Rusija i Ukrajina: Desetine ukrajinske dece odvojeno do svojih porodica ostaju u kampu u Rusiji

Stotine dece iz Harkovske oblasti tokom ruske okupacije poslato je u kamp za odmor na jugu Rusije.

Posle uspešne ukrajinske kontraofanzive, našli su se odvojeni od roditelja.

U oslobođenoj Balakleji, BBC je razgovarao sa roditeljima dece koja su ostala zaglavljena u Gelendžiku, kako bi razumeli šta ih je motivisalo tokom okupacije i čemu se nadaju sada.

Dana 10. septembra na sajtu ruske državne novinske agencije „RIA Novosti“ pojavio se članak u kojem su citirane reči Vladislava Sokolova, bivšeg ukrajinskog policajca koji je tokom okupacije bio na čelu administracije Izjuma, strateški važnog grada u Harkovskoj oblasti.

„Želeo bih da prenesem roditeljima koji su poslali decu u Gelendžik da je sa njima sve u redu. Deca će ostati i narednu smenu.

„Biće nahranjeni i obučeni. Svi paze na njih i deca su zbrinuta. Ovo je za roditelje Izjuma i Balakleje“, rekao je.

• „Ispiraju mozak našoj deci“: Kakva nastava čeka đake u okupiranim ukrajinskim teritorijama
• „Zašto nikada nisam odustala od potrage za mojom decom“ – priča hraniteljske porodice iz Ukrajine
• Nastavnici u oslobođenim ukrajinskim oblastima: „Mučili su nas jer smo odbili da držimo časove na ruskom“

Izjum i Balakleja su ruske trupe okupirale u proleće, ubrzo posle početka invazije u punom obimu.

Živeli su pod okupacijom više od šest meseci.

„Nove vlasti“ su počele da uspostavljaju „novi život“ na ovim teritorijama.

Ovde su se pojavili „novi gradonačelnici“ koji su počeli da promovišu „novi poredak“.

U Balakleji, gradu koji je pre rata bio poznat samo po tome što se na njegovoj teritoriji nalazilo jedno od najvećih skladišta municije u Ukrajini, okupacione vlasti su otvorile novo „odeljenje za obrazovanje“.

Trebalo je da početak školske godine bude organizovan u novootvorenim školama po ruskim nastavnim planovima i programima.

U avgustu, još dok se na bilbordima u Harkovskoj oblasti slogan „Rusija je ovde zauvek“ mogao shvatiti ozbiljno, na ulicama Balakleje su se pojavila saopštenja.

Administracija koju je postavila Rusija ponudila je lokalnoj deci tronedeljni odmor na moru, u dečjem kampu „Meda“ u blizini Gelendžika – apsolutno besplatno.

Iz okupiranih oblasti bilo je dosta ljudi koji su želeli da pošalju decu u Rusiju.

Početkom avgusta u kamp je stiglo 203 dece, a krajem meseca, 29. avgusta, još 300 dece iz Izjuma, Kupjanska, Balakleji, Kazačjej Lopani i drugi gradovi i sela.

Pogledajte video: „Ne opraštam Rusiji jer ubija našu decu“

Na samom početku septembra ukrajinska vojska je krenula u munjevitu kontraofanzivu i za nekoliko dana oslobodila veći deo Harkovske oblasti.

Balakleja je vraćena pod ukrajinsku kontrolu.

Roditelji koji su decu poslali na more pre nekoliko nedelja videli su kako se plavo-žute zastave vraćaju i menjaju trobojke.

Njihova deca su u međuvremenu nastavila da se odmaraju u Rusiji.

I tada je agencija RIA Novosti javila da će ostati u kampu još najmanje mesec dana.

Roditelji su poslednji saznali za to.

Nekoga je nazvalo dete, neko je to pročitao u vestima, a neko je sam zaključio.

– Kako ste znali da se vaša ćerka neće vratiti kada je planirano? Da li vas je neko nazvao?

– Ne, niko nije zvao. Kada je ukrajinska vojska ušla, shvatili smo da će se teško vratiti“, rekla je za BBC Natalija Sonjkina*, majka 12-godišnje devojčice koja još uvek živi u kampu.

