„Mrzim februar.“
Te dve reči, dok polako ispija kafu uz dim cigarete koji joj se polako uvija nad glavom, 66-godišnja Advija Mujarić iz Sarajeva izgovara sa mnogo žustrine i bola u glasu.
Pre trideset godina, 5. februara 1994, teško je ranjena u masakru na pijaci Markale, jednom od najstrašnijih zločina rata na prostoru bivše Jugoslavije.
„Meni je 5. februar sve uništio“, kaže Mujarić za BBC na srpskom.
„Moj je život tada završen, uništena mi je cela porodica.“
Na sarajevskoj pijaci, pogođenoj granatom, tog dana je ubijeno 68, a ranjeno 142 ljudi koji su se na njoj zadesili ili slučajno, ili sa namerom da dođu do osnovnih namirnica.
- Boško i Admira – sarajevska ljubavna priča iz koje se nije mnogo naučilo
- „Bilo nas je pet u vozilu – samo sam ja preživeo“: Tuzlanska kolona, 30 godina kasnije
- Na trening pod snajperima: Kad su Grbavicom umesto fudbalskih lopti leteli meci
- „Ne pucaj, ne pucaj“: Reči koje nisu sprečile Dobrovoljačku, krvavu epizodu rata u Sarajevu
U drugom napadu na istu pijacu, 28. avgusta 1995. godine, ubijeno je 37, a ranjeno 90 ljudi.
Direktan počinilac nikada nije pronađen, ali se Markale pominju u nekoliko sudskih presuda.
Stanislav Galić, komandant Sarajevsko-romanijskog korpusa Vojske Republike Srpske (VRS), koji je Sarajevo držao u višegodišnjoj opsadi tokom koje je poginulo više od 10.000 ljudi, osuđen je 2006. na doživotnu kaznu zatvora za zločine u koje spada i granatiranje Markala.
U presudi se navodi da je reč o „primeru granatiranja gde su civili namerno gađani“.
Markale se pominju i u presudama Radovanu Karadžiću, bivšem političkom lideru bosanskih Srba, kao i vojnom komandantu VRS Ratku Mladiću, osuđenim na doživotni zatvor zbog genocida, ali i opsade Sarajeva.
Pogledajte video o pijaci Markale:
U znak sećanja na masakr, 5. februar proglašen je Danom sećanja na sve ubijene Sarajlije u periodu od 1992. do 1995. godine, kada je Dejtonskim sporazumom okončan rat.
Tri decenije kasnije, porodice žrtava i dalje pokušavaju da žive normalnim životima.
„Je l’ imam ja ime čoveka koji je ispalio granatu? Nemam“, kaže za BBC na srpskom Almir Begić, kojem je u prvom napadu na Markale poginuo otac.
„Je l’ treba da mrzim sve zbog toga? Pa hoću li umreti mrzeći?“
O pijaci Markale
„Evo me, tu sam“, viče 71-godišnja Amra Kihić sa jednog na drugi kraj široke tezge.
Dvoje mladih ljudi zagleda koji grozd im se sviđa.
„Uzmi, sine, sam šta ti se sviđa“, kaže plavokosom momku koji je bledo gleda.
„Probaj, probaj, podaj i njoj da proba“, pokazuje na njegovu devojku.
Njih dvoje se gledaju i sležu ramenima.
Iza njih, još desetak ljudi se po prohladnom januarskom jutru mota među tezgama ispunjenim mahom voćem i povrćem.
Prodavci, umotani u šalove i jakne, trljaju ruke ne bi li se malo zagrejali i pomno sve prate, pokušavajući da pogledom privole neki par očiju da stane baš pred njihovu tezgu.
Tišinu tek s vremena na vreme poremeti tramvaj koji prođe obližnjom ulicom.
Mladi par je u međuvremenu izabrao adekvatan grozd i Amra ga stavlja na stari kantar, pun recki i ulubljenja, koji poput ožiljaka svedoče o tome šta je sve prošao.
„Veoma tradicionalno“, kaže momak na engleskom.
„On me ne razume, a ja mu kažem da proba“, nastavlja Amra sebi u bradu.
Više od tri decenije, ona radi na sarajevskoj pijaci Markale.
Svega se seća i takođe je, poput njenog kantara i pijace, prošla mnogo toga.
