Ivan Skiba, taksista i otac četvoro dece, branio je na početku rata jednu ulicu u predgrađu.
Za dlaku je izbegao smrt od ruske ruke.
Svi ostali Ukrajinci koji su bili sa njim nisu bili te sreće.
Tužioci ono što se dogodilo u malom gradu Buči tretiraju kao ratni zločin.
Fergal Kin je bio da upozna Ivana, jedinog preživelog.
- Masovna ubistva civila u Buči – šta znamo do sada
- Zločini u Buči: „Žalim što i mene nisu ubili“
- Da li Putin može biti krivično gonjen za ratne zločine u Ukrajini
Postoji potreba za izdahom. Samo jedan veliki izdah da ublažite pritisak.
Ali Ivan zna da bi ga to moglo odvesti u smrt.
Temperatura je malo iznad nule.
Topli dah koji se diže u hladan vazduh stvoriće malu maglu i upozoriti ubice.
Oni već proveravaju tela muškaraca koje su upravo upucali, uveravaju se, ispaljuju poslednji metak gde vide bilo kakav znak života.
Čuje kako jedan od Rusa kaže: „Taj je još živ!“
Ivan se pita da li pričaju o njemu?
Možda je to neko od ostalih. Ipak, priprema se za metak. Već krvari iz rane na boku.
Drugi Rus kaže: „Umreće sam!“
Onda se desi pucanj. Pogađa nekog drugog.
U tim trenucima bori se protiv različitih poriva.
Kao i potreba da se izdahne, postoji potreba za glasnim plačem zbog rane na boku.
Da pobegne što brže može.
Sve će se to kasnije vratiti u snovima. Ali za sada će ležati među mrtvima.
Biće miran kao i njegovi ubijeni drugovi.
Ivana Skibu srećem u malom selu u ruralnom delu Poljske, gde je našao utočište za porodicu.
On ima posao. Deca žive u mestu bez straha.
Stiglo je toplo vreme i uveče porodica odlazi do lokalnog parka gde Ivan peca u jezeru.
Modrice na licu i telu su iščezle. Ali noću, kada ostali utonu u san, rane sećanja su otvorene.
Ivan Skiba je čovek koji se vratio iz mrtvih.
Kada je sve počelo u ranim satima 24. februara, Ivan je vozio taksi u Kijevu.
Čuo je eksplozije. Ivan nije mogao da veruje da se to zaista dešava.
„Nisam zamišljao da će do toga doći“, kaže on.
Dispečer je pozvao i rekao da se svi taksisti vrate u bazu.
Četrdesettrogodišnji Ivan je radio sve što je mogao kako bi izdržavao suprugu i četvoro dece.
Vozio je taksi i ponekad se bavio renoviranjem zgrada.
Njegova prva pomisao tog jutra bila je da uzme porodična dokumenta.
Ako će morati da beže, bili su im potrebni pasoši.
Brzo je odvezao 40 kilometara prema Brovariju gde su živeli – a odatle do Buče gde su žena i deca bili u poseti njenoj majci.
Tamo će porodica ostati dok ne naprave plan.
„Kružile su različite glasine da se (Rusi) približavaju Buči. Počeli smo da sređujemo skloništa u podrumima, donosimo stvari.“
Tri dana kasnije, 27. februara, Rusi su stigli nadomak Buče.
Gotovo odmah su upali u razornu zasedu ukrajinske artiljerije.
Kolona ruskih vazdušno-desantnih trupa zauzela je položaj u Vokzalnoj ulici kada su granate fijukale.
Oni su se privremeno povukli. Ali bili su ljuti, ubeđeni da su neki lokalni stanovnici rekli ukrajinskoj vojsci o njihovoj lokaciji.
Do tada, širom Ukrajine, ljudi su se mobilisali da brane svoje zajednice. Buča nije bila izuzetak.
Ivan Skiba i prijatelj Svjatoslav Turovski, kum dvogodišnje ćerke Zlate, čuli su da neki ljudi koji su se borili u istočnom regionu Donbasa protiv separatista koje podržava Rusija formiraju u Buči jedinicu Teritorijalnih odbrambenih snaga Ukrajine, milicije za zaštitu lokalnih zajednica u vreme rata. Dvojica muškaraca su se pridružila.
„Dežurali smo na punktovima, proveravali dokumenta i pazili da ljudi ne nose oružje“, kaže Ivan.