Bivši funkcioneri okupacione uprave, kako kažu roditelji za BBC, nikoga od njih nisu kontaktirali.

‘Govorili su im: niste potrebni Ukrajini’

„Kada je cela situacija isplivala u javnosti, bilo je nemoguće da se javno istupi. Neko saoseća sa njima ali su ih mnogi zadirkivali.

„Ljudi pitaju kako je bilo moguće poslati dete u Rusiju“, kaže za BBC Ala Kameneva*, stanovnica Balakleje.

Prvo je Kameneva pristala da da intervju pred kamerom, ali se potom predomislila, objašnjavajući da su sunarodnici bili neprijateljski nastrojeni prema njoj.

„Pod okupacijom, ako vam neko dugo vremena govori da ste budala, zaista počinjete da verujete da ste budala“, tvrdi Oksana Bondar, vršilac dužnosti gradonačelnika Balakleje u razgovoru za BBC.

„Govorili su im: niste potrebni Ukrajini, Ukrajina vas je zaboravila, takva je bila propaganda.“

Bondar, bivša direktorka škole i profesorka ruskog jezika, do marta ove godine bila je sekretarica gradskog veća.

Posle okupacije, tadašnji gradonačelnik Balakleje, Ivan Stolbovoj, prvo je istupio u znak podrške Rusiji, a kasnije je napustio grad.

Rusi su postavili administraciju.

Prema ukrajinskom zakonodavstvu, vršilac dužnosti gradonačelnice Bondar je trebalo da postane gradonačelnica u odsustvu izabranog gradonačelnika.

Ona je obavljala ove dužnosti tokom čitave okupacije, istina, na daljinu: u martu je napustila grad i svih ovih šest meseci „bila je ovde, u blizini, 30 kilometara dalje“, kaže ona za BBC.

Oksana Bondar se vratila u Balakleju nakon što je ušla ukrajinska vojska 8. septembra.

Tada nije ni znala da su deca iz Balakleje otišla u Gelendžik: čula je, kaže, za tako nešto, ali je mislila da se to dogodilo u susednim gradovima.

Ali nekoliko dana kasnije, došli su roditelji jedne od devojčica koja je ostala zaglavljena u Rusiji.

U kancelariji novog „odseka za obrazovanje“ koji su Rusi napustili, Oksana Bondar je uz pomoć policije pronašla spisak onih koji su otišli.

Na spisku je bilo 25 dece.

Prva emocija u ovoj situaciji, objašnjava ona, bila je zbunjenost.

Kako je bilo moguće poslati decu, a sada se obraćati nadležnima za pomoć?

„Spasavanje davljenika je delo ruku samih davljenika“, kaže ona u razgovoru za BBC.

‘U tom trenutku sam na taj način spasila dete’

Ukrajina redovno optužuje ruske vlasti za prinudnu deportaciju dece. Na stotine siročadi iz samoproglašene DNR, kao i dece „pronađene u podrumima“ Marijupolja, zaista su odvedene na teritoriju Rusije.

Mnogi od njih su dobili rusko državljanstvo i stavljeni su pod starateljstvo ruskih porodica.

BBC je detaljno opisao priču 13-godišnjeg Valentina iz sirotišta u Donjeckoj oblasti, koji je završio u hraniteljskoj porodici u Moskovskoj oblasti.

Priča o slanju dece u kamp u blizini Gelendžika je očigledno drugačija.

Svi roditelji iz Balakleje rekli su za BBC da su na to otišli apsolutno dobrovoljno.

Troje se seća da je bilo više prijavljenih za put nego što je bilo mesta u kampu:

„Čak nije bilo dovoljno mesta za sve, da tako kažemo. Ali [im] je rečeno da će biti druga smena, ne brinite se“, rekao je jedan otac za BBC.

„Ako mi kažu da potpišem peticiju da mi je dete ukradeno i nasilno oduzeto, ja to neću učiniti, iskreno vam kažem.

„Smatrajte da sam u tom trenutku tako spasila svoje dete. Možda grešim ali sam ga spasila“, kaže Ana Lapina*, majka 13-godišnjeg Saše, za BBC.

