Rusija i Ukrajina: Kako žive Rusi koji su od rata pobegli u Kazahstan

Pre dva meseca oko 400.000 Rusa, čekajući u višečasovnim redovima, nagrnulo je u Kazahstan. Šta ih je dalje čekalo?

Gostoprimstvo, ali i uznemireno lokalno stanovništvo zbog rasta cena i konkurencije za posao.

A nekima se ukazala prilika da se oslobode od svakodnevne ksenofobije.

Ekipa BBC-ja ruskog servisa otputovala je u Kazahstan da razgovara sa onima koji su otišli, i sa onima koji su ih dočekali u novoj sredini.

• Novi đaci iz Rusije i Ukrajine u srpskim školama: Privremeni dom za jedne, novi život za druge
• „Došli smo da ostanemo“: Zašto ruski IT stručnjaci otvaraju firme u Srbiji
• „Imali smo divan grad, ali ga više nema“: Kako izbeglice iz Ukrajine žive u Srbiji

Do skora Digil, operativac pogranične Federalne službe bezbednosti na Altaju nije mogao ni da zamisli da će završiti u Almati i da će raditi kao onlajn psihoterapeut.

O radu u službi državnih organa maštao je još u mladosti.

Odrastao je u Tivi a upisao se na Golicinski pogranični fakultet FSB moskovskog univerziteta.

Tamo je stekao titulu diplomiranog psihologa i 2014. godine otišao je da brani granicu sa Mongolijom na Altaju.

O poslu govori suzdržano: bavio se „vođenjem agenturne mreže sa svim pratećim“.

Nakon što se našao u sistemu, Digil je brzo shvatio: „to je budalaština“.

„Sve je izgrađeno na tri stuba: zamazivanje očiju, stereotipu i formalizmu. U suštini napreduju oni koji trpe, nemaju svoje mišljenje, a ako ga imaju, ćute.“

Digil je bio besan zbog nepotrebne birokratije.

Jednom je pitao pukovnika zašto se oni „bave tim glupostima“.

On je odgovorio: „Bolje da se baviš glupostima, nego da rintaš“, kažu da od tog posla ne možeš da zaprljaš ruke.

Pošto je dao otkaz 2017. godine, pet godina nakon što je započeo svoju službu, Digil i njegova supruga pokušali su da započnu posao.

Istovremeno je pohađao kurseve za usavršavanje i na kraju počeo da radi kao diplomirani psiholog.

Upravo je supruga bila ta koja ga je nagovorila da odustane od mobilizacije: „Nisi mi potreban mrtav. A ni deci nisi potreban mrtav.“

Ni sam Digil se nije spremao da ide „na prvu liniju fronta“.

„Ne želim nikoga da ubijam i lično ne bih želeo da budem ubijen za ideale onih čiji su stavovi suprotni mojim. Ne želim da učestvujem u tom zločinu.“

Uz misao „za domovinu treba živeti, a ne umirati“ otišao je u Almati.

Mnogi njegovi sunarodnici došli su do istog zaključka.

Prema različitim procenama, posle 21. septembra iz Rusije je pobeglo oko 700.000, pa čak i milion ljudi.

Od toga je 400.000 ušlo u Kazahstan, kažu u tamošnjem Ministarstvu rada.

Pogledajte video:

„Vaših je mnogo ovde“

U plavu putnu torbu 24-godišnji Mahomed Gajsajev uglavnom je spakovao knjige.

Hipokratovu „Etika i opšta medicina“, „Tajna mudrosti ljudskog organizma“ autora Abrama Zalmanova koji je pobegao od sovjetske vlasti u Francusku, udžbenike iz pedijatrije i psihoterapije.

Sa ovom torbom je 25. septembra Gajsajev, lekar pedijatar iz Rostova na Donu, seo na voz za Orenburg.

Posle dva dana, uveliko je bio u stepi pored kontrolnog punkta.

Hiljade ljudi čekalo je u redu sa rančevima i prostirkama prostrtim po uveloj travi.

