Miodrag Vukmirica u 1991. u kasarni u Nišu, pred odlazak u Tuzlu

Gust crni dim iz nekoliko vojnih vozila u plamenu zlokobno se nadvija nad Tuzlom, šireći miris baruta i benzina, dok rafali odjekuju među soliterima.

Nekoliko minuta ranije raskrsnicom Brčanska malta, na istoku grada, prolazila je kolona vozila 92. Motorizovane brigade Jugoslovenske narodne armije (JNA), povlačeći se iz grada.

„Bili smo u drugoj trećini kolone u vidno obeleženom vozilu hitne pomoći“, kaže za BBC na srpskom Miodrag Vukmirica iz Beograda, jedan od vojnika JNA koji je bio u Tuzlanskoj koloni.

„Unutra nas je bilo petoro, od čega troje pozadi i niko nije preživeo osim mene… I dalje nisam bio pred Vladinim roditeljima, poginuo je pored mene, a bio je sin jedinac.“

Šta se tačno 15. maja 1992. dogodilo predmet je sporenja i 30 godina kasnije, iako je sve snimljeno televizijskim kamerama.

Srbi smatraju da je kolona JNA tog dana napadnuta i pored dogovora sa bošnjačkom stranom o mirnom napuštanju kasarne „Husinska buna“ i grada, što nazivaju ratnim zločinom.

„To je velika mrlja na obrazu Tuzle“, smatra Vukmirica.

Međutim, Bošnjaci raskrsnicu Brčanska malta nazivaju sinonimom odbrane Tuzle, slaveći ga kao Dan pobede, uz isticanje da su prvi zapucali vojnici iz kolone, a da su se oni samo branili.

„Taj datum je bila prekretnica za nas – dan kada smo pokazali da smo spremni da se branimo“, navodi za BBC na srpskom Selim Bešlagić, ratni gradonačelnik Tuzle.

„Jasno je da šačica policajaca ne želi napasti na tenkove i druga oklopna vozila, a u napad se ne ide tako što stojiš na trotoaru i gledaš u do zuba naoružanu i brojniju vojsku sa uperenim cevima u tebe“, dodaje za BBC Jasmin Imamović, aktuelni gradonačelnik Tuzle.

Iako je i broj žrtava predmet sporenja, u javnosti se najčešće pominje da je tokom sukoba poginulo 49 vojnika JNA, kao i tri ubijena pripadnika tuzlanske policije.

Tri decenije kasnije, niko za to nije odgovarao.

Bašlagić je zbog Tuzlanske kolone, na zahtev Srbije, dugo bio na Interpolovoj poternici, ali je ona prema njegovim rečima ukinuta 2019. godine.

I Tužilaštvo BiH je 2009. obustavilo istragu protiv njega, a o tom predmetu interesovao se i tadašnji Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu, gde takođe nije bilo presuda.

„Imam sve sudske materijale koji kažu da nije bio ratni zločin, pravno smo to dokazali, ali mi je zaista žao svakog poginulog, verujte mi“, kaže Bešlagić.

Ilija Jurišić, pripadnik policije BiH, optužen da je naredio napad na kolonu, dva puta je u Srbiji osuđen na 12 godina zatvora zbog Tuzlanske kolone.

Međutim, Apelacioni sud je obe presude oborio zbog nedostatka dokaza.

„Kad vratim film na taj 15. maj prvo mi na pamet padne poginulo društvo, a onda i da sam imao baš ludu sreću da ostanem živ“, kaže Vukmirica.

„Imao sam 20 godina i bukvalno sam iz srednje škole otišao da odslužim vojsku, a ne da idem u rat.“

Opsada Sarajeva: Preživljavanje, otpor, kreativnost

Šta se dogodilo?

Proleće 1992. godine donelo je u Bosnu toplo vreme, zelenilo, ali i sve jače dobovanje ratnih bubnjeva.

Vukmirica kaže da je 15. maj bio veoma lep prolećni dan: „Kola su prolazila, čule se ptice, ljudi se šetali…“

Konvoj vozila JNA je predveče bio spreman za pokret i napuštanje grada.

„Kada smo krenuli oko pola sedam, pre početka pucnjave bila je takva tišina… Nije bilo ni vozila, ni ljudi, ma nijedna ptica se nije ni videla, ni čula“, navodi.

Deo vozila je izašao iz kasarne i nesmetano prošao ulicama.

Međutim, odjednom se začula pucnjava.

„Nastradao je srednji i drugi deo kolone“, kaže Vukmirica kratko.