„Pomagali smo da organizujemo bezbedan izlazak ljudi jer smo poznavali to područje.“
Ivanova jedinica bila je slabo naoružana. Imali su jednu pušku, granatu i dvogled da dele među devet muškaraca.
On i njegovi drugovi su radili po smenama na kontrolnom punktu u Jablunskoj ulici.
Na ukrajinskom, to znači „ulica jabuka“, zbog drveća koje se prostire velikim delom njene dužine od skoro šest kilometara.
U mirnodopskim vremenima, to je prijatno mesto sa jezerom za pecanje.
Neke kuće gledaju na njive i voćnjake.
To je takođe mesto starog poslovnog kompleksa, izgrađenog u sovjetsko doba, čiji je deo pretvoren u radni prostor za lokalna preduzeća.
Ove četvrti u Jablunskoj ulici na broju 144 postaće ruska baza ozloglašena u priči o ratnoj brutalnosti.
Do početka marta, stotine hiljada Ukrajinca bežalo je iz zemlje.
Ivan i supruga odlučili su da porodica za sada pokuša da se skloni u Buču.
Atmosferu među muškarcima opisuje kao prkosnu.
„Nije bilo straha. Postojala je želja da se ujedinimo, da se okupimo“, kaže on.
„Stalno smo bili na nogama. Kada smo bili van dužnosti, delili smo hranu po podrumima onima koji su se tamo sklonili, ženama i deci. Nije bilo vremena za strah.“
To se dramatično promenilo 3. marta. Rusi su se vratili snažniji „u drugoj polovini dana, oko ručka“.
Odmah su Ivan i ostali počeli da usmeravaju automobile dalje od ruskog napredovanja.
Bilo je neselektivne paljbe. Rakete su padale.
Video je raketiranje belog renoa i ženu i decu zarobljene u zapaljenom automobilu.
Na Ivanovom kontrolnom punktu bilo je osam muškaraca i, kako su se Rusi brzo približavali, odlučili su da pokušaju da se sakriju.
Neposredno naspram kontrolnog punkta, u ulici Jablunska broj 31, nalazila se kuća Valere Kotenka.
Pedesettrogodišnjak im je dao tople napitke i hranu.
Ponudio je i sklonište. Ubrzo su Rusi bili napolju.
„Čuli smo ih, kao i kretanje njihove opreme. Bili smo opkoljeni“, kaže Ivan.
Muškarci su šaputali. Nisu mogli da beže.
Rusi su imali termovizijske detektore koji bi noću sigurno uhvatili svaki pokušaj bekstva.
Muškarci su već odbacili ono malo oružja i sada su se odlučili za priču koja će im biti alibi – ako bi ih Rusi pronašli, rekli bi da su građevinari koji rade u okrugu i da su se sklonili od borbi.
Slali su poruke ženama i devojkama.
Jedan od muškaraca, Anatolij Prihidko, star 39 godina, pozvao je ženu Olhu te večeri – 3. marta – i šapnuo „da ne može da govori jer ga mogu čuti. Bilo je tako tiho. Rekao je da se kriju“.
Sledećeg jutra, Julija, supruga Andrija Dvornikova, vozača dostavljača, dobila je poruku u kojoj je pisalo:
„Opkoljeni smo, sedimo ovde, ali ja ću otići odavde čim se ukaže prilika“.
Rekao joj je da izbriše sve poruke i fotografije sa telefona. I rekao joj je da je voli.
Sa suzama koje su joj tekle niz lice, Olha Prihidko mi priča o poslednjoj komunikaciji sa Anatolijem 4. marta ujutru:
„U 10 ujutru poslao mi je poruku u kojoj je pisalo ‘još čekamo’. To je bila njegova poslednja poruka.“
Manje od sat vremena kasnije, Rusi su upali.
Ivan Skiba se seća batina i uzvikivanja pitanja.
Oduzeti su mobilni telefoni i obuća.
Do 11 ujutru, dva različita snimka sa sigurnosnih kamera uhvatila su muškarce kako ih vode preko i zatim niz Jablunsku ulicu prema broju 144.
Svaki je imao jednu ruku na pojasu čoveka ispred, a drugu na sopstvenoj glavi.
Postrojeni su uza zid pored ruske baze i naterani da kleknu.
Rusi su im navukli košulje i džempere preko glava da ne mogu da vide.
Tukli su ih kundacima i verbalno maltretirali.
