Amir na arapskom znači komandant vojske ili princ.

I zaista, Amir Reko bio je najpre oficir Jugoslovenske narodne armije, a zatim komandant dela Armije Bosne i Hercegovine (BiH) tokom raspada Jugoslavije.

U leto 1992. dobio je naređenje da napadne većinski srpsko selo Bučje u okolini Goražda.

Iako su mu samo tri dana ranije živi zapaljeni majka, deda i članovi najuže porodice, Reko nije želeo osvetu.

Odbio je da napadne strateški važno selo u kojem je tada bilo 44 civila,

Tri decenije kasnije 2021. u Goraždu, gradu na Drini sa većinskim muslimanskim stanovništvom, musliman Reko je proglašen personom non grata.

Isti čovek je, početkom ove godine, nominovan za Nobelovu nagradu za mir.

Smatraju ga herojem i izdajicom.

I možda je taj paradoks najkraći opis stanja u BiH.

Kroz život Amira Reka prelama se sudbina čitave Jugoslavije i Bosne i Hercegovine.

Reko je živeo u inostranstvu posle rata, pa se vratio u Bosnu.

Oprobao se i kao preduzetnik i političar, ali biznis i demokratija na Balkanu retko uspevaju.

Srećemo se u Ilijašu, maloj opštini severno od Sarajeva, do koje se dolazi kad se iz grada prođe groblje Bare i krene prema Vogošći.

Reko već godinama živi u ovom mestu, a uz dvorište prolazi pruga.

Nedaleko odatle je čuvena železnička stanica Podlugovi, koju je Zdravko Čolić opevao pre pola veka.

Razgovaramo na benzinskoj pumpi na, pomalo simbolično, Bosanskom putu.

Iako ga je 1992. zauvek odredila, ako se prelistaju i ostale slike iz važnih godina njegovog života može se videti čitav foto-album jugoslovenskih prostora.

1982. Pitomac Vojne akademije

Devetnaestogodišnji Amir postaje pitomac Vojne akademije u Beogradu, i u internatu u naselju Banjica upoznaće odabrane buduće oficire iz cele Jugoslavije.

„Gledajući one partizanske filmove, poželio sam da budem oficir, to je bilo atraktivno zanimanje“, priča danas kako se kao mladić sa sela izborio da bude među odabranima.

Rođen je 1963. u mešovito srpsko-muslimanskom selu Gudelj, kod Foče, na istoku Bosne.

Do škole je pešačio 12 kilometara – preko livada, potoka i šuma, zimi gazeći smetove snega.

„Imao sam na leđima onu ‘Mirko i Slavko’ torbu, sećam se“, kaže uz osmeh.

Kod kuće bi ga čekao posao, čuvao je stoku u brdima koji se nadvijaju nad plahovitom rekom Drinom.

„Sa te gudure, gledajući Drinu, igrao sam kamenom i drvetom, maštao sam da nekad postanem neko i nešto“.

Da bi mu kupila knjige za školu, majka je brala jabuke i konjima ih prevozila na pijacu u Foči.

Kada je dobio prve čizme, spavao je u njima u krevetu.

Majka Aziza i baka učile su ga, kaže, pravim vrednostima.

Istočna Bosna je područje koje je i tokom Drugog svetskog rata bilo poprište brojnih bitaka, ali i zločina nad civilima, što će se ponoviti i u ratu 1990-ih.

Sećanje na „onaj rat“ bilo je živo i narednih decenija.

Reko odrasta uz priče o zverstvima, ali i primerima ljudskosti.

„I u ta teška vremena, kad bi naišli Nemci ili Italijani, Srpkinje bi oblačile dimije da se preruše u muslimanke.

„Ili obrnuto, ako bi naišli četnici, onda bi Srbi štitili komšije“, kaže Reko.

Dok govori oči mu se osmehuju, ali pali cigaretu jednu za drugom.

Upis na Vojnu akademiju nije bio nimalo jednostavan.