„Ovde sam bila i pre rata i za vreme rata i sada sam ovde, sve vreme“, navodi kratko, obučena u crnu jaknu i štrikanu šarenu kapu, ispod koje viri par lepih minđuša.
Politička kriza sa kraja osamdesetih brzo je u bivšoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji (SFRJ) dovela do dobovanja ratnih bubnjeva.
Nezavisnost je prvo proglasila Slovenija, pa Hrvatska, gde počinju oružani sukobi, koji se potom prelivaju na multietničku Bosnu i Hercegovinu, gde dobijaju najstrašnije zamahe.
Ubrzo počinje i opsada Sarajeva.
U naredne tri i po godine, više od 250.000 ljudi živeće uz svakodnevno granatiranje i snajperske napade sa položaja pod kontrolom Vojske Republike Srpske.
Život se odvijao u nestašici hrane i vode, uglavnom bez struje i grejanja.
„Joj, bila je velika glad, boga mi“, kaže Kihić.
„Zaboravila sam tih godina kako izgledaju salama, puter, pavlaka, mnogo sam žudela za njima“, dodaje, izgovarajući polako svaku namirnicu, sa mnogo čežnje u glasu.
Tu ističe značaj pijace Markale.
„Ovo ovde je bio izvor života, pošto ništa drugo nije radilo“, pokazuje Kihić oko sebe.
„Nije bilo ni para, samo trampa svega i svačega.“
Na pitanje šta se sve na pijaci moglo naći u to vreme, krenula je u nabrajanje.
„Odeća, obuća, hrana iz humanitarne pomoći, sir u vakuumu, konzerve, sapun, kaladont, brašno, šećer, so i razne druge stvari.“
Platežno sredstvo bile su cigarete i cene su, mahom, bile basnoslovno visoke.
Na pijaci su se razmenjivale i informacije o dešavanjima u gradu i na frontu.
„Nismo nikada mogli pomisliti da će ovde pasti granata, između zgrada“, navodi Kihić.
- Koncerti za mir u Sarajevu, Kragujevcu i Beogradu koji nisu zaustavili rat u Jugoslaviji
- Praznik i(li) kamen spoticanja: 30 godina referenduma o nezavisnosti Bosne i Hercegovine
- Kad je zaista počeo rat u Bosni i Hercegovini
- Nevidljiva deca rođena iz silovanja tokom rata u Bosni
5. februar, jutro
Kada je osvanuo 5. februar, Advija Mujarić se pripremala da ide na pijacu, gde je takođe imala tezgu, pokušavajući da „preživi u tom užasu“.
„Muž mi je bio na liniji fronta, ja sama sa troje dece, šta da jedemo, od čega da živimo“, navodi.
„Neko donese malo šećera, rasparčam to u četiri dela, prodam i zaradim za hleb.“
Međutim, te subote, ćerka je molila da ne ide.
„’Mama, došla je voda, nemoj ići, pucaće, čim je tišina’, rekla mi je.
„Ja joj kažem ‘idem da me pogode i da vas spasem’.“
Ukoliko bude ranjena, mislila je, biće izvučena iz Sarajeva na lečenje, a sa njom i deca.
Nekoliko ulica dalje, Almir Begić je sa ocem Ćamilom sedeo u njihovom stanu.
„Ja sam u to vreme preuzeo komandu kako će ko izlaziti“, kaže Begić.
„On je hteo nešto da ode do u firme u kojoj je radio, ja pristanem i krenem da mu objašnjavam kuda će i kako ići, zbog snajpera.“
Kada su se tog jutra rastali, nije ni slutio da će im to bio poslednji razgovor.
„Posle firme otišao je na pijacu sa Muhamedom Borovinom, koji mu je bio najbolji jaran, nerazdvojni su bili. Više vremena je proveo sa Hamom, nego sa mnom“, navodi 53-godišnji Begić uz osmeh.
Ubrzo je i on izašao napolje, sa namerom da trampi nešto duvana na tržnici kod Markala.
„Jedan mi daje malo, drugi onako, hteli da krenemo onda na Markale, ali mi jedan frajer nudi pet kutija cigara i ja to menjam.
