Somalijska militanta grupa Al Šabab regrutuje hiljade vojnika, ali im trebaju i ljudi koji će obavljati javne usluge u oblastima pod njenom kontrolom.
Svakog ko pokuša da pobegne čeka pogubljenje.
Istovremeno, vlada pokušava da ohrabri prebege i vodi rehabilitacione centre da bi im pomogla da se reintegrišu u društvo.
Trojica sede preko puta mene u mračnoj prostoriji.
- „Ne vraćaj se kući, ubiće te zato što si gej“
- Novinarka Mari Kolvin „namerno ubijena“ u Siriji
- Najmanje 73 osobe poginule u eksploziji automobila bombe u Somaliji
Ibrahim je sleva. Pogled mu je pun samopouzdanja, sunčane naočare zataknute za prugastu polo majicu, nosi veliki sat na ruci a velike smeđe oči sijaju mu ispod bejzbol kape. Kaže da ima 35 godina.
Mulid je u sredini. Mršav je, nosi žute japanke u tonu sa žutom majicom. Ima 28 godina.
Zdesna je Ahmed. Ima uredno potkresanu bradu i glavu umotanu u šal kefijeh. Nosi neboplavu košulju sa neboplavom majicom ispod. Ima 40 godina.
Oni imaju pritužbu.
Ne sviđa im se doručak u ponudi u ovoj sigurnoj kući, iza žičane ograde međunarodnog aerodroma u Mogadišu.
„To nije naša normalna hrana, kao što su palačinke i pasulj. Ne sviđa nam se flaširana voda. Mi volimo prost život i prostu vodu“, kaže Ahmed.
Nažalost, aerodrom se trudi da ugodi međunarodnim ukusima. Tu su pica, odresci, pivo, a ne somalijska tradicionalna kuhinja.
Počinjem da im govorim da neću koristiti njihova prava imena, neću ih fotografisati i neću pisati ni o čemu što bi moglo da ih ugrozi ili o čemu oni ne žele da govore.
Ibrahim me prekida.
„Mi se ne bojimo da ispričamo naše životne priče. Pitajte nas šta god želite. Možete da nas slikate i koristite naša prava imena.“
Međutim, ipak se odlučujem da ih ne slikam i da ne koristim njihova prava imena, jer strahujem za njihove živote.
To je zato što su svi prebegli iz nasilne islamističke grupe Al Šabab, koja postoji više od decenije i kontroliše velike delove Somalije, sprovodeći stroga pravila i kazne.
Grupa je osnovala paralelnu administraciju, sa ministarstvima, policijom i pravosudnim sistemom.
Vodi škole i zdravstvene centre, navodnjava zemlju i popravlja puteve i mostove, a potrebni su im ljudi za obavljanje tih poslova.
Kazna za dezerterstvo je smrt. Iz Al Šababa su mi rekli da ova kazna važi za svakoga ko napusti grupu bez dozvole, ne samo za borce.
„Jedini razlog zašto sam se pridružio Al Šababu bio je novac“, kaže Ahmed, najdirektniji sagovornik od sve trojice.
„Plaćali su me od 200 do 300 dolara mesečno. Bio sam zadužen za njihov transportni sistem u mom kraju.“
Ibrahim brzim pokretima trlja vrhove prstiju na desnoj ruci da bi simbolisao novac.
„I ja sam im se pridružio zbog keša. Bio sam vojnik Al Šababa tri godine. Kad ste u tome, uživate u tome.“
„Ono u čemu nisam uživao dok sam bio u Al Šababu bio je način na koji su pokušavali da mi isperu mozak.
Svake dve nedelje slali su tim za ispiranje mozga u naš bataljon koji je sedeo sa nama satima recitujući stihove iz Kurana i ponavljajući iznova i iznova kako su vlada, Afrička unija i njihovi drugi međunarodni saveznici nevernici i otpadnici.“
„Bilo je to kao da nam ubacili sim kartice Al Šababa u mozak.“
Njih trojica kažu da su, iako su im mozgovi bili isprani tom indoktrinacijom, shvatili da se grupa ne bori za čistiji, bolji oblik Islama, već za izopačenu, zastranjenu verziju.
Više nije bilo dovoljno to što su ih militanti plaćali novcem.
Ali odluka da dezertiraju bila je zastrašujuća, kažu mi.
Prvo je došlo samo bekstvo, a potom dugi, usamljenički marš sa teritorije koju kontroliše Al Šabab.
„Ispočetka sam pešačio noću, dok su mi stopala bila izbušena trnjem“, kaže Ahmed.
