Rat u Bosni i Hercegovini: Hotel Holidej In – od Olimpijskih igara do novinarskog utočišta na liniji fronta u Sarajevu

U građevini žuto-braon boje koja i danas dominira panoramom Sarajeva, juna 1992. odvijao se zaseban život.

„Odete napolje, radite, a granate padaju, pa se vratite u hotel, a tamo ljudi piju kafu, idete na večeru, pogledate film, popijete piće, nekada pod svećama ako nema struje, razmenite informacije, podelite priču.

„Konobari u odelima, dobijate svu uslugu kao da nije rat – nerealno stanje“, opisuje Pol Lou, britanski fotoreporter kako je izgledao hotel Holidej In, u kome su jedini gosti tokom rata bili novinari.

Snage Srba u Bosni opkolile su glavni grad Bosne i Hercegovine 5. aprila 1992. koje će biti pod opsadom sve do 1995. godine – do tada će u ovom gradu poginuti više od 10.000 ljudi, među njima 1.601 dete.

Iako je opasnost bila na svakom koraku, hotel je pružao retko utočište i mogućnost da se obavi posao.

„Problem je bio da se dođe do njega, ali jednom kada si u njemu, osećaš se sigurno, teško je to objasniti“, priča Lou za BBC na srpskom.

Tog juna 1992. prvi put je ušao u hotel, ali kroz bočni ulaz.

Prednji deo bio je izložen pucnjavi, a umesto prozora popucalih u jednom od mnogobrojnih napada, postavljena je plastična folija.

• Opsada Sarajeva: Život pod granatama
• „Ne pucaj, ne pucaj“: Reči koje nisu sprečile Dobrovoljačku, krvavu epizodu rata u Sarajevu
• Kad je zaista počeo rat u Bosni i Hercegovini

Danas se ulazi kroz prednja klizna vrata, u prostranom lobiju se čuje kakofonija stranih jezika, a na recepciji vas dočekuje nasmejano osoblje.

Tragova rata gotovo i da nema, zidovi su sveže okrečeni, stolice presvučene u novo ruho, a u sobama ne borave samo novinari, već turisti iz celog sveta.

Posledice je pak ostavila pandemija kovida-19, ali se hotel ponovo puni, pa se na parkingu ponovo mogu videti strane tablice.

Taj isti parking je u periodu, koji bivši radnici opisuju kao „zlatno doba“, često bio popunjen do poslednjeg mesta.

Pogledajte video o sarajevskom hotelu

‘Zlatno doba’ hotela

Otvoren u osvit Olimpijskih igara u Sarajevu 1984, hotel je imao oko 400 zaposlenih.

Delo je bosanskog arhitekte Ivana Štrausa koji je želeo da to bude grad u malom.

„Bio je to biser, najbolji hotel u BiH, a jedan od boljih u Jugoslaviji – deset spratova, 336 soba, 16 apartmana, 713 ležajeva.

„Od kongresne sale do salona koji su nosili naziv po rekama koje protiču kroz državu – Una, Vrbas, Neretva, Drina, dva internacionalna restorana – Bosna i Hercegovina, diskoteke, noćnog bara, štamparije“, opisuje sadržaj hotela Slobodan Kakuća, nekadašnji šef sale.

Među najvažnijim gostima te zime bio je predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta Huan Antonio Samaran.

„Najbolje organizovane Olimpijske igre“, pamti i danas njegove reči Hajro Rovčanin, koji je poput Kakuće od samog početka bio deo radnog kolektiva ovog hotela.

„Taj duh u Sarajevu ne može se više osetiti, svi su živeli za Olimpijske igre, svi su disali kao jedan“, priseća se Rovčanin, nekadašnji šef sale za doručak.

• Kako je pre skoro četiri decenije Sarajevo postalo centar sveta
• „I nedeljni ručak je prekidan zbog slaloma“: Kad su skijaši bili superzvezde u Jugoslaviji

Pucnjava, konvoj i jorgan pun stvari

Osam godina kasnije, počeo je rat.

Na prvim parlamentarnim izborima u Bosni i Hercegovini najviše glasova osvojile su tri nacionalističke partije: Stranka demokratske akcije (SDA) Alije Izetbegovića, Srpska demokratska stranka (SDS) Radovana Karadžića i Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) Stjepana Kljuića.

