Raspad Jugoslavije i Severna Makedonija: Ko je bio Kiro Gligorov, predsednik koji je doneo nezavisnost bez ispaljenog metka

U gradu spomenika, za njegov – nema mesta.

Kiro Gligorov bio je prvi predsednik nezavisne Makedonije, uspešno je, bez rata, izvodeći iz jugoslovenske federacije početkom 90-ih godina prošlog veka.

Njegova karijera počinje pet decenija ranije, kroz delovanje u makedonskom komunističkom pokretu tokom Drugog svetskog rata, a potom i kroz visoke političke funkcije u komunističkoj Jugoslaviji – ministra finansija, predsednika Skupštine, člana Predsedništva Saveza komunista.

„Pod njegovim vođstvom, Makedonija je uspela da ostvari ono što nije pošlo za rukom nijednoj drugoj republici Jugoslavije – da na miran način stekne nezavisnost, u uslovima strašnog rata.

„Njegov takt i inteligencija uveli su zemlju i narod u međunarodnu zajednicu kao suverenu državu, što je došlo nakon brojnih pokušaja da se očuvaju veze između članica federacije“, priseća se tadašnji makedonski šef diplomatije Denko Maleski.

• „Video se kraj Jugoslavije, nije bilo nazad“: Nezavisnost Makedonije – tri decenije kasnije
• Vasil Tupurkovski: „Zapad je dozvolio rat u Jugoslaviji, sada ga ne dozvoljava”
• Mesić za BBC: „Toliko se ratovalo i krvi prolilo, a granice nisu ni za milimetar promenjene“

Kiro Gligorov umro je u Skoplju, 1. januara 2012. godine.

U makedonskoj prestonici, danas se po njegovom imenu zove jedan od bulevara, kao i nedavno otvorena moderna škola.

Njegova statua deo je spomenika ASNOM-u (Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Makedonije), političkom telu makedonskih partizana na kraju Drugog svetskog rata, u kome je Gligorov imao jednu od prvih funkcija.

Ipak, zasebnog spomenika za Gligorova nema, iako je u gradu u poslednjoj deceniji podignut veliki broj obeležja.

Od reformatora do vatrogasca u vremenu socijalizma

Već od kraja Drugog svetskog rata, Kiro Gligorov u komunističkom pokretu dobija važnu ulogu koja će opisati veliki deo njegove karijere – čuvara najpre makedonskih, a onda i jugoslovenskih finansija.

„Iako je bio pravnik po obrazovanju – bio je i vrhunski ekonomista“, ukazuje njegov saradnik, diplomata Ljupčo Arsovski.

Ministar finansija postao je već 1948. godine i na tom mestu ostaje četiri godine, da bi se 1962. vratio na funkciju kao savezni sekretar za finansije sa ključnim zadatkom – reformom privrednog sistema komunističke Jugoslavije.

„Privredna reforma je nosila dalekosežne ideje, podrazumevala je spoljnopolitičke promene, demokratizaciju, uključivanje u nastajuću novu Evropu.

„To je bilo vreme njegovog političkog uspona koji je završen propašću tog poduhvata“, kaže za BBC na srpskom sin Kire Gligorova, Vladimir, danas i sam cenjeni ekonomista.

Nakon odlaska sa mesta sekretara za finansije, zauzima mahom političke funkcije, od kojih je najviša predsedničko mesto u Skupštini SFRJ.

Ekonomskim vodama zaplivaće još jednom, osamdesetih godina 20. veka, kada je pozvan da se aktivno uključi u pokušaj stabilizacije jugoslovenske privrede u zemlji koja je ostala bez doživotnog lidera Josipa Broza Tita.

„Proces stabilizacije vodio je maltene iz penzije, pa je tu imao nešto manji uticaj, ali je sve do samog raspada Jugoslavije imao ideju da se stvari rešavaju što bezbolnije.

„Ipak, taj period osamdesetih godina je period besciljnosti jedne države i neko ko je bio izvan pozicija vlasti nije mogao da učini mnogo toga, sem da unese malo razuma“, zaključuje Vladimir Gligorov.

„Drugi su žurili u rat – nismo mi kasnili“

Početak devedesetih godina prošlog veka u Jugoslaviju donosi prve referendume za nezavisnost republika – od Slovenije u decembru 1990. godine, početke oružanih sukoba u Hrvatskoj već na proleće 1991. godine.

Na drugom kraju SFRJ, u Makedoniji, Kiro Gligorov se 1990. godine vraća u aktivnu politiku kroz učešće na forumima na kojima se raspravlja o budućnosti zemlje.