„Srećom, imao sam telefon, pa sam kontaktirao porodicu. Oni su našli nekog kome mogu da verujem, a taj me je odveo na bezbednije mesto.
To je trajalo danima, a strah me je obuzimao sa svakim korakom koji sam pravio. Bio sam prestravljen da će me zaustaviti i poslati u sigurnu smrt, na pogubljenje na javnom mestu, jer to Al Šabab radi sa prebezima.“
Ali bio je tu i strah šta će se desiti na drugoj strani, jer su stariji militantni govorili regrutima da će Somalijske snage bezbednosti mučiti dezertere elektrošokovima.
Većina njih ne zna da postoje vladini centri za amnestiju ili rehabilitaciju gde su „prevaspitavani“ i reintegrisani u društvo.
Postoji inicijativa da se raširi vest na teritoriji Al Šababa o ovom programu za prebege.
Napravljeni su šaroliki leci, sa slikama za one koji ne umeju da čitaju, na kojima se članovi Al Šababa spasavaju, kao i telefonski broj koji mogu da pozovu.
Ovi napori doveli su do povećanog broja dezertera, sa više od 60 njih koji su napustili Al Šabab u dvomesečnom periodu u prvoj polovini godine.
Ibrahim, koji je u Al Šababu proveo tri godine, premišljao se dva meseca da li da pobegne.
On kaže da više nikad neće moći da se vrati u rodno selo – provešće ostatak života trudeći se da se utopi u veliki grad Mogadiš.
Inače će ga Al-Šabab pronaći i pogubiti.
Sva trojica završila su u rehabilitacionom centru u glavnom gradu Mogadišu.
Toliko su ozbiljne pretnje po njih da kad sam ih posetila, bilo je 80 čuvara na 84 prebega.
Centar ne prihvata starije članove Al Šababa; postoji poseban program za prebege visokog ranga kao opasnije lidere grupe.
Ovaj je za članove nižeg ranga – vojnike, vratare, mehaničare i slične.
Pre nego što budu primljeni, prebege odobrava Nacionalna obaveštajna i bezbednosna agencija da bi bili sigurni da su dobrovoljno izašli iz grupe i odrekli se njene ideologije.
Ali novinar u Mogadišu mi kaže da se neki aktivni članovi Al Šabiba provuku kroz mrežu i šalju poruke grupi iz kampa.
Cilj centra je da rehabilituje prebege fizički, mentalno i duhovno, i da im prenese veštine kako bi mogli polagano da se reintegrišu u život spolja, u svojim rodnim zajednicama ili negde drugde.
„Vozio sam naoružani kamionet, koji smo zvali ‘Volvo’, dok sam bio u Al Šababu. Ničeg se nisam plašio“, kaže Mulid.
„Kad sam stigao, nadležni su videli da sam talentovan za vožnju. Radio sam kao instruktor vožnje u kampu, učeći druge prebege da voze.
Sada imam posao kao šofer školskog autobusa. Jednog dana bih voleo da otvorim vlastiti transportni biznis.“
Ahmed sada zarađuje kupujući i prodajući zemlju.
Ibrahim opisuje kako je u rehabilitacionom centru naučio da bude frizer i ubrzo pokazao takav talenat da je počeo da zarađuje novac šišajući druge prebege i čuvare.
Sada ima berbersku radnju u Mogadišu, gde upošljava troje ljudi.
„Zarađujem dovoljno da izdržavam dve žene i osmoro dece“, kaže on, dodajući da ih je doveo u grad da žive s njim.
Ali život posle Al Šababa retko kad je lak.
Mulid objašnjava da su ga se neki članovi njegove porodice odrekli, a da mu drugi ne veruju.
Ibrahim kaže da ne može da se vrati u svoju zajednicu čak i da ne postoji opasnost da ga nađu i ubiju.
Iako mu je njegova porodica oprostila, njegove komšije nisu.
I on kaže da duboko u sebi još nosi rane iz vremena provedenog u Al Šababu – i da ga one proganjaju.
„Borim se da uklonim Al Šababovu sim karticu iz mozga“, kaže on.
„Slike loših stvari koje sam radio i loših stvari koje su rađene meni stalno mi igraju pred očima.“
U rehabilitacionom centru, prebezi se tiskaju u učionicama u kojima se uče osnovnoj pismenosti, engleskom jeziku, matematici i drugim predmetima.
Drugi uče mehaniku, zavarivanje, IT, vožnju i druge veštine.
U velikoj prostoriji, krojački šegrt šije živopisne haljine koje se izlažu na lutkama na zidu.
Na Al Šababovoj teritoriji žene moraju da nose teške odore i hidžabe, uglavnom crne ili neke druge prigušene boje.