„Zvezdan, moj školski i venčani kum, kaže ‘ajmo u Ribicu (kafić)’, gde smo otišli i seli.“
Njegov Ćamil i Hamo bili su odmah iza njih, saznaće kasnije.
„Da sam se okrenuo, video bih ga“, kaže kratko.
„Da li bih i ja otišao na pijacu sa njima? Verovatno bih.“
Na pijaci Markale je tog jutra bio i Dragan Mioković, u to vreme policajac i istražitelj pri sarajevskom Centru službe javne bezbednosti, danas poslanik Naše stranke.
Tih dana, Mioković je radio na dvostrukom ubistvu iz januara 1994. godine.
Počinioci su uhapšeni, dokazi i priznanja prikupljeni, trebalo je još samo napisati izveštaj tužilaštvu.
„Mi, koji smo radili u policiji, imali smo sreće da smo dobijali tri šteke cigara kao platu. Uzmem jednu sebi, a dve dam ženi da trampi“, navodi Mioković za BBC na srpskom.
„Međutim, poneo sam tog jutra kutiju da na pijaci nešto kupim daktilografkinji koja će mi pomoći da iskucamo izveštaj.“
Ubrzo odlazi u policijsku stanicu Stari grad, nedaleko od Markala.
„Ulazim tamo, pozdravljam se sa svima, đe si, šta si, ovo, ono, drž’, ne daj.
„Daktilografkinja me odvede na sprat, popričali malo, ona sela za mašinu i u tom trenutku je sastavilo.“
Sarajevo je, kako kaže, u tom trenutku već bilo „o-ho-ho“ pod opsadom, tako da su mogli otprilike da procene gde je granata pala.
„Znali smo odmah da je pala na ulicu, među ljude.
„Minut ili dva kasnije, čujem preko veze ‘šaljite ljude, masakr, desetine mrtvih’.“
5. februar, 12:15
„Prvo je obasjalo, a onda puklo“, navodi Mujarić.
„Potrčala sam, ali brzo i pala. Muž me je digao, osetila sam miris krvi na betonu i duboko udahnula, zato nisam izgubila svest.“
Govor joj je tu usporio.
„Sve sam videla, to su bili potoci krvi“, nastavlja tiho, sležući ramenima.
„Muž je vikao ‘pomozite mi, pomozite mi’, ubacili su me na neki kamion i vozili u bolnicu. Bog mi je izgleda uslišio želju.“
Sarajevski fotograf Didije Torše odmah je izleteo iz redakcije Oslobođenja.
Na pijaci je, kaže, imao šta i da vidi.
„Sve je bilo puno krvi i mrtvih, komadi mesa na okolnim spratovima zgrada“, navodi Torše za BBC na srpskom.
U tom trenutku, ništa nije osećao, navodi.
Ponašao se kao da se ništa ne dešava.
„U šoku sam bio, ali organizam ima taj odbrambeni mehanizam, adrenalin kad udari“, kaže Torše, čiji je otac Francuz, a majka iz Bosne i Hercegovine.
I dalje se seća pritiska u vazduhu posle eksplozije, kao i zvukova automobilskih motora među zgradama.
„Bilo je i zapomaganja, ljudi su dolazili da pomognu, vikali ‘ovaj je živ, ovaj je mrtav, ovaj je živ’, trpali ih automobile i vozili u bolnice.
„Komade lima od pijace su koristili kao nosila.“
Te scene često su i danas pred očima Amre Kihić, koja je prošla nepovređena.
„Ovde je stajao tamić (kamion Tvornice Automobila Maribor, jedan od najčešće korišćenih u Jugoslaviji)“, kaže, pokazujući rukom nedaleko od njene današnje tezge.
„Bacali su mrtve pozadi u kamion kao drva, a posebno pamtim jednu ženu duge, lepe, plave kose. Prvo su u kamion ubacili njenu glavu, posle trup.
„I dalje često pomislim na tu plavu kosu.“
5. februar, 13:00
Mioković na pijacu odlazi 45 minuta kasnije.
Uviđaj nije radio samo zato što, kako kaže, nije bio njegov red, ali odmah ističe da je u njemu učestvovao kolega srpske nacionalnosti koji je tog dana bio dežuran.
„Nisam zatekao nijedan leš, nijednog ranjenog, ali to je bukvalno bilo kao u klanici.