„Ono što me najviše boli jeste da smo to dozvolili desetak dana posle napada na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu.“

Konvoj vozila JNA, koji je 3. maja napustio kasarnu u Sarajevu, napadnut je povlačeći se iz grada, kada je ubijeno sedam vojnika, a više od 20 ranjeno.

I taj slučaj je predmet sporenja u Bosni i Hercegovini.

„Da im druga kolona u roku od desetak dana nastrada i to pet puta gore… Bruka i sramota za našu vojsku i ove što su nas vodili“, navodi Vukmirica.

A ko je prvi zapucao?

„To se nikada neće saznati, kako da se sazna“, kaže Vukmirica.

„Jedini čovek koji zna gde je opaljen prvi metak je taj koji ga je ispalio, niko drugi.“

Duško Pitman, jedan od vojnika koji su takođe bili u koloni, tokom suđenja Jurišiću rekao je da je naređenje bilo da „oružje ne sme da bude repetirano i da se ne uzvraća na provokacije.“

Bivši i sadašnji gradonačelnici Tuzle kažu suprotno.

„Mi smo se dogovorili da mirno izađu iz grada, oni su napravili kolonu iz koje se počelo pucati i onda smo mi na vatru odgovorili vatrom“, kaže Bešlagić.

„Vojnici počeli pucati, gađati ničim zaštićene policajce, kao glinene golubove“, dodaje Imamović.

Bešlagić dodaje da je sve rađeno u „velikoj presiji da Tuzla ne prođe kao Bijeljina i Zvornik“.

Početkom rata u Bosni, srpske paravojne snage u Zvorniku i Bijeljini počinile su višestruke zločine nad domaćim stanovništvom.

„Zbog toga nismo mogli neorganizovano da dočekamo 15. maj, pa smo početkom aprila doneli odluku o podizanju rezervne policije, koja je bila legalna i posao je odradila sa ponosom“, kaže Bešlagić.

On ističe da su se na taj poziv odazvali građani Tuzle svih nacionalnosti.

Srpska strana za to vreme navodi da su u napadu učestvovale i paravojne snage, poput Zelenih beretki – formacije koja je kasnije postala deo Armije BiH.

Jedan od svedoka izjavio je pred sudom da ih je video.

„Odgovornost za sve što se desilo i neorganizovanje kolone je pre svega na potpukovniku Miletu Dubajiću, komandantu kasarne“, navodi Bešlagić.

„On je mnoge kamione iz kolone natovario sanducima municije svih mogućih kalibara, čak i buradima goriva, a zatim je na njih poređao vojnike – to je izazivanje opšte opasnosti“, dodaje Imamović.

Zbog toga je, ističe, za svaki kamion „bio dovoljan i jedan metak, da bi došlo do velikih i lančanih eksplozija i požara“.

Usred svega toga, našao se Vukmirica.

Tokom pucnjave, deo vozila zaustavljenih na raskrsnici počeo je da gori, a Vukmirica kaže je preživeo samo zbog „ludačke sreće“.

Prvo je ranjen u nogu, a onda je plamen zahvatio i njegovo vozilo.

Uspeo je, kaže, nekako iz njega da izleti, ali pravo u novi plamen koji se širio ulicom.

Vatru na odeći potom je ugasio u parku, a onda i uleteo u haustor jedne zgrade.

Tu je zarobljen.

Opsada Sarajeva: Priče maloletnih dobrovoljaca

O ljudskosti u ratu

„Spasao me je komandant civilne, policajac koji me je zarobio“, kaže Vukmirica.

„Bio je dovoljno svestan da vidi da sam klinac, našao mi u košulji novčanik, izvadio dokumenta u kojima piše da sam redovan vojnik i sklonio me u stranu.“

Pamti i kako su se prema njemu ponašali u bolnici u Tuzli, na dečjem odeljenju za opekotine.

Posebno dve osobe – medicinske sestre Aida i Meliha.

„Baš su bile super, fine, kulturne, normalne, imao sam dobru negu i mnogo mi je značila njihova podrška.

„Skidam im kapu, svaka im čast na profesionalnosti, jer gledale su na mene kao… Pa kao na brata.“

Ljudskost, kaže, uvek postoji, a „samo zavisi ko je kakav čovek, kako je odgojen i vaspitan“.

Kako onda ona kod nekih nestane?

„Pa zbog rata“, kaže Vukmirica.

„Izgubite najmilije i najbliže na najgori način, zbog čega i vi postajete životinja. Jednostavno.

„Onda se sve svodi na puko preživljavanje tog velikog bola, a pitanje je kako se ko nosi sa tim.

