Prošlo je više od 30 godina otkako se raspao SSSR. Mnoge bivše republike donele su zakone o desovjetizaciji, zabranjuju simboliku SSSR-a i ruše spomenike podignute voždovima.

U Rusiji se sovjetski simboli i dan danas svuda sreću, počevši od državnih obeležja i spomenika, pa sve do odeće i suvenira za turiste.

Redakcija BBC-ja na ruskom pokušala je da protumači kakvu ulogu sovjetski simboli igraju u svakodnevnom životu savremene Rusije, kako ih doživljava društvo i da li imaju isto ideološko značenje.

„Najbolji period u istoriji zemlje“

Danas u Rusiji nema govora o odricanju od sovjetskih simbola.

Proslava stogodišnjice Oktobarske revolucije 2017. godine nije postala povod za javnu raspravu o prošlosti i njenim simbolima.

Mauzolej sa Lenjinovim telom i dalje stoji na glavnom trgu, a vlasti često koriste nostalgiju za Sovjetskim savezom kao način da ojačaju sopstvenu popularnost.

Vladimir Putin je još 2005. raspad Sovjetskog Saveza nazvao „najvećom geopolitičkom katastrofom 20. veka“.

Tokom godina predsednikovanja pretvorio je pobedu SSSR-a nad nacističkom Nemačkom u jednu od glavnih tema moderne ruske politike.

A početkom ove godine lično je predložio Državnoj dumi da usvoji predlog zakon koji zabranjuje javno poistovećivanje uloge SSSR-a sa nacističkom Nemačkom.

Kako smatra sociolog Lev Gudkov, po dolasku na vlast bivšeg direktora Federalne službe bezbednosti u Rusiji je započet proces resovjetizacije.

„Što je najvažnije počela je kritika reformi zapadne demokratije, gde su se kao protiv teg pojavili sovjetski simboli, oživljavanje mitova staljinističe modernizacije, preobražaj zemlje u supersilu i mnoge druge stvari“, priča Gudkov.

Odricanje od sovjetskih simbola: bivše sovjetske republike

Najdoslednije u politici desovjetizacije bile su baltičke zemlje koje su sadašnje članice EU, u kojima je uvedena zabrana isticanja sovjetskih simbola na javnim mestima.

Na primer, u Letoniji je zabranjeno korišćenje sovjetskih simbola tokom javnih događaja.

Gruzija je 2011. usvojila Povelju o slobodi, u okviru koje je proglasila borbu protiv sovjetskih i nacističkih simbola, i uvela niz zvaničnih ograničenja za bivše visoke funkcionere Komunističke partije i Komsomola.

Ali u stvari, borba se otegla, a godinu dana ranije spomenik Staljinu u gradu Gori je srušen pod okriljem noći (kako ne bi uznemirio stanovnike grada u kojem je rođen Josif Džugašvili) i prenet u lokalni muzej.

U oktobru 2012. u Moldaviji je stupio na snagu zakon koji zabranjuje upotrebu „totalitarnih“ sovjetskih simbola u političke svrhe.

Pre svega, zakon se dotakao srpa i čekića, što je zatim sprečilo Komunističku partiju zemlje da učestvuje na izborima.

Ali već 2013. godine Ustavni sud je ukinuo zabranu, jer je smatrao da je u suprotnosti sa Ustavom.

Ukrajinske vlasti su 2015. usvojile niz zakona o dekomunizaciji.

Posle toga, zemlju je zahvatio talas preimenovanja gradova i naselja, a spomenici posvećeni Lenjinu su srušeni.

Prema rezultatima ankete koju je 2018. sproveo „Levada centar“, sociolozi su primetili trend povećane nostalgije za Sovjetskim Savezom.

Tada je udeo onih koji „žale“ bio 2,5 puta veći od onih koji ne žale za sovjetskim vremenima (66 prema 25 odsto).

Međutim, prošlogodišnje istraživanje „Levada centra“ pokazalo je da 75 odsto anketiranih Rusa smatra sovjetsku eru najboljom u istoriji zemlje (18 odsto se ne slaže).