„Ovo je takva *** [glupost], momci“, komentarisao je on u snimku koji je poslao drugarima.

Mahomed je diplomirao na Rostovskom medicinskom univerzitetu ubrzo po početku rata.

Zaposlio se kao okružni pedijatar u poliklinici, gde je primao decu izbeglice iz Donjecke i Luganske oblasti.

„Srce mi se cepalo na komadiće, nisam mogao normalno da dišem. Kao da me je vazduh gušio.“

Posle svega nekoliko meseci i sam je postao izbeglica.

Za jedna dan Mahomed je putujući kušet kolima do Orenburga upoznao suseda iz vagona.

I on je isto dobio poziv za regrutaciju i oduševljeno je pričao kako će ići na front.

Mahomed je počeo da objašnjava, da kada bi on otišao na front, onda ne bi samo „lečio, već i sakatio ljude“.

„A ja šta ću, da neću možda da sakatim?“, ogorčeno je odgovorio mobilisani.

„Da, vi ćete sakatiti. A ja to ne želim.“

Mladi lekar je jedva uspeo da izbegne vojni poziv.

Kada je majka pronašla poziv u rostovskom poštanskom sandučetu, on je već uveliko slao biografiju iz Aktobe u Kazahstanu putem četova za relokaciju lekara.

Stotine njegovih kolega učinile su isto.

BBC je razgovarao sa akušerom iz Podmoskovlja, anesteziologom-reanimatorom iz centra za medicinu katastrofa iz Nižnjeg Novgoroda, bračnim parom lekara, psihijatrom i dečjim ORL lekarom iz Sankt Peterburga.

Svi oni su kao vojni obveznici pobegli od mobilizacije i to baš u Kazahstan gde je lako sertifikovati diplomu i raditi u struci.

Svaki taksista u čijim se kolima nađemo hoće da priča o sudbini novih imigranata.

„Vaših je dosta ovde. A kako njih prepoznati? Oni uvek plaćaju karticom, a mi to ne radimo.“

U velikim gradovima, Almati i Astani, priliv Rusa se zaista oseća.

Naručujem picu i dostavljač priča kako je pobegao od mobilizacije iz Burjatije.

Stojimo na autobuskoj stanici, pita kako do centra grada, brzo se ispostavilo da je bivši pilot Aeroflota iz Baškirije.

Kazahstan je postao glavna destinacija za bekstvo iz očiglednih razloga: kopnena granica dugačka je 7,5 hiljada kilometara, Rusima je dozvoljen ulazak sa internim pasošem, možete spokojno da živite tri meseca i onda dobijete boravišnu dozvolu.

Mnogima je ovo prvo, maksimum drugo putovanje u inostranstvo.

Mahomed je prvi put u životu leteo avionom iz Aktobea u Almati, gde je našao posao kao pedijatar.

Programer Nikita iz Burjatije dugo je sanjao da napusti Rusiju, ali je do sada uspeo da poseti samo Tursku.

Kada je Putin najavio mobilizaciju, Nikita je sa devojkom boravio u Eravni, u oblasti 300 kilometara od Ulan Udea.

„Mislio sam da se tamo sakrijem, ali uveče su počeli pretresi u selu.

„Plašio sam se da izađem na ulicu, gledao sam kroz prozor kako su službenici iz vojnog odseka i policije bukvalno iz kreveta izvukli stanara susedne kuće.“

O masovnoj mobilizaciji iz Eravne pisala je i Medijazona (ruske vlasti svrstavaju je među medije „strane agente“).

Prvi autobusi sa mobilisanima krenuli su za glavni grad republike u deset sati uveče.

Kolone su se nastavile i ujutru, dok je Nikita jurio iz Eravne u Krasnojarsk, kako bi uspeo da uhvati voz za Petropavlovsk.