„Neko tako što iste stvari koje su urađene njegovoj porodici radi drugima… Tako je to u ratu.“

Vukmirica je u bolnici proveo 25 dana, a potom i mesec dana u zatvoru.

Tamo se, dodaje, prema njemu nisu ophodili kao Aida i Meliha.

Razmenjen je sredinom jula 1992, kada je prvo prešao u Republiku Srpsku, pa u Srbiju.

Rat u Bosni — Vojnik na ratištu u Bosni i Hercegovini

Kako je došlo do Tuzlanske kolone?

Vukmirica je u Tuzlu stigao u decembru 1991. godine.

„Bio je to jugoslovenski grad i imao sam tamo lep život – izlazili smo u civilu, svi su znali da sam redovan vojnik i nikakvih problema nije bilo.

„Baš je bilo lepo sve do početka maja“, priseća se.

Kako navodi, Tuzla je u to vreme imala sopstvenu Teritorijalnu odbranu, koja je bila odvojena od Teritorijalne odbrane Bosne i Hercegovine (TO BiH)

Reč je o vojnoj formaciji koja će nešto kasnije prerasti u Armiju Bosne i Hercegovine.

„Početkom maja takozvani ‘ljiljani’ (što je bio simbol To BiH) viđeni su po Tuzli i tada je situacija u gradu počela da se menja“, kaže Vukmirica.

„Okruženje je sve manje bilo jugoslovensko, a sve više nacionalno.“

O ratu se, kaže, do tada uopšte nije pričalo.

„Posle je već krenulo sve to po Sarajevu, a čim je izbilo negde, znalo se da će ići na celu Bosnu… To niko nije mogao da zaustavi“, dodaje Vukmirica.

Slovenija i Hrvatska tokom leta 1991. godine prve su proglasile nezavisnost – Jugoslavija je uveliko bila u krvavom procesu raspadanja.

Rat u Sloveniji završen je posle desetak dana, ali je zato buktao u Hrvatskoj, a potom se preneo i na multietničku Bosnu i Hercegovinu.

Opsada Sarajeva počela je 5. aprila 1992. godine, zbog čega će više od 250.000 ljudi tri i po godine godine živeti uz svakodnevno bombardovanje i granatiranje sa položaja pod kontrolom vojske Srba iz BiH.

Za to vreme poginulo je više od 10.000 ljudi, među kojima i 1.601 dete.

Bratislav Đurić, mirovni aktivista iz Mrkonjić Grada, koji se bavi pitanjem rata u Jugoslaviji i pomirenja, smatra da se kod mnogih pitanja sukoba u Bosni, sve svodi na „legalnost i legitimitet“.

„JNA je bila legalno u Bosni i Jugoslaviji, jer je bila Jugoslovenska narodna armija – štitila je bezbednost države i Ustav BiH, bez obzira na referendum“, izjavio je Đurić ranije za BBC.

U martu 1992. održan je referendumu o nezavisnosti Bosne i Hercegovine od Jugoslavije, što je tema oko koje takođe i dalje postoje sukobi.

Raspisivanje referenduma podržali su Stranka demokratske akcije (SDA) Alije Izetbegovića i Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) Stjepana Kljuića.

Predstavnici Srpske demokratske stranke Radovana Karadžića napustili su sednicu, zbog čega Srbi i dalje negiraju legitimitet refernduma.

„Oni smatraju da je referendum protivan Ustavu BiH iz perioda Jugoslavije, jer je raspisan mimo volje srpskog naroda“, navodi Đurić.

„Ustav BiH, kao i postulati ZAVNOBiH-a, kažu da se nijedna odluka ne može doneti bez sva tri entiteta i da nema preglasavanja.“

Zemaljsko antifašističko veće narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine, ZAVNOBiH, bio je najviši predstavnički i zakonodavni organ BiH u Jugoslaviji.

Tokom prvog zasedanja ZAVNOBiH-a, novembra 1943. u Mrkonjić Gradu, doneta je rezolucija u kojoj se navodi da BiH „nije ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska, nego i srpska i muslimanska i hrvatska“ i u njoj će biti osigurana „puna ravnopravnost i jednakost svih Srba, Muslimana i Hrvata“.

„Međutim, međunarodna zajednica je isto tako priznala samostalnu Bosnu, pa su postojala dva legitimiteta – da je i dalje sastavni deo Jugoslavije i da je nezavisna država“, kaže Đurić.

Ipak, Jasmin Imamović smatra da tog 15. maja 1992. u Tuzli uopšte nije bila JNA.

Kako navodi, krajem aprila 1992. donet je Ustav Jugoslavije, kojim je JNA ukinuta i osnovana Vojska Jugoslavije.