U novembru 1990. godine, Makedonci glasaju na prvim višestranačkim izborima koji ne donose jasnog pobednika nego političku krizu i duboku društvenu podelu koja će pratiti zemlju i narednih decenija.

Formira se tehnička vlada, a Kiro Gligorov dobija mandat prvog predsednika Makedonije u januaru 1991. godine.

Sa te pozicije, presudno će uticati i na referendum za nezavisnost koji je održan u septembru 1991. godine, a posebno na referendumsko pitanje koje je glasilo „Da li ste za suverenu i nezavisnu državu Makedoniju, sa pravom na ulaz u savez sa nezavisnim državama Jugoslavije?“

Više od 95 odsto birača zaokružilo je potvrdan odgovor i time su se stvorili uslovi da i Makedonija stane u red za međunarodno priznanje – iako nešto kasnije od Slovenije i Hrvatske.

„Bilo je mnogo povika da kasnimo, da Gligorov nije u stanju da se odveže od svojih sentimenata prema Jugoslaviji.

„Istina je bila da su drugi žurili u rat, a ne da smo mi kasnili“, uveren je i danas tadašnji šef diplomatije Denko Maleski.

On kaže da je u tom procesu do izražaja došla sposobnost Gligorova da gasi požare.

„Znao je i da se sklanja, ali to je bio plod dobre procene odnosa snaga i toga ko vodi igru u ratnim vremenima, te da vrlo malo zavisi od Makedonije.

„On je tokom ratova išao jedan korak iza događaja, a drugi su išli ispred – tako je polako vodio zemlju ka nezavisnosti.“

• Milan Kučan za BBC: „Nismo želeli da cilj ostvarujemo oružjem, već razgovorom i dogovorom – ali to nije uspelo“
• Kako je propao pokušaj britanskog lorda da spreči rat u Jugoslaviji
• Kako je srušen Ante Marković, poslednji premijer SFR Jugoslavije

Politički veteran Stojan Andov bio je u to vreme predsednik Sobranja, makedonske skupštine, i lider jedne od vodećih partija.

Za BBC na srpskom kaže da su ta turbulentna vremena na površinu iznela još jednu osobinu Kire Gligorova – neodlučnost i čekanje.

„Bilo je mnogo kolebanja, posebno oko donošenja ustava – kada je bilo gusto u tom procesu, Gligorov se često sklanjao i odlazio u Bosnu, kod Alije Izetbegovića.

„Bili su veoma dobri prijatelji, zajednički su i predlagali platformu za reformu Jugoslavije.“

Alija Izetbegović bio je poslednji predsednik Predsedništva Bosne i Hercegovine (BiH) kao članice jugoslovenske federacije i prvi predsednik Predsedništva nezavisne BiH.

Dok je na unutrašnjem planu pokušavao da konsoliduje institucije, na jugoslovenskom terenu Gligorov je ostao upamćen, kao ko-autor uz Izetbegovića, jedne od poslednjih ponuda za očuvanje Jugoslavije kroz labave veze među nezavisnim republikama.

Ponudu su glatko odbile ostale članice federacije, već daleko odmakle ili na putu osamostaljenja ili u beskompromisnoj želji za očuvanjem jedinstvene čvrste države.

„On je bio vrlo nezadovoljan činjenicom da je učestvovao u raspadu Jugoslavije, govorio je da ga je delimično i stid što je u tome učestvovao“, kaže Kirin sin Vladimir.

Ipak, najveći uspeh Gligorova biće izbegavanje rata – povlačenje Jugoslovenske narodne armije (JNA) lično je ispregovarao sa vojnim vrhom.

„Rekao je – pustite armiju da ode odavde, nama ništa neće značiti da ovde ginu vojnici, sve je badava ako jedan metak pogodi čoveka.

„Francuski predsednik De Gol je svojevremeno rekao da svi koji žele da se bave politikom, ako su mlađi od 50 godina, i dalje su maloletnici – godine su bile Kirino iskustvo“, kaže diplomata Ljupčo Arsovski.

Referendumska odluka, odlazak jugoslovenske vojske, međunarodna priznanja i članstvo u Ujedinjenim nacijama omogućiće da se i u današnjoj Severnoj Makedoniji 8. septembar, dan referenduma, proslavlja kao Dan nezavisnosti.

Teško unutra, još teže spolja

Iako je Makedonija uspela da izbegne ratne sukobe devedesetih godina 20. veka, teško da bi se situacija u zemlji te decenije mogla opisati kao mirna.

