Dvadeset godina posle invazije na Irak, i dalje ne jenjava kontroverza oko postojanja „oružja za masovno uništenje“ koje je poslužilo kao opravdanje za učešće Velike Britanije u ratu.

Isplivali su novi detalji o potrazi za oružjem masovnog uništenja u sklopu BBC serijala Šok i rat: Irak 20 godina kasnije, zasnovani na razgovorima sa desetinama ljudi koji su bili direktni učesnici.

„Bože.“

To je bila reakcija u jednoj reči višeg oficira MI6 kad mu je kolega saopštio krajem 2001. godine da Amerikanci ozbiljno razmišljaju da pokrenu rat sa Irakom.

Agenti CIA takođe se prisećaju šoka britanskih kolega.

„Mislio sam da će dobiti srčani udar tu za stolom“, priseća se Luis Rueda, šef grupe za iračke operacije CIA.

„Da nisu bili uglađena gospoda, mislim da bi zamahnuli preko stola i ošamarili me.“

Poruka je ubrzo stigla do Dauning Strita (britanskog premijera).

Isporučili su je špijuni, a ne diplomate.

„Bio sam verovatno prvi koji je to saopštio premijeru: ‘Svidelo se vama ili ne, završite sve što imate, zato što izgleda da se spremaju za invaziju“, kaže za BBC u retkom intervjuu ser Ričard Dirlav, tadašnji šef MI6 i česti posetilac Vašingtona.

MI6 – britanska obaveštajna služba – spremala se da se duboko uplete u jednu od najkontroverznijih epizoda u njenoj istoriji koja je imala najdalekosežnije posledice.

Za SAD, pitanje oružja masovnog uništenja bilo je sekundarno u odnosu na mnogo jaču želju da se svrgne irački lider Sadam Husein.

„Izvršili bismo invaziju na Irak da je Sadam Husein imao gumicu za teglu i spajalicu“, kaže Rueda.

„Rekli bismo: ‘Oh, izbiće vam oko.'“

Što se tiče Velike Britanije, kad je trebalo „prodati“ Irak kolebljivoj javnosti, pretnja koju je navodno predstavljalo iračko oružje za masovno uništenje – hemijsko, biološko i nuklearno – bilo je od ključne važnosti.

Ponekad se iznose navodi da je britanska vlada izmislila tvrdnje o oružju masovnog uništenja.

Ali ministri iz toga vremena tvrde da su ih njihovi špijuni uveravali da to oružje postoji.

„Veoma je važno razumeti da sam se ja oslanjao na obaveštajne podatke koje sam dobijao i mislim da sam imao pravo da se oslanjam na njih“, kaže mi Toni Bler, bivši premijer.

Veče pred invaziju on kaže da je tražio – i dobio – uveravanja od Združenog obaveštajnog odbora.

On odbija da kritikuje obaveštajne službe zato što su pogrešile.

Drugi ministri kažu da su gajili izvesne sumnje u ono vreme.

„U tri navrata sam ispitivao Ričarda Dirlava o poreklu tih obaveštajnih podataka“, kaže Džek Stro, tadašnji ministar spoljnih poslova.

„Imao sam neprijatan osećaj u vezi sa svim. Ali Dirlav me je uveravao u svakom od tih navrata da su ti agenti pouzdani.“

Međutim, Stro kaže da su na kraju političari ti koji moraju da preuzmu potpunu odgovornost, jer oni donose konačne odluke.

Upitan da li o Iraku danas razmišlja kao o obaveštajnom propustu, odgovor ser Ričarda je jednostavan: „Ne.“

On i dalje veruje da je Irak imao nekakav program oružja i da su njegovi elementi možda bili preseljeni preko granice sa Sirijom.

Drugi se ne slažu s tim.

„Bio je to ogroman propust“, kaže ser Dejvid Omand, tadašnji britanski koordinator bezbednosti i obaveštajnih službi.

On kaže da je „pristrasnost potvrđivanja“ naveo vladine stručnjake da prihvate fragmente informacija koji su podržavali ideju da Sadam Husein ima oružje masovnog uništenja i da odbace sve one koji su govorili da nema.

Neki unutar MI6 takođe tvrde da su onomad gajili izvesne sumnje.

„U ono vreme sam imao osećaj da je ono što radimo pogrešno“, kaže jedan agent koji je radio na Iraku, a koji se ranije nije javno oglašavao i tražio je da ostane anoniman.

„Nije bilo novih ili kredibilnih obaveštajnih podataka ili procena koje ukazuju na to da je Irak ponovo pokrenuo programe oružja masovnog uništenja i da oni predstavljaju neposrednu opasnost“, kaže ovaj bivši agent, govoreći o periodu rane 2002.

„Mislim da je sa stanovišta vlade to bila jedina stvar koju su mogli da nađu… oružje masovnog uništenja je bila jedina stvar za koju su mogli da se uhvate da bi njihova akcija bila legalna.“

Postojeći obaveštajni podaci u proleće 2002. godine bili su nekompletni.

Dugogodišnji agenti MI6 u Iraku imali su malo ili nimalo informacija o oružju masovnog uništenja i u toku je bio očajnički lov na sveže obaveštajne podatke iz novih izvora kako bi se potkrepio taj argument, naročito imajući u vidu da je za septembar bio planiran dosije.

Jedan drugi insajder priseća se kako je dekodirao poruku u kojoj se kaže da „nije postojala važnija uloga“ za obaveštajnu službu nego da ubedi britansku javnost u neophodnost akcije.