Nekoliko majki se odjednom žalilo: kada su ruske trupe ušle u grad, sve se dogodilo veoma brzo, nisu svi koji su želeli da odu imali vremena da odu.

„Mi jednostavno nismo imali vremena [da odemo]. Teško je i bolno, zato što smo ostavili decu, i zato što nismo izveli decu.

„Nismo imali ništa! Nije bilo ni autobusa za odlazak kada su počeli da nas [zauzimaju]“, objašnjava Lapina.

Tada su u proleće svi napori Oružanih snaga Ukrajine zaista bili usmereni na sprečavanje okupacije Harkova, koji se nalazi u neposrednoj blizini.

Kasnije, kada je Balakleja bila pod Rusima, stanovnici pričaju da je na teritoriju koju kontroliše Ukrajina bilo moguće otići samo za novac, za nekoliko hiljada grivni, koje mnogi, prema njihovim rečima, jednostavno nisu imali.

„Volimo Ukrajinu. Ali nikakva evakuacija nije bila obezbeđena. A da biste izašli iz grada, uzimali su pet hiljada grivni po osobi [oko 170 dolara po tadašnjem kursu], nije bilo važno da li ste odrasla osoba ili beba“, objašnjava Alla Kameneva.

Pogledajte video: Matursko veče među ruševinama

Granatiranje se nastavilo tokom celog leta.

„[Bilo je perioda kada je] pucano svaki dan! 24 sata dnevno. Cela kuća se trese, a svi plafoni u svakoj sobi su napukli“, priseća se jedan od sagovornika BBC-ja.

„U jednom groznom trenutku u zgradu preko puta doletela je granata. Dete je bilo napolju“, ispričala je za BBC još jedna stanovnica Balakleje koja je takođe poslala svog sina u Gelendžik.

„Ja sam ga, naravno, naučila da ne beži u kuću, nego da se sakrije u najbliži podrum ali bio je uznemiren. Iskočila sam ispod krhotina da se uverim da moje dete nije na ulici, da se negde sakrilo.

„A on, balavander moj, baš je hteo da se prošeta i jedva je čekao odlazak u kamp, i zajedno sa drugom su brojali dane.

„Sin Ane Lapine je, kaže ona, „sve odlično razumeo, i kada će granata da udari, a kada će da preleti, i kada je trebalo ići u podrum, i tako celo leto“.

U njenoj porodici ima dvoje dece: pored Saše, tu je i petogodišnja Nataša.

Deca su na različite načine reagovala na zvuke borbenih dejstava.

Mlađa ćerka bi na prve zvuke eksplozija odmah utonula u čvrst san.

A stariji sin se veoma plašio, uhvatio bi se za glavu, grčevito se trzao na svaki glasan zvuk, postao je nervozan i nedruštven.

– Da li ste se dugo dvoumili pre nego što ste poslali dete u kamp u Rusiji?

– Da, razmišljala sam mesec dana a onda sam ga ipak poslala.

– Šta je bio odlučujući faktor?

– Kod 13-godišnjeg momka je počela enureza. Razumete, nisam ga ja dala Rusima, već da bi se izlečio!

Posle nedelju dana boravka u kampu, Saša je napisao majci da je njegov problem nestao.

• Cena okupacije Hersonske oblasti: „Ostavili su za sobom haos i bol“
• „Odvozili su kamionima“: Kako su ruski vojnici i oficiri godinama krali donji veš, cokule i pancire
• „Kada su Rusi zauzeli Herson, mi smo ostali i snimali život pod okupacijom“

‘Deca su se prilagodila i uživaju u jelu u trpezariji’

U ruskim medijima pompezno je propraćeno slanje dece sa okupiranih ukrajinskih teritorija u kamp u Gelendžiku.

A tu priliku su iskoristili i sam region nazvali „oslobođenim“.

Proces su aktivno podržale regionalne vlasti – početkom avgusta u jednom od autobusa sa decom vozio se tadašnji gradonačelnik Krasnodara Andrej Aleksejenko.