Južni sused, Grčka, oštro se usprotivila postojanju države Makedonije, tvrdeći da polaže istorijsko pravo na to ime – diplomatski spor otežavao je ekonomske i političke veze Skoplja pune tri decenije.

„Predsednik Gligorov je bio svestan velikog otpora među Makedoncima koji nisu mogli da zamisle da im neko uzme ime.

„Ja sam i ostavku nudio posle evropske deklaracije kojom je rečeno da će država biti priznata, ako u svom imenu ne bude imala reč Makedonija – pritiskao sam u smeru kompromisa, da bismo brže išli napred, a on je bio pažljiviji“, opisuje metode Kire Gligorova tadašnji šef diplomatije Denko Maleski.

Danas aktuelni spor sa istočnim susedom oko istorije i jezika tada nije predstavljao veliki problem, ali se mogao naslutiti.

„Bugarska je tada bila slaba država, i ona praktično tek stvorena izlaskom iz jednog šireg, istočnog saveza.

„Njima je tada bila važna makedonska nezavisnost, prvi su je priznali računajući da je u njihovom interesu da se konačno odlepi od Srbije, a druga pitanja su ostala za kasnije“, smatra Maleski.

Unutrašnje linije podele bile su jednako žestoke – etničke i političke.

Odnosi makedonske i albanske zajednice zakomplikovali su se već 1992. godine, kada etnički Albanci na zapadu zemlje proglašavaju Republiku Iliridu, što zvanično Skoplje proglašava neustavnim.

„Albanci iz Iliride su zvali Kiru na razgovor, ali on to nije želeo – smatrao je da je suviše rizično.

„Nije se uključivao u rešavanje velikih tema u Makedoniji, distancirao se od glavnih problema“, kaže tadašnji predsednik Skupštine (Sobranja) Stojan Andov.

• Zaev za BBC: Referendum je pozitivna lekcija i za Evropu
• Grčka i Makedonija postigle dogovor oko imena
• Severna Makedonija: „NATO je u ovom trenutku bitniji od pregovora sa EU“

S druge strane, diplomata Denko Maleski kaže da je pozicija Gligorova donela i pozitivne stvari.

„Nisu ni Albanci bili previše zadovoljni njime, iako je on uradio nešto što nigde u Jugoslaviji nije uspelo.

„On nije ni probao da koristi nacionalni antagonizam prema Albancima da bi ojačao svoju političku poziciju.“

Zbog neodlučnosti, često su ga kritikovali iz suparničke stranke konzervativaca – VMRO-DPMNE, otkrivajući tako drugu liniju unutrašnje podele, na levicu i desnicu.

„Gligorovu su unutrašnja pitanja bila jako komplikovana i teška, trebalo je boriti se sa kritikama opozicije pri rešavanju nacionalnog pitanja sa Albancima, pa se zbog toga možda i više bavio spoljnom politikom jer je u zemlji počela da se razvija i korupcija, kriminal.

„Probao je nekoliko puta da rešava stvari na nacionalnom planu, ali bilo je to vrlo neuspešno – hodao je po užetu, a teško je bilo biti mađioničar“, zaključuje diplomata Ljupčo Arsovski.

Svi sagovornici BBC-ja saglasni su da Gligorov nije imao šanse da pomiri političke razlike među sunarodnicima.

„Naša mlada demokratija afirmisala je žestoka ponašanja u retorici, odnosu prema političkim protivnicima – sve je bilo na oštrici noža.

„Nacionalisti su ga označili kao bivšeg komunistu, teško se taj jaz lečio među samim Makedoncima“, kaže Denko Maleski.

Atentat bez krivca kao kulminacija pritiska

Kada je u oktobru 1994. godine sa više od 78 odsto glasova, već u prvom krugu na predsedničkim izborima pobedio kandidata konzervativnog VMRO-DPMNE, Kiro Gligorov obezbedio je predsednički mandat do svoje 82 godine.

Gotovo tačno godinu dana kasnije, 3. oktobra 1995. godine, na redovnom putu od kuće do kabineta, pored njegovog automobila eksplodirala je snažna bomba.

U pokušaju atentata na makedonskog predsednika, poginuo je njegov službeni vozač, povređeni su prolaznici, a sam Gligorov ostao je bez desnog oka.

Do današnjeg dana, više od četvrt veka kasnije, pokušaj atentata nije rasvetljen – nizale su se nezvanične verzije koje su krivce pronalazile u gotovo svim otvorenim unutrašnjim i spoljnim pitanjima u Makedoniji, ali nikada niko zvanično nije proglašen krivim za pokušaj ubistva.