• Bekstvo iz Rusije u Beograd zbog mobilizacije: Kirilova priča
• Otac ruskog vojnika: „Tukli su mi sina jer je odbijao da se bori u Ukrajini“
• Beg ruskog pacifiste iz jedinice pre nego što je poslat u Ukrajinu

„Ovde se stapam sa gomilom“

Nikita ukratko formuliše još jedan važan razlog za odlazak posebno u Kazahstan: „azijsko stanovništvo“.

Bivši operativac FSB Digil direktno kaže da mu je ugodnije u Almatiju nego u Rusiji.

„Ja sam tamo Azijat. Predstavnik drugorazredne nacionalnosti. Oni koji su glupi, ne umeju ništa. Titularna nacija nam je donela sve [beneficije].“

Ksenofobija koja preovladava u sistemu FSB postala je za njega jedan od argumenata zašto je otišao.

Tokom studija to su bili stalni napadi na predstavnike nacionalnih manjina: „sišli su sa planina“, „čobani“.

Na radnom mestu – ništa bolje.

„Čini se da je Sibir, Altajska teritorija, zar ne? Ali u autobusu su mi rekli: Pomeri se, balvane.„

U mladosti, Digil je pokušavao da se izbori sa takvim stavovima, zatim je odustao.

„Oni koji imaju tu mržnju u sebi, pa upadaju u čeljusti rata, rat ih proždire.“

U taksiju u Almatiju Digil objašnjava na kazahstanskom: vozač misli da je lokalac.

„Ovo je, kao i tuvanski, turkijski jezik i ja već razumem ponešto“, objašnjava on.

„Stapam se sa ovdašnjim ljudima“.

Biznismen Aleksandar Hapatarejev, po nacionalnosti Burjat, već nekoliko godina živi u dve zemlje, Rusiji i Kazahstanu.

Priseća se priča rođaka koji je u Moskvi bežao od skinhedsa.

„Stalno sam mislio, ne daj Bože, ima da me premlate, šta će biti sa mojom majkom?“.

U pozadini ove priče „denacifikacija“ Ukrajine koju je objavio Putin, izazvala je u Aleksandru zbunjenost.

Kao i to da „ruski svet“ [kulturno-civilizacijski, geopolitički i verski koncept] treba da nose Burjati, koji, kako smatra, „u Burjatiji ništa ne poseduju“.

U regionu punom prirodnih bogatstava oko 20 odsto živi ispod granice siromaštva.

Nije ovo rat malih naroda, već predstavnici nacionalnih republika idu na front i ginu češće nego imigranti iz „ruskih“ krajeva.

Relativno retko naseljena Burjatija i Dagestan prednjače po broju poginulih: ima ih otprilike po 350 u svakom regionu.

Poređenja radi: u Moskvi, koja čini oko osam odsto ukupnog stanovništva zemlje ima 50 poginulih (ovo su procene BBC-ja ruskog servisa, portala Medijazona i tima volontera).

Rizik od smrti u ratu za mladića iz Burjatije ili Digilove rodne Tive je sto puta veći nego za Moskovljanina (procenjuje Aleksej Besudnov, vanredni profesor Univerziteta u Ekseteru, na osnovu podataka o mrtvima i broju mladih muškaraca).

Na svakih 10.000 muškaraca starosti između 22 i 37 godina, u Burjatiji je 28,4 poginulih u ratu, 27,7 u Tuvi, 1,4 u Sankt Peterburgu i 0,3 u Moskvi.

Lokalno stanovništvo je mobilizaciju u Burjatiji nazvalo „sudnjim danom“.

„Vojni pozivi su uručivani svima – studentima, mrtvacima, invalidima“, kaže Aleksandra Garmažapova, direktorka fondacije Slobodna Burjatija koju su ruske vlasti nedavno proglasile za stranog agenta.

Zajedno sa kolegama pomagala je sunarodnicima da odu, a zatim da se adaptiraju u Kazahstanu.

Iznenadilo ju je to da je na prvi sastanak fondacije u Astani došlo 60 ljudi, od kojih su 59 bili etnički Burjati, uprkost tome što u samoj republici oni čine 30 odsto stanovništva.