„Od tog dana ona je legalna vojna sila samo u Srbiji i Crnoj Gori, a na tlu BiH ona je strana vojna sila“, navodi.

Srebrenica — U Srebrenici je stradalo je 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka

„Neka je rat!„

Dva dana pre Tuzlanske kolone, 13. maja, major JNA Tomislav Pračer, razgovarao je sa Bešlagićem.

Ubeđivao ga je da Tuzla proglasi autonomiju i ostane u Jugoslaviji.

Bešlagić je odgovorio da neće, rekavši i da pripadnike JNA do 18. maja „niko neće da dira“.

Ovako je izgledao deo razgovora:

Pračer: Imam jedan predlog. Za žive ljude koji još nisu popaljeni i pobijeni. I one opštine što si govorio. Proglasite bre neku autonomiju i izjavite da želite da živite u Jugoslaviji.

Bešlagić: Neću ba, ne dolazi to u obzir Pračer.

Pračer: Ali da tražite izvijesnu autonomiju.

Bešlagić: Ma ne dolazi u obzir bolan. Ne dolazi u obzir. Koju Jugoslaviju?

Pračer: J**i ga onda je rat.

Bešlagić: Neka je rat! Neka je rat Pračer j**i ga, neka je rat. Ja nemam drugu državu osim Bosne i Hercegovine.

Šta je bilo posle Tuzlanske kolone?

Krenule su pre svega spekulacije o broju žrtava.

„Pričalo se o 300, 400 poginulih, ko zna koliko, čitava hajka“, navodi Bešlagić.

„A mi smo od početka rekla da se radi oko 50 ljudi – čak je i Slobodan Milošević u Hagu rekao da je reč o 49 ubijenih“.

Slobodan Milošević bio je tokom 1990-ih predsednik Srbije i SR Jugoslavije.

Optužen je 1999. godine pred MKSJ za ratne zločine u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, ali je preminuo 2006. godine, pre izricanja presude.

Bešlagić ističe i da su svi poginuli odmah vraćeni porodicama.

Istražioci Haškog suda su 2003. predmet Tuzlanska kolona ustupili Tužilaštvu BiH.

Tužilaštvo BiH je 2009. obustavilo istragu protiv Bešlagića, a kasnije je zaključilo da nema elemenata ratnog zločina.

Međutim, u maju 2007. u Srbiji je uhapšen Ilija Jurišić, koji je u vreme napada bio dežurni Operativnog štaba Javne bezbednosti Tuzla.

Jurišić je bio optužen da je naredio napad na kolonu i prvostepenom presudom osuđen je na 12 godina zatvora.

Apelacioni sud je 2010. tu presudu ukinuo, Jurišić je potom ponovo osuđen na 12 godina, a presuda je onda opet ukinuta.

Iako je više od tri godine proveo u zatvoru u Srbiji, Jurišić je na kraju zbog nedostatka dokaza oslobođen svih optužbi.

„Srbija je tu preuzela ulogu pravnog lica, iako se ništa nije desilo u Srbiji, već u Bosni“, kaže Bešlagić, koji je takođe bio na poternici Srbije.

„Možda sam još, ne znam da li su me skinuli“, dodaje kratko.

Kako navodi, na kraju za sve što se dogodilo 15. maja „nažalost niko nije odgovarao, ali su sve pravne institucije dale svoju reč“.

„Jednostavno to nije bio ratni zločin – jeste tragedija, ali nije ratni zločin, jer ništa nismo planirali da se dogodi“, navodi.

Tri decenije kasnije, slučaj je i dalje aktivan „samo u političke svrhe“, dodaje.

„Bio sam spreman da sednem sa svim porodicama poginulih, stojim na raspolaganju da dok smo živi razgovaramo kao ljudi i sve raščistimo,

„Ja kao Selim Bešlagić spreman sam za sve posledice koje iz toga mogu da proizađu.

„Nemam nikakvog razloga više da sudski ili bilo koji drugi način bilo šta dokazujem, ali od kada se sve politizovalo u tome ne želim da učestvujem.“

Opsada Sarajeva: Sećanja preživelih

Kako Tuzla danas pamti 15. maj?

Vreme prolazi, odnoseći sa sobom godine i decenije, ali život se nastavlja – tako je i u Tuzli.

Poput Dobrovoljačke, i Tuzlanska kolona svake godine uglavnom ima dve godišnjice – svaka strana za sebe.

Imamović kaže da će i ovog 15. maja biti „položeni venci i sveće poginulim braniocima Bosne i Hercegovine i Tuzle“.