Prema Ivanovim rečima, vikali su:
„Vi ste banderovci (antisovjetska nacionalistička grupa u Drugom svetskom ratu). Hteli ste da nas spalite molotovljevim koktelima! Sada ćemo vas spaliti žive!“
Ivan kaže da su Rusi odlučili da zastraše ostale pucanjem u dvadesetosmogodišnjeg Vitalija Karpenka, radnika u zadružnoj radnji.
Posle toga, mlađi muškarac iz grupe je u panici rekao Rusima da svi pripadaju jedinici Teritorijalne odbrane. Batine su se pojačavale.
U zgradu su dovedeni Ivan Skiba i još jedan muškarac, Andrij Verbovij, otac jednog deteta i drvodelja.
Na saslušanju koje je usledilo, Ivanu je stavljena kanta preko glave i nateran je da se savije i nasloni na zid.
Cigle su mu bile nagomilane, jedna za drugom na leđima, sve dok se nije srušio.
Ponovo su ga tukli i cigla je više puta razbijena o kantu.
U nekom trenutku je čuo kako policija govori Andriju Verboviju da će mu pucati u nogu. Čuo se pucanj.
Posle toga više nije čuo Andrija.
Ko može da odgovara za ratni zločin:
Ivana su potom izveli iz zgrade da se pridruži ostalim muškarcima.
Nešto od onoga što se dešavalo videli su lokalni stanovnici kojima su Rusi naredili da se okupe ispred broja 144, ali su ih držali odvojeno od uhapšenih.
Lusi Moskalenko se seća da joj je ruski oficir rekao da pokrije oči ćerkama jer će videti stvari koje nikada neće zaboraviti.
„Rekao nam je: ‘Ne gledajte te ljude koji leže na zemlji. Oni nisu ljudi. Oni su apsolutna prljavština. Prljavština. Oni nisu ljudi. Oni su zveri’.“
Njena sestra Irina Volinec bila je u pratnji Lusi.
Obe se prisećaju buke ruskih oklopnih vozila, zvuka granatiranja i toga kako su se psi iz susedstva međusobno borili.
Kao da se ludilo spustilo na mesto.
Onda je Irina doživela šok.
Videla je da njen stari drug iz razreda, Andrij Verbovij, dečak koji je sedeo pored nje od vrtića, pa sve do škole, leži krvav na zemlji.
Samo nekoliko nedelja ranije, zajedno su otišli kući iz tržnog centra.
Blizu njega je na zemlju bio bačen čaršav.
„Ležao je, sav iskrivljen od hladnoće. Gledao je pravo u mene. Gledali smo se u oči“, kaže ona.
Irina je htela da ode i pokrije starog prijatelja čaršavom, bilo čime što bi ga moglo zagrejati.
Ali nije.
„Da li se previše plašila?“, pitao sam.
„Nije to bio toliko strah, koliko očaj“, odgovara ona.
„I tada sam bila zaista zbunjena i nisam mogla da shvatim kako se to dogodilo i zašto je moj drug iz razreda ležao tamo na zemlji.“
Sve se dešavalo tako brzo.
Osim toga, upravo je videla da je njen sin Slavik među muškarcima.
Bio je zarobljen odvojeno i pretučen, pre nego što je doveden da se pridruži ostalima.
Čekajući u redu, Slavik je u blizini video krv na zemlji i čuo je Ruse kako pričaju o ranjenom čoveku.
To je gotovo sigurno bio Andrij Verbovij.
„Čuo sam kako razgovaraju među sobom da ga dokrajče jer neće uspeti“, priseća se Slavik.
- Život pod ruskom okupacijom: „Izdržaćemo sve do oslobođenja“
- Jezivi dokazi ukazuju na ratne zločine počinjene na putu za Kijev
- Da li se na snimku vidi pucanje u noge zarobljenih ruskih vojnika
Počeo je da se plaši za sopstveni život.
Irina je pronašla oficira i molila ga za Slavikov život. Vojnik je slušao.
Zatim je pozvao ukrajinskog doušnika – verovatno uhapšenog čoveka koji se slomio posle pucnjave na Vitalija Karpenka – i upitao ga:
„Je li on jedan od njih?“
„Ne“, stigao je odgovor. Slavik je pušten majci.
Stanovnicima je rečeno da idu kući, ali Irina se seća zloslutnog osećaja dok je odlazila.