Među onima koji su otišli ima više etničkih Burjata, jer su ih češće pozivali u rat, a ruska imena i prezimena su mnoge spasila od vojnog poziva.

Tako misle i sami begunci.

„Nema zvanične potvrde za ovo“, naglašava Garmažapova, „ali činjenica da su svi u to uvereni govori o opštem raspoloženju.“

Ovakvo raspoloženje potvrđuje i Besudnova kalkulacija.

U Burjatiji je udeo onih koji su umrli sa neslovenskim imenima i prezimenima veći od udela neslovenskog stanovništva kao takvog.

Za etničkog Burjata, rizik od smrti u Ukrajini je 23 odsto veći nego za etničkog Rusa.

• Od Ukrajine do Crne Gore – utočište od rata ili dom zauvek
• Zašto Rusi beže u Crnu Goru
• Ko može da bude mobilisan u Rusiji

Genetski usađena osobina

Biznismen Aleksandar iz Burjatije u šali kaže da mu se od početka mobilizacije „odjednom pojavilo mnogo rođaka“.

Od septembra meseca nekoliko puta dnevno zove prijatelje iz Kazahstana: „Stigli su mi brat, ujak, nećak, treba da ih prijavimo.“

Prijatelji, bez pitanja, registruju kod sebe po tri-četiri „rođaka“.

Bilo je toliko zahteva za pomoć, da se nađe smeštaj, srede dokumenta, da se kontaktiraju državni organi, da je Aleksandar napravio grupu na aplikaciji Telegram.

„Društvo, pomoći ću vam koliko god mogu. Ima problema sa smeštajem ali mislim da ćemo naći opciju za vas. Čuvajte se.“

U potrazi za „opcijama“ Aleksandar obilazi Astanu zajedno sa Aleksandrom Garmažapovom.

Planiraju da otvore sklonište novcem Fondacije Slobodne Burjatije za one koji su otišli, ali sklonište neće biti predviđeno samo za Burjate.

„Nećemo vršiti kontrolu lica. Pustićemo sve.“

U jedan od obilazaka vodi dopisnika BBC-ja.

Aleksandru se sviđa mesto. Skroman privatni smeštaj, u prostoriji sa svetlim zidovima od oko 30 kvadratnih metara, kreveti na sprat, zajednička trpezarija i redovi ormarića.

Menadžer uverava da će se u ovu „mušku sobu“ smestiti 20 ljudi i vodi Aleksandra u sledeću:

• A ova je za devojke, ovde može da stane 16 osoba.
• Dvadeset plus šesnaest je trideset šest. Da zaokružimo na četrdeset. A gde je 40, tu je i 50! – radosno računa Aleksandar.

Nije u tako optimističnom raspoloženju sve vreme.

Iako je talas izbeglica iz Rusije splasnuo, i on, i Aleksandra Garmažapova strahuju da će biti potrebno još mesta: druga faza mobilizacije nije daleko.

Ruske vlasti ne pričaju o tome, ali prema prognozi ukrajinskog generalštaba, mogla bi da počne uskoro.

Svi koji su se preselili zahvalni su Kazahstanu: nisu očekivali da će ih ovde tako prihvatiti.

Olžas, preduzetnik iz Astane, pomoć interno raseljenim licima naziva „genetski usađenom osobinom Kazahstanaca“.

„Pričala je baka kako su Inguši dovedeni u njihovo selo 1930-ih. Prvu noć su bukvalno sedeli u stepi, pokriveni ćilimom.

Zatim je svaka lokalna porodica uzela kod sebe po nekoliko ljudi. Bili su iznenađeni: uplašili su se da ih vode kanibalima, a ovde su zapravo normalni ljudi.“

„Tokom represija u staljinističkom periodu, u Kazahstan je prognano više od 100.000 dalekoistočnih Korejaca, oko pola miliona Nemaca, na desetine hiljada mešketinskih Turaka, Čečena, Inguša, Poljaka, Litvanaca, predstavnika oko 60 naroda.

