 sati).

Dok u poljoprivredi zbog prirode posla radnog vremena često i nema, menadžeri duže ostaju na radnim mestima zbog loše organizacije, smatraju sagovornici BBC na srpskom.

Umesto da postoje jasno definisani radni zadaci za svaku poziciju, menadžeri bespotrebno rade sve, a da pri tome sama kompanija nema nikakvu korist, kaže profesor Goran Đoković, član Upravnog odbora Udruženja menadžera Srbije.

Plata ispod, a radno vreme iznad proseka

Marija ima 53 godine, i od 2020. radi u fabrici za trakom u gradu srednje veličine u Srbiji, svakog dana osim nedelje.

„Meni je normalno da radim 48 sati“, kaže ona.

Na papiru, njeno radno vreme bi trebalo da bude od pola sedam do pola tri.

U stvarnosti, često ostaje da radi dva sata prekovremeno.

Kada nije mogla da radi dodatne sate, tvrdi da je bila „sankcionisana“: zarada joj je umanjena, a šefica je bila posebno neprijatna.

„Kada je sledeći put trebalo da se ostaje po deset sati, ja sam otišla na bolovanje jer to ne može da se izdrži.

„Kakva mogu da budem kad posle deset sati stajanja kad dođem kući? Ja nemam malu decu, ali šta da rade žene kojima deca idu u vrtić, u školu? Kad one njima da spreme da jedu kad smo kao zombiji posle deset sati?“, kaže ona.

Marijina plata je nešto viša od 50.000 dinara i taj novac nije, kaže, vredan napora kome je izložena.

Zarada koju ima je ispod proseka za kraj Srbije u kojem radi.

Prosečna plata u Srbiji je, prema zvaničnim podacima, u maju ove godine bila je oko 86.000 dinara.

Na ovu platu, Marija može da dobije mesečni bonus koji bi je približio prosečnoj zaradi u njenom kraju, ali samo pod uslovom da nema izostanke sa posle, kao što su bolovanja i odmori.

„Ja tražim drugi posao jer se osećam sposobno da mogu da radim, ali ne pod ovakvim uslovima, gde vas konstantno teraju da morate više i gde stalno čujete dreku i viku“, kaže ona.

Marija ne misli da tako mora i to joj potvrđuje način ophođenja prema radnicima kada fabriku posete „šefovi“ iz države odakle potiče firma u kojoj radi.

„Naši su ovde postavili normu koja je dvostruko veća od norme koju su postavili stranci.

„Kad dođu stranci, nama je odmah cilj manji, niko ne viče, svi nas tapšu po ramenu, milina. Tri dana da se radi.“

Sve (ni)je po zakonu

U Zakonu o radu u Srbiji, jasno stoji da radna nedelja može da traje 40 sati.

Mogućnost prekovremenog rada postoji, ali taj dopunski rad ne bi smeo da prelazi 48 sati nedeljno i trebalo bi da bude plaćen kao takav, objašnjava profesor Bojan Urdarević.

„Nad zakonom, međutim, nema inspekcijskog nadzora, a zakon bez nadzora je samo mrtvo slovo na papiru“, kaže on.

Kako ne bi platili prekovremeni rad, poslodavci pokušavaju da ga prikriju.

„Izdaju se usmeni nalozi, nema pisanih tragova i teško ga je dokazati“, kaže profesor.

Zakon u Srbiji dozvoljava i takozvanu preraspodelu radnog vremena.

To znači da radnici mogu šest meseci da rade po 60 sati nedeljno, a da preostalih pola godine rade 20 sati, da bi u konačnom proseku godišnje imali radnu nedelju od 40 sati.

„Preraspodela radnog vremena može da se uvede ako poslodavac misli da će u jednom periodu godine imati veći obim posla, a u drugom manji.

„U stvarnosti se dešava da zaposleni rade 60 sati šest meseci, a onda po 40 sati do kraja godine – sve što prelazi tu 40-časovnu radnu nedelju treba da im se obračuna kao prekovremeni rad i da im se tako isplati, što nije uvek slučaj“, kaže sagovornik BBC na srpskom.

