Tokom decenija, koliko traje sukob oko sporne teritorije Nagorno-Karabah, pozivi na mir Jermenima i Azerbejdžancima pretvarali su se u optužbe sunarodnika za izdaju.

Uprkos tome, aktivisti su nastavili da snimaju filmove i organizuju susrete kako bi podstakli ljude na razgovor o zajedničkoj, tragičnoj istoriji.

Novi rat naterao je pobednike i gubitnike da zamene uloge i zapravo je anulirao ono malo uspeha koji su postigli „nenaoružani mirotvorci“.

U jeku prvog rata u Karabahu – mrtvački sanduk sa vojnikom unutra dovoze sa fronta u Baku.

Međutim, napravljena je greška: preminuli vojnik je bio Jermenin i njegovo telo su preneli u Azerbejdžan, na staru adresu na kojoj je živeo do rata.

Heroji filma odlučuju da ga u znak mira sahrane u Gruziji.

Tako počinje kratka tragikomedija „Ide na bolje“, poznata zaraćenim stranama.

Snimljena je u Azerbejdžanu 1997, tri godine pošto je Baku pretrpeo težak poraz, izgubivši ne samo Nagorno-Karabah nego i susedne oblasti.

Gubitnička strana snimila je film kojim je pozivala na mir.

Režirao ga je Vagif Mustafajev, a uloge su pripale najboljim glumcima Azerbejdžana.

Skoro 30 godina Jermeni i Azerbejdžanci sastajali su se na neutralnoj teritoriji kako bi postigli mir, ali i delili bol.

Snimali su zajedničke filmove, istraživali, pisali članke.

Međutim, njihovi napori nisu zbižili narode, pa tako ni zaustavili drugi rat.

Pogledajte video: Izgubljeni životi Jermena i Azerbejdžanaca u najdužem sukobu u Evropi

Na hiljade poginulih na obe strane, zbrisana cela generacija

Proterani mirotvorci

„Želela sam da shvatim zašto jedni druge preziru i postoji li neki način da se to promeni“, objašnjava svoju želju da se bavi mirovnim projektima tridesetsedmogodišnja Azerbejdžanka, Arzu Gejbula.

Počela je u novinarstvu, kada je 2009, zajedno sa jermenskim kolegom, napisala reportažu o mirnom suživotu Jermena i Azerbejdžanaca.

Živeći na relaciji Baku-Istanbul, 2013. godine počela je da piše za jermensko-turske novine Agos, između ostalog i o Nagorno-Karabahu.

Tako je Arzu postala jedna od glavnih meta napada azerbejdžanskih medija, ali i uznemiravanja na društvenim mrežama.

Optuživali su je za izdaju zemlje i kosmopolitizam.

Pisali su da joj ništa nije sveto.

Posle samo godinu dana bila je primorana da se preseli u Tursku.

Leta 2014. u Azerbejdžanu je usledio talas hapšenja boraca za ljudska prava i novinara, značajno su pooštrena pravila za dobijanje stranih grantova, a nevladine organizacije prestajale su sa radom.

„Od kako je počela kampanja protiv mene, nisam bila u Azerbejdžanu“, priseća se Arzu.

„Krivičnih postupaka protiv mene nije bilo, ali poruke koje sam dobijala od prijatelja iz Bakua poručivale su da su oni (vlast) bili spremni na nešto“.

Igrom slučaja, iste godine Jermenin, Geogrij Vanjan, inače osnivač Kavkaskog centra mirovnih inicijativa, morao je napustiti Jerevan.

S obzirom da je centar organizovao susrete Jermena i Azerbejdžanaca, Vanjan je dobijao anonimne pretnje, a na društvenim mrežama su ga nazivali izdajnikom i stranim plaćenikom.

Nacionalističke grupacije i lokalna vlast su više puta sprečavale njegove pokušaje da održi festival azerbejdžanskog filma u Jermeniji.

Kao rezultat toga, Vanjan je pre šest godina zatvorio Kavkaski centar i preselio se u kuću u planinama, odakle je golim okom mogao da vidi azerbejdžansko selo.

„Otišao sam 2014, u jeku represija protiv mene i naše organizacije, kada su na sve načine pokušavali da me oteraju“, govori on.