„Krv svuda, vriska, cika, ljudi koji traže najmilije, to je stvarno bilo strašno.“
Posebno pamti jedan detalj.
„Kolega policajac, momčina od metar i 95, prvi je došao na lice mesta i sećam ga se kako sedi na zidiću kod pijace.
„Svašta sam video kroz rat, ali tada sam prvi put video čoveka sa onim što se kolokvijalno naziva ‘lom živaca’: zbog toga što je video, bio je u takvom šoku da mesec dana uopšte nije govorio. Jednostavno je prestao da govori.“
Iako je bio blizu pijace, Begić nije čuo granatu.
„Izašli smo iz Ribice, po raji se već pričalo šta se desilo i ja kažem odmah ‘Zvezdane, pa meni je stari poginuo’, imao sam neki osećaj.“
Otrčao je kući i ubrzo su mu javili da mu je otac ranjen.
„Čim je zazvonilo, znao sam. Već oko četiri, pet je operisan.
„Uveče sam otišao biciklom u bolnicu, lekar je rekao da povrede nisu teške i da je bio svestan sve vreme, da je rekao ‘recite Almiru da mi dođe’, ali na kraju srce nije izdržalo.“
Odlaska u mrtvačnicu se i danas živo seća.
„Uđem, prva levo, pa desno“, prolazi u glavi ponovo tim hodnicima, pokazujući rukom.
Sahrana je održana po mraku, jer se „po danu pucalo“.
„Ne možeš ni ljude zvati, poginuće na dženazi“, nastavlja Begić, paleći cigaretu.
Nekoliko dana kasnije, ponovo je otišao u tržnicu kod Markala.
„Jedna mala prostorija je bila puna stvari, sve što su skupili sa pijace, tu su ubacili.
„Našao sam novčanik mog starog, jedan notes koji i dalje čuvam, kao i protezu.“
Ćamil Begić je bio invalid „od 60 i neke“, kada je izgubio stopalo desne noge, zbog čega je nosio protezu do kolena.
„Spala mu je od detonacije i odletela“, navodi njegov sin.
U narednim godinama je, kaže, istraživao rutu očevog kretanja tog dana.
„Hama je stajao ispred njega i bio raskomadan kompletno, što je mog starog donekle i spaslo, ali eto, na kraju su od iste granate obojica stradali.
„Saznao sam ko ga je ubacio u auto, koja medicinska sestra ga je poslala u bolnicu, a jedan čovek, koji nas je obojicu video tog dana, kaže mi: ‘Bega, ba, ja sam kontao da ste vi bili zajedno’.
„Šta ti je sudbina, njega odvela na pijacu, a mene nije – nekoliko minuta me delilo od smrti.“
Suđenje i negiranje
Veoma brzo krenule su međusobne optužbe Vojske Republike Srpske i Armije BiH oko toga ko je odgovoran za masakr.
Japanski diplomata Jasuši Akaši, u to vreme specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija u bivšoj Jugoslaviji, sa ciljem da utvrdi sve detalje, formirao je komisiju od pet balističara,
„Stručnjacima je bilo teško da procene odakle je pala granata“, naveo je 2013. godine.
„Zaključak koji sam potpuno prihvatio bio je da je napad mogao doći sa obe strane.“
Akaši će kasnije biti i svedok odbrane na suđenju Radovanu Karadžiću pred Haškim tribunalom.
Važan deo tog procesa bio je i Begić.
Kao jedan od dokaza za argument da je masakr na pijaci insceniran, Karadžić je koristio snimke sa Markala od 5. februara 1994. na kojima se vidi „podmenuta veštačka noga“.
Međutim, Begić je prepoznao da je to proteza njegovog oca i zvali su ga da svedoči.
„Ovi u tužilaštvu me ispitivali, gledali ko sam, kakav sam, pripremali me.
„’Šta se vi bojite toliko tog Karadžića’, pitam ja njih, došao sam da izbacim sve iz sebe, šta me boli uvo, to je jedan bezveznjaković’, rekao sam im’.“
Mirnoću mu je dao i jedan susret sa prijateljima pred polazak u Hag.
Putnik
Treba da krenem, a imam dobrih drugova Srba, posebno preko agencije za koju smo radili.