Da bi prekovremeni rad počeo da se isplaćuje, radnici bi morali da tuže poslodavca, što se ne dešava jer su ljudi u strahu, dodaje on.

Podaci koje su u pisanim odgovorima poslati BBC na srpskom iz Inspektorata za rad pokazuju da je tokom ove godine donet veći broj rešenja zbog nepravilnost u vezi sa noćnim i prekovremenim radom u odnosu na 2022.

Takođe, i ukupne novčane kazne koje su izrečene poslodavcima u prvoj polovini ove godine veće su u odnosu na celu prošlu godinu.

Iz Inspektorata objašnjavaju da se ne vodi posebna evidenciju o rešenjima koje su inspektori doneli zbog nepravilnosti u vezi sa preraspodelom radnog vremena.

„Od ukupnog broja rešenja koje su inspektori rada doneli u periodu januar-jun 2023. godine u oblasti radnih odnosa, 16 odsto rešenja se odnosilo na radno vreme – noćni rad, prekovremeni rad, dok se 11 odsto rešenja odnosilo na zarade“, dodaje se.

Iz Inspektorata pozivaju zaposlene da nepravilnosti prijave inspekciji „direktno dolaskom u kancelariju Inspekcije rada, putem elektronske pošte, pisanim putem ili telefonom, kao i putem besplatne info linije 0800 300 307″.

Menadžer – čovek koji se za sve pita

Za razliku od Marije, Goran Božić je radio i više, ali vođen ličnom željom i ambicijama.

Sa 33 godine, njegov radni dan mogao je da traje i po 12 sati.

„Upravljao sam kompanijom koja je imala 1.200 zaposlenih.

„To što sam radio prekovremeno, bila je stvar mog izbora, niko me nije primoravao.

„Jednostavno, bio sam mlad i adekvatno stimulisan“, kaže Božić.

On je nekada radio u Mobtelu, koji je bio prvi mobilni operater u Srbiji u vlasništvu porodice Karić.

Počeo je sa 26 godina na najnižoj poziciji kao operater i onda se uspinjao u hijerarhiji.

Kada je Vlada Srbije preuzela većinski paket u Mobtelu, kompanija je promenila naziv u Mobi, a 2006. godine prodata je Telenoru za 1,5 milijardi evra.

„U Mobtelu je izvršena digitalna transformacija 2004, a tome su prethodili uređeni poslovni procesi.

„Zahvaljujućim upravo tim procesima, ja sam od 12 sati rada došao do toga da nisam radio skoro ništa“, kaže on.

Posle Mobtela, Božić je zauzimao visoke pozicije u drugoj telekomunikacionoj kompaniji.

Danas živi na selu i vodi sopstvenu konsultantsku firmu čiji je zadatak da pomogne kompanijama da prođu proces digitalne transformacije kako bi postale efikasnije.

Kaže da oko sebe u menadžerskom svetu vidi „milion prezentacija, eksel tabela i sastanaka“.

Veruje da menadžeri rade prekovremeno jer ne postoje uspostavljeni poslovni procesi koji bi jasno definisali šta i kako ko radi.

„Lideri i menadžeri ne mogu da naprave skok iz privatnog u neki vid koorporativnog vlasništva.

„Vole da se pitaju za sve“, kaže on.

Sa njim je saglasan profesor Goran Đoković, član Upravnog odbora Udruženja menadžera Srbije.

„Kod nas lideri i menadžeri o svemu brinu – od nabavke toalet papira do krupnijih stvari.

„Bave se svakim radnim mestom, idu hodnikom, vide radnika i u hodu mu promene radni nalog jer tako misle da treba, a uz to obavljaju niz nepotrebnih stvari“, kaže Đoković.

Sve ovo, dodaje, ni na koji način ne pomaže kompanijama već se samo „stvara lažna slika da se radi“.

„U dobro organizovanim kompanijama nije bitno ko je vlasnik ili direktor, već su procesi definisani i uvedeni su standardi kvaliteta“, navodi Đoković.