Uz obavezne odlične ocene i primerno vladanje iz srednje škole, morao je da položi i brojne testove u Foči i Beogradu.

„Sećam se dobro trenutka kad mi je došla jedna braon koverta, otvorio sam je i video da sam primljen na Vojnu akademiju, mojoj radosti tada nije bilo kraja“, kaže dok mu cakle plave oči skrivene među borama, pod prosedim obrvama..

Bio mu je to, kaže „jedan od najradosnijih trenutaka“ životu i čitav kraj je bio ponosan.

„Došli su iz svih sela, svih nacionalnosti da isprate mene, kao kad se ide u vojsku, a ovo je još nešto više“, prepričava.

Iako Jugoslavija u to doba već ulazi u ekonomsku i političku krizu, i dalje odiše duhom zajedništva.

Na popisu 1981. godinu dana posle smrti doživotnog predsednika Josipa Broza Tita, rekordan broj ljudi se izjašnjavao kao Jugosloveni – 5,4 odsto.

Reko se leta 1982. „do bola“ zaljubljuje u „finu curu“ Azru s kojom se zabavljao tri nedelje do odlaska za Beograd, a zatim mesecima preko raznobojnih pisama.

Kad je prvi put otišao kući, sledeće godine, potražio je Azru, ali se ona već udala za drugog u Sarajevu.

1992: JNA postaje ‘srpska vojska’

Akademiju je završio u roku i prvu službu dobio u Pljevljima u Crnoj Gori 1986. gde je naredne tri godine radio na obuci mladih vojnika.

Oženio se i dobio ćerku.

Od 1989. je prekomandovan u Makedoniju, zbog čega će dobiti nadimak Makedonac, koji je poslužio za ime filma o njemu.

Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina na referendumima proglašavaju nezavisnost i u zemlji počinje rat.

Jugoslavija postoji, okrnjena, čine je Srbija i Crna Gora.

Vesti kapetan Reko prati u Srbiji, Zaječaru.

Kad se Jugoslovenska narodna armija povlačila iz Slovenije, Reko se prijavio kao dobrovoljac, da brani Jugoslaviju.

„Bilo mi je krivo da se moja zemlja raspada, ja to nisam mogao prihvatiti“, kaže Reko.

Postaje svestan da to više nije ona vojska koju je voleo.

„Video sam da nacionalističke snage rastu, postalo je važno da li si Srbin, da li si ovaj ili onaj, to je bilo jako bolno nama oficirima“, opisuje.

Ratni plamen stiže i do njegovog rodnog kraja.

Srpske snage već su izvršile masakr u Višegradu i etničko čišćenje muslimanskog stanovništva u Istočnoj Bosni.

„Kad su srpske snage zauzele Foču i Višegrad, sve muslimansko stanovništvo je preseljeno u Goražde, 70 i nešto hiljada ljudi, žene i deca.

„Majka moja ostaje u selu, verujući da će biti kao u Drugom svetskom ratu i da će nam komšije pomoći“, priča Reko.

Međutim pola veka kasnije, sve je drugačije.

Bez dileme, odlučuje da napusti JNA i uz suze u Nišu saopštava prijatelju, oficiru Draganu Simiću, da ide da spasi porodicu.

„To više nije bila JNA, za koju sam ja dao zakletvu, pretvarala se u srpsku vojsku“.

Njegov kum Rade, takođe oficir, našao se u drugoj vojsci.

„Ljubimo se i moj kum odlazi na jednu stranu, Amir na drugu i sad ćemo pucati jedan na drugoga, što je van svake pameti, to je da plačeš“, priča.

Simić ne samo što je podržao njegovu odluku, već je i predložio da zajedno odu u Bosnu „dokle je vojska“.

Goražde se nalazilo u obruču vojnih i paravojnih srpskih formacija, a u samom gradu su muslimanski civili i vojnici.