Zovem jednog od njih, inače žestokog borca VRS.
„Povedi tvoj Romanijski korpus, trebate mi“, rekoh mu.
Ne kontaju što sam ih sve zvao, ali došli, njih pet-šest.
„Znam da ti je burazer poginuo, a ti znaš da je moj Ćamil isto poginuo“, kažem mu.
Nikada nismo pitali jedan drugog bilo šta o tome, još su bile sveže rane.
„Uglavnom, idem ti svedočiti protiv komandanta“, rekoh mu.
„Je l’ me zezaš“, pita on.
„Ne, moram da to izbacim iz sebe“, kažem mu i objasnim da je ona proteza na Markalama mog Ćamila.
On me zagrlio i kaže – isto bih uradio uradio što i ti.
Jeste me posle malo štipao oko toga, pa sam mu odgovorio, ali nisam nikoga uvredio.
„Ne bih vas bezveze zvao, ne idem da svedočim protiv srpskog naroda, niti pričati ko je počeo rat“, rekao sam im.
Digoše se svi, izvadili novčanike i dali mi 20, 30, 50 evra, koliko je ko imao.
Putniku se uvek da neka para, da mu se nađe, takvi su običaji i kod nas i kod vas, isti je to narod.
Kad sam to ispričao ovima u Hagu, nisu mogli da veruju.
Joj, znaš koliko mi je značilo što sam seo sa njima.
Zamisli da su slučajno upalili televizor i videli me tamo.
Rekli bi „vidi, Bege, šupka, nije nam rekao da će ići“.
U procesu protiv Stanislava Galića, Haški tribunal zaključio je da je „minobacačka granata ispaljena sa područja pod kontrolom Sarajevsko-romanijskog korpusa“.
Na doživotnu zatvorsku kaznu, prvu maksimalnu koja je izrečena pred tim sudom, Galić je osuđen 30. novembra 2006. godine.
Dragomir Milošević, koji je leta 1994. nasledio Galića na mestu komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa, takođe je osuđen pred Haškim tribunalom za zločine protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja rata tokom opsade Sarajeva.
Pravosnažnom presudom oslobođen je za drugi masakr na Markalama, kada je Žalbeno veće utvrdilo da je u vreme zločina bio na lečenju u Beogradu.
Ipak, i tada je kao „nepobitna činjenica“ istaknuto da je granata ispaljena sa položaja VRS.
Tri decenije kasnije, i dalje se mogu čuti navodi da je za Markale odgovorna Armija BiH.
„Jedina istina Markala su nevine žrtve, čije će ubice biti poznate kad-tad“, naveo je 2023. Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske.
„Markale su zločin za koji su dva puta lažno optuženi Srbi i upotrebljeni kao povod za NATO bombardovanje Republike Srpske“, dodao je.
Neposredno posle drugog masakra na Markalama, NATO avioni počeli su 1995. niz napada na ciljeve pod kontrolom pripadnika VRS.
Ubrzo je došlo do Dejtonskog sporazuma i kraja rata.
Na Dodikove izjave tada je reagovala ambasada SAD u Bosni, ističući da su „činjenice o napadu na Markale dobro utvrđene i nepromenljive“.
- Milorad Dodik, od reformatora do antizapadnog populiste
- Šta sve Milorad Dodik ne može zbog sankcija
- O odlikovanju i posetama: Šta znače susreti Dodika i Putina
- Dodik i nezavisnost Republike Srpske u 100 i 500 reči
Mioković, etnički Srbin, čije se odeljenje u policiji tokom rata bavilo krvnim i seksualnim deliktima, ali i dokumentovanjem ubistava delovanjem snaga VRS, smatra da se teza o podmetanju „graniči za zdravim razumom“ i da mu je „ispod časti pričati o tome“.
„Mi smo te uviđaje radili po svim uzusima struke i na osnovu njih su general Milošević, general Galić, Ratko Mladić i Radovan Karadžić presuđeni u Hagu za Sarajevo.“
Sud im je, kaže, samo potvrdio da su dobro radili njihov posao.
„Glupo je reći da u Sarajevu svako svakog zna, ali je blizu toga, a Markale su bile mesto na koje su naše žene, sestre, majke dnevno najmanje jednom išle.
