Rat u Bosni i Hercegovini: Kako je NATO poslao najveću misiju u 20. veku

Dok se mastilo parafa na Dejtonskom mirovnom sporazumu još sušilo, a svečana ceremonija potpisivanja u Parizu pažljivo pripremala, jedna od tačaka sporazuma uveliko je menjala stanje na terenu u ratom razorenoj Bosni i Hercegovini.

Gotovo šezdeset hiljada vojnika predvođenih snagama NATO-a dobilo je u decembru 1995. godine zaduženje da primeni sporazum kojim bi neprijateljstva bila zaustavljena.

„Primenjen je pristup poput učiteljskog – nekad morate da demonstrirate veliku silu da biste uspostavili kontrolu na terenu jer je u suprotnom kasnije teško stvari dovesti u red.

„Nije se znalo na šta će trupe naići – koliko će biti saradnje, da li će se sporazum poštovati, da li će doći do demilitarizacije svih strana“, u razgovoru za BBC na srpskom priseća se dana od pre četvrt veka tadašnji portparol NATO-a Džejmi Šej.

• Godišnjica neponovljivog kraja rata
• Kako su Ukrajinci u Bosni spasili hiljade ljudi od masakra
• „Bosna je zagonetna, najlepša i odlučna“

Bila je to najveća misija zapadnog vojnog saveza posle Drugog svetskog rata – poređenja radi, na Kosovu je 1999. godine raspoređeno 44 hiljade NATO vojnika.

„Tuzlanski aerodrom je u jednom trenutku bio najveći američki aerodrom na tlu Evrope“, kaže Jovan Kovačić iz beogradskog Atlantskog saveta.

Operacijom pod imenom „Zajednički napor“ oformljene su snage IFOR-a (Snage za implementaciju), koje su se godinu dana kasnije transformisale u SFOR (Snage za stabilizaciju).

U operacijama su učestvovale 32 zemlje, uključujući i one koje nisu NATO članice – između ostalih i Rusija.

Ništa bez Amerikanaca

Pokušaji slanja mirovnih trupa u BiH u prvim fazama rata na terenu su doživljavale neuspehe – slabo naoružane snage UNPROFOR-a pod zastavom Ujedinjenih nacija često su bile laka meta provokacija.

„Evropljani su oklevali da daju više ovlašćenja snagama UNPROFOR-a, koje su bile izložene velikim problemima, sve dok Amerikanci ne obećaju da će uključiti svoja sredstva za eventualnu evakuaciju trupa.

„Krajem 1994. godine, Amerikanci su to konačno počeli da razmatraju – a onda je iz tog koncepta nastao kontingent od 20 hiljada američkih vojnika budućeg IFOR-a“, kaže Džejmi Šej.

Istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) Vuk Vuksanović saglasan je da je uloga Sjedinjenih Država bila presudna.

„Jedan britanski diplomata u NATO-u je rekao da se u NATO-u o svemu demokratski debatuje, ali se glasa onako kako Amerikanci kažu – znalo se ko je vodeća sila i bez čijeg učešća nema ništa.

„Evropske sile su početkom devedesetih bile veoma skeptične po pitanju vojne intervencije u bivšoj Jugoslaviji, a jedini ko je imao mišiće i kapacitete bio je Vašington.“

Ključne odluke donete su na Dejtonskoj mirovnoj konferenciji koja je od 1. do 21. novembra 1995. godine održana u vojnoj bazi u Dejtonu, u američkoj saveznoj državi Ohajo.

Konferenciju je, kao izveštač agencije Rojters, pratio Jovan Kovačić.

„Amerikanci do Dejtonskog sporazuma nisu mislili na slanje trupa – ozbiljno se o tome pričalo tek od sredine pregovora u bazi Rajt Paterson.

„Sve je to bilo i pod uticajem misije u Somaliji koja je dve godine ranije prošla sa mnogo žrtava, doduše daleko više među Somalijcima.“

Kovačić kaže kako je u pregovorima mnogo lakše rešeno pitanje vojnog prisustva nego drugo važno pitanje – mape i podela kontrole nad teritorijom.

