Boško Brkić i Admira Ismić zaljubili su se 1984, kada je ceo svet gledao u Sarajevo zbog Zimskih Olimpijskih igara.

Ubijeni su 18. maja 1993. kada je ceo svet gledao u Sarajevo zbog ratnih užasa grada na Miljacki koji su snage bosanskih Srba držale u opsadi.

Reka je delila zaraćene strane, a dvoje tadašnjih 25-godišnjaka, sticajem ljubavnih okolnosti Srbin i Bošnjakinja, pokušali su da pobegnu iz grada.

Iako je njihov prelazak, prema brojnim svedočenjima bio dogovoren sa obe vojske, krenuli su od hale Skenderije levom stranom reke i stigli samo do mosta Vrbanja.

Tu, na ničijoj zemlji, nadomak slobode, zaustavili su ih meci.

Njihova tela danima su bila ostavljena da leže na ulici jer nijedna strana nije preuzela odgovornost za smrt dvoje nenaoružanih civila.

Slika prostreljenog zagrljenog para obišla je svet.

Do danas za njihovu smrt niko nije odgovarao.

• Kako je pre više od tri decenije Sarajevo postalo centar sveta
• Opsada Sarajeva: Život pod granatama
• Ljubav Beograđanke i Sarajlije kao Titovo nasleđe

Iz njihove tragične ljubavi, društva na Balkanu najverovatnije nisu ništa naučila, smatra Snježana Ivandić Ninković, aktivistkinja za ljudska prava iz Sarajeva.

Svake godine se obeleži godišnjica ubistva, pomene se u medijima ista priča, a suštinski se ne menja ništa, kaže ona za BBC na srpskom.

Boško i Admira su prvu godinu opsade Sarajeva proveli u gradu, u kome je tada bila i ova rođena Sarajka.

„Bila sam malo starija od Boška i Admire i imala sam mnogo prijatelja i prijateljica koji su delili sličnu sudbinu kao oni, bez obzira na nacionalnost.

„Jako mi je žao što se ova priča pominje samo jednom godišnje, što je postala predmet rasprave na internetu i čak je zloupotrebljavaju u političke svrhe“, kaže Ivandić Ninković.

Kako naglašava, sada se ističe to što je Boško bio Srbin, a Admira Bošnjakinja, umesto da se pokaže kakva je bila sudbina svih „civila koji su teško patili u ratu“.

„Njihova velika ljubav koju su gajili jedno prema drugom je najveća ljudska vrednost koju bi trebalo da negujemo, a nažalost to ne radimo“, dodaje aktivistkinja.

Ljubavnici leže mrtvi pored Miljacke

vest koju je novinar Rojtersa Kurt Šork poslao u svet

Kurt Šork, novinar Rojtersa je već 23. maja 1993. objavio vest o mladom paru koji četiri dana leži ubijen u Sarajevu i niko se ne usuđuje da dođe po tela jer su na „ničijoj zemlji“, blizu vojski obe zaraćene strane.

Da je prvo upucan Boško, pa Admira, koja je dopuzala do njega, zagrlila ga i izdahnula, ispričao mu je očevidac Dino, vojnik koji je u blizini bio na položaju.

Ovo su delovi njegove priče:

Dino viri kroz rupe u vrećama peska koje služe kao zid bombardovane zgrade i pokazuje mesto gde par leži i u jeku 14-mesečnog građanskog rata koji bukti u Bosni.

Boško je licem nadole na trotoaru, desna ruka mu je nespretno savijena iza leđa. Admira leži pored svog voljenog, sa levom rukom preko njegovih leđa.

U blizini leži još jedan leš, čoveka koji je upucan pre pet meseci. Telo mrtvaca je toliko potrošeno da mu odeća izgleda šuplja.

S jedne strane, iz Vlade kažu da su srpski vojnici upucali par, ali srpske snage insistiraju na tome da su za to odgovorne vladine trupe predvođene bosanskim muslimanima.