Delić mozaika diplomatske slike jeseni 1995. godine samo nagoveštava složenost situacije.

Gligorov se dan pre atentata vratio u Skoplje iz Beograda gde je imao sastanak sa tadašnjim predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem.

„Do atentata je bio veoma blizak sa Miloševićem, sve dok nije došao Holbruk i Gligorov pristao da sa njim sarađuje.

„Time se zamerio Miloševiću, a mi smo razgovarali odmah po njegovom povratku iz Beograda – verovao je da je Miloševiću dovoljno objasnio zašto sarađuje sa Holbrukom“, skicira tadašnji predsednik Sobranja Stojan Andov balkanske odnose po dolasku američkog izaslanika Ričarda Holbruka sa zadatkom da reši rastuće tenzije na Kosovu.

Diplomatu Ljupča Arsovskog vest o eksploziji zatekla je u Atini, gde je sa Grčkom razrađivao detalje diplomatskog popuštanja odnosa konačno dogovorenog u Njujorku, mesec dana ranije.

„Na sastanku u Beogradu trebalo je da budem i ja prisutan – da razgovaramo oko granica, što je bila moja nadležnost tada.

„Ipak, vanredno je zakazan sastanak sa Grčkom, pa me je vest zatekla tamo.“

Osim komplikovanih odnosa sa severnim i južnim susedom, mediji su pisali o privedenim bugarskim državljanima, odjecima koje međunarodni odnosi imaju na unutrašnje etničke i političke prilike.

I upravo na ovaj segment nerazjašnjenog atentata ukazuje sin Kire Gligorova.

„Ne može se drugačije tumačiti nego da je atentat bio unutrašnja stvar.

„Makedonija danas jeste demokratska zemlja, ali atentat na mog oca pokazuje da i dalje postoje snage koje misle da drugačije treba rešavati unutrašnja pitanja“, zaključuje Vladimir Gligorov.

Mudrac ili balanser

Kada mu je istekao drugi predsednički mandat 1999. godine, Kiro Gligorov još jednom se penzionisao – ovoga puta trajno.

Osnovao je fondaciju sa svojim imenom i do 1. januara 2012. godine živeo je u Skoplju.

Umro je u svom domu, nakon što je dva dana ranije otpušten sa lečenja u kliničkom centru, a sahranjen na skopskom groblju Butel.

„Gligorov nema status nacionalnog heroja, a veliko je pitanje bilo i gde da ga sahrane, pa je na kraju pronađeno rešenje koje ga bar nije vređalo“, svedoči o političkim razmiricama Stojan Andov.

Supruga Nada umrla je tri godine pre njega.

„Moja majka je bila veoma uspešna u svojoj profesiji, moj život se ni na koji način nije vezivao za mog oca, a isto je i sa sestrama – niko nije živeo od prezimena, mi smo bili sasvim drukčiji svet“, kaže danas njegov sin Vladimir.

Pored bogate porodične, Kiro Gligorov ostavio je i veliko društveno i političko nasleđe.

„Imao je izuzetne političke i socijalne sposobnosti, strpljenje, redak je čovek koji je preživeo sve što se dešavalo u Jugoslaviji – čistke su bile neminovne, ljudi su se menjali.

„Posedovao je snažnu unutrašnju psihičku ravnotežu, s kim god da je razgovarao, završavao je u prijateljskom tonu“, kaže Vladimir Gligorov.

U opisu njegove ličnosti ostaće sukobljene dve definicije – promišljenog ili neodlučnog čoveka.

„On je balansirao u vazduhu, ali jedna izreka kaže da, ako balansiraš mnogo lopti u vazduhu, ne možeš da se krećeš napred dovoljno brzo.

„Ja sam bio taj koji je želeo da se brže ide ka rešenjima jer sam bio mlađi – ali kada se desi i atentat, onda se bolje shvati zašto stvari tako moraju da idu“, kaže nekadašnji ministar Denko Maleski i napominje da se Gligorov okružio saradnicima koji su bili mlađi od njega i kojima je to bila životna šansa.

Diplomata Ljupčo Arsovski smatra da je Gligorov vrlo pametno donosio odluke o ključnom pitanju, očuvanju zemlje i naroda.

„Čak i kada su stvari bile relaksirane, on je i dalje želeo da prođe vreme, da se razmisli pa tek onda donese odluka, a to je bila samo stvar dodatnog promišljanja, sazrevanja.

„Bio je mudrac koji je Makedoniji doneo korak napred.“

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]