„Bojala sam se da će se desiti užasne stvari.“
Sledećeg dana, 5. marta, supruga Andrija Verbovija, Natalija, poslala mu je poruku.
„Gde si? Tvoj (srećni) lanac je sa mnom, amajlija takođe. Čuvam te od svega lošeg. Molimo se za tebe. Čekamo tvoj poziv. Napiši nam bar dve reči.“
Tada je Andrij već bio mrtav.
Ivan Skiba je osetio da vreme ističe.
Do kasnog popodneva 4. marta, dvojica od osam muškaraca zarobljenih sa njim su ubijena.
„Rusi su počeli da razgovaraju šta će sa nama. Razgovor je bio sledeći: ‘Šta ćemo s njima?’ Drugi čovek kaže: ‘Dovršite ih, ali samo ih izbacite da ne bi ležali ovde’.“
Šta se dogodilo u Buči:
Preostale muškarce su odveli iza ugla u malo dvorište.
Ispod ivice odeće Ivan je video telo čoveka kako leži na maloj betonskoj platformi. Očigledno je ranije upucan.
Rusi su počeli da se rugaju žrtvama. Uživali su u egzekuciji, koristeći psovke, govoreći:
„To je to. Kapooey (smrt) za tebe!“, priseća se Ivan poslednje razmene reči sa drugovima. „Pozdravili smo se. To je bilo to.“
Među onima od kojih se oprostio bio je i Svjatoslav Turovski, kum njegove ćerke.
Prema Ivanovim rečima, Anatolij Prihidko je iznenada odlučio da pobegne, ali je odmah upucan.
Tada su Rusi otvorili vatru na ostale.
„Osetio sam da mi se metak zabio u bok“, seća se Ivan. „Ranilo me je i pao sam.“
Ivan se ne može tačno setiti koliko su Rusi ostali, ali u pitanju su više bili minuti nego sati.
Kada je osetio da ih nema, rizikovao je da baci pogled ispod jakne.
Dvorište je bilo prazno. Sada je bila njegova šansa.
Ispružio je ruku prema paru stopala blizu sebe – stopala mrtvaca koje je primetio kada su prvi put ušli u dvorište.
Izuo je muškarčeve cipele da bi obuo svoja otkrivena stopala.
Zatim je dopuzao do ograde i odvukao se u obližnje bašte.
Trebalo je preći još jednu ogradu pre nego što je uspeo da uđe u kuću koju su vlasnici napustili tokom granatiranja.
Ono što je usledilo bilo je još jedno zastrašujuće iskušenje.
Unutar kuće, Ivan je obradio ranu nekom antiseptičkom tečnošću koju je našao u kupatilu i presvukao se u odeću koju je ostavio domaćin. Umotao se u ćebe i pokušao da zaspi.
Ali su ga uznemirili glasovi. Ruski glasovi. Ispostavilo se da se u kući odmara i nekoliko ruskih vojnika.
„Ugledali su me i počeli da me ispituju ko sam i šta radim tamo.“
Ubeđivao ih je da je on vlasnik kuće i da mu je porodica evakuisana.
Njegove rane su, kako je objasnio, posledica granatiranja.
Vojnici su poverovali u njegovu priču, ali su mu rekli da ne može da ostane gde je bio.
Umesto toga, rekli su da će ga odvesti u bazu na lečenje. Nazad u ulicu Jablunska 144.
- „Video sam kako ruski vojnici ubijaju moga oca“
- Šta je ruska plaćenička grupa Vagner
- „Ona je Ukrajinka – pobediće“ – Borba za život prevremeno rođenih beba
Ali Ivanova sreća se nastavila.
U bazi su mu ratni lekari lečili rane.
Ako su trupe koje su ga upucale još bile u blizini, ili ga nisu videle da se vratio, ili ga nisu prepoznale.
Smešten je sa civilima koji su se sklonili u bunker zgrade.
Posle nekoliko dana, dozvoljeno im je da odu.
Tela ubijenih koji su sa Ivanom branili Buču ostavljena su da leže u dvorištu, gde su Rusi bacali smeće preostalih mesec dana okupacije.
Ivan je porodicu, još sakrivenu od rata, zatekao kod kuće.
Uspeli su da pobegnu iz Buče, a na kraju i iz Ukrajine u Poljsku, ali ne i iz nasleđa strašnih sati u Jablunskoj 144.