„Baš me briga ko ih je ubio, samo hoću tela da ih sahranim“, rekao je devojčin otac Zijah Ismić.

„Ne želim da trunu na ničijoj zemlji.„

Mirovne snage Ujedinjenih nacija (UNPROFOR), zadužene za pružanje humanitarne pomoći u Sarajevu, tvrde da su tela lokalno pitanje.

…

U zemlji ludoj od rata, Boško i Admira su bili ludi jedno za drugim.

…

„Ljubav ih je odvela u smrt.

„To je dokaz da ovo nije rat između Srba i Muslimana, to je rat između ludaka i čudovišta. Zato su njihova tela još tamo“, rekao je Admirin otac.

Priča koja je obišla svet, ali na Balkanu nema table

Hodajući nekadašnjim mostom Vrbanja tražim bilo kakvu oznaku ili tablu koja bi obeležila mesto stradanja, kako su mediji prozvali, „sarajevskog Romea i Julije“.

Nisam je našla.

Most se od 1999. zove Most Olge i Suade, jer se Suada Dilberović i Olga Sučić smatraju prvim žrtvama rata na području Bosne i Hercegovine koje su tu izgubile živote.

Samo na gradskom groblju Lav, nadomak Koševa, gde su po drugi put sahranjeni, na nadgrobnom spomeniku u obliku srca stoji slika Boška i Admire.

Prvobitno su tokom rata pokopani u Lukavici, na strani koju su držale snage bosanskih Srba.

Postojala je inicijativa da se napravi tabla sa njihovim imenima, ali je i tu došlo do politizacije i neslaganja, kaže Snježana Ivandić Ninković.

„Lično mislim da je odluka roditelja da se sahrane na jednom mestu najveći čin ljubavi.

„Mi bismo u Sarajevu mogli postavljati jako mnogo spomen ploča, ali bi to onda bio grad mrtvih, a ne grad živih“, kaže ona, dodajući da je važno čuvati sećanje na takve priče.

Trag im se još više zatro u Srbiji.

Dvorište porodične kuće Brkića, u kojoj su do prošle godine živeli Boškova majka i brat, zaraslo je u šiblje i korov.

Na ulazu u selo Đunis, kod Kruševca, uz raskrsnicu sa leve strane je lišćem sakriven ulaz u dvorište.

Paučina po prozorima i po nabujaloj travi razbacani neotvoreni računi za struju, pokazuju da tu već neko vreme niko ne živi.

Poštansko sanduče odškrinuto, a na njemu zalepljeni plavo-beli znak Ujedinjenih nacija.

Iako je Radmila Brkić, Boškova majka, preminula prošle godine, umrlica nema.

Pre nekoliko meseci, iz te kuće je u kruševački Dom za stare otišao i Bane, Boškov stariji brat.

Socijalni radnici su procenili da bi ga intervju uznemirio.

Na pumpi mi kažu da su Brkiće mnogi znali, ali da su živeli povučeno.

Sa njima se najviše družio komšija Radoljub Cvetković Cvele, koji me nenajavljenu srdačno prima u kuću.

Kako kaže, Boškov otac Dragan Brkić, koji je preminuo pred raspad Jugoslavije, odrastao je u tom kraju.

On je radio za Ujedinjene nacije, pa otuda nalepnica u selu 17 kilometara udaljenom od Kruševca, objašnjava mi za stolom u dnevnoj sobi na kom su i heklana šustikla i televizor.

„On je radio prvo u fabrici Zakićevo u Kruševcu, gde je bio direktor, odatle odlazi u Sarajevo i tamo je upoznao Radu i venčao se sa njom.

„Tetka Rada je bila fina žena, prava gospođa.“

Sedamdesetih godina su njih dvoje sa dva mala sina otišli u Sarajevo, ali su redovno dolazili kod babe i dede na selo.

„Pamtim i Baneta i Boška, kako ne pamtim, tu smo se igrali kao deca, ja sam bio stariji od njih, oni su bili klinci, bili su dobri“, kaže 66-godišnjak iz Đunisa, koji se poslednje tri decenije družio sa Banetom.