Pohod od dva dana uz Bele orlove i sela koja gore

Dragan i Amir kreću ka Goraždu iz Pljevalja, crnogorskog grada blizu tromeđe sa Srbijom i Bosnom.

Nameravali su da planinskim putem dođu do Goražda, zalazeći i u Srbiju preko Priboja.

Priboj i Goražde deli pedesetak kilometara i put bi kolima prešli za oko 40 minuta.

Međutim njihov put, vredan scenarija za film, početkom maja 1992. trajao je dva dana iz dva pokušaja, od jutra do mraka.

Posle Priboja, kad su prešli most na reci Lim, više nije bilo automobila, već samo bornih vozila.

„Samo tenkovi prolaze i kuće gore, u plamenu“, seća se Reko.

Usput nailaze na Bele orlove, paravojnu formaciju čiji je jedan od osnivača i režiser Dragoslav Bokan, „razuzdane i bez komande“, koji su ih jedva propustili.

Na nekim punktovima su bili vojnici sa šlemovima na kojima je bilo ispisano 4S, skraćenica za stari srpski nacionalni simbol „Samo sloga Srbina spasava“.

„Da sam došao tamo sam, ja ti ne bi živ bio.

„Dragan je bio moja jedina garancija bez obzira na vojnu legitimaciju, jedini spas, jer njega poštuju zbog imena“, kaže Reko.

Vratili su se nazad i sledećeg jutra pokušali ponovi.

Naišli su na ljude koji su se predstavili kao vojna policija, a nosili četničke kape sa kokardama, koji su ih razdvojili.

Odveli su Dragana, a Amira ostavili da čeka.

„Dragan mi je tek posle 25 godina ispričao šta ga je taj četnik pitao za mene.

„Pitao ga je ‘ko će ga ubiti, hoćeš ti ili mi'“.

Dok je čekao, na njegove oči su naoružani ljudi su ubili jednu muslimansku porodicu koja je pokušala da pobegne tuda.

Reko je morao da ostane hladan i da ne reaguje.

Satima kasnije, odveli su Dragana i Amira u glavnu komandu.

„U sve već go*na idem, da izvineš, sve gore od goreg, vidim i ja u šta sam glavu stavio i šta ja to radim.

„Vidim budalu sebe, a ja hoću samo majci da idem“, priča Reko.

Slagao je vojnike da ide po ženu i dete, iako su oni tada bili u Makedoniji, blefirajući da mu treba pomoć Srba da ih izvuče.

Posle dugog ubeđivanja, pristaju da ga odvezu do mosta koji razdvaja srpsku i muslimansku teritoriju.

Most prelazi sam, peške. Ni brzo, ni sporo.

„Kontam, ako zapucaju, dole je Drina, moram skočiti, a tu mi je završen život.

„A idem ovamo, tamo muslimani, možda će oni da zapucaju, jer vide odakle dolazim“.

To se i desilo, kasnije saznaje, dvogledom su posmatrali i čudili se kako Srbi puštaju nekog preko mosta.

Prešao je.

Nijedan metak nije opalio.

„Muslimani gledaju i misle ‘evo Srbi ubacuju svog agenta i tu kreću moji problemi, sad na drugoj strani“.

Borba za Goražde

U gradu vlada panika, nema organizovane odbrane, a opsada srpskih jedinica sve je čvršća.

Reko je uspeo da ubedi sugrađane u sopstvene namere, a situacija u kojoj su se našle hiljade civila nagnala ga je da organizuje vojnu jedinicu, jer su Srbi već zauzeli ključne kote na okolnim brdima.

Danas sumnja da je pokvario planove tadašnjem političkom rukovodstvu iz Stranke demokratske akcije Alije Izetbegovića, i da je „grad već bio prodat“.

Setio se 1943. godine iz Drugog svetskog rata i gledajući Drinu, osnovao je 43. Drinsku brigadu od „toga što je imao“.