Do sredine Drugog svetskog rata ovde je živelo više od milion „specijalno preseljenih“ i još pola miliona evakuisanih.

Prisećali su se da su lokalci brzo shvatili da su oni koji su došli „obespravljeni, a ne neprijatelji“ i počeli su da im pomažu.

„Ljubazni Kazahstanac u selu Maibulak, koji je imao šest ili sedam ovnova, stalno nam je davao da jedemo i pijemo“, „komšije Kazahstanci su delili sve što su imali“, pričale su istoričarima deportovane Poljakinja i Korejka.

Sadašnji doseljenici ne izazivaju samo simpatije kod meštana.

„Tenge! Pa, gde, gde se čuje to slovo „e“!? Od septembra kazahstanski blogeri pokušavaju da nauče Ruse kako da pravilno izgovaraju naziv lokalne valute.

Ali to nije naravno glavna zamerka, iako mnogi priznaju da „para uši“.

Ruse optužuju za porast cena nekretnina: u odnosu na novembar 2021. godine, novogradnje su poskupele za 17 odsto, starogradnja – za 27 odsto, a kirije – za čak 54 odsto.

Sada se, sudeći po oglasima na sajtu Krov, u centru Almatija može iznajmiti stan, u rubljama, za nekih 40-60 hiljada (između 550 i 830 evra).

Nešto dalje od centra za 20-30 hiljada (oko 300 – 400 evra).

Cene su nešto niže u odnosu na moskovske, ali su za lokalce i one koji dolaze iz ruskih regiona, osetno više.

Pedijatar Mahomed uspeo je da iznajmi krevet u Almatiju u improvizovanom hostelu za one koji su pobegli od mobilizacije.

Četvorosoban stan u prizemlju petospratnice od opeke se iznajmljuje za oko 60.000 rubalja (oko 830 evra).

Za krevet, po dvoje žive u sobi, Mahomed plaća oko 11 hiljada (oko 150 evra).

I lokalci se plaše konkurencije za posao: prošle jeseni 17.000 Rusa pokušalo je da nađe posao preko agencije HeadHunter u Kazahstanu, kako je pisao portal Meduza (mediji koje su ruske vlasti proglasile „stranim agentom“), sada ih ima oko 50.000.

U suštini, to su IT stručnjaci.

„Poslodavci su počeli da gledaju zaposlene sa nepoverenjem. Otpuštaju Kazahstanca, a na njegovo mesto zapošljavaju Moskovljanina i daju mu duplo veću platu [pošto je stvar prestiža da zaposlite Moskovljanina].

„Mislim da je Kazahstanac bez samopromocije, neprestižni Kazahstanac. Ali šefovi, ovde ste otišli predaleko“, ogorčen je Timur Asilhanov, portparol Fondacija Nazarbajev, na TikToku.

Kaže da je problem postojao i ranije („za istu poziciju angažuju Kazahstanca i stranca, stranca plaćaju više“), ali se primetno zaoštrio.

Na sreću, ovo nezadovoljstvo ne dovodi do ozbiljnih sukoba: u medijima nema ništa o međunacionalnim sukobima, a ni sagovornici BBC-ja nisu čuli za njih.

Pogledajte video:

„Pokušaj da se uredi pakao“

U velikim gradovima priliv Rusa je vidljiv golim okom i to može da zbuni.

U stvari, lokalna ekonomije je mnogo veća od okolnih, zbog toga su izbeglice i njihov novac za nju samo kap u moru.

Evo ilustracije. U Tadžikistanu je obim novčanih transfera iz Rusije ove godine dostigao 25 odsto BDP-a, a u Kazahstanu – samo jedan odsto.

U Jermeniji i Gruziji Rusi su ubrzali stopu privrednog rasta do 13 odsto i 10 odsto, dok se u Kazahstanu, naprotiv, ona smanjila.

Talas migracije nije uspeo da kompenzuje pad proizvodnje nafte.

Sektor nafte i gasa čini oko 40 odsto prihoda lokalnog budžeta – baš kao i u Rusiji.