Bane je jako teško podneo bratovljevu smrt jer su bili vezani, s malom razlikom u godinama, dodaje, a nije se ženio ni zasnivao porodicu.

„Boško je bio mnogo dobar, miran, društven, ma fenomenalan, a Bane je bio dobar, ali više ćutljiv, na dedu Stanoja.

„Boško je relativno retko dolazio tu, tri-četiri puta, tamo našao tu devojku, zabavljali se, a Bane je i pre provodio više vremena ovde“, kaže Cvetković.

Na početku rata, i majka Rada je bila u Sarajevu, ali je konvojem izašla nekoliko meseci kasnije i posle stigla u okolinu Kruševca.

„Bane se vratio pre rata, kad su počele barikade u Sarajevu, a Boško je ostao s devojkom.

„Nisam je upoznao, samo preko slike, pokazivala mi tetka Rada, a oni nisu mogli da se izvuku“, kaže Cvele.

Obe porodice su odobravale njihovu ljubav, dodaje.

„Oni su se zavoleli tako, on Srbin, ona muslimanka, ali ljubav nema granice.

„Tužna priča“, kaže sedokosi domaćin prozirno plavih očiju.

Opise da su Boško i Admira bili „sarajevski Romeo i Julija“, njihovi roditelji su odbacivali, tvrdeći da njihovu ljubav nijedna porodica nije branila.

Kako je sve počelo?

Boško i Admira su išli zajedno u razred Treće gimnazije u Sarajevu.

Kako se rodila ta ljubav i danas se jasno seća Boškov drug iz Sarajeva Amir Šulović.

„Ja sam otišao u vojsku u Beograd, a on je meni pisao pisma da su se smuvali, to je za Novu `84. na `85. godinu bilo.

„Boško je kad su krenuli u školu već pričao o njoj, kaže, `jedino sa njom ima najbolji kontakt, jedino ona normalna, ostale su sve ufurane`“, prepričava Šulović i od srca se nasmeje.

I Admiru je, kaže već tad, znao iz grada, viđali su se po koncertima, na klizanju u sportskim halama Skenderiji i Zetri.

„Pamtim je, jako je lepuškasta bila, komunikativna, pametna.“

Tanja Bogdanović, Admirina najbolja prijateljica iz školskih dana, koja ih je oboje znala jako dobro, ispričala je za Radio Sarajevo kako su bilo vrlo različiti.

„Admira je bila drugačija od svih nas.

„Volela je motore i znala je popraviti auto… bila je pomalo divlja: obično se devojke nečega boje, ali Admiru ništa nije moglo uplašiti“, rekla je prijateljica.

• Amir Reko: I heroj, i izdajica, i nepoželjan, i kandidat za Nobela
• Kad je zaista počeo rat u Bosni i Hercegovini
• Heroji koji su prkosili ratu – zašto decenijama kasnije o njima i dalje malo znamo

Tokom 1980-ih, u Sarajevu je takvih parova bilo mnogo, oni ni za statistiku nisu bili posebni.

U poslednjoj predratnoj, 1991. godini u Bosni i Hercegovini sklopljena su 2.893 braka gde su supružnici različite nacionalnosti, nespretno nazvanih `mešovitih brakova`, što je oko deset odsto od ukupnog broja, pisalo je Vreme.

Po broju ovakvih brakova, u BiH su tradicionalno prednjačili Mostar i sarajevska opština Centar sa 30 odsto od ukupnog broja sklopljenih brakova, dok je u celoj Jugoslaviji prvo mesto uvek pripadalo Vukovaru.

„Smatram da to nije bila neka dodata vrednost, to je bio samo nivo kulture i obrazovanja, znak života i tradicije jednog Sarajeva koje je negovalo to, da smo pre svega ljudi, pa tek onda dolazi neki drugi identitet – religiozni ili nacionalni“, kaže Snježana Ivandić Ninković.