Umesto uniforme, kao komandant je nosio kožnu jaknu.

Ubrzo počinje njegova prva bitka u životu kada je njegova brigada naterala srpske snage na povlačenje.

Usledila je osveta, kaže, ubistvo 42 zarobljena muslimanska civila iz obližnjeg sela Mostine.

Borbe se nastavljaju.

Rekovi vojnici nisu imali ni naoružanje, niti je moglo da stigne.

Pitam ga čime su pucali, kaže: „Bolje da ti ne kažem, bože sačuvaj, pravili neke bombe od epruveta“.

„Ludnica, zato smo rekli ili ćemo krenuti u oslobađanje ili smo gotovi svi, izginućemo“.

U borbi za oslobođenje Goražda, i blizu 70 hiljada ljudi u gradu, bilo je relativno malo gubitaka, vojničkim rečnikom, 11 poginulih i 42 ranjena od 2.500 boraca.

Majka i porodica živi spaljeni

Strepnja za majku iznenada je prekinuta kada ga je kurir izvestio da su civili „u selu Gudelj uterani u kuću i živi spaljeni“.

„I govori imena Reko Aziza, Reko Salko, Reko Dika, Reko Zejnija, sve moja familija.

„Govori ne znajući da je to moja majka, ja nisam mogao poverovati u tu informaciju“, priča drhtavim glasom.

Ne samo da nije uspeo da spase majku, nije uspeo ni da je vidi.

„Došla je ekipa Srba u tu kuću, ti neljudi, ti izrodi iz reda srpskog naroda, tako ih ja zovem.

„Uterali su moju majku, koja je pekla hleb u kući i ostale starce i starice, u podrum kuće, zamandalili su vrata i žive ih zapalili“, kaže Reko i zaćuti na tren.

Ćutao je, kaže, i te 1992. slušajući kurira i potom izašao napolje.

„Krenuo sam putem, padale su granate, pucali snajperi, ja sam samo išao, možda želeći da poginem, da više ni mene nema“.

Tri dana kasnije, stiže naredba da se selo Bučje, u zoni odgovornosti njegove brigade, gde je bilo pedesetak srpskih žena, dece i muškaraca „očisti“.

Reko odbija naređenje, i ubrzo dolazi druga jedinica od 500 ljudi iz Višegrada da izvrši taj zadatak.

Sa njima odlazi od predstavnika sela za koje je znao da se, ako dođe do borbe, ne mogu dugo braniti zbog brojčane nadmoći.

Predstavio se, rekao da je oficir JNA i predložio im da se predaju i ostave oružje kod jedne štale, a da im on garantuje da će ostati živi.

Sledećeg jutra, na proplanku ispred škole odakle se vidi grad, dogodila se, kaže, prava drama.

„Bila je toliko teška scena, kao da sad gledam, stariji ljudi na konjima, u zavežljajima, deca, žene, okruženi sa oko 300 do 500 vojnika iz Višegrada, Foče i Goražda.

„Nekome su u Višegradu zapalili familiju, neko je čuo isto kao ja, to su ljudi spremni na sve jer su izgubili nadu za život, a čuju se pucnji sa svih strana, Srbi napadaju grad“.

Amir meštanima priča kako mu je Srbin Dragan Simić pomogao da se vrati u Bosnu i kako mu je spasio život.

Dok im govori kako su „vaši Srbi pre tri dana zapalili živu moju majku i svu familiju,“ te da se „može osvetiti i sve vas pobiti… repetiraju se puške sa svih strana.“

Naređenje da se povuku su njegovi vojnici poslušali.

„’Niste vi krivi’, nastavljam govor, ‘što su neki drugi Srbi zapalili živu moju majku, ja vas neću pobiti, svima vama ću pomoći, idite s milim bogom i pričajte’.

„Kao da me snimalo deset kamera, tako je to glasilo“, priča Reko i uznemirenim stiskom gasi cigaretu u punoj pepeljari.

