Rolingstonsi: „Gem, set i meč“, godišnjica prvog singla rokenrol velikana čiji je uticaj menjao jugoslovensku muzičku scenu

Nekoliko sati provedenih u muzičkom studiju, za dve kratke, tuđe pesme – i istoriju.

Toliko je tadašnjem klupskom, a sadašnjem legendarnom sastavu Rolingstons iz Londona, bilo potrebno da snimi materijal za prvu singl ploču i tako zvanično postavi, do danas nepoljuljane, temelje vlastite rokenrol tvrđave.

Na A strani vinila našla se pesma Come On jednog od pionira rokenrol zvuka, američkog muzičara Čaka Berija, dok je na drugoj stavljena I Want to Be Loved, takođe obrada, koju je napisao Vili Dikson, a izvodio čuveni bluzer Madi Voters.

„Taj singl kao i neki budući su pokazali da su Rolingstonsi londonski klinci koji znaju, razumeju i umeju da sviraju tu muziku.

„Bio je to dobar početni korak koji im je omogućio da nastave tim putem i da se u jednom trenutku drznu i krenu sa njihovim pesmama, uvek nekako povezanim sa klasičnim bluzerskim šemama kojima su bili opčinjeni u tinejdžerskim danima“, govori Žikica Simić, psiholog i rok kritičar, za BBC na srpskom.

Ploča je objavljena pre tačno šest decenija – 7. juna 1963.

Rolingstonse su tada činili pevač Mik Džeger, gitaristi Brajan Džons i Kit Ričards, basista Bil Vajman i Čarli Vots na bubnjevima.

• Život bubnjara Rolingstonsa Čarlija Votsa u slikama
• Da li je veliki hit Rolingstonsa „Brown Sugar“ rasistička pesma
• Kako su se Mik Džeger i Kit Ričards oprostili od bubnjara Čarlija Votsa

‘Come on – Rolling Stones’

Rolingstonsi su osnovani 1962. u Londonu, glavnom gradu Velike Britanije.

Isprva su po prestoničkim klubovima svirali obrade njima dragih (ritam i) bluz i rokenrol tamnoputih američkih izvođača, poput Čaka Berija, Boa Didlija i Madija Votersa, po čijoj numeri su dobili ime.

Ovaj zvuk je tada bio i te kako popularan među ostrvskom omladinom rođenom usred ili neposredno po završetku Drugog svetskog rata, koji je trajao od 1939. do 1941.

„To se nekako primilo u toj posleratnoj Engleskoj gde je još vladalo siromaštvo i posledice rata bile očigledne.

„Ta muzika je bila dašak nečeg novog i lepog što je u toj turobnoj atmosferi naročito bilo zanimljivo tinejdžerima koji su se za nju vezali“, objašnjava Simić.

Originalne ploče iz Amerike su, dodaje, u tom trenutku bile „retkost“, ali su „preko raznih kanala“ ipak nekako dospevale u Britaniju i na police članova Rolingstonsa.

Pošto su već stekli zavidni status kao klupski bend po Londonu, došlo je vreme da snime i prvi materijal.

Zahvaljujući njihovom menadžeru Endruu Lugu Oldamu, u maju 1963. potpisali su za Deka rekords (Decca Records), a onda i završili u studiju snimajući materijal za debitantsku singl ploču.

Odlučili su se za numere Come On Čaka Berija i I Want To Be Loved koju je napisao Vili Dikson, a izvodio Madi Voters.

Gitarista Rolingstonsa Kit Ričards u autobiografiji „Život“ kaže za pesmu Come On da „nije bila nešto što su svirali po klubovima i nije imala veze sa onim što su radili“.

„Vrlo sračunato sam doživljavao ovu pesmu kao način da uletimo u igru.

„Da uđemo u studio i snimimo nešto sasvim komercijalno“, istakao je u vlastitoj knjizi osnivač legendarnog sastava.

U ulozi producenta, iako o tome nije imao pojma, bio je menadžer Oldam, a bend je studiju navodno proveo svega tri sata.