Sredinom istog meseca agencija TASS je javila da je Aleksejenko imenovan za predsednika „saveta ministara“ okupiranog dela Harkovske oblasti.

Guverner Krasnodarske teritorije Veniamin Kondratiev je nekoliko puta dolazio kod medvedića.

Prilikom jedne od ovih poseta, kada je postalo jasno da će se boravak dece u kampu odužiti, svakom detetu je, kako je za BBC reklo nekoliko roditelja, poklonjen pametni telefon.

Pažnja regionalnih vlasti, posete i velikodušni pokloni su standardna situacija, posebno za siročad odvedenu sa okupiranih teritorija Ukrajine u Rusiju.

Po direktnom uputstvu guvernera Kondratjeva ukrajinska deca su ostavljena u kampu u Gelendžiku na neodređeno vreme.

Ruski TV kanali objavili su nekoliko idiličnih priloga o boravku dece u kampu.

„Došli su nastavnici kod nas i rekli da postoji takva ideja, da nas pošalju da se odmorimo od ove napetosti.

„Ideja je, naravno, dobra – da zaboravimo šta se dešava u gradu. Kada smo odlazili, brinuli smo da se nešto loše ne desi u Harkovu“, rekla je jedna od devojčica.

„Smena u Gelendžiku je završena desetog septembra, ali sada je nemoguće ići kući“, kaže se u tekstu priče „NTV“-a o deci iz Harkovske oblasti.

Zašto je nemoguće, novinar ne precizira.

„Deca su se prilagodila, lepo jedu u kantini, možemo danas zajedno da pogledamo“, sugerisao je direktor škole, u koju su deca poslata od septembra, novinarki „Kuban 24„.

„Prvi put su deca otišla u novo odeljenje bez roditelja i u školu su ih sakupili bukvalno iz celog grada.“, rekla je novinarka u toj priči.

Razlog takve situacije, kao i šta o tome misle roditelji, ona je prećutala.

‘Mi ne diramo njih, oni ne diraju nas’

Balakleja je pod okupacijom bila pola godine.

Od 27 hiljada stanovnika u gradu je, prema proceni jedne od majki, ostalo tri do četiri hiljade.

Neko vreme ovde su bila zaista intenzivna ratna dejstva, velika razaranja naročito mogu da se vide na periferiji Balakleje.

U delu sa privatnim kućama često možete da vidite uništenu ili oštećenu kuću koju je pogodio slučajni projektil usred sasvim mirne ulice.

Građevinske mašine i dalje rade na centralnom gradskom trgu: radnici demontiraju krov od granatiranja dotrajalog tržnog centra.

Odmah, na centralnom trgu, nekoliko stotina meštana stajalo je u redu za humanitarnu pomoć: pritom, ljudi ne znaju šta će tačno danas doneti, pa čak ne znaju da li će kamion uopšte doći.

Posle oslobođenja, lokalni stanovnici su pričali kako su ljudi nestajali u Balakleji tokom ruske okupacije.

U lokalnoj policijskoj stanici novinarima je prikazan ilegalni zatvor i „prostorija za mučenje“ koja je tamo postavljena.

Kod drugih, period okupacije nije ostavio nikakva posebno neprijatna sećanja.

„Tako je bilo i sa Rusima. Mi ne diramo njih, oni ne diraju nas. Oni su ćutali.

„Po humanitarnu pomoć su išli u tišini. Ja sam, naravno, za Ukrajinu, ali neću da nasrćem vilama na njih, imam dvoje dece“, priča za BBC Ana Lapina.

‘Trebalo je da se smisli gde da se pošalju’

Kada je, posle oslobađanja Balakleje kod vršioca dužnosti gradonačelnice Oksane Bondar došla majka jedne od devojčica koje su ostale zaglavlje u Rusiji, Bondar je kolektivnu izjavu sa potpisima desetine roditelja, koji su se našli u istoj situaciji, predala policiji.

Nisu se svi potpisali.

Ana Lapina, na primer, nije otišla u policiju jer se plašila da će biti optužena da je dete dala okupatorima i da će joj biti oduzeta roditeljska prava.