Kako kaže, zna poimence ko su ljudi odgovorni za masakr njegove porodice, u grupi je bio i jedan od komšija, ali su žrtve ostale bez pravde.

I udruženja žrtava navode da za taj zločin do danas niko nije odgovarao.

Zato i danas priznaje samo podelu – na ljude i neljude.

„Bez obzira što sam doživeo takvu bol, ja sam izgovorio te reči, jer je upravo moja majka svojom ljubavlju, svetlošću, dobrotom tako mene vaspitala.

„Ne postoji ništa draže od majke“, govori sa puno nežnosti u glasu.

U jesen 1992, po oslobođenju Goražda, Reko preko Makedonije odlazi u Dansku.

Aziza REko u mladosti — Majka Aziza Reko u mladosti

2002. Uređena država Danska

Na Balkanu je već sedam godina krhki mir posle potpisanog mirovnog sporazuma u Dejtonu kojim je utvrđeno da je Bosna i Hercegovina nezavisna, suverena država sastavljena od dva entiteta Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine.

Foča je pripala Republici Srpskoj, Goražde Federaciji BiH.

Amir Reko živi u Kopenhagenu u „uređenoj zemlji“ Danskoj, sa suprugom i dve ćerke.

„Kad sam došao, neko od njih mi je rekao ‘vi sa Balkana ste primitivni’, zamalo mu nisam skočio za vrat, krivo mi bilo.

„Drugi mi je rekao vi na Balkanu ćete možda imati demokratiju za 50 godina, sad shvatam da je možda bio u pravu“, kaže Reko.

Radio je u fabrici, polako napredovao, kupio kuću i savladao jezik.

Imao je, kaže, sreće, znanja i snalažljivosti.

„Zahvalan sam državi Danskoj koja me naučila puno toga, kako funkcioniše uređen sistem, posebno socijalne zaštite koji je najbolji na svetu, kako se tretiraju ljudi i kako se sve stigne.

„Kad sam se vratio u Bosnu i probao da razumem mentalitet ovde, iako sam tu rođen, imao sam psihičkih problema“, kaže Reko.

Kasnije pokreće firmu koja je poslovala i u Danskoj i u Bosni i sarađivala sa jednom od vodećih stranih fabrika za proizvodnju pumpi.

Muralom protiv podela u Bosni

2012. Kameno doba u Bosni i birokratija i mentalitet

Reko se 2008. vratio u Bosnu. Razveo od supruge koja sa ćerkama živi u Danskoj.

U Bosni je potražio Azru, ljubav iz mladosti i – venčali su se.

Odmah po dolasku se suočio sa svim birokratskim i političkim preprekama komplikovanog političkog sistema u BiH.

„Gde god da sam pogledao, ja mojoj Azri kažem, ovo ništa ne valja.

„Fabriku sam imao 20 godina ovde i mogu da kažem da je poslovanje u kamenom dobu, da ne razumem od elementarnih stvari do papirologije i mentalnog sklopa, ljudi ovde nisu krivi, ali svet je otišao daleko“, kaže Reko.

Sve to, dodaje, demotiviše ljude da se vrate i pokažu šta su naučili, a podstiče mlade da odlaze.

Reko pravi činije od drveta i epoksidne smole iz hobija

2022. Od Nobela do nepoželjnog, za pomirenje glasalo 500 ljudi

Ponovo burna godina u Rekovom životu, iako mirnodopska.

Sa kolegama sa fakulteta iz svih bivših republika je u kafani u Sarajevu proslavio 40 godina od upisa, iako su mnogi u ratu bili na suprotstavljenim stranama.

Amir i Azra žive u porodičnoj kući sa dvorištem, iza koje je radionica gde pravi činije i različite predmete od drveta.

Iako je promenio desetine adresa, nije mogao da sanja da će se skrasiti u Ilijašu, mestašcu poznatom po tome što su tu poslednjih godina kuće u brdima kupili brojni Arapi.