Novinar i rok kritičar Ivan Ivačković kaže da je pevač grupe Mik Džeger snimanje opisao rečima: „Zamislite gomilu amatera, totalnih neznalica, kako snimaju hit ploču“.

Objavljena je 7. juna 1963.

Iako većina članova benda nije bila zadovoljna postignutim rezultatom, ploča se, mic po mic, popela, kako je pisao Ričards, među prvih dvadeset na britanskoj top-listi.

Ivačković ističe da su zahvaljujući ovom izdanju Rolingstonsi dospeli i na televiziju, u emisiju „Thank Your Lucky Stars“ (Zahvali svojim srećnim zvezdama), gde su je izveli na plejbek.

Pojavili su se, kaže, „u ispeglanim odelima i sa kravatama“, jer su se „još ugledali na Bitlse“, legendarni rok bend iz Liverpula, večite rivale i kolege londonskog sastava.

„Ipak, videlo se kako ispod tih odela i kravata ključa nešto što je duboko uznemiravalo englesku javnost, videlo se kako oni nose energiju koju je establišment odmah prepoznao kao opasnu“, navodi Ivačković u pisanoj izjavi za BBC na srpskom.

Dodaje da su se narednih dana „u štampi pojavili protesti i zahtevi da se jednoj tako nepristojnoj grupi više nikad ne dozvoli pojavljivanje na televiziji“, kao i da „bolju reklamu nisu mogli poželeti“.

„Vrata uspeha bila su im širom otvorena. Pokazalo se da su zahvaljujući prvom singlu dobili gem, set i meč“, naglašava autor knjige „Umetnost pobune“ o britanskom sastavu.

Rolingstonsi su nešto kasnije počeli da pišu autorske pesme i tokom plodonosne, šezdesetogodišnje karijere objavili više desetina studijskih, kompilacijskih i živih albuma, stotine singlova i odsvirali hiljade koncerata.

• Rolingstonsi upozorili Trampa da ne koristi njihove pesme
• Mik Džeger: Podsmeh za teoretičare zavere o korona virusu i vakcinama
• Rolingstonsi, Lejdi Gaga i Bili Ajliš – zvezde pevale u znak podrške zdravstvenim radnicima

Kako su se Rolingstonsi slušali u Jugoslaviji?

Ivačković tvrdi da je muzika Rolingstonsa stigla u socijalističku Jugoslaviju „odmah pošto se pojavila u Engleskoj“.

Za razliku od mnogih zemalja istočne Evrope gde su takođe na čelu države bile komunističke partije, jugoslovenske vlasti nisu „branile ljudima da uživaju u zapadnoj kulturi, podrazumevajući rokenrol“.

„Pustili su je da zaživi i da se neometano razvija“, dodaje Ivačković, ističući da su Rolingstonsi ovde „uživali ogromnu popularnost“.

Ploče londonskog sastava su tada dopremane „raznim i čudnim kanalima“, a njihovi hitovi često odzvanjali radio aparatima.

Neretko su se popularne singlice Rolingstonsa vrtele i na omladinskim večernjim druženjima, poput Heart of the Stone iz 1964.

„Bila je numera broj jedan na gimnazijskim žurkama tog vremena i mnoge stvari su se zapravo uz tu pesmu dešavale prvi put u životu kod čitave jedne generacije“, priseća se Žikica Simić.

Kaže da su ti prvi singlovi bili i te kako važni jer su „doneli jedan potpuno novi set emocija koji nije bio poznat kod mladog sveta, kod nas“.

Te pesme su ih, dodaje, takođe „učile potpuno novom načinu doživljaja sebe, sveta i nas u svetu“ i „uopšte jednom novom doživljaju međuljudskih odnosa, naročito muško-ženskih“.

„Mislim da je sve to bilo sakriveno u muzici Stonsa i da su ljudi to uspeli da precrtaju, pre svega zbog neke generacijske bliskosti“, ističe 73-godišnji rok kritičar.

‘Mene su Stonsi vaspitali’

Za Srđana Gojkovića Gileta, osnivača i gitaristu novotalasne beogradske grupe Električni orgazam, „sveto trojstvo rokenrola“ čine američki kantautor Bob Dilan, engleski Bitlsi i Rolingstonsi.

