Polovina budilnika u Bosni i Hercegovini svakog 1. marta dobije mali odmor, slaveći Dan nezavisnosti, a deo zvoni kao i svakog drugog dana, budeći vlasnike za posao.
Na posao, na primer, jutros nije morala Ivana Marić, politička analitičarka iz Sarajeva.
„Sa radošću sam tog 1. marta 1992. godine išla na referendum i glasala za nezavisnost BiH“, navodi Marić za BBC na srpskom.
U istoj državi, na samo 180 kilometara dalje, u Mrkonjić Gradu, živi Zdravko Milić, elektroinženjer.
„Kod nas je radni dan… Ljudi se kod nas nerado sećaju referenduma, ne pamte ga i to nama nije praznik“, dodaje.
- Kako je propao pokušaj britanskog lorda da spreči rat u Jugoslaviji
- Heroji koji su prkosili ratu – zašto 25 godina kasnije o njima i dalje malo znamo
- Dejton, 25 godina kasnije: „Šta mi znači primirje kada sam izgubio celu porodicu“
Pre tačno 30 godina u Bosni i Hercegovini je održan referendum o izdvajanju iz Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), na koji se različito gleda u dva entiteta koji čine današnju BiH.
U Federaciji se obeležava kao državni praznik, ali ne i u Republici Srpskoj, pa je pitanje referenduma samo jedno u nizu oko kojih u BiH i danas postoje sporenja i sukobi.
„Taj kamen spoticanja postoji zbog dva različita pogleda“, kaže za BBC na srpskom Borislav Đurić, mirovni aktivista iz Mrkonjić Grada, koji živi u Banja Luci i godinama se bavi početkom sukoba u Jugoslaviji i pitanjem pomirenja.
„Za Srbe, to nikada neće biti praznik zato što su preglasani prilikom raspisivanja, čime im je ukinuto ustavno pravo, a Bošnjaci ga pre svega slave zbog sticanja nezavisnosti i legitimiteta koji mu je dala međunarodna zajednica“, dodaje.
Bošnjački i hrvatski predstavnici te 1992. pozivali su ljude na glasanje, dok su Srbi referendum bojkotovali, a na kraju je na birališta izašlo nešto više od 63 odsto ljudi.
„Jeste li za suverenu i nezavisnu Bosnu i Hercegovinu, državu ravnopravnih građana, naroda BiH – Muslimana, Srba, Hrvata i pripadnika drugih naroda koji u njoj žive“, glasilo je referendumsko pitanje.
Potvrdno je odgovorilo 99,7 odsto ljudi i ubrzo je proglašena nezavisna Bosna i Hercegovina.
Međutim, rat je već počeo.
Pogledajte video – porodice poginulih u strahu od ponovnog sukoba
Uvod u referendum
U danima neposredno pred glasanje, šavovi na plavo-belo-crvenoj zastavi sa petokrakom odavno su popucali i falila su joj dva velika dela.
Slovenija i Hrvatska tokom leta 1991. godine proglasile su nezavisnost – rat u Sloveniji završen je posle desetak dana, ali je zato buktao u Hrvatskoj.
Mnogi su strahovali da će sukob biti prenet i na multietničku Bosnu, gde su godinu dana ranije održani prvi prvi parlamentarni izbori i gde je tenzija sve više rasla.
Najviše glasova na izborima 1990. osvajaju tri stranke sa nacionalnim predznakom – Stranka demokratske akcije (SDA) Alije Izetbegovića, Srpska demokratska stranka (SDS) Radovana Karadžića i Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) Stjepana Kljuića.
Ivana Marić, analitičarka iz Sarajeva, navodi da je to bio period „kada su svi govorili da će glasati za reformiste, bili pozitivni, umereni i niko nije bio za nacionalne opcije“.
„Lepo doba, ali period zavaravanja, kada smo mislili da svi žele da nastavimo da živimo zajedno, a zapravo su očigledno skrivali prave stavove“, kaže.
Ante Marković, poslednji premijer SFRJ, bio je osnivač i prvi predsednik reformista – Saveza reformskih snaga Jugoslavije, koji se borio za očuvanje i pokušaj demokratske tranzicije Jugoslavije.
Međutim, na republičkim izborima nisu postigli značajan učinak, a najbolje rezultate ostvarili su upravo u Bosni i Hercegovini i Makedoniji.