„Ako je za sve kriva Armija BiH, imam tri pitanja: prvo, ko je taj koji će narediti da se to uradi, da se pobiju svi ti ljudi među kojima je realno pretpostaviti da će biti neko tvoj?
„Drugo, ko će to uraditi i treće, najvažnije, čak i da jeste to neko uradio, kako da se nikada ne sazna ništa o tome?“
Život posle Markala
U danima posle Markala, možda je „dan-dva bila tišina“, kaže Mioković.
Onda se nastavila borba za svakodnevni život, dodaje.
„Idem gradom, sretnem nekoga koga znam od detinjstva, a ko mi kaže ‘znaš li, bolan, da je Smajo, a Smajo je naš iz raje, poginuo neki dan?’
„’Ma nemoj pričati, šteta’, odgovorim mu, mi se mimoiđemo i nastavimo svako svojim putem.“
Smrt je, ističe, bila „nešto tu, nešto prisutno“.
- Kako je razum pobedio oružje u bosanskom selu Baljvine: „Pusti rat, nemamo vodu u 21. veku“
- Ima li života posle rata: Kako sukob u Ukrajini veteranima rata u Jugoslaviji vraća užase pred oči
- Amir Reko: I heroj, i izdajica, i nepoželjan, i kandidat za Nobela
- Kako je sniman jedini igrani film u opkoljenom Sarajevu
Nekoliko dana posle ranjavanja, Mujarić je poslata na lečenje u Italiju.
Troje maloletne dece je zaista bilo sa njom, kao pratnja, ali muž nije – ostao je na liniji fronta.
Danas dobro pamti medicinske sestre Vanju i Stefaniju koje su je lečile, kupovale joj cigarete i brinule se o njoj i deci.
„I dalje imam kontakt sa ženama koje su se starale o nama, čujemo se telefonom, čestitam im uvek Božić i praznike.“
Italijanski, kaže, nije volela, ali ga je vremenom naučila.
Naziva ga „slatkim“ i u glasu joj se oseti tračak ponosa kada ga koristi.
„Pričala sam tamo sa novinarima o Sarajevu i svima sam govorila ‘non sono tutti Serbi cativi (nisu svi Srbi loši)’, bilo je to i u novinama.
„U mene se još tada uvukao veliki strah koji nikada nije prestao, kada nešto lupi: kada otvaraju vino, pre nego što čep pukne, uvek bi rekli ‘attento, Advija (pazi, Advija)’.“
Život u Italiji, ipak, opisuje kao lep.
Deca su joj tamo završila osnovnu školu i najstariji sin je odmah našao posao.
Nikada nije voleo da uči, kaže Advija kratko, uz blagi osmeh.
Posle rata, pridružio im se i njen suprug, ali njoj nešto nije dalo mira.
Želela je da se vrati u Bosnu, što je i učinila „krajem 1996. ili početkom 1997. godine“.
Najstariji sin je ostao u Italiji, gde i danas živi i ima dvoje dece.
„Drugo dvoje sam nesrećno vratila, uništila sam ih“, kaže i prvi put joj tokom dugog razgovora o ratu, opsadi Sarajeva i Markalama, kreću suze.
„Sin mi je umro pre dve godine, u 41. godini, srce“, nastavlja drhtavim glasom.
„Ćerka nije dobrog zdravlja, na neuropsihijatriji je… Sve su to krive Markale i rat. Sve!“
Na trenutak je zaćutala.
„Gorko sam se pokajala što sam se vratila, prolila mnogo suza zbog toga.
„Uništila sam sebe, ali ajde sebe, nego sam i decu… Mogli su nastaviti tamo školu, završiti sve, a ja hoću u Bosnu, među naš narod.“
Mujarić je danas 60 odsto invalid, a u penziju je otišla u 42. godini.
Ne zbog noge, ističe, nego zbog stresa od Markala.
„Dobila sam dijagnozu trajna promena ličnosti„, navodi.
Ne nosi uvek štaku, ali je noga često boli i ima problema sa kičmom, zbog toga što težište uvek svaljuje na drugu nogu, kaže.
„Nikada više štikle nisam obukla“, dodaje setno.
Dane mahom provodi uz televiziju, gledajući turske serije, ali je na meniju u poslednje vreme uglavnom jedna italijanska – Viola.