„Oni koji nisu bili tu tokom okupaciji, koji su kasnije došli, svi nas optužuju da smo stoka, da smo onakvi i ovakvi, da smo bili saradnici i da smo prodavali svoju decu“, priča za BBC baka jednog od onih koji su otišli u tinejdžerski kamp.

Strah od optužbi za saradnju sa okupatorom nije figurativan.

Posle oslobođenja Harkovske oblasti, ukrajinske specijalne službe su zaista započele da u velikim razmerama primenjuju mere filtracije na ovim teritorijama.

Međutim, oni nisu rezultirali masovnim represijama: od sedam hiljada ljudi koje je Služba bezbednosti Ukrajine proveravala prvih dana nakon puštanja, samo 16 je privedeno.

Druga stvar, objašnjava Oksana Bondar, jeste da je Balakleja zaista imala dovoljno stanovnika koji su pozdravili dolazak Rusa:

„Ovde ima dosta ljudi koji su spavali i sanjali ruski svet i oni su sarađivali [sa okupacionom administracijom].“

Pogledajte video: Tinejdžerska rok grupa iz Ukrajini

BBC je stupio u kontakt sa jednim od stanovnika Balakleje, koji je ćerku poslao u Gelendžik, a zatim je, prilikom povlačenja ruske vojske, sa porodicom otišao u Rusiju.

Otišao je u kamp i odatle poveo ćerku.

Roditelj koji razumno razmišlja razume da će detetu biti mnogo bolje u Rusiji nego što je sada u Ukrajini“, rekao je on za BBC.

On planira da se vrati u Balakleju samo u slučaju da je ponovo okupira Rusija.

I vršilac dužnosti gradonačelnika i nekoliko roditelja koje je BBC intervjuisao u Balakleji kažu da je još desetak porodica učinilo isto: napustili su grad posle povlačenja ruske vojske, odveli decu iz Gelendžika i ostali u Rusiji.

Međutim, Bondareva pojašnjava da su decu u Rusiju slali ne samo ljudi koji su podržavali okupacioni režim:

„Postoje ljudi sa niskim primanjima. Oni su [samo su želeli] da se deca odmaraju [besplatno].“

Sada svi roditelji sa kojima su dopisnici BBC-ja razgovarali tvrde da su svoju decu slali u logor da ih spasu od strahota rata.

Mnogi u Balakleji su skeptični prema takvim objašnjenjima: drugi, pak, lokalni stanovnici nisu iskoristili ovu ponudu i nisu slali decu.

„Jedan od roditelja mi je rekao: spasila sam svoju decu. A danas ne možeš da ih uzmeš nazad iz takvog spasenja“, kaže vršiteljka dužnosti gradonačelnice Oksana Bondar za BBC.

„Trebalo je biti pametan, koristiti glavu i razmišljati kuda da pošalješ decu.

„Zemlja agresor, zemlja koja je došla da te uništi, koja želi da te baci na kolena, treba imati pameti da tamo šalješ decu.

„Treba razmišljati pre nego što tamo šaljete decu. Kakva si ti majka ako si, za vreme rata, poslala dete u zemlju koja hoće da te uništi? Ja lično, kao majka, ovo ne razumem.“

‘Tamo nedelju dana, nazad nedelju dana, ukupno četiri države’

Apsolutno svi roditelji sa kojima je BBC uspeo da razgovara uveravaju da se deci zaista sviđa kamp.

„Ekskurzije, more, planine, diskoteke svaki dan, pet obroka dnevno. Podelili su im trenerke, toplu odeću, sve im je dobro“, kaže Natalija Sonkina o životu svoje ćerke.

Pošto je u Gelendžiku postalo hladnije, deca su prebačena u kamp u Anapi.

Grejaće se zimi a deca će moći da žive neograničeno, saopštili su iz administracije roditeljima.

Stanovnici Balakleje na različite načine tumače frazu „neodređeni period“.

Osnovali su Vajber grupu kako bi razmotrili situaciju i brzo su došli do zaključka da je sudbina dece „lični problem roditelja“.

„Ne razumem šta tu ima da se razgovara. Na Vajber grupi su davno pisali da deca iz kampa mogu slobodno da se pokupe, ali samo roditelji lično.