Od pozitivnih karakteristika sovjetske ere, ispitanici ističu stabilnost i red, dobar život („lagodnije se živelo“) i lični život, svoju mladost i mladost svojih roditelja.

Zbog raspada SSSR-a žali 65 odsto ispitanika, ali samo 28 odsto njih bi želelo povratak Sovjetskog Saveza, smatrajući da Rusija ima poseban put (58 odsto ispitanika; kao poređenje: evropsku verziju razvoja podržava 10 odsto ispitanika).

„Ako smo devedesetih godina pokušali da potpuno i nepovratno napustimo sovjetsku prošlost, onda smo od početka 2000-ih počeli da govorimo da, čak i ako SSSR nije bio najbolje mesto na Zemlja, u njemu je bilo mnogo dobrih stvari: pobeda u ratu, let u svemir, industrijalizacija“, kaže Elizaveta Lihačeva, direktorka Muzeja arhitekture.

Prema rečima Lihačove, uticaj Sovjetskog Saveza na život savremene Rusije „ne može a da ne bude ogroman“.

Sa njom se slaže i istoričar i kulturolog Sergej Nikitin Rimski.

On je uveren da je ulogu Sovjetskog Saveza u estetici i svakodnevnom životu zemlje teško proceniti.

„Sovjetski Savez je naslednik predrevolucionarne imperije, i na umetničkom i na vizuelnom planu.

„Pošto je kulturna revolucija koja se odigrala u SSSR-u 1920-ih i 1930-ih godina postigla cilj, sovjetsko nasleđe je ono što je vidljivije i opipljivije“, kaže on.

Himna, zvezde…i hokejaški dres

Jedan od glavnih simbola savremene ruske države je himna Rusije, čija je muzika pozajmljena iz himne Sovjetskog Saveza.

Jedan od autora teksta stare sovjetske himne i autor savremene ruske himne je isti čovek, pesnik Sergej Mihalkov.

Prema anketi Ruskog centra za istraživanje javnog mnjenja, 63 odsto ispitanika veruje da moderna himna odgovara imidžu Rusije.

Istovremeno, 13 odsto ispitanika kaže da bi najradije u himnu vratilo tekst iz vremena SSSR-a, ovo mišljenje je bilo najčešće među Rusima uzrasta od 45 do 59, i 60 godina i stariji.

Elizaveta Lihačova smatra da je povratak muzike iz himne SSSR-a u modernu himnu indikativno.

Putinovu Rusiju često porede sa sovjetskim periodom 1970-tih i 1980-tih godina, što je sasvim logično“, kaže ona.

„Kod 90 odsto stanovništva, ne samo u Rusiji, već i u svim zemljama bivšeg SSSR-a, sovjetska simbolika svakako izaziva nostalgiju.

Savremene ruske vlasti su konačno shvatile da se ta nostalgija može iskoristiti“, kaže stručnjak.

Još jedan neodvojivi deo državnog imidža savremene Rusije su petokrake Kremlja, koje su tridesetih godina prošlog veka zamenile dvoglave orlove koji su krasili kule Kremlja još od početka 17. veka.

Od trenutka kada se raspao SSSR, kremljovske petokrake su demontirane kao da nisu ni postojale.

Prema rečima direktorke Muzeja arhitekture Elizavete Lihačeve, pitanje nije samo, i nije u tolikoj meri u ceni demontaže.

Savremena Rusija nema odgovor na pitanje čime da zameni zvezde:

„Mi još nismo samoidentifikovana nacija, živimo u prelaznom periodu. Za nas su sovjetski simboli deo naše identifikacije.

„Mi smo sovjetski ljudi, hteli mi to ili ne. U skladu sa time menjanje zvezda sada je skupo i besmisleno, jer su one deo nas.“

U zemlji se ne manjaju ni nazivi ulica i naselja.

Posle talasa promena naziva početkom 1990-ih, kada su se Sankt Peterburg, Nižnji Novgorod i Jekaterinburg ponovo pojavili na mapi, a u moskovskom i petrogradskom metrou stanice kao što su „Čisti prudi“, „Ahotni rjad“ i „Senaja plošad“, težnja da se u potpunosti oslobode od sovjetske topografije postepeno je iščezla.