S kime će ljudi deliti život je privatna stvar, koju svako za sebe treba da odabere, a ne da se time bave političari i „verske poglavice“, kaže Ivandić Ninković.

Kako Amir Šulović danas kaže, takve veze su bile „najuobičajenije moguće, realne i normalne“.

„Isti slučaj je bio i sa mnom, samo se moja veza posle reintegracije Sarajeva odselila, tu smo se razišli.

„Ona je bila Srpkinja, bili smo od 1988. do rata skupa“, kaže Šulović.

Porodica te devojke je, dodaje, zamenila stan u Vogošći, nadomak Sarajeva koja je postala deo Federacije Bosne i Herecegovine, za stan na Palama, koje su pripale Republici Srpskoj, drugom entitetu posle sklapanja Dejtonskog mira.

Da dočara kako je izgledalo predratno Sarajevo, koristi primer sopstvene zgrade.

„Na mom spratu, a pre rata to niko nije gledao, niti je iko brojao krvna zrnca, u dva stana živeli su muslimani, u dva Srbi i u dva Hrvati, i tako čitava zgrada.

„Sad na mom spratu živi jedna starija muslimanka, ja, jedan se izdaje i dva stana su prazna, nema dece“, dodaje Šulović.

Njihovu generaciju obeležio je i dolazak rokenrola, a sa muzikom išlo je i eksperimentisanje sa narkoticima, kaže, pa je droga uzela svoj danak.

„Mnogi od mojih drugova su stradali, okliznuli se i nisu živi, pioniri smo i u tom što ne valja bili, pokusni kunići“.

On je danas bez posla, nema dovoljno staža za penziju, a zdravstveno nije u mogućnosti da radi fizičke poslove.

Dok razgovaramo preko video poziva, okreće telefon da mi pokaže pun stočić lekova – to mu je svakodnevna terapija.

Kako kaže ovaj 57-godišnjak, njihova generacija je potpuno uništena, a na licu mu se vide brazde prošlih vremena.

Njegov glas na mahove nadjačavaju pesme tri ptičice iz kaveza koji visi na zidu.

„Imao sam ceo život ptice i u ratu su mi uginule, posle nisam dugo imao.

„Uzeo sam opet, lepše mi ovako u stanu, kad me ujutro bude“, kaže uz toplinu Šulović.

Sarajevo osamdesetih: ‘Najlepše godine’

Na pitanje da mi opiše život u Sarajevu osamdesetih, Amir Šulović kao iz topa odgovori:

„Jao, pa to su najlepše godine, najlepše godine mog života.

„Olimpijada je bila šlag na tortu, čuj, a meni 18 godina“, kaže Šulović koji je u to vreme radio, sarađivao sa ljudima iz čitave Jugoslavije, ali i celog sveta.

Dok su trajale Zimske olimpijske igre, ovaj rođeni Sarajlija bio je na planini Bjelašnici i nije se vraćao kući koliko mu je „dobro bilo“.

Boška je upoznao 1975. kad se doselio na Koševsko brdo, živeli su zgrada do zgrade, kaže, i pokazuje mi rukom ka prozoru.

„Tu smo se kao deca upoznali i nerazdvojni smo bili.

„On je bio vragolast, nestašan, dete od zijana, a i lafac“, kaže Šulović, slikajući portret nestašnog, a dobrodušnog Boška.

Družili su se pored zgrade, igrali fudbal i košarku, a zatim, kao momci, išli zajedno na letovanja i zimovanja.

Otići na hrvatsko primorje, Pelješac pogotovu, njima je bilo „kao na izlet“ s vrećama za spavanje.

„Nama je more bilo blizu, na voz i za dva i po sata smo tamo.

„Stalno smo išli i putovali, tad se moglo“, kaže Šulović.

Omiljena destinacija bila im je Trpanj na Pelješcu, gde su bili i zagrebački i beogradski kamp, pozorišne scene, a svako veče svirala grupa Drugi način, kaže i zapeva stih „lile su kiše na staklene krovove grada“.