Šta je „magična klauzula“ Dejtona

U članu 1A Dejtonskog sporazuma definisano je da će međunarodne snage zadužene za sprovođenje mira biti formirane pod vođstvom NATO-a, da će im mandat odrediti rezolucija Ujedinjenih nacija i da će preuzeti dužnosti od snaga UNPROFOR-a.

„Strane su do tada već bile iscrpljene, svima je bilo jasno da će duboke podele ostati, ali nije bilo snage za dalju borbu.

„Postojala je i zona razdvajanja koja je dodatno otežavala eventualne sukobe – sve je proteklo bez problema, čak i bolje nego što su se mnogi nadali“, kaže Džejmi Šej.

Tadašnji portparol NATO-a kaže da je rešenje za efikasnost misije nađeno u davanju širokih ovlašćenja vojnim snagama.

„U vojnom delu sporazuma postojala je magična klauzula koja je NATO-u davala visok nivo suverenosti u vazdušnom prostoru, telekomunikacijama, saobraćaju, granicama, a kako bi se situacija poboljšavala, taj nivo suverenosti bi se prenosio na vlasti u Bosni i Hercegovini.

„Sve je to naučeno na primeru UNPROFOR-a koji je imao mnogo problema sa carinama, granicama, sličnim nepotrebnim sitnicama.“

Kovačić se priseća da je posmatračima dolazak, uspostavljanje i funkcionisanje misije izgledalo izuzetno uhodano.

„Najveći problem je bila gužva u saobraćaju, a kolovozi u Sarajevu i na prilazima gradu bili su dodatno razrovani kretanjem vojnih vozila.

„Jedno veče, sedeli smo u kafiću u centru Sarajeva kada smo čuli zvuk oklopnog vozila, okrenuli se i imali šta da vidimo: najveći tenk abrams italijanske vojske – stoji na semaforu.“

Kovačić kaže da se misija NATO-a nije odvijala u neprijateljskim okolnostima, poput onih u Siriji, Avganistanu ili Iraku.

„Medeni mesec“ NATO-a i Rusije

Kopnene snage IFOR-a bile su podeljene u tri geografske zone – jugoistočnu sa sedištem u Mostaru predvodili su Francuzi, jugozapadnu sa sedištem u Banjaluci predvodili su Britanci, dok su Amerikanci predvodili severnu diviziju sa sedištem u Tuzli.

U saradnji sa vojnicima NATO-a delovale su i snage ruske vojske – naizgled nezamisliv scenario za suprotstavljene strane u Hladnom ratu Istoka i Zapada samo deceniju ranije.

„General (Džordž) Džulven je imao sjajnu ideju dvostruke komande – Rusi su bili deo IFOR-a, ali ne pod komandom NATO-a već su postojale dve odvojene linije komande koje su direktno odgovarale njemu kao krovnom generalu.

„Kada sam bio u poseti Sarajevu sa generalnim sekretarom NATO-a Havijerom Solanom, posetili smo komandu ruskih trupa i tamo zatekli deo američke opreme koju su koristili za međusobnu šifrovanu komunikaciju – to pokazuje koliki je bio nivo poverenja“, kaže Šej.

Ipak, to poverenje nije dugo potrajalo.

„Postojala je neka vrsta posthladnoratovskog medenog meseca Zapada i Rusije, ali već sa intervencijom na Kosovu 1999. godine ta veza nije bila harmonična.

„Rusi su se na kraju povukli iz SFOR-a i KFOR-a u periodu 2003 – 2004. godine“, kaže istraživač BCBP Vuk Vuksanović.

„Medeni mesec“ uveliko je bio završen u leto 1999. godine, kada je deo ruskih trupa iz SFOR-a prefarbao svoja obeležja u KFOR i „trkao“ se sa snagama NATO-a u nastojanjima da zauzme pojedine strateške položaje na Kosovu – pre svih prištinski aerodrom.

Formiranje međunarodnih trupa posle NATO bombardovanja Jugoslavije tako je umalo postalo poprište sukoba snaga koje su imale zadatak da oforme zajedničku međunarodnu misiju,

„Misija vojnički uspešna“

Kada četvrt veka kasnije sumira rezultate najveće NATO operacije u 20. veku, Džejmi Šej nema dilema.

„Sa vojne strane, ovo je bila izuzetno uspešna misija – cilj je bio da se završi rat i u tome je postignut uspeh.