Danas u mnogim ruskim gradovima nije teško pronaći Trg revolucije ili Oktobarsku ulicu, a Lenjinove ulice često su i centralne.

Istoričar i kulturolog Sergej Nikitin Rimski takođe primećuje posebnu estetiku sovjetskih naziva.

Reč „crvena“, posebno popularna u prvim godinama sovjetske vlasti, i još uvek se široko koristi u ruskoj toponimiji:

„Crvene zvezde nisu preimenovane u sovjetske zvezde, još uvek imamo veliku količinu „crvenog“ u našem jeziku, to su sovhozi, fabrike, Crveni oktobar, Crveni orač, Crveni proleter, Crveni Profintern, Crveno Sormovo i druge“.

Ipak, dodaje on, da je „kroz razgovore sa lokalnim stanovništvom utvrdio da su ovi nazivi već izgubili vezu sa idejama svetskog komunizma“.

Boje dresova ruskih sportista na međunarodnim takmičenjima takođe igraju važnu ulogu u oblikovanju imidža zemlje.

Hokejaški dres ruskog tima se menjao nekoliko puta od sovjetskih vremena, ali se na kraju vratio prepoznatljivoj crvenoj boji, uz dodatak plave, koji asocira na boje sa trobojke.

Crvena hokejaška uniforma oživljava uspomene na „Crvenu mašinu“, nadimak koji je hokejaški tim SSSR-a dobio od Kanađana i Amerikanaca zbog svojih brojnih pobeda.

Govoreći o važnosti izbora boja, Nikitin Rimski to povezuje sa nasleđem SSSR-a.

„Snovi o Zlatnom dobu i nostalgija su odlike ljudske duše.

„A mi želimo da se približimo onome što je bilo oličenje slave, i što je bilo veličanstveno i divno.

„Ako se sećamo istorije, želimo da u njoj vidimo nešto inspirativno. Uspesi sovjetskog hokejaškog tima bili su izuzetni“.

Pogledajte video: Putin i Lukašenko na ledu

Putin i Lukašenko u hokejaškom okršaju

Spomenici i arhitektura

Arhitektura sovjetskog doba nastavlja da oblikuje izgled ruskih gradova i postaje deo kulturnog nasleđa.

Ipak, sporovi oko spomenika Lenjinu, Staljinu i drugim ličnostima SSSR-a ne jenjavaju već 30 godina.

Sada u Rusiji postoji oko sto spomenika Staljinu, mnogi od njih su se pojavili posle 2005. godine.

U Moskvi postoji najmanje četiri takva spomenika: jedan se nalazi u Parku umetnosti Muzeon, drugi na mestu gde je sahranjen u blizini Kremljovskog zida.

Takođe, spomenici Staljinu se mogu naći u Vladimiru, Nižnjem Novgorodu, Surgutu i drugim gradovima.

Nedavna anketa „Levada centra“ (u Rusiji je proglašen za organizaciju koja deluje kao strani agent) pokazala je da ako je pre 20 godina pitanje podizanja spomenika Staljinu izazvalo negativan stav više od trećine Rusa (36-37 odsto), sada je ideju o takvom spomeniku spremno da podrži skoro polovina stanovništva.

Ranija anketa koja je sprovedena 2019. godine, pokazala je istorijski rekord popularnosti Staljina u novijoj ruskoj istoriji.

Tada je više od polovine anketiranih Rusa izrazilo divljenje sovjetskim voždom ili poštovanje prema njemu.

U februaru 2021. na portalu „Aktivni građanin“ odigralo se glasanje o povratku spomenika Feliksu Deržinskom na Lubjanku u Moskvi.

Iako je prema rezultatima glasanja rešeno da se spomenik ne vrati, glasovi Moskovljana bili su podeljeni približno podjednako.

Međutim, prema mišljenju stručnjaka, prisustvo Staljinovog lika u ruskim gradovima teško da je odraz savremene državne ideologije.