Poljoprivreda ne poznaje slobodan dan

Radni dan Milana Pajića počinje u šest ujutru i završava se kasno u noć.

Drugačije i ne može jer zajedno sa suprugom i dvoje dece vodi računa o farmi na kojoj ima oko 80 krava i junica, uz desetak hektara zemlje.

„Svaki dan je isto. Subota, nedelja, praznik, i na dan slava, i leti i zimi, nema odmora, nema bolovanja“, kaže Pajić.

Poljoprivredom je počeo da se bavi 2000-ih godina, kada je kupio tri krave.

Kroz godine, domaćinstvo je raslo, izgradio je objekte, nabavio potrebne mašine.

„Računao sam da neće mnogi hteti da se bave poljoprivredom i da će moći da se zaradi. I moglo je.

„Ne bismo mi sve ovo mogli da napravimo da nije, ali sada to više nije slučaj“, kaže on.

Odgovarajući na pitanje da li bi, da mu neko ponudi osmočasovno radno vreme za isti novac koji sada zarađuje, odustao od farme, on bez oklevanja kaže – „da“.

„Sve što imam – dajem, i stoku i mašine, samo meni i supruzi obezbedite posao.

„Uvukli smo se u dugovanja. Da prodamo svu stoku, ne znamo da li ćemo sve da pokrijemo.“

Dok kupi hranu za stoku i pokrije ostale troškove proizvodnje, ne ostane mu za ono najvažnije.

„Morao sam dete da povučem sa fakulteta jer više nisam mogao da ga finansiram.

„Najstarija ćerka je na kraju završila vanredno jer nije bilo para. Ja imam troje dece i nisam mogao sve“, kaže Milan.

On nastavlja da radi jer, kaže, nema drugog izbora.

„Sad smo tu gde smo. Znate ono ‘baba dala dinar da uđe u kolo, dala bi dva da izađe, ali neće mangupi da daju'“, dodaje Milan.

Šta statistika otkriva, a šta skriva?

Eurostat objavljuje podatke o dužini radne nedelje u 34 države Evrope.

Podaci obuhvataju zaposlene sa punim radnim vremenom i one koji ne rade puno radno vreme.

Kada se pogledaju zaposleni i sa punim i sa nepunim radnim vremenom, prosečna radna nedelja u Srbiji u poslednjem kvartalu 2022. godine trajala je 42,1 sat.

U EU prosek je 35,7 sati, dok se u Holandiji najmanje radilo – 31 sat.

„Holandija, ali i skandinavske zemlje, imaju fleksibilne forme rada zbog usklađivanja porodičnog i poslovnog života, pa mnogo žena radi nepuno radno vreme, što kod nas nije slučaj“, kaže profesor Bojan Urdarević.

Veći udeo zaposlenih sa nepunim radnim vremenom tako obara prosečnu dužinu trajanja radne nedelje i čini da izgleda da se u Srbiji neuporedivo više radi.

To, ipak, nije sasvim tačno.

Podaci koji obuhvataju samo zaposlene sa punim radnim vremenom pokazuju da se u Švajcarskoj radilo 43,5 sati, a u Srbiji 43,3 sata u proseku nedeljno pri kraju 2022.

Na nivou EU, prosečna radna nedelje za zaposlene sa punim radnim vremenom bila je 38,8 sati, dok se najmanje radilo u Finskoj – 36,7 sati.

„Većina država u Evropi ima 40-časovnu radnu nedelju.

„Razlika je u tome što oni imaju fleksibilne oblike rada, u nekim zemljama je zabranjen rad nedeljom, a pokušava se eksperiment da se radi samo četiri dana nedeljno“, kaže profesor Urdarević.

Najduže radno vreme imaju balkanske zemlje.

Poslednji dostupni podaci za Crnu Goru i Tursku potiču iz 2020.

Oni pokazuju da je u ovim državama prosečna radna nedelja trajala 43 odnosno 43,5 sati

U Grčkoj, koja u Evropskoj uniji ima najduže radno vreme, radna nedelja je krajem 2022. trajala je 39,4 sata.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.