Zbog novih stanovnika, u mnogim mestima oko Sarajeva u prodavnicama i tržnim centrima postoje natpisi na arapskom i oznake mesdžid – mesto za klanjanje van džamije.

Takvo okruženje Reko ne doživljava kao blisko.

Da je poginuo, kaže Reko, dosad bi ga verovatno posthumno odlikovali i bio bi gazija (junak, heroj, pobednik) ili zlatni ljiljan, što je odlikovanje Armije BiH.

Umesto toga, zbog iznošenja neistina i „bacanja ljage u medijskim istupima na istinske branioce prostora oko Goražda“, većnici u tom gradu proglasili su ga nepoželjnim.

„Kad ja učim fatihu (molim se) mojoj rahmetli majci u selu, moje misli idu komšijama Srbima koji su pobijeni 1992. za Nikoljdan njih 56 ubijeno od Armije BiH, 21 žena i četvoro dece.

„Oni nisu pobijeni, oni su masakrirani, a kad to javno kažem, čačkam mečku“.

Za ovaj zločin u selima oko Jošanice je nedavno uhapšeno šest osumnjičenih, a dosad niko nije odgovarao.

Gostovao je u brojnim svetskim i domaćim medijima, neretko u Srbiji, čak i na nekim izrazito nacionalističkim, gde je, kako kaže uz osmeh bio, „prvi musliman koji je tamo kročio“.

U martu 2022, dok je gostovao u emisiji „Nedeljom u dva“ nepoznati počinioci upali su mu u fabriku i uništili sve mašine, ali policija još nije našla krivca.

„Oni sad mene pokušavaju uništiti ekonomski“, tvrdi.

Nema platu, ni zdravstveno osiguranje, a dobio je odbijenicu od Armije BiH za naknadu na koju bi kao veteran možda imao pravo.

Nada se da će dobiti penziju iz Danske – a tamo su mu i dalje ćerke i dva unuka koje nije još upoznao.

Početkom godine, nominovan je za Nobelovu nagradu za mir, na predlog univerzitetskih profesora Sime Bozala iz Bijeljine, Marjana Hajnala iz Tel Aviva, Sabahudina Hadžialića iz Rimu, Bojana Pajtića iz Novog Sada i drugih sa fakulteta širom Srbije.

Pokušava i u politici i zalaže se za pomirenje, vodeći pokret Most 21,nazvan tako po simbolici spajanja 21 nacionalnosti u Bosni i Hercegovini.

Ipak, na proteklim izborima za predsednika Republike Srpske u koaliciji sa Ekološkom partijom kao kandidat osvojio je 482 glasa.

„Izdali me Srbi, izdali me Bošnjaci, moji konkurenti 12 i 13 hiljada glasova, ja 500, sramota me.

„Shvatim tad drugu stvar, nije važno koliko nas je, važno je ko smo, tih 500 ljudi je prvi put zajednički posle rata“, kaže Reko.

Podršku Mostu 21 je dao pevač narodne muzike Halid Bešlić, na šta je Reko kao njegov poznanik i obožavatelj ponosan.

Reko je u kampanju ulagao sopstveni novac dok je imao, ali mu nije žao, kaže, „sam pao sam se ubio“.

Nacionalističke politike – srpskog, bošnjačkog i hrvatskog naroda „vode zemlju u ambis već 30 godina“ i vreme je da se, kaže, povuče ručna.

„Vreme je da se vratimo čoveku, ono što bi trebalo popovi i hodže propagirati, a oni to ne rade, oni samo ulje na vatru sipaju.

„Vraćajmo se poverenju i temeljnim vrednostima, ne mora to biti bratstvo-jedinstvo, ali hteli-ne hteli moramo prihvatiti, makar škrgutali zubima, nama je suđeno da budemo jedni pored drugih“, kaže Reko.

Pročitajte i ove priče o 30 godina rata u Bosni i Hercegovini: