Rat u Jugoslaviji: Kontroverzna smrt admirala besprekorne biografije, ko je bio Vladimir Barović

Sudbina Vladimira Barovića, kontraadmirala Jugoslovenske narodne armije (JNA), okončana tragičnom smrću, mogla bi da posluži za filmsku priču.

Ne bi to bila samo drama ili psihološki triler, već priča o kraju jednog života, jedne mornarice i jedne države.

Dok se rat na području Jugoslavije razbuktavao, ostao je upamćen po rečima koje su uklesane na spomen ploču s njegovim imenom koja je postavljena 2022. na hrvatskom ostrvu Vis u Jadranskom moru.

„Ovde neće biti razaranja dok sam ja zapovednik, a ako ipak budem prisiljen narediti razaranje, mene tada više neće biti.“

Barović je bio komandant garnizona JNA u hrvatskom primorskom gradu Puli, da bi bio premešten na Vis, ali je prvog dana prekomande izvršio samoubistvo 29. septembra 1991.

U oproštajnom pismu, čija autentičnost nikad nije zvanično potvrđena, usprotivio se agresiji na hrvatske gradove, rekavši da „Crnogorci ne mogu da se bore i uništavaju narod koji im ništa nije skrivio“.

U Crnoj Gori je posthumno odlikovan, a u Srbiji ga se malo ko seća.

„Bio je izvrstan oficir, savestan, pedantan, često smo se sretali.

„Barović je bio veoma poštovan, svi su ga zvali Bare, pamtim ga kao dobrog drugara i čoveka, sposobnog oficira, patriotu“, opisuje Boško Antić, admiral JNA u penziji, koji je poznavao Barovića još od 1970. godine i zajedničkog školovanju na Višoj specijalizaciji pomorskih oficira u Divuljama, mestu između Splita i Trogira u današnjoj Hrvatskoj.

• Heroji koji su prkosili ratu – zašto decenijama kasnije o njima i dalje malo znamo
• „Najveća sramota Crne Gore“: Trideset godina od opsade Dubrovnika
• „Teško zemlji kuda vojska prođe“: Ko je bio Pavle Strugar i zašto se prvi predao Hagu

Sticajem okolnosti i geografije, sedište jugoslovenske mornarice bilo je na hrvatskoj obali i ostrvima, a baš u zaleđu će 1991. početi neki od prvih sukoba JNA i hrvatskih snaga.

‘Za ponos Crnoj Gori’

Barovićev čin je za ponos Crnoj Gori kaže nekadašnji crnogorski predsednik Filip Vujanović, tokom čijeg mandata je 2016. Barović odlikovan.

„Taj metak, kod nas kažu, koji je ispalio sebi u glavu je najvredniji metak na koji Crna Gora treba da bude ponosna“, kaže Vujanović za BBC na srpskom.

Tri decenije kasnije, traju i sporenja da li je Barović bio crnogorske, srpske ili jugoslovenske nacionalnosti.

Vujanović na to kaže da je njemu „bitno da je on iznad svega pokazao da je veliki čovek.

„Nije važno koje je nacionalnosti kad je njegov čin veličanstven s aspekta potrebe da se sačuvaju životi onih koje je on trebalo da bombarduje, torpeduje i čini sve da uništi taj prostor.

„Barović to nije želeo u ime bilo čega“, smatra Vujanović.

Kako je tekao put oficira i mornarice?

Gotovo uporedo.

Prva Uprava škola i kurseva Mornarice Narodno oslobodilačke vojske Jugoslavije, otvorena je još za vreme Drugog svetskog rata baš na Visu 1944. koji je tada bio jedna od teritorija koju su partizani oslobodili od nemačkih i italijanskih okupatora.

Samo nekoliko godina ranije, na kopnu Balkana, u Banjaluci se rodio Vladimir Barović – 7. novembra 1939. godine.

Otac mu je bio vojno lice, službovao u Prištini, na Kosovu, ali Barović u rodnom gradu završava osnovnu i srednju školu.