„Sada sam šofer, vozim ture u Gruziju. Živim kao pustinjak, a ne osećam se tako“.

Pogledajte video: Trogodišnjakinja – siroče rata

Nagorno-Karabah: Rat je odneo roditelje trogodišnje Nadidža iz Azerbejdžana

Nekoliko dana uoči završetka novog rata krajem 2020. godine, napisao je otvoreno pismo premijeru Jermenije, pozivajući ga da zaustavi vojne akcije i da započne dijalog sa Azerbejdžanom.

Prema rečima Vanjana, posle toga policija mu je zatražila da obriše objavu na Fejbsuku i da plati kaznu za kritikovanje postupaka vlasti za vreme ratnog stanja.

Ime Arzu Gejbula spominjalo se za vreme poslednjeg rata, kada su je u objavi na jednom azerbejdžanskom sajtu optužili za mržnju prema sopstvenom narodu, prijateljstvo sa etničkim Jermenima i za širenje informacija da je Azerbejdžan u ratu navodno unajmio sirijske plaćenike.

„Ovo sve je iniciralo novi talas mržnje i pretnji, počeli su da mi pišu na svim društvenim mrežama“, kaže Arzu.

„Pošto sam zaključala Instagram nalog, videla sam da imam hiljadu zahteva, poruke sam dobijala i na Fejsbuku i na Tviteru.

„Posle lavine poruka, stvarno je bilo nemoguće išta ikome objasniti“.

U njegovu zaštitu je decembra 2020. godine istupio Savet Evrope.

„Shvatila sam sa koliko žara su ljudi u stanju da mrze i koliko je lako napraviti metu od nekoga“, kaže Arzu.

„Dovoljna je jedna jedina reč da ljudi krenu da upiru prstom u tebe, a uopšte ih ne zanima da čuju tvoju stranu priče“.

„Rat kao istina„

Nagorno-Karabah region je u sastavu Azerbejdžana, a naseljen je pretežno Jermenima.

Prvi rat u ovom regionu počeo je 1992. godine.

Prethodili su mu žestoki sporovi oko toga kome će pripasti autonomija nakon raspada SSSR-a, kao i progon etničkih Jermena i Azerbejdžanaca koji „nisu živeli u svojoj“ republici.

Geogrij Vanjan, koji je u to vreme maštao da postane pozorišni reditelj, kao da je doživeo otkrovenje dok je posmatrao kako se Pokret za nezavisnost sovjetskih republika pretvara u etnički konflikt.

Tada je on napisao svoj prvi članak, istupivši protiv konflikta koji je uzimao sve više maha.

„Reakciju mojih roditelja i starijih prijatelja pamtim kao juče da je bilo: ‘Sve si u pravu, ali sada o ovome ne treba javno govoriti'“, priča Vanjan.

„Nikada neću zaboraviti ležernu opasku zvezde nacionalnog pozorišta i bioskopa: ‘Ma, brate, kakvo pisanje članaka. Sada moramo da ratujemo, istina je u ratu'“.

Prvi rat trajao je nešto više od dve godine, a živote je izgubilo više od 15 hiljada ljudi.

Baku je izgubio kontrolu ne samo nad Karabahom, nego i nad sedam okolnih rajona.

Skoro 30 godina posle rata, okršaji su se nastavili na toj teritoriji, a vojnici i civili su gubili živote.

Vlasti zaraćenih strana međusobno su optuživali jedni druge za etnička čišćenja, odbacujući bilo kakvu odgovornost za počinjene zločine.

Takođe, uticale su i na širenje teorija zavere.

Konstruktivni, mirovni pregovori nisu vođeni, a retki sastanci lidera zemalja svodili su se na rasprave o tome koji narod je stariji.

„Tada se činilo da je vreme neograničeno, da ću se izboriti sa svim problemima i da ću se vratiti u pozorište“, priseća se Georgij Vanjan početka devedesetih godina prošlog veka.

Nije uspeo da se vrati u pozorište, ali je 2002. otvorio Kavkaski centar mirovnih inicijativa i dao je celog sebe da pomiri narode.

Zatvorena kasta

„Zapravo celo pitanje očuvanja mira počivalo je na jednostavnoj komunikaciji među ljudima“, smatra jermenski novinar Mark Grigorjan.

Za njega je očuvanje mira bilo povod da se sretne sa starim prijateljima, uz čašu vina.

Novinari, pisci i aktivisti iz drugih profesija susretali su se u neutralnim zemljama, najčešće u Gruziji i tada su diskutovali o zajedničkim projektima.

Uveče su izlazili u šetnju, na primer po ulici Šardeni u starom Tbilisiju gde su svraćali u omiljeni restoran i razgovarali o Karabahu.

„Političari nisu dozvoljavali ljudima 30 godina da razgovaraju.

„Ispostavilo se da su ljudi, bez obzira na to, ostajali u kontaktu jedni sa drugima, i patriote Jermeni i patriote Azerbejdžanci“, kaže Grigorjan.

„Ovo mirotvorstvo bilo je pokušaj da održimo kontakt, razmenu mišljenja, a ne psovanja na društvenim mrežama.

„Ono je podržalo ono zajedničko u nama: nije potrebno da Jermeni i Azerbejdžanci sve vreme govore samo o sukobu ili da raspravljaju čija je dolma [vrsta sarmica u zelju]“.

Ove susrete i projekte najčešće finansirale su strane, neprofitne organizacije ili vlade zapadnih zemlja – otuda i etiketa „strani plaćenik“, koju su lepili učesnicima.

Organizacija Imedžin dajalog, sa kojom je sarađivala i Arzu Gejbulla, radila je zahvaljujući pomoći SAD-a i evropskih vlada.

Njihovi glavni projekti bazirali su se na zajedničkom razgovoru o istoriji: Jermene i Azerbejdžance su pozivali na seminare i tu su saopštavali da će tih nekoliko dana, koliko traju predavanja, oni raditi zajedno, u parovima.

Među učesnicima bili su i oni koji su se rata veoma dobro sećali, pa je samim tim bilo teško predvideti kako će ljudi reagovati na teške teme.

Kako govori Arzu, nije se susrela sa ozbiljnijim ispadima.

„Nismo pokušavali da apsolutno svima stvorimo svest o konfliktu, ali ako su troje, četvoro ili petoro učesnika čuli i razumeli drugu stranu – to je već bio uspeh“, kaže ona.

„Jednom je bio i program za novinare. Bili smo pozitivno iznenađeni njihovim rezultatima, ali kada su se vratili u svoje zemlje, nastavili su da pišu kao ranije, ne menjajući retoriku.

„Osećali smo se prevareno“, ističe Arzu.

Kako je izostajala državna podrška, mirovne organizacije nisu mogle dopreti do širokih narodnih masa, a krug ljudi koji je bio zainteresovan za ovu temu bio je poput „zatvorene kaste“, smatra azerbejdžanski sociolog Sergej Rumjancev, koji je učestvovao u mirovnim projektima od 2005. godine.

„Mirovni projekti zahvatali su veoma mali deo populacije i nikada nisu mogli biti masovnim, – potvrđuje Arzu Gejbull. – Ljudi jesu dolazili, pričali svoje priče, odlazili, ali nakon toga se nisu vraćali“.

Prema rečima Segeja Rumjanceva, država je pokušavala da kontroliše učesnike: „Svi su sumnjali da će ih neko, posle sastanka, prijaviti državnim organima“.

Retki su bili ti koji su učestvovali u projektima i koji su glasno govorili da podržavaju mir sa Jermenima.

„Bili smo na margini“, uzdiše Kerim, zaposlen u jednoj državnoj instituciji Azerbejdžana.

Stavove jasno iznosi na društvenim mrežama, ali je zamolio da ostane anoniman jer se plaši da ne izgubi posao.

„Jedna stvar je biti na margini, a druga stvar je biti nacionalni izdajnik“.

U to da vlast nikada nije bila zainteresovana za civilne, mirovne projekte uveren je jermenski novinar Mark Grigorjan.

„Meni je jasno zašto – jer vlade imaju svoju politiku, a mirotvorci svoju. Vlade žele diplomatske pregovore, a ne da se društvo meša“, kaže on.

Pogledajte video: Jermeni spalili domove pre egzodusa iz Nagorno-Karabaha

Posle šest nedelja borbe, Jermeni koji žive u Nagorno-Karabahy napuštaju domove.

„Praksa nekažnjavanja“

Diplomatski pregovori nisu urodili plodom.

Vrhunac želje za osvetom Bakua i nepažnja prema statusu kvo kojeg su se držali u Jerevanu doveli su do drugog rata koji je počeo 27. septembra 2020. godine ofanzivom Azerbejdžana.

Prema zvaničnim podacima, za 44 dana koliko je ratovanje trajalo, poginulo je najmanje šest hiljada ljudi.

Jermenija je izgubila veliki deo teritorija koje je osvojila u prethodnom ratu.

Uprkos policijskom času, kasno u noć 9. novembra potpisan je mirovni sporazum u Bakuu.

Potpisivanje sporazuma dočekano je spontanim slavljem koje se nastavilo i sledećeg dana.

U Jerevanu su izbili neredi, a premijera Nikola Pašinjana optužili su za predaju i nazivali ga izdajnikom.

Pobednici i gubitnici zamenili su uloge.

Čuvari mira obe strane ovu složenu situaciju porede sa ogledalom i govore da su zaraćene strane „razmenile bol“.

„Rat ne rešava ništa, problem nije nestao, samo je prešao sa jedne strane na drugu“, govori Mark Grigorjan.

„Brinem se da će nas ovaj problem ponovo jednom vratiti u uzavrelu fazu sukoba“.

„Ovo što sada gledamo, ovo trenutno veličanje pobede, predstavlja moćan legitimni resurs koji se može koristiti decenijama“, smatra sociolog Sergej Rumjancev.

„Koristiće ga u Azerbejdžanu, baš kao što su ga ranije koristili u Jermeniji“, dodaje.

Ono malo što su građanski aktivisti postigli u decenijama između ratova, izbrisano je novim ratom: pojedini učesnici mirovnih projekata javno su se pretvorili u svirepe patriote, pobednici ismevaju gubitnike, a mediji najviše pažnje pridaju zločinima protivnika.

„Vozim se taksijem i čujem kako na radiju voditelj govori nešto tipa: ‘Nikada nećemo zaboraviti, niti oprostiti'“, priča državni službenik Kerim.

Sve se to preliva i na društvene mreže gde Jermeni i Azerbejdžanci, kao i do rata, pripisuju jedni drugima svakakve zločine.

„Jedna od tragedija jermensko-azerbejdžanskih odnosa je praksa nekažnjavanja ratnih zločina koja je uspostavljena za vreme prvog i koja je dodatno uticala na drugi rat“, ističe Lorens Brojers, britanski istraživač sukoba u Karabahu.

„Pitanja o odgovornosti izgubila su se u međusobnim zahtevima u kojima se svaka strana ograđuje od počinjenih zločina ili ih odbacuje kao lažne vesti“.

Obe strane pokušavaju, na ovaj način, da ispadnu žrtve, umesto da zahtevaju da konkretni zločinci snose odgovornost.

„Ne treba priznavati zločine zbog druge strane. To treba da činite zbog zdravlja sopstvenog društva“, govori Brojers.

„Neophodno je priznati bol koji je pretrpela druga strana, ali isto tako potrebno je i snositi odgovornost.

„Bez ovoga slede tišina, tabu, izmanipulisana sećanja i novi ciklusi nekažnjavanja“.

„Quo Vadis, Aida“: Film o Srebrenici

O motivima za snimanje filma o Srebrenici „Quo vadis, Aida“

Upravo je ovim problemima organizacija Imagine Dialogue pokušala da se bavi.

Od Jermena i Azerbejdžanaca tražili su da pripreme spisak za njih važnih datuma i događaja, posle čega su im organizovali zajedničke diskusije.

„Oni su radili ono što druge organizacije nisu želele – razgovarali su o istoriji obe države, pokušavali su da objasne poreklo sukoba i zašto on i dalje traje“, kaže Arzu Gejbulla.

„Sada ćemo izgleda morati sve ispočetka“, ističe ona.

„Potrebno je masovno promeniti razmišljanje ljudi, objasniti zašto se ne sme razgovarati na taj način i gledati normalno na to što u ratu neko nekog kolje i govori da je to ‘ispravno’. Ne znam kako ćemo dalje… i to je poražavajuće“.