Porodice ubijenih vojnika, dodaje, takođe su najavile skup i policija će sve obezbediti.

„Svi u Tuzli razumeju porodice poginulih, ali političare ne razumemo“, kaže Imamović.

U ovom industrijskom gradu, poznatom po solani i rudnicima, za to vreme odrastaju neke nove generacije koje rat slabo i pamte.

Jedan od njih je Amir Zonić, rođen 1989. godine, koji smatra da u Tuzli postoji „poseban mentalitet“ u odnosu na celu BiH.

„Kod nas su do nedavno uveče svi išli kući u 11 – navikli smo tako jer valja ustati ujutru u pet ili šest za rudnik.

„A kada se kopa, apsolutno nije bitno da li si Mato, Simo, Franjo, Amir ili Emir – ideš da kopaš ugalj, so ili šta god da treba“.

Njegov grad je, dodaje, danas je primer „normalnog ponašanja“.

„Nema incidenata, podela na nas, njih, pete, desete…

„Kad god nas neko pita koje smo religije, vere, nacije, uvek smo svi samo govorili – mi smo ti iz Tuzle“, kaže uz osmeh.

Isto tvrdi i Slobodan Blagovčanin, koji je 1994. rođen u Ilijašu, nedaleko od Sarajeva, a poslednjih deset godina živi u Tuzli.

„Ne mogu da setim da me je neko uvredio verbalno, a o nekim fizičkim napadima da ne govorimo – toga ovde nema“, kaže.

Prema popisu iz 1991. godine, u Tuzli je živelo 44.000 Bošnjaka, 16.000 Jugoslovena, 13.000 Srba i 6.000 Hrvata.

Dvadeset godina kasnije, na popisu iz 2013, bilo je 80.000 Bošnjaka, 15.000 Hrvata i 3.000 Srba.

„Procentualno najveći broj je morao da napusti ove krajeve, ali pomeranja je bilo u čitavoj BiH i to je tragedija svih nas – moramo naći način kako da se nosimo sa time“, kaže Blagovčanin.

Kada je reč o budućnosti, ističu, ona je na mladima, koji treba da „okrenu priču, žive normalno“ i odupru se „interesnim nacionalistima“.

„Popustili smo previše magarcima koji su nas doveli u ovu situaciju, a i dalje nešto pametuju“, navodi Zonić.

Blagovčanin za to vreme želi da se distancira od ratnih tema.

On smatra da „devedesete, zločini i sve što se dešavalo nisu breme mladih“, zbog čega ne treba oni da „rešavaju pitanja koja nisu započeli“.

„Vazduh nam je kancerogen, frižideri su prazni, ne putujemo, izrabljuju nas privatnici, političari se služe nacionalizmom da sakriju korupciju i truo sistem.

„Ovo je nekako naša realnost, a ne život u odbranama i napadima devedesetih.“

Ima li života posle Tuzlanske kolone?

Vukmirica je posle te 1992. u Tuzli prvi put bio 2013. godine.

Kako se tada osećao?

„Pa bio sam srećan što sam živ – fizički i psihički izranjavan, ali živ.

„Zapalio sam sveću drugu Vladi…. Ma šta da ti kažem“, rekao je i zaćutao.

Mogao bi bez problema da ponovo ode u Tuzlu, kaže.

„Nemam ništa protiv naroda koji tamo žive, niti protiv bilo koga u bivšoj SFRJ, a proputovao sam je uzduž i popreko.

„Kukolja uvek ima… I u gradu u kom živim i u celoj Jugoslaviji bivšoj.“

Vreme prolazi, noseći sa sobom godine i decenije, ali neke stvari nije lako izbrisati iz sećanja.

Po povratku iz vojske, Vukmirica je bio fudbalski sudija.

„Bavio sam se time 15 godina i to me je donekle rasteretilo čitave priče – ostavio sam to sve nekako iza sebe“, navodi.

„Danas imam ćerku od 11 godina, ona mi je sve u životu, razveden sam, imam stan na kredit i alimentaciju, tako da radim više poslova kako bih to sve izgurao i to je to.

„A od države imam jedno invalidninu, koju sam dobio tri-četiri godine kasnije, posle lekarskih pregleda.“

Ipak, kad se osvrne iza sebe, samo kaže „sve je to život“.

„U ratu uvek ima nastradalih, šta ćemo, tako je, kako je – nije do nas.

„Ja u 20 godina sigurno nisam hteo da ratujem.

„Ali bilo je i gorih sudbina.“

Pratite nas na Fejsbuku,Tviter i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.