Banjaluka je danas glavni grad Republike Srpske, jednog od dva entiteta Bosne i Hercegovine.

Završio je 12. klasu Vojnopomorske akademije 1960. godine.

Jugoslovenska Ratna mornarica imala je više paradni, nego vojno-taktički značaj, ocenjuje Zlatko Crnogorac, koji je u nedeljniku Vreme pisao o usponu i padu Jugoslovenske ratne mornarice.

„Imali su zadatak da prate Tita i brod Galeb na njegovim putovanjima i da se o njoj prave dokumentarni filmovi.

„Bila je to vrsta lagodnog roda, nosili su bele uniforme. Modernim jezikom rečeno, kopnena vojska je bila rudarski posao, a mornarica i vazduhoplovstvo kao programeri“, kaže Crnogorac.

U tom rodu, Barovićeva karijera je išla uzlaznom putanjom, uz sticanje novih zvanja, specijalizacija i činova.

Kao mlad starešina, u komandi Vojnopomorskog sektora Boka bio je na različitim funkcijama od 1966. do 1987. godine, gde je na kraju bio načelnik Odseka za pomorske i obalske snage Komande Vojnopomorske oblasti.

Odatle na nekoliko godina prelazi u Centar visokih vojnih škola ratne mornarice Maršal Tito, koja je bila smeštena u Divuljama, što je bilo sedište vaspitno-obrazovnog i naučno-istraživačkog rada jugoslovenske Ratne mornarice.

Nalazio se u neposrednoj blizini ratne luke Lore, koja će tokom rata i posle postati jedan od najzloglasnijih logora pod kontrolom hrvatske vojske i mučilište za srpske i crnogorske zatočenike narednih sedam godina.

U mirnodopsko vreme Jugoslavije, ovaj vojni Centar kod Splita je raspolagao velikim knjižnim fondom, taktičkim vežbaonicama i poligonima, poligonom za borbenu otpornost brodova te odredom školskih brodova, poput brodova Jadran i Galeb.

Tamo je Barović vodio Komandno-štabnu školu taktike i operative ratne mornarice do 27. septembra 1990. godine.

Krajem te godine dobija čin kontraadmirala.

Admiral je najveći čin u ratnoj mornarici u rangu generala u kopnenoj vojsci, a ispod njega su viceadmiral i kontraadmiral.

Dok je on skupljao zvezdice na epoletama, Jugoslavija je postajala sve manja.

Slovenija je 23. decembra 1990. godine održala referendum o nezavisnosti na kome je oko 95 odsto građana podržalo napuštanje Jugoslavije.

Nekoliko meseci kasnije, to će učiniti i Hrvatska, proglasivši nezavisnost juna 1991, na osnovu referenduma iz maja te godine.

Jugoslovenska narodna armija, veliki tromi sistem raspoređen širom države, nije mogao da prati brzinu donošenja političkih odluka, ali je bila direktno izložena njima – u dve nekadašnje republike, postaje neprijateljska vojska.

Školske zadatke u okolini Splita, Barović zamenjuje kasarnom.

Postaje pomoćnik komandanta Vojnopomorske oblasti za pozadinu do 29. juna 1990. godine i komandant Vojnopomorskog sektora Pula do 28. septembra 1991. godine.

• Mamula: Svetlost i mrak nekadašnjeg logora, sada luksuznog hotela u Crnoj Gori
• Ko su danas Jugosloveni na Balkanu
• Nastanak i nestanak Berge Istre, najvećeg broda na svetu i ponosa Titove Jugoslavije

Položaj JNA 1991.

Biti oficir JNA u to vreme nije bilo nimalo jednostavno, svedoči Boško Antić.

„JNA se tada našla na udaru secesionističkih snaga, razapeta između sopstvenih obaveza i komandnog kadra koga je predstavljalo Predsedništvo SFRJ – imali smo kolektivni organ za komandanta, a to za vojsku nije dobro.