I ovo nije jedina sličnost.

Uporedimo visinu BDP-a po glavi stanovnika u dve zemlje: oko 10.000 dolara u Kazahstanu i 12.000 dolara u Rusiji.

Poređenja radi, u Gruziji, Jermeniji i Azerbejdžanu ovaj pokazatelj je na nivou od 4,5-5 hiljada dolara.

U Uzbekistanu i Kirgistanu je manje od 2.000 dolara.

Evo još jedne paralele: u Kazahstanu postoje dve prestonice administrativna Astana i ekonomska Almati.

A postoje i depresivni regioni, ljuti što sav prihod ide centrima, dok oni sami žive u siromaštvu.

Geografsko raslojavanje bilo je jedan od pokretača januarskih protesta, koji su rezultirali smrću dve stotine ljudi, kaže Temur Umarov, ekspert Karnegi centra.

Ekonomija domaćinstava u obe prestonice malo se razlikuje od predratne u Rusiji: i dalje postoje iste usluge i isti brendovi.

Po tome se Kazahstan, prema rečima Umarova, veoma razlikuje od susednog Uzbekistana.

Tamo visoke carine ograničavaju ulazak stranih kompanija na tržište, a dele ga među sobom lokalni monopoli koji pokušavaju da proizvedu slične proizvode koji bi zamenili inostranu robu.

Kao i Rusija, Kazahstan je superpredsednička republika.

Ubrzo posle raspada SSSR-a, Nursultan Nazarbajev je pokrenuo referendum o prepravljanju ustava.

Time je, između ostalog, dobio pravo da imenuje kandidate za sve ključne funkcije, od sudija do načelnika regiona.

Nazarbajevu i njegovoj porodici se pripisuju milijarde dolara imovine, kako u Kazahstanu, tako i šire.

Prema izdanju Fajnenšel tajms, 55 odsto imovine u zemlji poseduje 162 ljudi.

Kao i u Rusiji, i ovde vlast proganja opoziciju.

Sudovi igraju na „ekstremističku“ kartu da se bore protiv toga i kažnjavaju „negativnu ocenu“ zemlje, o kojoj pričaju na društvenim mrežama.

Režim je na proteste iz januara 2022. godine odgovorio delimičnom demokratizacijom.

Nakon što je postao ne formalni, kao ranije, već pravi predsednik, Tokajev je ograničio opstvena ovlašćenja na jedan mandat, ali ga je produžio na sedam godina.

Obećava da će smanjiti ovlašćenja predsednika, ali za sada zadržava kontrolu nad svim granama vlasti.

Prevremeni izbori, na kojima je osvojio više od 80 odsto glasova, u suštini su bili bez alternative, zbog čega je OEBS kritikova Kazahstan.

Kazahstan će lako „svariti“ one koji su pobegli od mobilizacije, siguran je Rahim Ošakbajev, direktor istraživačkog centra Talap i zamenik predsednika jedne od tri parlamentarne partije zemlje.

Od 400.000 koji su u Kazahstan stigli posle 21. septembra, 320.000 je već otišlo, kažu u tamošnjem Ministarstvu rada.

Kao rezultat toga, u zemlji će ostati oko 10-15 hiljada, smatra Ošakbajev.

Možda će se neko vratiti u Rusiju, ali niko od sagovornika BBC-ja još ne ide u domovinu.

Programer Nikita „ne želi“ da se vrati iz „objektivnih razloga“.

„Neću da ubijam i neću da umrem“.

Digil, koji je nekada sanjao da čuva granice Rusije, sada vidi budućnost samo van njenih granica.

„Voleo bih da vodim decu u SAD ili Kanadu, tamo ima perspektive i slobode govora.“

Doktor Mahomed iz Rostova na Donu je takođe odmah shvatio da odlazi na duže vreme.

Ne vidi smisla da se vraća: „To je kao da idete u pakao i pokušavate da tamo sve uredite.“

Pogledajte i video o odnosima Srbije i Ukrajine:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]