Rat u Bosni i muzika: Kako je zvonilo za kraj časa u sarajevskoj pop-rok školi

Nekako s proleća 1992. godine u Sarajevu je zasvirala ratna balada.

Grad je potpuno blokiran, prekinuti su kanali snabdevanja hranom, domovi su ostali bez struje i vode.

Eksplozije granata i rafalne paljbe ubrzo su postali jedini zvuci koji su odzvanjali čaršijom i gradskim ulicama.

Zvonilo je za kraj časa i u sarajevskoj pop-rok školi.

Većina njenih polaznika i profesora napustila ju je tokom rata, a mnogi bendovi koji su činili muzičku scenu raspali su se pošto su njihovi članovi izbegli iz grada.

Oni koji su ostali, gledajući kako da prežive u okupiranom Sarajevu, gitare i mikrofone su mahom odložili u futrole, a pesmu ostavili za neka srećnija vremena.

„Rat je sve razbio, kako neće pop-rok scenu“, govori Petar Janjatović, rok kritičar, za BBC na srpskom.

• Koncerti za mir u Sarajevu, Kragujevcu i Beogradu koji nisu zaustavili rat u Jugoslaviji
• Kad je zaista počeo rat u Bosni i Hercegovini
• Zašto je sarajevska grupa Indeksi bila i ostala velika

Sarajevska pop-rok škola, kako je popularno nazivana tamošnja gitarska muzička scena, izrodila je mnoge važne jugoslovenske bendove i izvođače.

Ondašnji rok kritičari su je visoko kotirali, odmah iza beogradske i zagrebačke.

Indeksi, Bijelo dugme, Zabranjeno pušenje, Crvena jabuka, Plavi orkestar i Merlin, samo su neke grupe „sarajevske pop-rok škole“ koji su u izmenjenim postavama i formatima nastavili da funkcionišu i posle rata, ali uglavnom van zavičaja.

„Ne bih rekao da je ona prestala da postoji, samo je malo preseljena“, govori Dražen Žerić Žera, frontmen grupe Crvena jabuka, za BBC na srpskom.

‘U izmešanom Sarajevu nismo verovali da će se desiti rat’

U gradu na Miljacki do početka rata u slozi su živeli muslimani, Srbi i Hrvati.

Tako je bilo i sa bendovima, svi su bili braća po instrumentima, a za nacionalnost niko nije mario.

Zato je i neposredno po izbijanju sukoba u Hrvatskoj, Sarajevo odgovorilo Jutelovim koncertom za mir – 28. jula 1991. na kome je sviralo desetak jugoslovenskih grupa, a i nekoliko aktivnih sastava lokalne „pop-rok škole“.

Glavni pokrovitelj bio je Jutel (Yutel) – jugoslovenski televizijski informativni kanal, po kome je događaj i nazvan.

Više od 20.000 ljudi u olimpijskoj dvorani Zetra uzvikivalo je tada najskuplju reč u Jugoslaviji – mir.

Na bini, između ostalih, smenjivali su se Crvena jabuka, Plavi orkestar, Hari Mata Hari, Dino Merlin i Nele Karajlić.

„Mir, brate, mir“ poručeno je i sa antiratnog koncerta u centru Beograda, aprila naredne godine kada je već Sarajevo bilo pod opsadom.

„Mi, normalni ljudi, nismo mogli da verujemo da će se desiti takav rat jer smo nekako mislili – toliko smo izmešani, toliko je teško locirati naselje u kome je više Srba, muslimana ili Hrvata“, govori Davor Sučić, poznatiji kao Sejo Sekson – ranije gitarista, a sada frontmen posleratnog Zabranjenog pušenja, za BBC na srpskom.

• „Ne pucaj, ne pucaj“: Reči koje nisu sprečile Dobrovoljačku, krvavu epizodu rata u Sarajevu
• Praznik i(li) kamen spoticanja: 30 godina referenduma o nezavisnosti Bosne i Hercegovine
• Kako je sviran kraj za Velež na Stadionu pod Bijelim brijegom u Mostaru

Iako mnogi stanovnici prestonice Bosne i Hercegovine do prvog pucnja nisu verovali da će do oružanih sukoba doći, demantovani su proleća 1992.