BiH je marta 1992. pošla putem Slovenije i Hrvatske koje su juna 1991. na referendumu proglasile nezavisnost i izašle iz dotadašnje zajedničke države Jugoslavije.

Radovan Karadžić, politički lider Srba u Bosni, proglašava stvaranje Srpske republike Bosne i Hercegovine, kasnije nazvane Republika Srpska, sa sedištem na Palama, predgrađu Sarajeva.

Jugoslovenska narodna armija u to vreme je već blokirala grad, a istovremeno se održavaju i brojni antiratni protesti.

Privremeno sedište stranke koju je predvodio Karadžić bilo je upravo u Holideju In, gde je nekoliko meseci i živeo sa porodicom na petom spratu, u prostranom olimpijskom apartmanu.

U sobi 530 i dalje se nalazi kožna garnitura braon boje, okrugli sto i odvojena prostorija za sekretaricu, sa pogledom na Skupštinu BiH, zgradu koja će postati prva linija fronta.

Ispred ove zgrade, današnjem Trgu Bosne i Hercegovine, 6. aprila 1992. održavao se još jedan antiratni protest.

Bio je to dan kada Evropska zajednica priznaje rezultate referenduma, a Bosnu i Hercegovinu kao nezavisnu i suverenu državu.

Na demonstrante se pucalo upravo iz pravca Holidej Ina, a grupa specijalaca i policija BiH je ušla u hotel kako bi uhapsila napadače.

Karadžić je u međuvremenu hotel bezbedno napustio.

Snage Jugoslovenske narodne armije (JNA) i Srba u Bosni okružile su grad i tada počinje najduža opsada jednog grada posle Drugog svetskog rata.

U metežu i galami koja je vladala u holu hotela našao se i Tim Džuda, tada novinar Tajma.

Vreme je da se napusti hotel, video sam metak u sobi, reči su jednog zvaničnika Ujedinjenih nacija (UN) koje je tada čuo u mimohodu, a kojih se i danas seća.

Veliki broj pripadnika mirovnih snaga UN-a bio je tada u Sarajevu jer je mirovna misija ove organizacije u BiH počela na samom početku rata i bila je ključna u obezbeđivanju humanitarne pomoći stanovnicima.

„Skočili smo preko recepcijskog stola i uočili vrata, misleći da vode do potencijalnog izlaza i da možemo da pobegnemo, a zapravo je tamo bila soba gde su zaposleni hotela ostavljali garderobu“, priseća se Džuda za BBC na srpskom.

Kada su čuli „novinari, novinari, napustite hotel„, odlučili su da napuste skriveno mesto.

Sklonište su potražili u obližnjoj zgradi, tek toliko da se sklone od pucnjave.

Po povratku u hotel saznaju da su skoro sve sobe opljačkane.

„Ne samo što su mi ukrali kameru i opremu, nego i kofer, dok su mi stvari bile razbacane po celoj sobi.

„Uzeo sam jorgan kako bih ih nekako spakovao, delovao sam kao Deda Mraz noseći ih tako umotane“, kaže ovaj novinar koji i danas piše o dešavanjima na Balkanu.

Strane novinarske ekipe su već početkom marta pristizale u Sarajevo kako bi izveštavale o sukobima koji su se sve više zaoštravali.

Jedan od retkih hotela, a kasnije i jedini koji je radio, bio je upravo hotel Holidej In.

Reporteri su u njemu odsedali sve do kraja rata 1995.

Zalihe hrane potrošene, na cipeli se kuva supa

Leta 1992. u Sarajevu se kuvalo ispred zgrada, jer je retko ko imao peć.

Svaki stan imao je rezervisan termin za kuvanje, na improvizovanoj peći sa nekoliko rešetaka, u zaklonjenom kutku.

Zalihe hrane su se potrošile, a po vodu se išlo po rubnim delovima Sarajeva.

„Ljudi su ložili obuću i odeću, na jednoj cipeli mogao si da skuvaš supu.