„U devet godina misije, koliko ja znam, nijedan vojnik NATO-a nije stradao u neprijateljskom napadu – vojnici su umirali u saobraćajnim nesrećama, na džogiranju, ali ne i od neprijateljske vatre.“

Vuk Vuksanović kaže da je koristi od misije imala i sama Alijansa.

„Misija je simbolisala novu prirodu NATO-a i produžila je njegovu egzistenciju – posle pada Berlinskog zida i sloma Sovjetskog Saveza, otvorila se debata da li postojanje NATO-a ima smisla u svetu bez sovjetskog neprijatelja.

„Tada se govorilo da NATO ne mora da se bavi obuzdavanjem konkretnog protivnika nego da može biti globalna bezbednosna organizacija koja može da deluje i van teritorija država članica.“

Kao glavne kritike na koje je kao portparol često morao da odgovara, Džejmi Šej iznosi sumnje u efikasnost međunarodnih snaga u hapšenju osumnjičenih za ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu.

„Neki komandanti NATO-a smatrali su da je njihova misija da obave razoružanje, a da bi potraga za ratnim zločincima mogla da izazove neprijateljske reakcije prema trupama.

„Politika se promenila od 1997. godine, mislim pre svega pod uticajem premijera Tonija Blera u Velikoj Britaniji i predsednika Žaka Širaka u Francuskoj, pa su prve posebne operacije bile izvedene, a u prvoj je osumnjičeni nastradao – ipak, bilo je teškim momenata, ali ne i masovnih protesta.“

Kancelarija za Bilta – hamburger za Klajna

I dok ne osporava uspeh NATO-a u uspostavljanju mira u BiH, Džejmi Šej kaže da je svestan da posao iz Dejtonskog sporazuma nije urađen do kraja.

To ilustruje kroz dva lična iskustva – jedno je sarajevski susret sa prvim Visokim predstavnikom međunarodne zajednice u BiH, švedskim diplomatom Karlom Biltom.

„Na mom prvom sastanku sa Karlom Biltom, on je sedeo u potpuno praznoj zgradi bez prozora i nameštaja, smrzavajući se pored kofera sa nekoliko hiljada dolara uz pomoć kojih je trebalo da uspostavi svoju strukturu u BiH.

„Okruživali su ga vojnici sa maksimalnom opremom, komunikacijama – vojska je bila kao ferari, a civilne vlasti kao fića.“

U toj razlici Šej vidi uzroke različitog nivoa napretka na različitim poljima posleratne BiH.

„Lekcija je da je svakako veoma važno uraditi vojnu stabilizaciju stanja, ali ako ne uradite dovoljno na uspostavljanju civilnih struktura, protraćićete važan trenutak.

„To je takozvani zlatni sat, kada stanovništvo ima veru u ono što radite i želi da sarađuje sa vama.“

Kada se nekoliko godina kasnije Šej vratio u Sarajevo, američki diplomata u službi UN-a Žak Klajn ukazao mu je da u gradu nema jednog važnog obeležja savremenog života – lanca hamburgera i brze hrane.

„Mekdonalds je postojao širom SSSR pod Gorbačovim, preživljavao je čak i u komunizmu – ali u birokratiji, korupciji Bosne i Hercegovine, čak ni Mekdonalds nije mogao da uspe.

„Ako ne možete da se izborite sa korupcijom, preglomaznom administracijom, nikad nećete privući nivo investicija koji vam je potreban da zadržite ljude – veliki je kontrast bio između odsustva Mekdonaldsa i dugih redova ispred američke ambasade jer su ljudi pokušavali da dobiju vizu i napuste BiH“, kaže Šej.

Britanski diplomata, koji je bio portparol NATO od 1993. do 2000. godine, a balkanskoj javnosti postao prepoznatljiv tokom NATO bombardovanja Jugoslavije, kaže da se iz ovih primera može zaključiti šta je nedostajalo mirovnoj operaciji.

„NATO je uradio sjajan vojnički posao, u to nemam sumnje.

„Ali ako ne napravimo kancelariju za Karla Bilta i hamburger za Žaka Klajna, jasno je da ćemo biti u situaciji kao što je u BiH i 25 godina kasnije“, zaključuje Šej.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]