Sarajevo pod opsadom

Danas Amir živi sam u zgradi koja je tokom rata pogođena 17 puta, a jedna granata je pogodila i njegov stan.

„Mogu vam pokazati, zakrpljeno je, ali se sada vidi“, kaže stanar ulice koja se danas zove Muhameda Hadžiajhića, a u vreme kad su on i Boško drugovali bila je Muhameda Džudže.

„Muhamed jedan, Muhamed drugi, ne znam šta su menjali, kome smetao taj Džudža, valjda je bio partizan“, kaže uz osmeh.

Susedna, Boškova zgrada, tokom rata je cela gorela.

„Dok nije počelo baš da puca, mi ovde nismo bili svesni da će biti rata.

„Ma kakvi, ko će na koga puca, ja na Boška, Boško na mene, nema šanse, nismo verovali da se to nama može desiti, možda smo zbog toga i platili cenu“, kaže Šulović.

On je u ratu bio pripadnik policije, jedinice za obezbeđenje lica i objekata.

„To sam preko veze uspeo, kad sam video da ginu ni za šta, daj da se sklonim, da ne idem.

„Čuvao sam Predsedništvo i ličnosti, nisam imao borbena dejstva“, kaže Šulović.

U ratu, Boško nije želeo da bude mobilisan ni na jednoj strani, jedno vreme je živeo u stanu kod Admirinih, a jedan period je Amir njegovu majku i Boška primio u sopstveni stan.

I majke su im se družile, kako kaže, nije bilo „ispiranja mozga“ kao danas.

• Na trening pod snajperima: Kad su Grbavicom umesto fudbalskih lopti leteli meci
• „Željo ti je, ba, institucija“: Vek fudbala sarajevskog Željezničara – priča o ljubavi, gradu i ratu

Tokom rata, ljudi koji su želeli da pobegnu tražili su različite načine da izađu, a u to vreme se i plaćao izlaz, kaže Snježana Ivandić Ninković.

Hiljade ljudi u Sarajevu je tri i po godine živelo pod stalnom pretnjom eksplozija granata ili hitaca snajpera.

Snage bosanskih Srba pucale su na grad sa okolnih brda od aprila 1992. do povlačenja posle potpisivanja mirovnog sporazuma u Dejtonu, krajem 1995. godine.

„U Sarajevu je bilo raznih ljudi koji su, slično kao što su hteli Boško i Admira, otišli u sreću, nastavili život negde daleko izvan Bosne i Hercegovine i nikad se nisu vratili.“

Njih dvoje u tome nisu uspeli.

„Znam da se prepričavalo po Sarajevu da dvoje mladih ljudi leži na mostu i bilo je pitanje ko će doći po njihova tela da se izvuku, mogu misliti kako je bilo njihovim roditeljima.

„To je nešto što je strašno, ali u toku rata u Sarajevu je bilo toliko žrtava da su Boško i Admira bili jedna takva priča, a u istom danu je možda poginulo troje mojih prijatelja na drugom kraju grada“, kaže aktivistkinja.

U najdužoj takvoj opsadi jedne prestonice od Drugog svetskog rata, život je izgubilo više od 10 hiljada ljudi.

Ubijeno je 1.601 dete.

Granate i snajperski hici, kao i vesti o mrtvima postali su svakodnevica.

Život u podrumima i skloništima odvijao se u nestašici hrane i vode, bez struje i grejanja, uz neumoljivi osećaj apsurda, svedočili su građani Sarajeva za BBC na srpskom.

Da su poginuli Boško i Admira, Amir je čuo preko radio veze jer telefona nije bilo, samo toki-voki.

To je bila jedna u moru ružnih vesti koje su tih dana stizale do njega.

„Čovek ogugla svaki dan čuješ poginuo ovaj, poginuo onaj, znao sam se zapitati `svaki dan neko poznat fali, pala granata ovde, pa kad će doći red na mene`.

„Ništa to nije bila iznenađujuća vest, ružno je reći, ali postane normalno“, opisuje Šulović.

Nagledao se, kaže, mnogo čega.

„Pođem kući, a lokva krvi ispred zgrade, pala granata, ajao tih scena ružnih…

„I sad mi se vraća nekad, neke slike po noći, to ne priznaju ni doktori, a to je u stvari PTSP (posttraumatski poremećaj), sanjam `pala linija, krv, beži`, probudim se sav mokar“, kaže setno.

Ljubav koja je prevazišla sve

O Bošku i Admiri su poslednje tri decenije napisani brojni novinski tekstovi i snimljeni filmovi.

Sarajevski bend Zabranjeno pušenje opevao je tragičnu priču sudbinu dvoje mladih koji su stavili „ljubav ispred zastava“.

Boškova majka Radmila je u jednoj emisiji izjavila da je njen sin zbog Admire ostao u Sarajevu, iako je mogao da izađe.

„Govorio mu je jedan njegov drug `izađi`, a on kaže `šta ću s Admirom`, on je nikada ne bi ostavio.

„Eto, tako su i završili svoj život, nije hteo da je ostavi, a ona nije htela da ostane, a da on izađe, to nikako, govorila je `idem sa njim, on je ostao zbog mene`“, ispričala je Radmila, dodajući da ih je desetak koraka delilo od srpske strane – gde su upucani.

„Kod njih je prevladala ta ljubav koja je prevazišla sve, i ratove i pucnjave i sve.“

Posle nedelju dana, izvukli su ih vojnici snaga bosanskih Srba.

Ko ih je ubio i danas se ne zna pouzdano, mada su se i neka imena pominjala, ali niko nije procesuiran.

Šulović kaže da, po njegovim saznanjima, „ko je prvi pucao, bog dragi zna, a onda je krenuo opšti haos“.

„Kiša metaka i granata, jedni kažu jedno, drugi drugo.

„Posle se ne gleda gde se puca, masovna pucnjava bila“, kaže on.

Kako su mu rekli, postoji i mogućnost da nisu zagrljeni poginuli, već da su ih tako vojnici približili i stavili tela jedno preko drugog, mada su roditelji godinama pričali romantičniju verziju.

Zatvoreni u prošlosti, ali ‘normalni veruju’

Društva na Balkanu su se zatvorila u prošlosti, a kad ljudi odu u Australiju ili na Novi Zeland, jako lako sklapaju brakove i veze sa ljudima koji su drugog etničkog porekla ili religijske pripadnosti, kaže aktivistkinja za ljudska prava sa tri decenije iskustva.

Sve to vodi samo do novih razmimoilaženja jer mnogi su odavno otišli daleko i nastavili da žive život kao i pre rata, dodaje.

Podelama doprinose i političari, školski sistemi, kao i brojni mediji koji šire dezinformacije i zato je kroz iskustvo prestala da bude optimistkinja.

„Mi pričamo tu priču 30 godina, ali nije i neće se naučiti, jer ne možemo promeniti svest ljudi.“

Kada je njena generacija slavila 30 godina mature u Sarajevu, od 300 prisutnih nekadašnjih gimnazijalaca samo pedesetak i dalje živi u Sarajevu.

„Ne mislim da je bolja situacija u Beogradu ili Zagrebu, svuda se mnogo insistira da budemo etnički čisti i puritanci.

„Važno je da mašete zastavama, a ne da razmišljate da do vas žive divni ljudi koji dele vaše vrednosti i mogu biti bolji prijatelji nego oni koji su vam braća po krvi“, kaže Ivandić Ninković.

Tri decenije su prošle, svedoci umiru i stare, a priča o Bošku i Admiri postaje maglovitija i nejasnija.

Pouke, uglavnom, nisu izvučene.

Na pitanje veruju li ljudi danas u ljubav u Sarajevu, Šulović uz osmeh kaže:

„Normalni veruju.“

Možda će vas zanimati i ova priča

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]