„Zbog toga je dolazilo do sporih odluka i nereagovanja na vreme.

„Mornarica je bila specifična po tome jer je bila na teritoriji Hrvatske, što su polako u objekte Ratne mornarice ulazili hrvatski kadrovi“, kaže Antić koji je autor i brojnih naučnih radova iz oblasti vojne veštine i hronika JNA.

Antić će kasnije postati kontraadimiral Vojske Srbije.

Nije bilo jednostavno u to doba biti ni rukovodilac, ni običan vojnik.

Zlatko Crnogorac je bio na odsluženju vojnog roka u Zadru, kao 20-godišnjak.

Otišao je u septembru 1990. godine, kako kaže, u vreme „humanizma i renesanse“ u čitavoj državi.

„To je vreme Ante Markovića (poslednji premijer bivše SFR Jugoslavije), imali smo plate 2.000-3.000 maraka, to je bila labudova pesma čitave države, živeli smo kao da sutra ne postoji.

„Prvih šest meseci vojske sam živeo kao u filmu Top gan, izlazili smo, pili, avionom se vraćali za Beograd“, opisuje Crnogorac, po struci scenograf.

Zatim, kao u filmu, nastaje pomračenje.

Prvi veći oružani okršaji lokalnih Srba i hrvatske policije na Plitvičkim jezerima na Uskrs 1991. godine započinju krvavu seriju događaja u kojima će referendum o nezavisnosti Hrvatske biti jedna od usputnih etapa.

Sve to se odražava na vojnike: zabranjuje im se da napuštaju kasarne, hrvatske vlasti isključuju im vodu i struju.

„Na dnevnoj bazi odlaze Hrvati, Slovenci su već bili otišli“, priseća se Crnogorac teških dana koji su tek počinjali.

• Kako je propao pokušaj britanskog lorda da spreči rat u Jugoslaviji
• Tri decenije od dana kada je Hrvatska odlučila da napušta Jugoslaviju
• Milan Kučan za BBC: „Nismo želeli da cilj ostvarujemo oružjem, već razgovorom i dogovorom – ali to nije uspelo“
• Mesić za BBC: „Toliko se ratovalo i krvi prolilo, a granice nisu ni za milimetar promenjene“
• Kako živi mir na mestu gde je počeo rat u Jugoslaviji

Tada se i Mornarica, kao formacijski mala jedinica, našla u nepoznanici šta da radi, što će mu biti tema novinskog istraživanja mnogo godina kasnije.

Borbu lokalnih Srba u zaleđu primorskih gradova Hrvatske JNA je „zdušno podržavala“, kaže on i navodi da se mornarica sklanja u kasarne, na ostrva poput Visa koje je bilo istureno komandno mesto.

„Taktički nekad pozicionirana ka spoljašnjem neprijatelju, sa strateškim osloncem na ostrvskoj i obalskoj odbrani i vojnim uporištima, sada je okrenuta naglavačke“, piše Crnogorac u Vremenu.

U to vreme, glavni junak naše priče Vladimir Barović je na severnom delu primorja, u Puli, važnom strateškom mestu, kao komandant garnizona.

List Glas Istre podseća da je Barović bio zapovednik JNA „koja je tri meseca držala Pulu na nišanu i u čijem su mandatu pulske majke protestovale da im vrate sinove iz vojske, kada su se širom Pule pojavili plakati i grafiti usmereni protiv JNA“.

Piše i da je Barović bio na čelu vojske čija je ratna mornarica blokirala pulsku luku na pet dana.

„Ipak, on se snažno protivio zapovestima za razaranje Pule, hrabro je odbio naredbu, pregovarao sa pulskim gradonačelnikom Lučanom Delbijankom i spasio grad“, naveo je lokalni zvaničnik Matija Tomac.

On je i predložio da Barović posthumno, 2023. godine, postane počasni građanin Pule.

Prekomanda na Vis

U jesen 1991, Antić je bio u Generalštabu, u Beogradu, odakle je pratio dešavanja.

Sticajem okolnosti, baš tu, u liftu, srešće Barovića koji je došao na razgovor zbog prekomande.

Kratko su se pozdravili, ali nisu mnogo razgovarali, iako se iznenadio što ga vidi.

„Imao je pomalo izbezumljeni izraz lica, šokiran – nisam znao šta se desilo s njim, čak sam, nažalost, pomislio da nije pijan.

„Međutim, on je tada odlazio na razgovor kod načelnika Generalštaba za postavljenje na novo mesto, a kad se uveče vratio na Vis, uradio je ono što je uradio“, kaže Antić i nakratko zastane.

Kada je prebačen na Vis za načelnika štaba Ratne mornarice, istog dana je tragično preminuo 29. septembra 1991. godine.

Samoubistvo je izvršio u zgradi na ostrvu gde je bio smešten da prespava.

„Po našem starom običaju, mi uvek kasnimo sa saopštenjima, a Hrvati su prvi krenuli u akciju, proglasili da je izvršio samoubistvo, jer nije želeo da ratuje protiv Hrvatske i pojavilo se i neko njegovo pismo.

„Međutim, mi smo mi ubeđeni da je to pismo falsifikovano i da to nije Barović tako napisao, da je razlog što je bio rat, kao savesni starešina – možda je on poštovao Hrvatsku, ali je poštovao i Crnu Goru, Srbiju, Bosnu i Hercegovinu“, kaže Antić.

Sličnog stava je i Đorđe Pražić, kapetan bojnog broda u penziji, koji je Barovića upoznao tokom školovanja u Splitu i stekao utisak o njemu kao finom i kulturnom čoveku.

Vest o samoubistvu, Pražića zatiče u opkoljenoj kasarni Divulje, bez vode i struje, u kojoj su mladi vojnici na odsluženju vojnog roka, bez veze sa komandom.

Čitao je navodno oproštajno pismo objavljeno u Slobodnoj Dalmaciji i posebno ga je začudilo da je pismo za dva dana iz kasarne na Visu stiglo do redakcije u Splitu.

„Za mene je to bilo razočaravajuće, u to vreme su ljudi bežali, Hrvati odlaze, Slovenci su već otišli.

„Nas je pogodilo špto je tako nešto uradio admiral za koga smatraš da treba da dođe da te spasi i da nađe rešenje za situaciju u kojoj se nalazimo – on se ubija na slobodnom Visu, a mi treba da se borimo gde smo opkoljeni“, kaže Pražić.

• „Bilo nas je pet u vozilu – samo sam ja preživeo“: Tuzlanska kolona, 30 godina kasnije
• „Ne pucaj, ne pucaj“: Reči koje nisu sprečile Dobrovoljačku, krvavu epizodu rata u Sarajevu

Heroj Hrvatske

Za predstavnike Vedre, udruženja hrvatskih ratnih veterana i antifašista, Barović je heroj i jedna od najsvetlijih tačaka rata.

„Vojnička čast podrazumeva da se boriš protiv neprijatelja koji napada, ugrožava i sigurnost domovine, a Barović je odbranio čast svih onih ljudi koji su bili protiv takvog rata.

„Skrenuo je pažnju domaće i svetske javnosti da još postoje ljudi koji tonu sa svojim brodovima i odlaze sa svojom vojskom“, kaže Ranko Britvić, predsednik Vedre, za BBC na srpskom.

Ovaj časnik, što je hrvatska reč za oficira, pokazao je koliko je bio častan – bio je spreman da umre, samo da ne pogazi moralna načela, dodaje.

„On daje život i postaje simbol nečeg što na ovom prostoru još nije dostignuto, osim individualnih herojstava.

„Zato se zalažemo da se njemu da odlikovanje hrvatskog predsednika“, kaže ovaj hrvatski ratni veteran.