- Kako je srušen Ante Marković, poslednji premijer SFR Jugoslavije
- Kako je Hrvatska dobila nezavisnost: „Nemačka se nadala da će zaustaviti rat“
- „Video se kraj Jugoslavije, nije bilo nazad“: Nezavisnost Makedonije – tri decenije kasnije
Krajem 1991. i u Bosni se komplikuje situacija.
U oktobru su predstavnici hrvatske i bošnjačke zajednice u BiH doneli „Akt o reafirmaciji suverenosti Republike Bosne i Hercegovine“.
Tako je odlučeno da se predstavnici BiH povuku iz rada saveznih organa Jugoslavije, dok se ne postigne dogovor između republika koje sačinjavaju umanjenu SFRJ – bez Hrvatske i Slovenije – na šta predstavnici Srba nisu pristali.
Umesto toga, SDS u novembru uspostavlja srpske autonomne oblasti (SAO), nezavisne od centralne vlasti u Sarajevu, a potom organizuje i sopstveni referendum.
Na njemu je izglasano da Srbi u BiH uspostave republiku, ali je Vlada u Sarajevu taj referendum smatrala neustavnim i nevažećim.
Ipak, Srbi iz Bosne 9. januara 1992. proglašavaju Republiku Srpsku, da bi 25. januara Skupština BiH, na dugoj i burnoj sednici, raspisala referendum o nezavisnosti.
Izjašnjavanje su podržali SDA i HDZ, ali ne i predstavnici SDS, koji su napustili sednicu.
„Srbi u Bosni i dalje negiraju njegov legitimitet, navodeći da je protivan nekadašnjem Ustavu BiH iz perioda Jugoslavije“, kaže Đurić.
„Raspisan je mimo volje srpskog naroda, a Ustav BiH, kao i postulati AVNOJ-a i ZAVNOBiH-a, kažu da se nijedna odluka ne može doneti bez sva tri entiteta i da nema preglasavanja“, dodaje.
Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije, tj. AVNOJ, bila je politička organizacija narodnooslobodilačkih odbora tokom Drugog svetskog rata.
Zemaljsko antifašističko veće narodnog oslobođenja Bosne i Hercegovine, tj. ZAVNOBiH, bio je najviši predstavnički i zakonodavni organ Bosne i Hercegovine u Jugoslaviji.
Tokom prvog zasedanja ZAVNOBiH-a, novembra 1943. u Mrkonjić Gradu, doneta je rezolucija u kojoj se navodi da BiH „nije ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska, nego i srpska i muslimanska i hrvatska“ i u njoj će biti osigurana „puna ravnopravnost i jednakost svih Srba, Muslimana i Hrvata“.
Đurić to naziva „civilizacijskom tekovinom koja je našla kompromis unutar tri naroda, a na čijem uništenju su radile sve tri strane“.
„Ali razumna je i pozicija Bošnjaka i Hrvata iz Bosne, jer su Slovenija i Hrvatska u tom trenutku već proglasile nezavisnost, pa ni oni nisu želeli da ostanu u SFRJ“, navodi Đurić.
Održavanje referenduma najavljeno je za 29. februar i 1. mart 1992. godine.
A napetosti su bile sve veće i veće.
- Auto-put Bratstvo i jedinstvo – saobraćajnica koja je spajala republike, gradove i omladinu
- Kako su nekadašnje jugoslovenske republike podelile imovinu bivše države
- Kako je nastala bosanska marka, jedina marka koja i danas živi
- Kako je Fikret Abdić postao recept za trajanje na Balkanu
Pogledajte video – kako se sećamo Dejtona?
Sećanje na referendum
„Una nikada nije delila narode“, piše na velikom transparentu u Bihaću iznad reke, dok drugi na jednoj banderi dodaje: „Za nezavisnu i nedeljivu Bosnu i Hercegovinu“.
Kada je došao dan referenduma, Bosna je bila podeljena.
„Odziv u hrvatskim i muslimanskim naseljima je maksimalan, dok na glasačkim mestima sa apsolutnom srpskom većinom nije zabeležen niti jedan glasač“, kaže u televizijskom izveštaju iz Bihaća novinar Tomislav Dretar.
Kako kaže, u Bihaću je do 17 časova glasalo 70 odsto glasača, što ukazuje na to da će referendum biti uspešan.