On kaže da su bila postavljena pitanja da li je to regularno, ali je ta poruka obrisana.

Dvanaestog septembra, ser Ričard je ušao u Dauning Strit sa vešću o važnom novom izvoru.

Ovaj čovek tvrdio je da su Sadamovi programi oružja ponovo pokrenuti i obećao je da će doturiti nove detalje uskoro.

Iako ovaj izvor nije prošao sve neophodne provere, a njegove informacije nisu podeljene sa stručnjacima, detalji su prosleđeni premijeru.

Ser Ričard odbacuje optužbe da se suviše približio Dauning Stritu kao „smešne“, ali odbija da komentariše detalje slučaja ili konkretne izvore.

Narednih meseci, međutim, ovaj novi izvor nikad nije održao obećanje i na kraju je presuđeno da je sve izmislio, kažu drugi obaveštajni izvori.

Kontrola kvaliteta je popuštala, tvrde oni.

Bilo je vrlo verovatno da neki novi izvori izmišljaju informacije za novac ili zato što žele da Sadam bude svrgnut s vlasti.

U januaru 2003, susreo sam se u Jordanu sa čovekom koji je pobegao iz Sadamove obaveštajne službe.

On je tvrdio da je učestvovao u razvijanju mobilnih laboratorija koje rade na biološkom oružju, daleko od očiju UN-ovih inspektora.

Njegove tvrdnje završile su u prezentaciji američkog državnog sekretara Kolina Pauela Ujedinjenim nacijama u februaru 2003. godine, iako su neki u okviru američke vlade već stavili „etiketu nepouzdanosti“, tvrdeći da tim informacijama ne može da se veruje.

Drugi izvor pod šifrovanim imenom „Felš lopta“, na kog su se oslanjali i SAD i Velika Britanija, takođe je izmišljao detalje o laboratorijama.

Sadam Husein je bio predsednik Iraka od 1979. do pada 2003. godine

Ne sme se zaboraviti da je Sadam nekada zaista imao oružje masovnog uništenja.

Nekoliko nedelja pre rata 2003, posetio sam selo Halabdža u severnom Iraku, i slušao meštane kako opisuju jedan dan 1988. kad je Sadamova vojska bacila hemijsko oružje na njih.

Istina o tome šta se desilo sa tim oružjem isplivaće na videlo tek posle rata.

Sadam je izdao naređenje da se uništi veći deo programa oružja masovnog uništenja početkom devedesetih posle Zalivskog rata u nadi da će dobiti potvrdu da je čist od inspektora za oružje UN-a, rekao mi je kasnije jedan od glavnih iračkih naučnika.

Irački lider se možda nadao da će započeti program nekada kasnije.

Ali on je sve uništio u tajnosti, delom da bi održao blef da možda i dalje ima nešto što može da iskoristi protiv susednog Irana, sa kojim je upravo bio u ratu.

I zato kad su inspektori UN-a kasnije tražili od Iraka da dokaže da je sve uništio, on to nije mogao.

Jedan irački naučnik kasnije je obelodanio da su se rešili jednog smrtonosnog jedinjenja za koje su zapadne obaveštajne službe tvrdile da nije pronađeno, sipavši ga u zemlju.

Ali oni su to uradili blizu jedne od Sadamovih palata i plašili su se da će priznavanje te činjenice da ih košta života kad za to sazna irački lider.

Rezultat svega ovoga bio je da Irak nikad zapravo nije mogao da dokaže da više nema oružje.

Krajem 2002, inspektori UN-a vratili su se u Irak da traže oružje masovnog uništenja.

Neki od ovih inspektora, govoreći prvi put za BBC, prisećaju se kako su ga tražili na lokacijama na kojima su obaveštajne dojave sa Zapada sugerisale da bi mobilne laboratorije mogle da se nalaze.

Oni su otkrili ono što jedan od njih naziva „nabudženim sladoledžijskim kamionom“, prekriven paučinom.

Javnost u ono vreme nikad nije saznala da, kako se rat približavao, a izvori nisu uspevali da dođu do informacija i inspektori nisu pronalazili ništa, počela je da vlada zabrinutost.

„Panika“ – kako je jedan insajder to opisao.

„Moja budućnost je u vašim rukama“, rekao je Bler, napola u šali, ser Ričardu u januaru 2003, dok je pritisak rastao da se pronađe dokaz o postojanju oružja masovnog uništenja.

Mart 2003: Britanske trupe u južnom Iraku

„Bilo je to frustrirajuće u ono vreme“, priseća se danas ser Ričard.

On optužuje inspektore da su bili „nesposobni“ zato što nisu uspeli ništa da nađu.

Hans Bliks, koji je predvodio hemijske i biološke inspekcije UN-a, kaže za BBC da je sve do početka 2003. verovao da postoji oružje, ali je počeo da sumnja u njegovo postojanje nakon što dojave nisu dovele ni do čega.

Želeo je da dobije još vremena da stigne do odgovora, ali mu nisu dali.

Neuspeh da se pronađe „definitivan dokaz“ nije sprečio početak rata u martu 2003.

A oružje masovnog uništenja nije pronađeno ni posle rata.

„Sve se raspalo“, kaže jedan bivši agent MI6, prisećajući se interne analize izvora posle rata.

A sve će to ostaviti duboke i dalekosežne posledice i po špijune i po političare.

Pogledajte i ovaj video: