Rusija i Ukrajina: BBC u mrtvačnici u Donjecku – „Desetine ginu svakog dana“, ukrajinski gubici rastu

Došlo je do dramatičnog skoka broja poginulih u Ukrajini, prema novim procenama neimenovanih američkih zvaničnika.

BBC novinar Kventin Somervil bio je na prvoj liniji fronta na istoku, gde je sumorni zadatak prebrojavanja mrtvih postao svakodnevna realnost.

Nepoznati vojnici leže nagomilani na hrpi u maloj ciglenoj mrtvačnici, nedaleko od prve linije fronta u Donjecku, gde dvadesetšestogodišnja Margo kaže da govori sa mrtvima.

„Možda zvuči čudno… ali ja želim da im se izvinim zato što su umrli. Želim da im se nekako zahvalim. To je kao da mogu da me čuju, ali ne mogu da mi odgovore.“

Na njenom zatrpanom radnom stolu ispred teških vrata mrtvačnice, ona sedi sa olovkom u ruci.

Njen posao je da zapisuje detalje palih boraca.

Ukrajina ne objavljuje zvanične brojke poginulih u ratu – ukrajinske oružane snage ponavljaju da su brojevi njihovih ratnih žrtava državna tajna – ali Margo zna da su ti gubici ogromni.

• Godinu i po dana rata u Ukrajini – najvažniji događaji
• Muškarci koji ne žele da se bore za Ukrajinu
• Ukrajinke na prvoj liniji fronta: Borba protiv Rusa, ali i seksizma u vlastitim redovima

Brojke su i dalje strogo poverljive.

Međutim, američki zvaničnici, koje je citirao Njujork tajms, nedavno su procenili da je broj mrtvih 70.000, a da ih je ranjeno čak 120.000.

To je neverovatna brojka, iz oružanih snaga za koje se procenjuje da broje svega pola miliona vojnika.

UN su do sada zabeležile 9.177 civilnih smrti.

Na unutrašnjoj strani ruke Margo nalazi se mala tetovaža majke i deteta, sa zapisanim datumom rođenja njenog sina.

Njeni manikirani nokti lakirani su u bojama ukrajinske zastave.

Ona nosi crnu majicu sa natpisom „JA SAM UKRAJINKA“ spreda.

„Najteže je kad vidite poginulog koji još nije napunio ni 20 ili 22 godine. I kad shvatite da nisu umrli prirodnom smrću“, kaže ona.

„Oni su ubijeni. Poginuli su za sopstvenu zemlju. To najviše boli. Na to ne možete da se naviknete. Došlo je do toga da se sve svodi na to da pomognete momcima da stignu kući.“

Najteži dan u njenom životu, kaže ona, bio je kad je njen nevenčani suprug donesen u mrtvačnicu istog dana kad je poginuo.

Dvadesettrogodišnji Andre poginuo je u bici 29. decembra 2022. godine.

„Poginuo je braneći svoju domovinu“, kaže ona.

„Ali onda sam, kao i nebrojeno puta do tada, ubedila sebe da moram ostati ovde, da moram da pomognem palim borcima.“

Ona je očvrsnula od ovog posla – kao čelik, kaže.

I bez obzira na to koliko je bolno videti tela koja pristižu u mrtvačnicu, ona kaže da nikad ne plače u javnosti.

„Držim sve to u sebi sve do uveče kada stignem kući. Niko ne vidi moje suze.“

Još u aprilu, procurele procene Pentagona davale su mnogo niži broj poginulih ukrajinskih vojnika – 17.500.

Navodni skok na više od 70.000 može delimično da se objasni kontraofanzivom na jugu.

U njenim ranim danima posebno je bila teško pogođena ukrajinska pešadija – „gore od Bahmuta“, rekao mi je jedan komandir brigade koji učestvuje u borbama.

Grad u Donjecku pao je u ruke Rusa u maju u jednoj od najkrvavijih bitaka u dosadašnjem toku rata.

Ukrajina je sada tamo promenila taktiku, ali je početak inicijative da se probije odbrana ruske okupacije u junu mnogo koštao, posebno kad su u pitanju sveže obučeni mladi vojnici.

Ginu „na desetine“ svakog dana, rekao mi je u junu viši narednik oko sela Veljka Novosilka u Donjecku.

U mrtvačnici, jednoj od velikog broja duž prve linije fronta, oni rade na pronalaženju imena neznanih vojnika, koji su stigli direktno sa bojišta.