„Ni bake, ni deke, ni rođaci, ni preko punomoćnika, samo roditelji“, rekla je za BBC majka još jednog tinejdžera iz Balakleje.

Kada je postalo jasno da se deca neće vratiti, porodica je za nekoliko dana razradila maršrutu.

Sada je nemoguće preći ukrajinsko-rusku granicu, pa je potrebno da dođete do Gelendžika preko Poljske, a zatim Belorusije ili Litvanije sa Letonijom.

I žena je krenula na put.

„Tamo nedelju dana, nazad nedelju dana, četiri države, i evo naše dete je ovde“, kaže ona.

Putovanje do Krasnodarske teritorije i nazad je skupo.

Još jedna stanovnica Balakleje bila je prinuđena da proda svoj stari automobil, potroši svu ušteđevinu i obrati se za pomoć dobrovoljcima iz baltičkih zemalja i Moskvi.

Na taj isti način, za svoju ušteđevinu i uz pomoć beloruskih i ruskih dobrovoljaca, Ala Kameneva je uspela da pokupi ćerku.

Na rastanku u kampu su joj rekli: „Dođite ponovo“.

Roditelji 37 dece iz Izjuma i Volčanska uspeli su da dobiju pomoć od dobrotvorne organizacije „SOS Dečija sela“ i organizovano uzmu decu iz Krasnodarskog kraja.

• Pobeda ume da izgleda kao pustoš: Šta je ostalo od Limana posle ruskog povlačenja
• Podvig mlade Ukrajinke: Spasila umetnička dela od rata za 24 sata

Međutim, u Balakleji ima porodica koje nemaju ni sredstava ni snage da same vrate dete.

„Stvarno je koliko vam novca treba. Čekaj malo, sedam meseci sam bez sredstava za život.

„Moj muž je izgubio posao, ja sam ga izgubila“, kaže Ana Lapina za BBC.

Natalija Sonkina kaže da su na porodičnom savetu izračunali: da će put koštati 30.000 grivni (815 dolara).

Stoga se porodica nada da će im pre ili kasnije „neki volonteri – ne sa ove, već s one strane“ ili lokalne vlasti pomoći da vrate ćerku tinejdžerku.

Vlastitu tačku gledišta objašnjava sledećim argumentima: pošto je sva papirologija za odlazak u kamp popunjena u zgradi lokalne uprave, to znači da je lokalna uprava odgovorna.

Na primedbu da je uprava u avgustu bila jedna, a sada druga, žena sleže ramenima.

„Kako će se ovo rešiti, nemam pojma“, priznaje druga majka, Polina Slesarenko* u razgovoru za BBC.

„Ne razmišljam sada o ovome. Nadam se da će mi se sin vratiti pre Nove godine.“

U početku je, priseća se Slesarenko, bila zabrinuta, čak je i plakala.

Onda se smirila: tu decu ne bi prepustili sudbini. Sada se ona i sin ne dopisuju čak ni svaki dan:

„Kod njega sve isto, kod nas takođe, ništa se ne menja“.

Pre izvesnog vremena dobila je poziv „odnekud“, Slesarenkova nije zapamtila naziv ustanove, pitali su da li ima pasoš i ponudili su da pomognu oko izrade dokumenata: tada bi, kažu, moglo da se ide u Rusiju po dete.

„Izdavanje pasoša za odlazak u inostranstvo, to je dobra vest, naravno, ali šta je sledeće? Da biste otišli po njega, potreban vam je novac, zar ne?“

Ona prepričava razgovor. Više je nisu zvali.

Grupu roditelja iz Balakleje Slesarenko je izbrisala sa Vajbera kao „beskorisnu“.

Takođe se nije obraćala ni kabinetu gradonačelnika, ni volonterima ni Crvenom krstu: „besmisleno je“.

– Nemojte da se uvredite, ali izgleda da ste malo pustili da situacija ide sopstvenim tokom

– Možda malo, da. Ali to nije jedini problem. Kamo sreće da je jedini…

‘Ubeđuju nas: ostanite, još uvek to nije ništa kako će da bude’

Ne zna se tačno koliko je ukrajinske dece od tih nekoliko stotina koja su otišla sada na dužem odmoru u Rusiji.