Vojni poraz je primorao Ruse na povlačenje. Uznemireni ukrajinskim snagama, Rusi su se povukli iz Buče 31. marta i krenuli na sever, ka granici sa Belorusijom.
Osvajači su za sobom ostavili brojne tragove.
Od banalnih – opscenih grafita iscrtanih po zidovima – do potencijalno značajnih.
Pronašli smo vojnu debitnu karticu na spratu Jablunske 144 i pratili vlasnika do Pskova u severozapadnoj Rusiji, glavne baze za vazdušno-desantne snage.
Drugi novinari su pronašli dokaze koji vode do istih jedinica – 104. i 234. desantnog puka.
Meštanin Buče pronašao je mobilni telefon Ivana Skibe, koji su Rusi ostavili za sobom dok su se povlačili.
Sadržao je zapise o pozivima upućenim na nekoliko brojeva u Rusiji. Zapisi ne povezuju nikoga od pozivalaca direktno sa masakrom.
Telefon je lako mogao biti korišćen u velikoj grupi vojnika. Ali evidencija poziva mogla bi da pomogne da se potraga za počiniocima suzi na manje jedinice unutar pukova prisutnih kada su Ivan i ostali streljani.
- Ruski napad na pozorište u Marijupolju je ratni zločin, kažu iz Amnesti internešenela
- Koliko je civila, a koliko vojnika poginulo u Ukrajini
- Misterija poginulih ruskih generala u Ukrajini
Ubistva u Jablunskoj ulici 144 i na drugim mestima u Buči su u centru pažnje velike istrage o ratnim zločinima Međunarodnog krivičnog suda i Ukrajine.
Ukrajinsku istragu vodi policijski advokat koji je donedavno bio najpoznatiji po istrazi slučajeva brutalnosti unutar policijskih snaga zemlje.
Šetajući sa mnom po mestu zločina, Jurij Belousov se nada da će se počinioci na kraju suočiti sa pravdom.
„Ovi ruski vojnici koji su počinili ovaj zločin, mogli bi da budu negde zarobljeni“, kaže on, ukazujući na nedavno suđenje ruskom ratnom zarobljeniku optuženom za ubistvo civila u blizini Kijeva.
Ali velike mete istrage su predsednik Putin i ruska vojna i politička elita.
„To je bilo unapred planirano“, kaže Belousov.
„Sa vrha su poslata uputstva kako da se vojnici ponašaju. Dakle, osumnjičeni bi bili vrh vrha, momci koji su, recimo, pokrenuli rat. To je kao lanac ljudi čije su odluke dovele do invazije na Ukrajinu.“
Osim promene režima u Moskvi, bilo kakvo neposredno krivično gonjenje se čini malo verovatnim.
Ako bude krivičnog gonjenja, Ivan Skiba će biti ključni svedok.
Za sada radi sa Poljakom koji je njegovoj porodici pružio sklonište.
Rusi izgledaju fizički daleko. Ali postoji užas koji dolazi noću.
„Probudiš se jer iščekuješ taj hitac u glavi. Imam takav osećaj. Dolazi kao talas.“
Dok uveče šetamo do obližnjeg jezera, primećujem da se porodičnoj grupi pridružio tinejdžer.
Druži se sa nekoliko godina mlađim Ivanovim sinom.
Ivan mi kaže da je tinejdžer dete njegovog ubijenog prijatelja i kuma njegovoj ćerki, Svjatoslava Turovskog.
Dečak i njegova majka preselili su se u Poljsku sa porodicom Skiba.
Savršeno je rano letnje veče – dečaci pecaju, Ivan naslonjen na drvo i gleda, žena čuva ćerku dalje od ivice vode.
Ali za Ivana i porodicu, za njihove prijatelje Turovske, za sve porodice i ljude iz ulice Jablunske 144, ruska invazija i masakr koji je pokrenula promenili su sve.
Sećam se reči Olhe Prihidko, čiji je suprug Anatolij pokušao da pobegne da bi spasio život, i čiji grob svakodnevno posećuje sa dve šoljice kafe, jednu za njega i jednu za nju.
„Kad me niko ne čuje“, kaže ona, „zovem ga po imenu“. Iz dana u dan doziva ga, iz tišine u tišinu, u prazninu koju je napravio rat.
Dodatni izveštaji Sofije Kočmar-Timošenko, Vjačeslava Šramoviča, Rostislava Kubika, Alis Dojard i Orsija Soboslaja
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