„Ne sećam se mnogo toga sa referenduma, pravo da vam kažem želim i da zaboravim, jer su to meni traumatične stvari“, kaže Jasenko Karamehić iz Sarajeva, inače lekar imunolog.
„Žao mi je što se raspala bivša Jugoslavija… Navijam za Partizan, nikoga ne delim ni po ovom, ni po onom, svejedno mi je“, dodaje.
Kako navodi, na referendumu je glasao za nezavisnost, jer se „država morala raspasti“.
„Pamtim da je stanovništvo Bosne i Hercegovine žalilo za Jugoslavijom, ako je iko bio za Jugoslaviju onda smo to bili mi“, smatra Karamehić, dodajući da mu je otac bio oficir JNA.
„Ali tu su bili i srpski i hrvatski nacionalizam i sve je posle puklo preko leđa najslabijeg i onih koji su najviše bili Jugosloveni – preko Bosne.“
- Stari most u Mostaru – simbol Bosne i Hercegovine i Jugoslavije i zajedničkog života
- „Željo ti je, ba, institucija“: Vek fudbala sarajevskog Željezničara – priča o ljubavi, gradu i ratu
- Zašto je sarajevska grupa Indeksi bila i ostala velika
Marić se priseća da je atmosfera u gradu tada „još uvek bila dobra“.
„Smatrali smo da glasanjem za nezavisnost osiguravamo bolju, sigurniju budućnost i normalan život“, navodi.
„Videli smo kako je to Slovenija krenula dalje i nadala sam se da će tako biti i kod nas – da ćemo biti slobodni da u svakom pogledu radimo ono što želimo“, dodaje.
Aidi Feraget, takođe iz Sarajeva, na pomen referenduma prvo na pamet padne „koliko smo bili naivni“.
„Ja sam ga shvatala kao garant zadržavanja načina života i vrednosti koje su važile u Jugoslaviji, iako su se Slovenija i Hrvatska već otcepljivale“, navodi 53-godišnja Feraget.
„Dakle, zadržati Bosnu kakva je bila, sa svim vrednostima suživota i komšiluka, koji nema veze sa nacijom i verom.“
I ona je glasala za nezavisnost jer „Jugoslavija bez Hrvatske i Slovenije nije Jugoslavija“.
„Bila sam apsolutno uverena u ispravnu odluku i verovala da to sprečava rat“, navodi.
„A i kada su me počeli granatirati i pucati po meni, bila sam ubeđena da će rat trajati sedam dana i da je sve više od toga nemoguće“, dodaje.
Zdravku Miliću iz Mrkonjić Grada taj 1. mart nije predstavljao ništa posebno.
„Radio sam, bio na poslu… Bojkotovali smo, kao da nije ni postojao referendum“, kaže 61-godišnji Milić.
Kako navodi, cilj referenduma je bilo otcepljenje Bosne i Hercegovine iz Jugoslavije.
„Mi smo Jugoslaviju smatrali našom državom, našom majkom, a oni su napravili referendum da bi nas odvojili od majke“, smatra.
„Imali smo našu državu i oni nas iz nje izvlače i prave nas manjinom – nije bilo šanse da se sa tim složimo.“
Zato, kaže, ne prihvata Dan državnosti BiH, koji njemu predstavlja „tužan, a ne radostan dan“.
„Ja sam praktično i zaboravio na to, da me niste podsetili ne bih se ni setio“, ističe.
Pogledajte video – galerija Iva Grbića kao simbol stradanja Dubrovnika
Posle referenduma
Evropska zajednica 6. aprila 1992. godine, na osnovu ishoda referenduma, priznala je Republiku Bosnu i Hercegovinu kao nezavisnu i suverenu državu.
Međutim, tada je već bilo prvih sukoba.
Drugog dana referenduma – 1. marta 1992. – u Sarajevu je ubijen svat na srpskoj svadbi u centru Sarajeva.
Muškarac po imenu Ramiz Delalić pucao je na svadbenu povorku u Baščaršiji i ubio mladoženjinog oca, što Srbi smatraju početkom rata u BiH.
Ubrzo su u Sarajevu podignute barikade, kod kojih je takođe bilo žrtava.
Barikade su privremeno uklonjene 5. marta i naredni period u Sarajevu će obeležiti brojni antiratni protesti.
Jugoslovenska narodna armija u to vreme je već blokirala grad, koji će biti pod opsadom sve do 1995. godine – do tada će u Sarajevu poginuti više od 10.000 ljudi.
Na jednom od protesta ubijene su Suada Dilberović i Olga Sučić, koje Bošnjaci smatraju za prve žrtve rata.
- Mesić za BBC: „Toliko se ratovalo i krvi prolilo, a granice nisu ni za milimetar promenjene“
- Vasil Tupurkovski: „Zapad je dozvolio rat u Jugoslaviji, sada ga ne dozvoljava”
- Milan Kučan za BBC: „Nismo želeli da cilj ostvarujemo oružjem, već razgovorom i dogovorom – ali to nije uspelo“
Da li je onda referendum doprineo početku rata?
„Doprineo je agresiji isto kao što mini suknja doprinosi silovanju – nikako“, kaže Marić.
„Ni na koji način se nije moglo uticati na one koji su želeli da nasilno ostvare planove, tako da bi rata verovatno bilo bez obzira na ishod referenduma“, ističe.
U to da je referendum o nezavisnosti uzrokovao početak rata ne veruje ni Zdravko Milić.
„I da nije bilo referenduma ti koji su sve isplanirali bi našli način da ratuju“, navodi.
Sukob u Bosni i Hercegovini okončan je Dejtonskim sporazumom 1995. godine, kojim je zemlja podeljena na dva entiteta – Federaciju i Republiku Srpsku.
Procene su da je tokom rata u Bosni ubijeno oko 100.000 ljudi, a da je raseljeno više od 2,2 miliona, što ga čini najkrvavijim sukobom u Evropi od kraja Drugog svetskog rata.
Đurić smatra da je tužno što i pored svega „nije bilo konsenzusa među ljudima da se kaže ne ratu“.
„Pa ako treba i stotinu godina da se pregovara o budućnosti Bosne, ali da ne dođemo u poziciju da ratujemo“, navodi.
„I taj rat nikome ništa dobro nije doneo osim mrtve, raseljene… Bosna nikada više nije zacelila te rane.“
Pogledajte video: Obuća ubijenih u Srebrenici kroz objektiv sarajevskog fotografa
Bosna i Hercegovina danas
Tri decenije kasnije, situacija u Bosni i dalje je prilično komplikovana.
Ivana Marić smatra da je situacija „politički i nacionalno“ znatno lošija nego 1992. godine.
„Tada su ljudi bili mnogo otvoreniji, a BiH je danas nasilno podeljena na tri dela – postoje tri javnosti i različito gledanje na sve“, navodi.
„Ljudi na vlasti su uneli tu propagandu i zatrovali javnost, iako je mnogo više onih koji razmišljaju pozitivno u odnosu na ovu zemlju.
„Ne postoji tolika mržnja među običnim narodom koliko bi vlast volela“, dodaje.
Međutim, Milić iz Mrkonjić Grada navodi da će se situacija u Bosni teško popraviti.
„Nema tu pomirenja, rane su duboke, ostalo je to u srcima i prenosi se dalje, bez obzira što nova generacija nije učesnik tih vremena“, smatra Milić.
„Nešto strašno se dogodilo i za deset pokoljenja se neće zaboraviti“, dodaje.
Za to vreme, pojedini se trude da žive potpuno normalno.
„A to što politički lideri zakuvavaju… To je druga stvar“, kaže Karamehić.
Aida Feraget ističe da je njenom haustoru u Sarajevu sastav ljudi isti kao i 1991. godine – ima i Srba i Hrvata i Bošnjaka.
„Moj ulaz i tih 15 stanova su ostali netaknuti, ali kompletna zemlja… Zajahali su neki zli dedaci, kao što Balašević kaže i oni zemlju jašu već 30 godina“, navodi.
„Upravo oni referendum koriste za potkusurivanje, a ne mogu da se dogovore da li je nešto neradan dan ili ne.
„Uspeli su da oko praznika naprave političko pitanje, što je suludo.“
Šta je potrebno da bi se to promenilo?
Đurić kratko kaže da „ne postoji konsenzus neophodan da bi Bosna krenula dalje“.
„Bojim se da smo u začaranom krugu i ne vidim izlaz iz ove situacije“, navodi.
Pogledajte video: Porođaji na Balkanu – Amirina borba
Pratite nas na Fejsbuku,Tviter i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