Politiku i situaciju u regionu prati, ali ne mnogo.
Komšijama čestita Božić, a oni njoj Bajram.
Silno se, kaže, isplakala u maju 2023, posle pucnjave u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, kada je 13-godišnji učenik ubio devetoro dece i školskog čuvara.
Na Markale više ne ide.
„Samo gledam u kalendar kada će 5. februar i kada dođe, budem skroz druga osoba.
„I tako iz godine u godinu… Sve kažem ‘kada ću bože više na onaj svet’.“
Pogledajte video: Opsada Sarajeva – priče maloletnih dobrovoljaca
Tenzije
Tri decenije posle Markala, političke tenzije u BiH i dalje su česte.
Advija se plaši novih sukoba.
„Živimo u neizvesnosti, decu sam nažalost izgubila, ali strah me za unuke.
„Ne bih mogla ponovo sve da prođem. Morala bih da se otrujem i da završim sa svim.“
Ipak, glas joj zaigra na pomen unučadi.
Ima ih petoro – dvoje u Italiji i troje u Sarajevu.
„Joj, najviše volim da sam nonna (baka na italijanskom)“, odgovara uz osmeh i kreće u opširnu priču o njima.
Amra Kihić se takođe plašila Markala posle masakra i neko vreme nije mogla tamo da ide.
Ipak, brzo se vratila među tezge, gde je i danas.
„Moram da preživim nekako, šta ću“, kaže.
Na pitanje o životu u Bosni, okružena voćem i povrćem kaže da „među narodom nema problema“, već da „političari zavađaju narod kako bi zadržali stolicu“.
„Dosta je vremena prošlo od kako je rat stao i svi smo mi do sada mogli bolje živeti, da se pojedini ljudi nisu bogatili ili, jednom rečju, krali“, ističe.
„Da, muslimanka sam, ime mi je Amra, ja sam žena, ali zašto je bitno moje ili tvoje ime, ti si živo biće kao i ja, a bog kad nam sudi, sudi nam svima.
„Zemljotres ne bira da li će Srbina, Hrvata ili Muslimana, ginemo svi, a ti ovako idi u džamiju, idi u crkvu, šta me briga, za svoju dušu radi šta ti odgovara.“
Isto navodi i Begić, koji ističe da „nije odgajan kao nacionalista, niti decu tako vaspitava“ i dodaje: „Imaš ljude i neljude, to je to.“
„Rodio sam se u ovom gradu, odrastao u njemu, borio se za njega, ali sam i sačuvao sve prijatelje, bez obzira na veru.“
Čuje li se i dalje sa njegovim Romanijskim korpusom?
„Kako da ne, pa čuli smo se pre nekoliko dana… Za Srpsku novu godinu“, odgovara uz osmeh.
Pogledajte video: Kako je sarajevski hotel Holidej In postao „bastion otpora“
Pijaca
„Ali da probam prvo, da vidim da li u stvarno slatke“, iznosi starija žena sa naočarima njene uslove jednom od prodavaca na Markalama.
Pokazala je tačno koju želi.
On iz džepa vadi nož i prstima koji vire iz rukavica seče jednu pomorandžu.
Ona proba i klima glavom.
Uzela je kilogram, tačno određujući koje će da joj spakuje, a koje ne.
Cena za kilogram pomorandži kreće se od tri do pet konvertibilnih maraka (od 180 do 300 dinara), mandarine i banane su oko tri, kivi oko četiri, a grožđe oko šest.
Ceđeni nar je veoma popularan, nude ga na nekoliko tezgi.
Ipak, prodavci se žale da pijaca slabo radi, pogotovu zimi.
Veliki problem, ističu, prave im okolni supermarketi, gde „uvek ima svega“ i gde „uzimaju čitave palete“, pa voće prodaju po ceni po kojoj oni plaćaju jednu gajbicu.
Ali tako je svuda, i u Srbiji i u Hrvatskoj, kažu.
„Čekaj, čekaj“, viče Amra sa gotovo drugog kraja pijace.
„Pričali smo, a nisam te počastila“, kaže uz širok osmeh.
„Evo ti jedna jabuka, dobra je za zube.“
Silovanja u ratu u Bosni: „Mogli su da nam rade šta hoće, mogli su i radili su“
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