„Ali su verovatno Stonsi sveukupno najviše uticali na mene i verovatno Kit Ričards kao gitarista“, govori beogradski muzičar za BBC na srpskom.

Kaže da je pre nekoliko decenija za časopis Rok napisao članak koji je naslovio Mene su Stonsi vaspitali, što, dodaje, „i danas stoji“.

„Ne samo muzika, već i ceo stil života, filozofija, odnos prema establišmentu…“, ističe Gojković.

Prvi dodir sa njihovim stvaralaštvom beogradski muzičar imao je u detinjstvu kada mu je, zahvaljujući ocu zaposlenom na Radio Beogradu, šaka dopala prva zvanična kompilacija Rolingstonsa Big Hits (High Tide and Green Grass) na kojoj se nalazi i debitantski singl Come on.

Međutim, miljenike je „pažljivo počeo da prati“ krajem osnovne škole, po izlasku albuma Goats Head Soup iz 1973, a posebno ga je privukla pesma Angie, vodeći singl ovog izdanja.

Rolingstonsi su, kaže, bili „jedna od najvažnijih grupa“ i u ekipi sa kojom se družio krajem 1970-ih i početkom 1980-ih, kao i među članovima njegovog benda.

Pored Električnog orgazma, njihov uticaj se, dodaje, oseća i kod drugih beogradskih grupa i muzičara iz tog perioda, poput garažnog sastava Partibrejkers i frontmena Idola – Vlade Divljana.

„Ima i slučajeva gde su uticali na neke autore, a da to nije tako očigledno, kao na primer na Koju iz Discipline kičme, takođe velikog fana Stonsa, koji je odrastao na njima“, objašnjava Gojković.

Žikica Simić smatra da ko god se tih decenija latio gitare, uzore je tražio, između ostalog, i kod Rolingstonsa.

Kao primer navodi vokalno-instrumentalni sastav (VIS) Siluete, jedan od beogradskih rokenrol pionira.

„Oni ne samo da su muzički ličili na Rolingstonse, nego su i fizički podsećali, naročito Zoran Miščević (frontmen) koji je izgledao kao Brajan Džons“, ističe Simić.

Njegov kolega Ivan Ivačković kaže da je njihov „upliv očigledan i na najboljim pločama“ Riblje čorbe, gde su Bora Đorđević i ostali članovi „išli tako daleko da su se povremeno i fotografisali po uzoru“ na starije kolege.

Tragovi njihovog stvaralaštva su se videli širom Jugoslavije, pa tako Dado Topić, frontmen zagrebačke grupe Tajm (Time), na prvom solo albumu Neosedlani iz 1979. ima pesmu Na koncertu Rolingstonsa.

Iste godine su njegovi sugrađani iz grupe Prljavo kazalište objavili debitantski, istoimeni album gde je na omotu prerađena verzija čuvenih usana i jezika, logotipa britanskog benda.

• U bekstejdžu sa Dejvidom Bouvijem
• Novi album Boba Dilana je remek-delo ★★★★★
• Otkrivene do sada neviđene fotografije Bitlsa

Koncerti Rolingstonsa u zemlji i regionu

Prvi i, za sada, poslednji put Rolingstonsi su nastupali u Srbiji 14. jula 2007. na beogradskom Ušću pred, kako su mediji preneli, oko 50.000 ljudi.

Električni orgazam je svirao kao predgrupa, a osećaj deljenja bine sa muzičkim herojima njihov frontmen Srđan Gojković Gile opisuje – „kao dete u fabrici čokolade“.

Da prozbore koju sa članovima Rolingstonsa, kaže, nisu imali prilike, jer je „u bekstejdžu postojalo nekoliko zona obezbeđenja“, što je njemu „potpuno razumljivo“.

„Skoro sve predgrupe kroz istoriju su bili njihovi ljubitelji pa bi previše energije odvlačilo da moraš da pričaš sa naloženim fanovima i normalno je da imaju taj odnos“, ističe Gile koji ih je uživo gledao devet puta.

U publici je tada bio i Žikica Simić kome je „vrhunac koncerta“ bio kada je gitarista Kit Ričards zapevao pesmu You Got the Silver.

„On je doneo emocije i one su donele uspomene, tako da je to za mene bio jedan fenomenalan trip“, priseća se rok kritičar.

Oduševljenje ne krije ni njegov kolega Ivan Ivačković koji ovaj nastup smatra „najboljim koncertom koji je u životu video“, iako ih je ukupno gledao desetak puta.

Međutim, žali što nije prisustvovao, tada kao dvanaestogodišnjak, prvom i poslednjem jugoslovenskom koncertu Rolingstonsa 21. i 22. juna 1976. u Zagrebu.

Legendarni sastav se u glavni grad Hrvatske vratio još jednom – 20. avgusta 1998, a pet dana pre beogradskog koncerta 2007. nastupili su i u Budvi, u Crnoj Gori.

Uticaj na mlađe generacije slušalaca

Koncertu u Budvi, na plaži Jaz, prisustvovao je i Boris Zastranović, koji je tada imao 13 godina.

Kaže da je taj događaj za njega bio „ulazak u svet rokenrola i veliko otkrovenje energije koju donose Stonsi, tada već u godinama“.

Pored muzike, zvuka i bine, bio je fasciniran i poletnim Džegerom i stavom koji je izneo Kit Ričards.

Na koncert ga je odveo otac koji ga je prethodno upoznao sa njihovim radom puštajući mu ploče najvećih rokenrol bendova iz šezdesetih i sedamdesetih.

I danas se, dodaje, muzika koju voli „u najvećoj meri oslanja na njih“.

„Slušajući ih dolazio sam do raznih bluz i rokenrol izvođača.

„Oni su kao osnova rokenrol šou-biznisa, uz Bitlse, uticali na većinu muzičara tog doba koje sam i na takav način otkrivao“, govori 29-godišnji Zastranović za BBC na srpskom.

Kaže da u doba kada ih je otkrio, nije imao sa kim da podeli iskustvo slušanja Stonsa, dok danas primećuje da ih mlađe generacije, ne računajući najpoznatije hitove, „ne konstatuju kao muziku koju treba istraživati“ i „smatraju ih nekom vrstom muzejskog eksponata“.

Zastranović je prošle godine još jednom uživo gledao Rolingstonse, na koncertu u nemačkom gradu Minhenu koji je „doneo potpuno novi splet emocija“.

„Posle odlaska Čarlija Votsa, mislio sam da ih nikad više neću čuti uživo, tako da je doživljaj koncerta bio prošaran jako emotivnim momentima.

„Od žala što nisam još jednom čuo jednostavnost Čarlijevih udaraca do dugotrajnih osmeha koje nisam skidao po nekoliko minuta“, zaključuje građevinski inženjer.

Dejana Vukadinović, BBC novinarka

Imala sam nepunih 14 godina kada sam na televiziji ugledala mršavog muškarca duge kose kako energično skače, dok ga ljutiti gitarista prati u stopu.

Nesvesno sam krenula da skačem sa njima, bilo je nešto omamljivo u toj pesmi, spotu i njihovim pokretima.

Nisam toliko obraćala pažnju na reči, koliko na zvuk koji mi se na prvo slušanje dopao – dominirala je gitara, praćena bubnjevima.

The Rolling Stones – One hit (To the Body), pisalo je na dnu ekrana, a onda se pojavio i veliki crveni jezik.

Bila sam omađijana i sledećeg dana sam podelila otkriće sa drugaricom koja je slušala slične izvođače kao i ja.

Ona je i te kako znala ko su – njen tata je njihov veliki obožavatelj.

Kroz koji dan na školskoj klupi čekala me je gomila diskova sa njihovim pesmama.

Imala sam neki stari diskmen koji si morao da udariš o zemlju da bi proradio.

White Horses, Miss You, Under My Thumb, Beast of Burden, Almost Hear Your Sigh – polako sam upoznavala njihov opus i sve više uživala u glasu Mika Džegera i zvucima koje je na gitari stvarao Kit Ričards.