„Banke nisu radile, cene su bile nerazumne, shvatila sam da moram da nađem posao da ne bih umrla od gladi“, priseća se Slobodanka Boba Lizdek koja se godinu dana ranije vratila u rodno Sarajevo iz Španije.

U Madridu je završila postdiplomske studije, a prethodno je diplomirala na sarajevskom Filozofskom fakultetu – odsek za španski i francuski jezik.

Dobila je stipendiju za dalji nastavak studija u Americi, gde je trebalo da otputuje u septembru 1992.

Verovala je da će se rat do tada završiti, ali se to nije desilo.

Lizdek je sa prijateljima pokušavala da živi normalno.

„Odemo u kafanu, padne granata, čekamo da prođe“, priča ona za BBC na srpskom.

Tokom 44 meseca opsade, najviše se oslanjala na intuiciju, koja ju je, kaže, nebrojeno puta spasila.

„Mi smo bili kao neke zveri koje osluškuju, jer u svakom trenutku u ratu moraš da budeš obazriv“.

Granate su padale – jedan, dva, mala pauza, pa tri.

„Uvek u paru, zato si morao da znaš sa koje strane se puca i da otvoriš oči i na potiljku.“

Stara krpenjača, po koje jaje i proslava Nove godine

Nestašica hrane i vode nije zaobišla ni hotel, te su se tražili načini da se nabave osnovne namirnice.

Voda često nije bila dostupna, a skoro nikada nije bila topla.

Međutim, posteljina se menjala redovno.

Na stolu je uvek bilo hleba, po koje jaje, namaz, pašteta.

„Bilo je sposobnih ljudi koji su nam dopremali i meso, recimo vola. Kojim putem on to nama dobavi, ja nisam znao.

„Sećam se da je bilo i roštilja, dakle, hrane je bilo, ali ne i za bacanje“, kaže Rovčanin, nekadašnji radnik hotela.

Često su organizovali i improvizovane fudbalske utakmice.

„U holu na prvom spratu šutirali smo loptu – naš tim radnika protiv tima novinara.

„Lopta nam je bila krpenjača, pravili smo je od kesa za smeće i papira, a žene su sa strane navijale“, priča Rovčanin uz osmeh.

Slavili su i Novu godinu.

Konobari su piće posluživali u uredno ispeglanim sakoima, belim košuljama i leptir mašnama.

„Trebalo je i malo zabaviti se, skrenuti misli od rata“, priseća se ovaj Sarajlija.

Smatra da je hotel dobrim delo opstao zahvaljujući novinarima.

„Iako su hotel nekoliko puta gađali, mislim da smo ipak bili pošteđeni, jer se znalo da su tu novinari, da oni izveštavaju i da se istina šalje u svet baš iz ovog hotela“, priča on.

Zato je baš tu Slobodanka Boba Lizdek odlučila da potraži posao.

„Kao bez duše sam ušla u hotel koji je bio prazan, novinari su samo promicali“, priseća se ona, dok sedi u istom lobiju trideset godina kasnije.

Prva osoba koju je srela bio španski novinar koji je radio za El Mundo.

Posle nekoliko minuta razgovora na španskom, ponudio joj je posao.

„Ulazim u hotel, super odevena, a tamo moje buduće koleginice, u prljavim cipelama kanađankama, starim farmerkama.

„Vremenom sam se i i ja tako oblačila, nosiš velike jakne i sve ono što ti olakšava odlazak na front, posetu bolnici ili mrtvačnici“, seća se sagovornica BBC-ja.

Kako su novinari radili

Iako struje često nije bilo, novinarski izveštaji nisu kasnili zahvaljujući hotelskom generatoru.

Većina televizijskih ekipa koristila je prostorije sarajevske televizije, jer je u toj zgradi i Evropska radiodifuzna unija imala kancelariju, pa je signal bio bolji.

Vesti su se uglavnom diktirale telefonom.

Rat je podložan za širenje lažnih vesti, što je zahtevalo da se svaka informacija dobro proveri, kaže Lizdek.

Francuski novinar sa kojim je najviše radila išao je korak dalje pa je u mrtvačnici dodirivao tela, kako bi bio 100 odsto siguran da su tela mrtva.