Vreće za leševe iznose se napolje, jedna po jedna, i započinje potraga za tragovima.

U prvoj vreći je telo mladića, očiju još otvorenih, ruku pažljivo složenih preko krila.

Lice mu je izgrebano, a ima duboku posekotinu na nozi.

Donosi se drugo telo, kome nedostaju prsti desne šake, a na uniformi ima fleke od krvi i blata sa bojišta.

Radnici u mrtvačnici prosecaju njihove džepove, još pune artefakata svakodnevnog života – ključevi, mobilni telefon, novčanik sa porodičnim slikama.

U smrti, ovi predmeti su sada tragovi koji bi mogli da spoje neidentifikovane sa njihovim porodicama.

Ispisana crnim markerom na još jednoj vreći za leševe, reč „neidentifikovan“ je precrtana i zamenjena imenom čoveka i detaljima njegove vojne jedinice.

• Sukob unutar ruskih vlasti oko broja poginulih u ratu u Ukrajini
• „Mašina za mlevenje mesa“: Surova stvarnost mobilisanih ruskih regruta na frontu
• Ko je ubio „partizane iz Berdjanska“: Misteriozna smrt dvojice tinejdžera u okupiranom ukrajinskom gradu
• „Zovu nas Duhovi Bahmuta“: BBC na frontu sa ukrajinskim snajperistima

Stiže još vreća sa telima, ali mi ograničenja u izveštavanju ne dozvoljavaju da kažem tačno koliko.

Grupa vojnika – komandiri raznih činova – stiže u vojnom pikapu i šetka se ispred mrtvačnice pušeći cigarete.

Oni proučavaju jedno telo, da vide da li je vojnik iz njihovog voda, čete ili bataljona.

Izgleda kao da je stradao u artiljerijskom napadu – nedostaje mu komad glave, a rane na njegovom telu su teške, još i gore kad ga preokrenu.

„Ovo je teško. Neprijatno. Ali je neophodno, to je deo našeg posla. Moramo da ispratimo ove momke na pravi način“, kaže zamenik komandira bataljona pod šifrovanim imenom „Advokat“.

Biće dovedeno još ljudi iz njegove jedinice da pomognu u identifikaciji tela, kaže on.

Realnost razmera žrtava ogoljena je na ukrajinskim grobljima.

Na suncu kasnog popodneva oko groblja Krasnopilske u Dnjepru, glave suncokreta oklembešene su od težine – počasna straža za sveže iskopane grobove koji se sve više približavaju periferiji.

Na jednom takvom groblju, tridesetogodišnja Oksana jeca sama.

Sa slika je posmatra njen mrtvi muž Pavlo.

Bradati, mišićavi mlađi narednik bio je šampion u dizanju tegova i lični trener.

Stradao je tokom prethodne ukrajinske kontraofanzive u novembru, blizu grada Izjuma, kad je projektil iz ruskog helikoptera pogodio njegov konvoj.

„Dobrovoljno se prijavio da brani našu zemlju“, kaže Oksana.

„Bio je ratnik u duši – slobodarske prirode. Bio je otelotvorenje ukrajinskog duha.“

Trebalo je vremena da se identifikuje Pavlovo telo – on je, zajedno sa drugima u vozilu, bio spaljen.

Na kraju su ga prepoznali po tetovaži.

Žuto-plave ukrajinske zastave vijore se iznad svakog groba na blagom povetarcu – ima ih stotine.

Svaki je obeležje u velikoj plimi gubitka koja svakodnevno zapljuskuje istočna i južna bojišta, puneći groblja u gradovima i selima širom zemlje.

Godinu i po dana od izbijanja rata, malo je porodica ovde ostalo netaknuto tugom.

Ipak, izgleda kao da volja za borbom ne popušta.

Ako ništa drugo, gubici su, za sada, učvrstili rešenost za pobedom.

Oksana i Pavlo su sklopili ratni pakt da ako on pogine, ona će se prijaviti u vojsku.

Poslednja dva meseca ona služi u sklopu jedinice za vazdušno izviđanje dronom, na obodima Bahmuta.

Nedelju dana nakon što smo se sreli na groblju, Oksana je u punoj ratnoj opremi i krenula je na istureni položaj u potrazi za ruskom protivtenkovskom jedinicom koja napada ukrajinske snage.

Kada stižemo tamo, zvuci artiljerije, skoro isključivo odlazeća vatra, zaglušujući su.

Pitam je zašto dovodi sebe u opasnost.