„Svaki grad ima opštinsku vlast, postoje aktivni građani, inteligencija, lokalni istoričari, nastavnici, arhitekte, lekari.

Oni odlučuju šta je prihvatljivo u njihovom gradu“, smatra Sergej Nikitin Rimski.

Govoreći o ulozi spomenika sovjetskim liderima u savremenoj Rusiji, on kaže da kad se radi o tom pitanju „važni i civilni, i umetnički i urbanistički aspekti.

Kada grad uklanja samo spomenike, postavlja se pitanje, koga da stavimo na ovo mesto?“

Međutim, prema mišljenju Olge Družinine, direktorke razvoja Moskovskog muzeja za dizajn, spomenici sovjetske ere više nemaju ono ideološko značenje koje je prvobitno u njima bilo usađeno.

„Radnik i kolhoznica je samo spomenik koji je izložen na svetskoj izložbi 1937. godine, naspram nemačkog paviljona.

Jasno je bilo, da je Vera Muhina kreirala simbol Sovjetskog Saveza po narudžbini države“, kaže ona.

„Ovo nije simbol, već su to spomenici vremena, epohe, po kojima se može pratiti kako se menjao odnos prema arhitekturi i prostoru.“

Govoreći o sovjetskoj arhitekturi, direktorka Muzeja arhitekture Elizaveta Lihačeva skreće pažnju na političku komponentu umetnosti u građevinarstvu u SSSR-u:

„Od čega je počela sovjetska vlast sa tačke gledišta arhitekture? Od rušenja.

Boljševici su nastupili kao klasični totalitarni režim, počeli su da formiraju ideologiju u kamenu.

Arhitektura je najlakši i najpristupačniji način propagande“, objašnjava Elizaveta Lihačova.

Međutim, upravo je sovjetski konstruktivizam, prema njenim rečima, postao jedno od glavnih dostignuća svetske umetnosti.

Olga Družinina iz Moskovskog muzeja za dizajn primećuje da radovi sovjetskih arhitekata govore o iluzornosti ideje „gvozdene zavese“ i pokazuju važnost kontakata sa spoljnim svetom u oblikovanju slike arhitektonskog stila jedne zemlje.

Ali ipak, prema rečima Družinine, kasnije, šezdesetih godina prošlog veka „sovjetski simboli su bili apsolutna svetinja.“

„Uprkos popustljivosti i kontaktima sa Zapadom, izložbama i dizajnerskim projektima, i razmeni koja je počela. Sovjetski Savez je uvek naglašavao razliku u odnosu na kapitalistički svet i isticao drugačije vrednosti“.

Pa ipak, uticaj sovjetskih tradicija na arhitekturu nije nestao ni nakon raspada države.

Počevši od sredine 1990-tih, Moskva je počela da gradi zgrade u stilu koji su kritičari nazvali „neostaljinističkim“.

Likovni kritičar i arhitektonski kritičar Nikolaj Malinin podseća da su se prve takve zgrade pojavile u Moskvi u kvartu Oktjabrskoje polje i da ih je razvila kompanija „Donstroj“ pod vođstvom Maksima Blaška.

„Tada je Maksim Blažko uhvatio u raspoloženju ljudi ono što je predstavljalo prve znake nostalgije.

U drugoj polovini devedesetih, kada, posle euforije perestrojke, dolazi do pokušaja da se krene dalje u korak sa svetom, nastupa otrežnjenje, a mi počinjemo da tugujemo za svime što je sovjetsko“, kaže on.

„Zemlja je počela da žudi za vremenom kada je postojao red, a njen simbol kod nas je, narvno, bio Staljin. A 1990-ih je taj red je jako nedostajao.“

„Za svakog sovjetskog čoveka od oko 40-50 godina, koji je stekao prava i postao potencijalni kupac stana, staljinistička arhitektura je bila ta koja je personifikovala arhitekturu visokog kvaliteta.

Bilo je mnogo staljinističkih zgrada, svi su ih videli, a mnogi odlazili u njih u goste“, objašnjava Malinin.