„Dešavalo se da on ispravi informacije koje je prethodno objavio UN.“

Privatizacija, zaostale plate i stečaj

Tokom opsade grada, hotel je sve vreme radio.

Potpisivanjem Dejtonskog sporazuma 1995. rat u Bosni i Hercegovini formalno je završen.

Država je podeljena na dva entiteta Republiku Srpsku i Federaciju BiH, uz distrikt Brčko.

Žuto-braon kocka je u februaru 1996. godine ponovo otvorila vrata i za druge goste.

Počelo je renoviranje i sanacija štete nastale usled rata.

Slobodan Kakuća kaže da se novac ulagao da bi se hotel renovirao, a potom „poklonio“ investitorima.

„Platu nismo primali, bili smo žrtve. Mi smo čuvali hotel, a on je nekom poklonjen, nas nema na mapi, a bili smo deoničari.

„Slobodno mogu reći da je hotel otet radnicima“, dodaje bivši ugostitelj.

Vlasnička struktura hotela se u posleratnim godinama često menjala.

Država je 2003. hotel prodala austrijskoj firmi Alfa Baumenadžment za 42,9 miliona konvertibilnih maraka (oko 21 milion evra) što je tada ocenjeno kao jedna od najuspešnijih privatizacija u državi.

Investitori su potpisali da će zadržati sve radnike i uložiti određenu sumu u renoviranje hotela, što nisu ispunili.

Pet godina kasnije podneta je tužba za raskid ugovora o privatizaciji zbog neispunjavanja obaveza.

„Imali smo više para na računu nego što su oni platili, eto kako su oni to prodali“, kaže Kakuća.

Deo radnika je 2014. protestovao zbog neisplaćenih plata, poreza i doprinosa.

Usledio je stečaj, a Kakuća odlazi u penziju.

„Ta 2014. ostaje mrlja.

„Nisu mi u gorkom sećanju, ni rat ni granate, već ta godina“, dodaje sa setom u glasu dok, simbolično, ispija biter lemon i gleda u smeru hotela u kome je radio pola života.

Holidej bez In

Trideset godina kasnije, u nazivu hotela zadržalo se samo Holidej.

Nastavak In koji je u imenu imao od samog početka kao franšiza jednog od najvećih hotelskih lanaca Holidej In briše se 2013. godine jer je franšizni ugovor istekao, a sa njim i pravo da se koristi ime brenda.

Žuto-braon hotel u Sarajevu bila je njegova prva franšiza u istočnoj Evropi.

Pre šest godina, postao je deo grupacije Hotel Evropa, koja u vlasništvu ima još nekoliko hotela u Sarajevu.

„Naš cilj i jeste bio da sačuvamo jedan deo hotela, jer cenimo istoriju, tako da kafe In ima stari dizajn, a imamo i noviji deo koji je modernijeg tipa, sa posebnim delom za mlade, a i lobi je zadržao stari duh, upotpunjen novim elementima“, priča Belmina Bajrović, izvršna direktorka hotela.

Razgovor prekidaju točkovi kofera koji odzvanjaju po pločniku i dečija graja.

U toku je olimpijada iz matematike za učenike osnovnih škola.

Broj gostiju se po izbijanju pandemije korona virusa smanjio, ali je hotel i to stoički izdržao.

Najviše su ih posećivali gosti iz regiona – iz Srbije, Crne Gore.

U sobama žuto-braon dizajna sa ljubičastim detaljima sve više borave i turisti iz arapskih zemalja, dok su Evropljani redovni gosti ovog „grada u malom“.

Iako je u penziji, Hajro Rovčanin rado posećuje hotel u kome je proveo pola radnog veka.

Dok korača dobro poznatim holom, nemo posmatra nove goste.

A onda drhtavim glasom dodaje da se „saživeo sa hotelom i da ga oseća u svakoj pori“.

„Nesreća nas je zbližila, kolektiv je bio dobar, nikada nisam osetio da me je neko popreko pogledao, jer sam Bošnjak niti sam ja tako gledao Nadeta, Slobu.

„Svi smo bili kao jedna porodica, postali smo jako bliski i sa novinarima, živeli smo kao jedno.“

Pogledajte i ovaj video:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]