U jedno je sigurna – bez pomoći države neće biti uspeha.

„Lik mirotvorca koji radi u tajnosti krajnje je besmislen“, govori jermenski borac za ljudska prava Georgij Vanjan.

„Bilo koji mirovni projekat podrazumeva akciju, javnu akciju“.

Jermenin u Bakuu

Postavlja se pitanje da li su strane uopšte spremne za javne akcije.

Jedna od tačaka mirovnog sporazuma bilo je ponovno uspostavljanje komunikacije, jer su u poslednjih 30 godina Jermeni i Azerbejdžanci bili odsečeni jedni od drugih.

Sovjetske pruge su zarđale, a autoputevi posuti minama.

Pojedini optimisti u Bakuu i Jerevanu smatraju da će obnovljanje komunikacije između država podstaći i ljude na razgovor.

Međutim, jasno im je da će za to biti potrebne godine.

Član azerbejdžanskog parlamenta Rasim Musabekov smatra da će biti potrebno najmanje 10 godina.

„Potrebno je obnoviti odnose. Jermeni treba da odustanu od psihologije revanša“, govori on za BBC.

„Isto tako mislim da i mi treba da se udaljimo od pobedničke euforije ukoliko želimo sebi, deci i unucima miran život“.

Na pitanje da li je država spremna da pomogne civilnom društvu u uspostavljanju ovakve komunikacije, Musabekov odgovara da društvo i dalje nije spremno na takav korak.

Prema njegovom mišljenju, o tome će se moći govoriti samo posle uklanjanja mina i obnove regiona, kao i uspostavljanja ekonomskih veza.

„U ratu se neki rezultat može postići za kratak vremenski period. Međutim, mir se ne gradi preko noći. Danas se čini nezamislivim da Jermenin slobodno, bez straha, šeta Bakuom, ili da Azerbejdžanac prošeta Jerevanom.

„Za 10 godina to će biti prirodno, kao što u Parizu šeta Nemac, ili Francuz u Berlinu“, ubeđen je Musabekov.

Da je sukob daleko od normalizacije, potvrđuju i sa jermenske strane, ali pri tome ukazuju da Azerbejdžan nije spreman za mir zbog „konstantnih pretnji predsednika Alijeva“ i „prepreka koje sprečavaju povratak jermenskih ratnih zarobljenika“.

„Jermenska strana uvek je bila za to da se uspostave kontakti između društava regiona, koji treba da počivaju na uzajamnom poštovanju i toleranciji kako bi se izgradilo međusobno poverenje, kazala je za BBC PR jermenskog Ministarstva spoljašnjih poslova, Ana Nagdaljan.

„Naravno, za takve programe potrebno je stvoriti odgovarajuće preduslove“.

„Ovde sam se posavetovao sa psihijatrom – sahranićemo ga u brdima Gruzije, u znak mira između tri bratska naroda„, govori na kraju filma „Ide na bolje“ lokalni ludak.

Heroji odvoze kovčeg ka granici.

Jermenski borac za ljudska prava Georgij Vanjan smatra da je, uprkos svim svojim zaslugama, posle ovolikih godina film ipak zastareo i da sada izgleda kao relikvija i povod najstarijima da se sete kako su Jermeni i Azerbejdžanci živeli zajedno.

Reditelj filma Vagif Mustafajev danas snima uglavnom dokumentarne filmove, od kojih njih 13 govori o životu bivšeg predsednika Azerbejdžana Gejdara Alijeva.

Mustafajev nije želeo da govori za BBC.

Film za 10 godina na Jutjubu ima nešto manje od 40 hiljada pregleda, ali zato predstavlja jedno od retkih mesta na internetu gde Jermeni i Azerbejdžanci ne vređaju jedni druge.

Postoji još jedno takvo mesto – deo filma „Podlac“, takođe Vagifa Mustafajeva.

Lik Gruzijca, Mamuki Kikalejšvili, putuje metroom u Bakuu u kojem lokalni Jermenin Boka Davidjan peva ljubavnu pesmu o tome kako je „za sve kriv đurđevak“.

Godina 1988, ratovi na Kavkazu samo što nisu počeli.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.