Nakon izbijanja epidemije korona virusa, krojači su počeli da prave zaštitne maske za lice koje se dele po gradu spolja.
Nekoliko mladića odmara u spavaonici, u sobi u kojoj se nalaze uredno poslagani redovi dvospratnih kreveta. Tu su uz krevete i velike kasete na zaključavanje gde oni drže svoje stvari.
Iz druge prostorije trešti glasna muzika.
Dva prebega pevaju i plešu -aktivnosti koje potpuno zabranjuju militanti, sem upornog ponavljanja stihova iz Kurana – ali povremeno ipak prelaze u strojev korak, sličan stilu marširanja kakav može da se vidi na Al Šababovim video snimcima za regrutaciju.
Kao da ne mogu da se oslobode prošlosti, kao da su i dalje programirani da se kreću onako kako su to naučili dok su bili pod Al Šababom.
U centar dolazi profesionalni fudbalski trener, okupljajući prebege, osoblje i čuvare da igraju utakmice na besprekorno održavanom terenu.
U posetu im dolaze i šeici da pomognu sa deradikalizacijom, da ubede mlade da postoji i druga vrsta Islama, za razliku od one koju je u njih usadio Al Šabab.
Osoblje centra objašnjava kako prebezi dobijaju političko obrazovanje da bi bili pozitivnije nastrojeni prema vladi.
Posle nekog vremena, dozvoljava im se da idu na vikend dopust, dok neki uče ili rade izvan centra, vraćajući se u njega kasno posle podne.
Postoji klinika sa dva kreveta na kojoj medicinsko osoblje leči prebege od tifusa, malarije, neuhranjenosti, hepatitisa i parazita.
Oni kažu da je najčešća bolest među pridošlicama sifilis.
Neki stignu teško dehidrirani, sa ožiljcima od metaka po čitavom telu, od kojih se neki i dalje nalaze u njima.
Ali centar nije uvek bio ovako funkcionalno, pozitivno mesto kakvo je danas.
Osnovan je 2012. godine i mučio se dok nije našao svoj put.
Povremeno su uslovi bili toliko loši da su neki stanovnici aktivno odvraćali bivše drugove od napuštanja Al Šababa.
Lideri militanata dozvoljavaju regrutima da imaju telefone, mada im ih nekada oduzimaju na jedan deo nedelje.
Sad kad funkcionišu uspešnije, rehabilitacioni centri se organizuju i za supruge prebega – koje se ponekad pridružuju muževima kad su angažovani da rade za Al Šabab – i za žene koje su i same bile aktivne u grupi.
Upoznajem Bašira, uredno obučenog mladića koji se lepo izražava i koji je nedavno napustio rehabilitacioni centar posle dve godine provedene u njemu.
Teško je zamisliti kako je jedna tako nežna duša mogla da bude deo grupe koja se toliko posvećuje nasilju, i u delima i u rečima.
„Bio sam tinejdžer kad sam im se pridružio. Dobro mi je išla nauka. Al Šabab je rekao da bih mogao da pomognem njihovom medicinskom timu.
Nisam se usudio da ih odbijem a i bio mi je potreban novac. Plaćali su me 70 dolara mesečno“, kaže on.
Bašir je iskoristio 250 dolara koje je dobio kad je napustio centar da se upiše na fakultet i otvorio je malu apoteku.
„Prodajem i sladoled tamo“, kaže on. „Plašim se svaki dan da će me Al Šabib pronaći.“
To je realna mogućnost. Al Šabab redovno ubija ljude po Mogadišu; stanovnici grada kažu da su militantni svuda.
Oni „oporezuju“ ljude, raznose dobrotvornu pomoć i dele pravdu u oblastima nominalno pod kontrolom vlade.
Uprkos prvobitnim problemima, čini se da program prebega niskog nivoa funkcioniše za one koji mu se pridruže.
Osoblje kaže da je stotine ljudi završilo program, a ne znaju ni za koga ko se vratio u Al Šabab.
Još hiljade njih ostaju u Al Šababu i nastavljaju da uteruju strah u kosti po Somaliji i šire. Grupa je napadala hotele i tržne centre u srcu Najrobija, glavnog grada Kenije.
Sprovodi ogromne napade kamionima natovarenim eksplozivom u Mogadišu, ubijajući po stotine ljudi.
Ibrahim, Mulid, Ahmed i Bašir izgradili su nove živote i deluju kao da osećaju iskreno olakšanje što su se oslobodili Al Šababa.
Izazov će biti ubediti mnoge druge da ga napuste i stignu do centara kao što je ovaj.
Ilustracije Kejti Horvič
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