To je njena moralna dužnost, odgovara ona, dok se igra sa srebrnom burmom na desnoj ruci.

„Samo moram da nastavim ono što je on započeo. Da sav njegov trud ne bi bio uzaludan. Volontiranje i donacije su u redu, ali ja želim da budem deo svega, deo naše pobede u budućnosti“, kaže ona.

Ukrajinska zamenica ministra odbrane Hana Maljar ranije je objavila saopštenje u kojem upozorava da oni koji objave broj žrtava mogu biti krivično gonjeni.

„Zašto su ovi podaci tajni?“, pitala je ona retorički.

„Zato što tokom aktivne faze rata, neprijatelj koristi broj mrtvih i ranjenih da izračuna naše verovatne naredne korake…

„Ako neprijatelj bude imao ove informacije, počeće da razume neke od naših narednih poteza.“

• Priča ukrajinskog vojnika sa amputiranom nogom: „Sanjam o tome kako ću uskoro hodati, nije kraj“
• „Zavideo sam ljudima bez udova“: Priča ukrajinskog vojnika sa postraumatskim stresnim poremećajem
• Ukrajinski ratni zarobljenici tvrde da su mučeni u ruskom zatvoru

Cenu rata posebno osećaju ljudi iz 68. pešadijske brigade, koji se bore da zaustave ruske prodore na istočnom frontu, nadomak grada Kupjanska.

Na temperaturama višim od 35 stepeni Celzijusa, potražili smo sklonište pod kamuflažnom mrežom, daleko od podnevne vreline i stalno prisutne opasnosti od ruskih dronova.

Zamenika komandira bataljona pod šifrovanim imenom „Ljermontov“ zatekli smo u mračnom raspoloženju.

Uz sveže skuvanu kafu, on je predvideo dug rat.

Rusi se neće zaustaviti, kaže on, „sa njima ne možete pregovarati“.

Zapad to ne razume, dodaje.

Mladi vojnici koji su očekivali da će biti kod kuće za godinu dana sada shvataju, kaže on, da će biti odsutni mnogo duže.

On je veteran borbi u Donbasu – bori se protiv Rusije i proruskih snaga od 2014. godine.

Koliko dugo očekuje da će ovaj rat trajati?

„Još 10 godina“, odgovara on.

Njegovo sumorno raspoloženje je razumljivo.

Prvog avgusta su zastavnik brigade i još dva narednika stradali u jednom jedinom ruskom minobacačkom napadu.

„Bio je legenda“, kaže Ljermontov.

Pokojnikov automobil ostao je parkiran tamo gde ga je ostavio, nekoliko metara dalje.

Njegove lične stvari još su u njemu.

Dok razgovaramo, zvoni Ljermontovljev telefon.

Zove ga majka vojnika koji je poginuo nedelju dana ranije.

Ona želi da zna zašto se mladi ljudi sa oružjem šalju da jurišaju na ruske rovove ako je Ukrajina dobila toliko mnogo savremenog naoružanja sa Zapada.

Ali na ovoj liniji fronta dugoj hiljadu kilometara mnogim brigadama nedostaju najnovija oklopna vozila ili dugometni topovi.

Realnost je da u mnogim rovovima ukrajinski vojnici moraju da se snalaze kako znaju i umeju.

„Nemam odgovor za nju, ona ne razume… mi nemamo sve“, kaže mi on.

Na ceremoniji dodele odlikovanja, u bašti kuće koja služi kao baza čete, srećem komandira brigade pukovnika Alekseja.

Upravo se vratio sa zastavnikove sahrane.

On mi kaže: „Imali smo dva velika ruska napada. Mislim da smo bili veoma uspešni, pronašli smo oko 35 tela. Tako da mislim da smo praktično uništili jednu četu.“

Sveukupno gledano, ruske žrtve su mnogo veće, oko 120.000 poginulih prema nnajnovijoj američkoj proceni.

Ali ruska vojska, kao i stanovništvo, mnogo su veći.

Ukrajinski vojnici na frontu kažu da ruska sposobnost da upije bol deluje neograničeno.

Pitam pukovnika Aleksija šta govori porodicama palih boraca.

„Samo tražim oproštaj što im nisam pružio dovoljno bezbednosti. Možda sam bio loš vođa, loše sam planirao. I zahvalim im se za ono što su dali za ovu borbu.“

Pogledajte video:

Pratite Kventina na Instagramu: www.instagram.com/quengram

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]