Po pojedinim naseljima su nicale barikade, a ulicama su špartale paravojne formacije i naoružani ljudi.

„Mogli ste da ih vidite kako paradiraju okolinom Sarajeva, kako se postrojavaju i kako kopaju rovove.

„Mada su se svi do zadnjeg dana kleli da rata neće biti i da su to zapravo samo vežbe jedinica vojske“, objašnjava Sučić.

Kaže da je na Grbavici, sarajevskom naselju, po kafićima viđao ljude sa „kokardama i majicama Draže Mihailovića (četničkog vođe iz Drugog svetskog rata)“.

Atmosfera je, dodaje, bila „mračna i teška“, ali je uprkos tome grad i dalje živeo.

„Odvijale su se priredbe, radila su pozorišta, klubovi su radili, a ja sam negde 4. aprila, gledao Partibrejkerse u Sarajevu“, govori Sučić.

Bio je to poslednji rok nastup pred opsadu grada koja je počela sledećeg dana.

Oni koji su izbegli i oni koji su ostali

Mnogi sarajevski muzičari su početak rata dočekali u Sarajevu, ali su ga ubrzo napustili, bilo u vlastitoj režiji ili u izbegličkim kolonama.

„Ja sam se ispalio, kako su Sarajlije govorile, 19. novembra 1992. sa konvojem Slovenaca, jer mi je pokojna majka bila Slovenka“, kaže Nenad Neno Jurin, nekadašnji klavijaturista legendarnih Indeksa i osnivač grupe Kod(Cod), za BBC na srpskom.

On je iz grada pod opsadom, kao izbeglica, „igrom slučaja“ dospeo u slovenački primorski grad Portorož.

Kaže da je prva granatiranja rodnog grada, početkom maja, „promatrao sa radnog mesta u Skenderiji“, gde je bio zaposlen kao organizator kulturnog programa.

Vojnici Jugoslovenske narodne armije (JNA), a kasnije Vojske Republike Srpske, pozicionirali su se po brdima oko sarajevske kotline, odakle su napadali grad različitim naoružanjem.

Uz artiljerijsku podršku, JNA je 2. maja pokušala da zauzme centar Sarajeva, zgradu Predsedništva BiH i ostale državne institucije, da bi narednog dana usledilo izvlačenje preostale vojske i oficira iz grada.

Tada je u Dobrovoljačkoj ulici zapucano na kolonu u pratnji Unprofora. Ubijeno je sedam pripadnika JNA.

• Nevidljiva deca rođena iz silovanja tokom rata u Bosni
• Hotel u Sarajevu: Grad u gradu i utočište na prvoj liniji fronta
• Heroji koji su prkosili ratu – zašto 25 godina kasnije o njima i dalje malo znamo

Tog 3. maja je i za Sučića počela „velika tragedija i nesreća za sve Sarajlije“.

„Tada smo prvi put videli ozbiljne incidente na ulicama, zapaljene tenkove, transportere, mrtve ljude, zarobljene vojnike i sve te atribute koji krase rat“, dodaje.

Pored Jurina, u Sloveniju su se tokom rata preselili i pevač grupe Plavi orkestar – Saša Lošić Loša i jugoslovenski glumac i vođa sastava Bombaj štampa – Branko Đurić Đuro.

Neki sarajevski muzičari su se odselili i za Beograd, kao na primer dotadašnji frontmen Zabranjenog pušenja – Nenad Janković, poznatiji kao Nele Karajlić.

A bilo je i onih koji su odlazili direktno u inostranstvo poput Zlatka Arslanagića iz Crvene jabuke – prvo u London, pa u Kanadu, i Srđana Jevđeljića, tada člana grupe Đino Banana (Gino Banana), danas pevača svetski poznatog sastava Kultur šok (Kultur Shock) iz američkog grada Sijetla.

Muzička raja iz Sarajeva usred rata

Muzičari koji nisu napustili rodni grad gledali su da sačuvaju glavu na ramenima, ali uprkos ratnim okolnostima pronalazili su i način da zapevaju i zasviraju.