„I upravo je staljinistička gradnja, sa visokim plafonima, širokim podprozorskim daskama, debelim, jakim zidovima, postala simbol dobrog stanovanja u gradu.“

Malinin dodaje da „u to vreme, naravno, nije bilo nikakvog političkog naloga za takvu arhitekturu“.

Po njegovom mišljenju, to je bio uspešan poslovni potez, kao i pokušaj preispitivanja tradicije staljinističke arhitekture:

„To je bio postmoderni pokušaj čitanja staljinističkog stila.

„Te arhitekte ništa nije obavezivalo, kao što je to bio slučaj u Staljinovo vreme, tako da je to bio zabavniji i raznovrsniji stil.“

Da se zaradi na sovjetskoj prošlosti

Simboli Sovjetskog Saveza u savremenoj Rusiji se takođe pojavljuju u novoj ulozi, kao komercijalni predmeti u trgovini.

Na primer, u onlajn prodavnicama možete lako pronaći razne artefakte koji podsećaju na prošlo doba SSSR-a.

Tu su replike ordenja, vojne kape, kape ušanke sa petokrakom, plakati sa sovjetskim sloganima, pa čak i majice i šolje sa Staljinovim likom.

Početkom 2000-tih, dizajner Denis Simačov predstavio je kolekciju odeće inspirisane Sovjetskim Savezom koja je uključivala predmete kao što su kaputi i košulje sa srpom i čekićem na dugmićima, i košulje ukrašene grbom SSSR-a.

Istovremeno, sam je verovao da simboli nisu ništa drugo do predmet nostalgije i da ih mnogi doživljavaju „kao prijatna sećanja, na primer, na pionirske kampove, gde su svi zajedno živeli, jeli i bavili se sportom“.

A neka ruska preduzeća danas uspešno grade brendove i marketinške kampanje na sopstvenoj socijalističkoj prošlosti.

Fabrika konditorskih proizvoda „Crveni oktobar“, koja je sada deo holdinga „Ujedinjeni poslastičari“, prodaje slatkiše „Krivonogi Miška“ i „Plamenovi Moskve“, koji su bili popularne još u sovjetsko vreme.

A hit među parfemima sovjetskih žena, parfem „Crvena Moskva“, sada se može kupiti u internet prodavnici fabrike „Nova Zora“.

Ciljna publika za takve proizvode i dalje postoji i aktivna je.

Anketa Centra za proučavanje javnog mnjenja iz 2014. pokazala je da više od 30 odsto Rusa smatra da su „sovjetski“ brendovi visokog kvaliteta, a skoro četvrtina je rekla da kupuje proizvode od ovih brendova zbog dobrog ukusa.

Prema rečima kulturologa Sergeja Nikitina Rimskog, popularnost sovjetskih brendova na ruskom tržištu ne iznenađuje:

„Za nas je ovo najvidljiviji, svetli deo nasleđa. A nasleđe izaziva osećanja, na prvom mestu nostalgiju.“

„Ono sa čime se mi susrećemo je to, da je glavni deo ovog nasleđa materijalno nasleđe naših baka i dedova.

Predmeti koji se nalaze u našim vikendicama, u šupama, u stanovima naših predaka, svi oni govore o ovom vremenu.

Naravno, mi težimo ka tome, doživljavamo to kao vreme kada su naši najmiliji bili mladi, kada su voleli i kada je njihov život počinjao“, kaže on.

Međutim, pojašnjava istoričar, ova nostalgija je obojena čisto emotivnim komponentama, jer je „tu sadržajni aspekt minimalan“.

Ali direktorka Muzeja arhitekture Elizaveta Lihačeva, govoreći o budućnosti sovjetskih simbola i umetničkog nasleđa SSSR-a, kaže da to neće biti dugo.

„Svi se sećamo da je Mojsije hodao po pustinji 40 godina.

„Isto to se sada dešava: mi živimo u poslednjem komadiću tih četrdeset godina, posle kojeg ćemo moći konačno da se oslobodimo prošlosti, jer će doći na red generacije ljudi koje ne znaju šta je to Sovjetski Savez“.

Pogledajte video o istorijatu neslaganja Rusije i Ukrajine