Nije lično poznavao Barovića, ali oni koji jesu pričali su mu da je bio veliki profesionalac, potpuno stabilne svesti, iako je sigurno doživeo šok zbog pucnjave po gradovima.

„Barović je tim činom poručio svim kolegama `razmislite dobro da li da nastavite ovaj rat` – da je bilo više Barovića, bilo bi više efekta.

„Nije mogao ostati živ iz dva razloga: da ne bi izdao i da ne bi napadao“, uveren je bivši hrvatski policijski službenik.

Tokom postavljanja spomen-ploče na Visu septembra 2022. godine, ministar spoljnih poslova Hrvatske Gordan Grlić Radman poručio je da je „Barovićev čin ljudskosti i neslaganja sa zlom simbol onih vrednosti koje su i danas, kao i pre 30 godina, zalog odnosa temeljenih na međusobnom poštovanju“.

‘Idealni lični junak za dramu raspada Jugoslavije’

Zabeleženo je da je Barović čitave noći pred smrt razgovarao sa suprugom i da je ostavio oproštajno pismo.

Pražić je, međutim, uveren da to nije ono koje je objavljeno u Slobodnoj Dalmaciji.

Pismo, za koje je on ubeđen da je pravo, pokazao mu je čovek koji je vršio uviđaj na mestu samoubistva i mnogo je kraće.

Bez obzira, smatra da treba „pustiti pokojnog čoveka na miru“.

„Admiral Barović je za mene tragičar građanskog rata.

„Heroj svakako nije, jer je mogao za minut da napusti JNA i da se kao civil bori za mir“, kaže Pražić.

Dodaje da su heroji mornarice mornari i starešine koji su odbranili sebe, dodeljenu tehniku, a nadasve vojničku i ljudsku čast, poput 26 pripadnika Mornarice koji su poginuli u vreme napada hrvatskih snaga u ratu 1991-1992.

Ponosan je što je mornarica sa samo četvrtinom ljudstva sačuvala tri četvrtine opreme i naoružanja, sve do napuštanja vojnih objekata na hrvatskom primorju i ostrvima 1992. kada se zvanično sedište prebacuje u Boku kotorsku u Crnoj Gori.

„Barovićevo samoubistvo je zloupotrebljeno, a njegova supruga Radmila odbila je da primi priznanja od Crne Gore i Hrvatske“, kaže i Antić.

U ime porodice, Orden vlasti u Podgorici primio je tadašnji komandant Mornarice Vojske Crne Gore Darko Vuković koji danas ne želi da za BBC na srpskom govori o ovom činu.

„Činom odlikovanja sam pokazao da ga vrlo vrednujem i mislim da je čovek za svako divljenje.

„To sam učinio još samo za ubijenog srpskog premijera Zorana Đinđića. Onda vam je jasan moj doživljaj Barovića“, kaže Filip Vujanović.

Vladimir Barović je sahranjen najpre na Visu, a zatim su posmrtni ostaci preneti u Herceg Novi, grad na crnogorskom primorju.

Dugo je ostao van radara šire javnosti.

Ponovno interesovanje za njegovu priču poklopilo se sa zaokretom Crne Gore prema NATO-u, čiji član postaje 2017. godine, ocenjuje Zlatko Crnogorac.

„Lik Vladimira Barovića je poslužio kao most između Hrvatske i Crne Gore.

„Učitano mu je da je bio Crnogorac, iako nije rođen tamo, samo je službovao u Kumboru“, navodi Crnogorac.

Ipak, mit o njemu nije dobio šire razmere.

„Barović je idealan lični junak za dramu koja bi ilustrovala raspad Jugoslavije i mornarice, iako se istoriografija nije bavila time.

„Imao je sreću da njegovo ime ostane neukaljano jer nije imao snage da se suprotstavi, ali to može da se tumači i kao linija manjeg otpora“, zaključuje Crnogorac.

Možda će vas zanimati i ova priča

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]