Tako je od malobrojnih Sarajlija koji su ostali, nastala grupa Bosnijan bend ejd (Bosnian Band Aid) koja je snimila pesmu Pomozite Bosni sada (Help Bosnia now), a potom i spot u granatama razrušenoj olimpijskoj dvorani Zetra.

U bendu su, između ostalih, bili Mladen Vojičić Tifa, bivši pevač Bijelog dugmeta i Dražen Žerić Žera, današnji frontmen Crvene jabuke.

Tifa je novembra 1993. godine održao ratni koncert u dvorani Sloge.

U organizaciji nastupa je učestvovao i Milan Trivić, nekadašnji novinar Jutela i jedan od idejnih tvoraca koncerta za mir iz 1991.

„To je neverovatan događaj. Od nekih Ukrajinaca i stranih trupa smo dobili po litar, dva nafte da imamo za agregat za struju“, rekao je Trivić ranije za BBC na srpskom.

Dražen Žerić Žera kaže da su stranci i njemu priskočili u pomoć početkom 1993. godine.

Tada je održan akustični koncert dok se unaokolo pucalo iz snajpera i gruvale su granate.

„Neki Francuzi su nam dali naftu za agregate i onda smo svirali koncert u Pozorištu mladih Sarajevo, snimali sa četiri kamere, sa šinama“, priseća se frontmen Crvene jabuke.

„U slično vreme je radio anplagd u Londonu Erik Klepton“, dodaje, ironično se osmehujući.

Pesme koje su tada svirali, objavljene su na prvom posleratnom albumu Crvene jabuke – U tvojim očima.

Uoči koncerta su, kaže, vežbali i imali probe svakodnevno, na -25 stepeni celzijusa.

„Bio je problem naći vodu, struju, akumulator, šta ćeš pojesti, a što se tiče duha sarajevskog, život je išao dalje.“

Žera je rodni grad napustio 1994.

„Trebalo je da izađem na sedam dana po neke ugovore u bivši Jugoton, da nešto naplatim i da se vratim, ali mi nisu dali i tako sam otišao“, objašnjava muzičar.

Put ga je potom naveo Nemačku, a potom u Zagreb gde i danas živi.

• Četiri decenije Paket aranžmana – „svetog grala“ novotalasnog Beograda
• Artistička radna akcija – Nebrušeni dijamant novotalasnog Beograda
• Kako su četiri momka iz Pule probila kulturni embargo u Srbiji

U Sarajevu, Davor Sučić se tokom rata posvetio pozorištu i radu na humorističkoj radio i TV emisiji Top lista nadrealista.

„Uradio i muziku za dokumentarni film Vuka Janjića Čekajući paket baziran na priči o ljudima kojima dolaze paketi iz raznih gradova regiona i sveta da se sanira glad u Sarajevu koja je vladala“, govori poznati Sejo Sekson.

Kaže da je grad tada „živeo sa iznenađujuće puno optimizma, radosti i humora“.

Nikada se, dodaje, „nije ismejao kao u ratu“, a nije bilo ni „toplije i optimističnije faze“ u njegovom životu.

„To je zaista bilo nešto najbliže komunizmu – svi su ljudi delili i podržavali jedan drugog“.

Međutim, kaže i da su mnogi rat doživeli „psihički teško“, kao i da su se posledice osećale godinama po okončanju sukoba.

„Ja sam dugo iza rata bio potpuno nesposoban da plačem.

„Prošlo je četiri, pet godina od rata da sam prvi put zbog nečega zaplakao“, kaže Sekson.

On se posle rata preselio u Zagreb i ponovo pokrenuo rad Zabranjenog pušenja, dok je Nele Karajlić pod istim imenom nastupao u Srbiji.

Beogradska grupa je kasnije promenila naziv u Emir Kusturica i No smoking orkestra (Emir Kusturica & The No Smoking Orchestra).

Proslavljeni filmski reditelj, takođe rođeni Sarajlija, svirao je gitaru u ovom bendu.

Krajem ratne 1994. godine u Sarajevu je koncert održao i pevač grupe Ajron Mejden (Iron Maiden) – Brus Dikinson, rizikujući život.

„To je tim ljudima bilo izuzetno ohrabrenje i prosto znak da nisu baš ostavljeni sami, kao što nažalost jesu bili“, kaže rok kritičar Petar Janjatović.

Sarajevska pop-rok škola

Sarajevska pop-rok škola je termin koji objedinjuje muziku, odnosno bendove i izvođače iz glavnog grada Bosne i Hercegovine koji su stvarali u periodu od 1960. do 1992. godine.

Među pionirima ove scene bile su grupe Pauci, Eho 61, Plavi dijamanti i, svakako, najpoznatiji i najdugovečniji – Indeksi.

„Za njih će mnogi znalci sarajevske scene i Sarajlije reći da su, po njima, najveći bend koji je Sarajevo ikada imalo“, navodi rok kritičar Petar Janjatović.

U Sarajevu je početkom sedamdesetih počela sa radom grupa Jutro koju je gitarista Goran Bregović 1974. transformisao u Bijelo dugme.

Janjatović kaže da je ovaj bend „porušio sve rekorde u istoriji tadašnje scene i samim tim pokazao mnogima drugima šta može da se uradi“.

Bijelo dugme je 28. avgusta 1977. održalo koncert kod Hajdučke česme u Beogradu – do tada najveći rok događaj na prostoru Jugoslavije sa nekoliko desetina hiljada ljudi u publici.

Izdali su desetak studijskih i živih albuma, a kroz bend su prošli, između ostalih, pevači Željko Bebek, Mladen Vojčić Tifa i Alen Islamović (Divlje jagode), gitarista i pevač Milić Vukašinović (Vatreni poljubac), klavijaturista Laza Ristovski i mnogi drugi.

Na sarajevskim ulicama je rođen i pokret Novi primitivizam, predvođen bendovima Zabranjeno pušenje i Elvis J. Kurtović.

Produkt ovog pokreta bila je i popularna humoristična radio i TV serija Top lista nadrealista.

Janjatović kaže da je pank rok i novi talas „sa zakašnjenjem stigao u Sarajevo“, pa je tako jedan od predstavnika tog zvuka, bend Kongres, kultnu ploču Zarjavele trobente objavio tek 1984. godine.

Sarajevska pop-rok škola je upravo 1980-ih dosegla zenit, predvođena novijom generacijom bendova, među kojima su Plavi orkestar, Crvena jabuka, Hari Mata Hari, Merlin, Valentino i drugi.

Većina bendova sarajevske pop-rok škole je objavljivala albume za sarajevsku izdavačku kuću Diskoton čija je zgrada srušena granatama tokom rata.

Legendarni status stekli su još i Zdravko Čolić, Kemal Monteno, Jadranka Stojaković i mnogi drugi.

‘Nije nestala, već se promenila’

Većina bendova sarajevske pop-rok škole, posebno iz 1980-ih, i danas radi, ali mahom u izmenjenim postavama i van rodnog grada.

Muzičari koji su otišli, uglavnom se nisu vraćali.

Ipak, mnogi akteri sarajevske scene ne smatraju da je ona tokom rata zamrla.

„Sarajevska pop-rok škola nije nestala, promenila se, kao i drugde, u duhu novog vremena“, smatra Neno Jurin iz Indeksa.

Njegovo mišljenje deli i mlađi kolega Dražen Žerić Žera koji kaže da je škola samo „raseljena“.

„Zahvalan sam svemu što smo naučili od Brege, Indeksa, Kemala Montena i što danas radimo pesme, kako smo tada naučili i to jako uspešno“, dodaje frontmen Crvene jabuke.

Davor Sučić kaže da je sarajevska scena sada pojačana novim snagama poput sastava Letu štuke, Skroz i Helem Nejse.

„Sarajevo je i danas jedan od kulturološki i intelektualno najjačih gradova u regionu i pravi najveće spektakle jer se malo ko može porediti sa Merlinom i Dubioza kolektivom“, dodaje.

Petar Janjatović smatra su preostali sarajevski bendovi iz doba Juge i dalje uticajni i značajni.

„I sigurno za njih može da se kaže da ih otkrivaju i novije generacije“, zaključuje rok kritičar iz Beograda.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]