Bilo je tu nečeg divljeg, zabranjenog, a opet slobodnog i nesvakidašnjeg – bio je to rokenrol.

Kada sam razrednoj pomenula šta slušam, na sledećem Sajmu knjiga kupila mi je Umetnost pobune Ivana Ivačkovića.

Pročitala sam je u dahu, a biblioteku sam kasnije dopunila i drugim naslovima posvećenim njima.

Za 30. rođendan sam dobila njihovu singl ploču, sa koje ‘vrišti’ prepoznatljiv crveni jezik.

Kad god je pustim, zamišljam da sam na njihovom koncertu i pokrećem se u njihovom ritmu, zanosno savijajući telo baš kao Mik Džeger, dok Kit Ričards sa gitarom obleće oko njega i svira One hit (To the Body).

Sa Stonsima na bini, iza fotoaparata

Godinama pre nego što će stati pred njih iza objektiva, istaknuti beogradski fotograf Branislav Brajan Rašić, koji decenijama živi u Londonu, prvi put je uživo gledao Rolingstonse u švajcarskoj prestonici Bernu septembra 1973.

„Devet godina od nastanka, nije više bilo ni Brajana Džonsa, pa sam mislio da ih kasno gledam, a oni i dan-danas sviraju posle šest decenija.

„I sada mogu da budem ponosan što sam ih video još tada – tu se očigledno nešto desilo“, govori on za BBC na srpskom.

Kaže da su oni bili prvi bend koji je pratio po svetu fotografišući ih na nastupima širom Amerike, Velike Britanije i Evrope još od sredine osamdesetih.

Nagrada za ovoliko zalaganje stigla je neočekivano – ponuđeno mu je da bude zvanični fotograf koncerta Rolingstonsa 18. februara 2006. na plaži Kopakabana u brazilskom gradu Rio de Žaneiru.

„Bilo je to moje vatreno krštenje“, ističe Rašić.

Na ovom događaju je bilo više od milion ljudi, što ga svrstava među najveće koncerte u istoriji.

Rolingstonsi su snimljeni materijal sa ovog koncerta objavili 2021. kao živi album, a na naslovnoj strani se nalaze Rašićeve fotografije članova benda.

„Iako je tu bilo raznih događaja, meni lično ovo verovatno jeste kruna karijere“, naglašava fotograf i dodaje da se tako našao rame uz rame sa Endijem Vorholom, poznatim američkim umetnikom koji je decenijama ranije dizajnirao par omota za britanski sastav.

Uprkos tome što je nebrojeno puta bio u društvu muzičara iz legendarne grupe, Rašić kaže da je tu pre svega bio „da radi posao i ovekoveči trenutak, a ne da se druži“.

Ipak, provodeći dosta vremena sa njima, stigao je da se fotografiše i razgovara sa gotovo svim članovima, osim sa pevačem Mikom Džegerom.

„Jedini sa kim nisam ni popričao nešto preterano je gazda – njega svi slušaju, pa i Stonsi“, dodaje Rašić.

Za pokojnog bubnjara Čarlija Votsa kaže da je bio „divan čovek i veliki gospodin“, kod drugog gitariste Ronija Vuda je bio na nekim njegovim izložbama, dok prva gitara i osnivač Rolinstonsa – Kit Ričards, tvrdi Rašić, na zidu kancelarije drži uramljenu sliku koju je napravio beogradski fotograf.

„Imam to dokumentovano, gde sedi ispred nje dok daje neki intervju, a priča se da je još jedna kod njega kući“, zaključuje on.

Muzej uspomena i status legende

Status Rolingstonsa danas je u Srbiji isti kao bilo gde u svetu, smatra novinar Ivan Ivačković.

„Živa istorija i muzej uspomena, neka vrsta biološkog fenomena, grupa koju volimo na poseban način i grupa kojoj na koncertu nema ravne“, dodaje.

Njegov kolega Žikica Simić ističe da oni uživaju status legende, te da „više ne podležu ovozemaljskim kriterijumima“.

„Oni su jednostavno oličenje jednog vremena, sveta, stava i tako ih treba prihvatiti“, zaključuje rok kritičar.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]