Služba za štampu administracije Krasnodarske teritorije nije odgovorila na zahtev BBC-ja.

Čak i kada su deca iz Harkovske oblasti bila u kampu „Meda“, njegova direktorka Irina Možarova takođe je odbila da navede njihov broj u razgovoru sa dopisnikom BBC-ja.

„Zašto bilo šta da pričam, ne razumem. Ne treba ni moja deca da pričaju.

„Ne želim da se bilo kakve informacije o ovoj deci šalju u javnost“, rekla je ona.

U međuvremenu, ruski federalni mediji nastavljaju da objavljuju izveštaje o ukrajinskoj deci koja su zaglavljena u Krasnodarskoj teritoriji.

Saradnik ruskog izdanja „Komsomolska Pravda“, Aleksandar Koc, na Telegram kanalu, dok je pričao o tome da su neki od roditelja već odveli decu, žalio se da uprava logora nije mogla da ne vrati ukrajinsku decu roditeljima:

„S tugom su dali decu na „onu stranu“. Čak i njihovim roditeljima.

„Mnoga deca nisu skrivala da ne žele, odbijala su da odu „TAMO“ [kući u Ukrajinu]. Čak i sa njihovim majkama.

„Nagovarali su ih, pokušavali da urazume svoju decu, vukli ih za sobom. I plakali su“, napisao je Koc i tvrdio da ni same majke ne bi imale ništa protiv da se presele u Rusiju, ali su njihovi rođaci navodno ostali „kao zarobljenici“ u Ukrajini.

Upravo u dečjem kampu, kako je za BBC rekla jedna od majki, zaista dežuraju predstavnici administracije Krasnodarske pokrajine, koji aktivno predlažu da roditelji koji su došli po decu ostanu u Rusiji.

„Ubeđuju ih: ostanite, još uvek to nije ništa kako će da bude, opasno je, gde ćete nazad u Ukrajinu, razmislite.

„Ako mama odluči da ostane, obećavaju da će obezbediti smeštaj u pansionu, novčanu pomoć, dokumenta i besplatnu hranu“, kaže žena.

Pre nedelju i po dana u programu Vesti na TV kanalu „Rusija 24″ emitovana je priča o deci.

„Neke su već uzeli roditelji, ali oni koji su ostali ne žele da napuste toplo Crno more“, navodi novinarka.

Sin Ane Lapine Saša je prvi put u životu bio na moru i jako mu se dopalo more, kaže njegova majka.

Lapina ne dozvoljava da je snimaju kamerom, objašnjava da svaki put kada progovori na ovu temu, zaplače.

Istina je: posle svega par minuta, kada ispriča kako je njen sin voleo da sedi za njegovim računarom, kako sanja da postane sistem administrator, suze joj ispune oči.

– Da li tuguje za vama?

– Prvi put se odvojio od mame, šta vi mislite, da ne tuguje? Ja mu kažem: ali sine, porašćeš.

Ne može da ode po sina: nema para za karte, nema kome da ostavi mlađu ćerku i svekrvu, koja je ostala bez noge, na dve nedelje.

Svakog dana zove sina i održava kontakt sa upravom kampa.

Nedavno, kada je moj sin pošao u školu u Krasnodarskoj pokrajini, Lapina je ponovo pozvala kamp.

„Kažem im, samo nemojte da pokušavate da predajete istoriju mom sinu“, kaže žena.

„Njemu to sada uopšte ne treba. On sve razume. Matematiku, biologiju, to može.

Ali istorija nije potrebna, osim možda nekih davnih vremena.

A politiku da im objašnjavate, nema potrebe, da ukrajinskoj deci pričate propagandu.

Inače mogu da čuju odgovor od naše dece. Oni imaju pravo na ovaj odgovor.“

* Imena sagovornica označena zvezdicom, kao i imena njihove dece, promenjena su radi njihove bezbednosti

Pogledajte video: „Neću da bacaju bombe na mene“

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]